Leposavin sajamski dnevnik

Kao što je opštepoznato, nekada davno, negde do dvadesetih godina XXI veka, ne samo u Srbiji nego i u celom svetu postojale su knjige. Danas se malo zna o tome kako su one izgledale, šta je u njima pisalo, ko je smeo da ih piše, ali se svi istoričari slažu da je postojala čitava grana industrije koja se zvala književnost, a neke od tih knjiga koje su zapravo bile kao neke priče u dugoj formi i zvale se romani ili samo zbirke priča (tzv. proza), bile su obavezne za čitanje i u školama i na fakultetima. Među njima je bilo i veoma slavljenih i hvaljenih knjiga za široke narodne mase, a poneke su se i ozbiljno proučavale, kao što se danas, na primer, proučava istorija čestica za automatsko vaspitavanje i uklapanje. Postojala je i poezija, grana književnosti o kojoj se danas gotovo ništa ne zna jer nijedan istoričar ne ume da objasni čemu je služila. Postoje samo neka nagađanja, ali to je iz sadašnjeg ugla potpuno nebitno.

Kakogod, ono što je izvesno je da su tada te knjige objavljivane i štampane na papiru pa je svako mogao bez ikakvog kažnjavanja legalno da ih kupuje u radnjama za knjige (zvale su se knjižnice, knjižare i butici knjiga), a što je još neverovatnije, u tim knjigama moglo je da piše gotovo apsolutno sve bez ikakve cenzure, a pojedini izdavači (to su bili ljudi koji su posredovali između pisaca i prodavaca) su dozvoljavali i knjige koje su imale potpuno politički nekorektne sadržaje... Što je najgore, za čitanje tih knjiga nisu bili potrebni ni kompjuteri, ni komunikatori niti bilo koji drugi pomoćni aparati i divajsovi pa je mogao da ih čita svako, pa i najprostiji i najsiromašniji svet. Taj trend konačnog stajanja na put ovoj blasefemiji i monstruoznosti trajao je vekovima pre nego je nastupilo doba pre početka apsolutnog liberalizma čime je prilično brzo ugušen s krajem baš 2011. godine, po kojoj se i zove ulica u kojoj živi Dalibor, dečko moje koleginice Kondolize s faksa. A to je isti onaj Dalibor o kojem je bilo mnogo reči kao dalekom potomku čoveka koji se svojevremeno proslavio fenomenalnim citiranjem besedništva Zorana Đinđića, najvećim herojem među državnicima Srbije.

Koliko je to vreme bilo izopačeno i nakaradno možemo ilustrovati apsurdom da su lekovi kao što su heroin, kokain pa čak i marihuana bili zakonom zabranjeni, dok je istovremeno svako mogao da piše o čemu god želi i da iznosi svoje stavove (slično kao danas na kontranetu, što je srećom zabranjeno i strogo kažnjivo), pa čak na tome da i zarađuje.

Konkretno, u Beogradu je do te 2011. godine postojao Sajam knjiga! Ni manje ni više! To je bilo kod tadašnjih najnižih slojeva društva u ionako do krajnosti primitivnom srpskom narodu zabava za široke narodne mase, otprilike nešto kao gladijatorske borbe u Antičko doba u starom Rimu ili danas Grupni seks preko kontraneta. Čak su i najviši državnici i crkveni poglavari posećivali te manifestacije kako bi održali kontakt s narodom.

No, te godine dogodila se prekretnica na inicijativu nekog nemačkog državnika koji se po najvećem broju izvora zvao Farenhajt, a iza njega se često navodi broj 451 što ne znam da li ukazuje da je bio car ili mu je to bio niknejm na „fejsbuku“. Kakogod, uz pomoć ekspertskog tima u kojem su bili najveći svetski stručnjaci za uklanjanje ove monstruozne industrije, a na čelu sa tadašnjom Liberalno-demokratskom partijom (danas Savez liberala Srije), na čijem se čelu nalazio isti onaj Čeda čiji spomenik danas krasi glavni trg u Ovči, na lukav način je jednog od svojih najsposobnijih članova inkorporirala među pisce. Izvori navode da je rodom bio iz Svetozareva koje se tada zvalo Trešnjevina ili Jagodina, nisam sigurna, ali se ostali podaci o njemu gube jer je imao neko suviše često i obično ime i prezime. Dakle, taj „pisac“ putem Međunarodnog centra za civilizovanje Srbije, ubačen je i u samu organizaciju Sajma na taj način da iz pozicije sive eminencije upravlja tom manifestacijom. Pošto je to bila jedna od uobičajeno kriznih godina za Srbiju, da bi se smanjio broj posetilaca, drastično je povećana cena ulaznice, što ti najniži slojevi nisu mogli sebi da priušte, ili su mogli, ali zbog toga nisu mogli da kupuju knjige. Drugi lukav potez bio je povećanje zakupa štandova za izdavače, izlagače i knjižare. Verovatno po instrukcijama gospodina Farenhajta koji je sastavio čitavu strategiju, računalo se da se radi o prilično naivnim i glupim ljudima koji će pristati i na ogromnu cenu zakupa u nadi da će uspeti nešto da zarade. Tako se i dogodilo. Svi do poslednjeg su „zagrizli udicu“ i pojavili se na tom sajmu plativši zakup do poslednjeg dinara.

Naravno da je ova sramna manifestacija bila vodeća baš u Srbiji na celom Balkanu, pa je bilo važno krenuti baš od nje kako bi slične prestale da se održavaju i u okolnim zemljama, jer bilo je sličnih, ali manjih, čak i u Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Poljskoj, Albaniji, Grčkoj pa i u skoro svim evropskim zemljama, a neki izvori, doduše na kontranetu, navode da je jedan postojao čak i u Nemačkoj.

Dotični „pisac“ iz Svetozareva, za kojeg još samo znamo da je nosio nadimak Beton, inače odlični poznavalac tadašnjeg mentaliteta najnižih društvenih slojeva i vrsni političar, ubacio je svoje ljude u sve strukture tadašnjeg sajma, pa i u žiri koji je mudro bio sastavljen od većine iz njegove stranke koji je mogao samim tim da preglasa druge članove koji su tu bili više kao maska. Tako se dogodilo da je izdavačka kuća za koju je on sam objavljivao te svoje knjige (a pretpostavlja se da ih nije pisao on nego neki poznavalac iz inostranstva, a neki izvori pominju i izvesnog Arsenića) te godine dobila glavnu nagradu, dok su i sve ostale podeljene izrazito korektnim knjigama i izdanjima (ako je tako nešto tada uopšte moglo da postoji).

Na taj način izvojevana je neverovatna pobeda slobode i civilizovanja, i to dvostruka. Od ogromne zarade koju je Sajam stekao te godine, finansirana je fascinantna istorijska kampanja tadašnjeg LDP-a zahvaljujući kojoj su uspeli da osvoje vlast već u martu sledeće godine i do dana današnjeg je sačuvali. Drugo, zbog totalnog debakla u toj grani industrije, izdavači i knjige koprcali su se još nekoliko godina, ali ubrzo su knjige prestale da se proizvode tako da već sledeće godine sajam knjiga nije održan, što je faktički značilo da se Srbija te pošasti zauvek rešila jer je to omogućilo njihovo definitivno stavljanje pod zabranu 2023. godine, u čemu smo opet cupkali za Evropom jer su tamo knjige zabranjene četiri godine ranije.

Ovo je bio jedan od retkih svetlih događaja u srpskoj istoriji i ja sam veoma ponosna što se to dogodilo, ne zato što sam i sama poreklom Srpkinja, nego zato što se pokazalo da smo u pravu svi mi kada kažemo da Srbi i Srbijanci bez pomoći pametnih ljudi iz Evrope i Amerike ništa normalno ne bi mogli da uradimo.