Evropski špijun

lica:

DANICA ČVOROVIĆ, udovica

PETAR JAKOVLjEVIĆ, ministar

MIHAJLO KOSANOVIĆ, podstanar

MILICA, Daničina unuka

ĐURA ČVOROVIĆ

KUPAC

Investitori

navijači

policajci

1. POVRATAK JAKOVLjEVIĆA

Dve kuće, obe slične veličine, u jednoj Srbiji stoje jedna pored druge. Obe pripadaju staroj porodici Čvorović. U novijoj kući sa leve strane živi podstanar Mihajlo, večiti student mladolikog izgleda. Nedavno dovršen gornji sprat kuće je prazan. U drugoj, prizemnoj kući orošene fasade ali još čvrstih temelja, živi Danica, udovica Ilije Čvorovića. Ispred desne kuće, sa leve strane, stoji malo uzdignuta terasa. Pored leve kuće je trem ispod kojeg je jedna ležaljka za plažu. U praznom dvorištu, između kuća je samo usamljena prazna kućica za psa, bez vlasnika. Iza nje je kapija koja vodi na ulicu. Oko dvorišta, sa svih strana su novoizgrađene osvetljene zgrade.

U trpezariji svoje osvetljene kuće, Danica Čvorović sedi za stolom i secka tikvice. Čuju se vesti na radiju.

GLAS SA RADIJA: Ovom prodajom od sto pedeset miliona evra završena je još jedna uspešna privatizacija kojom je otvoren put da ovo efikasno preduzeće u budućnosti još bolje posluje. Kako je ministar Petrović tim povodom izjavio ''ovako transparentna i brza privatizacija je pravi pokazatelj demokratičnosti društva i ona najavljuje uspešan nastavak tranzicije, čime se trasira siguran put u Evropu''. Ministar se pohvalno izjasnio o kratkom periodu od raspisivanja tendera do prodaje i najavio ubrzano raspisivanje tendera za još nekoliko velikih preduzeća, čime bi se posao privatizacije u Srbiji priveo kraju. U nastavku, vreme.

(Nakon glasa začuje se neka vesela pop-pesma na ijekavici, Danica pokušava da je ignoriše ali ne izdrži, pa ustane da isključi radio. Začuje se zvono na ulaznim vratima, ona zastane, krene ka njima, ali prvo ode na drugu stranu, isključi radio, pa onda ode da otvori vrata. Na ulazu u kuću nepomično, bez reči, stoji Petar Jakovljević, obučen u beli mantil ispod kojeg je skupo odelo. Na glavi mu je stari šešir. Danica od iznenađenja ne progovara)

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Gospođo Čvorović...

DANICA (potpuno zatečena): Otkud vi?

(Jakovljević je gleda, sleže ramenima, kao da se pravda)

DANICA (zbunjeno): Nemamo stan za izdavanje, tako da...

(Krene da zatvori vrata, ali ih Jakovljević zadrži rukom)

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Ah, nisam zbog toga... Mislio sam... Imam nešto da vam saopštim. Bar me saslušajte, molim vas... Obećavam da neću dugo.

(Danica se nevoljno sklanja sa vrata, ulazi u trpezariju, on ide za njom)

PETAR JAKOVLjEVIĆ (seda za sto): Zahvaljujem se.

DANICA: Još uvek nosite šešir?

(Jakovljević tek tad primećuje da nije skinuo šešir)

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Ah, izvinite... (skida šešir) Ne nosim ga, danas sam ga samo stavio... Tako mi nešto došlo...

(Danica uzima tikvice i šerpu sa stola i odnosi ih u kuhinju koja je u pozadini. Jakovljević gleda oko sebe i klima glavom)

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Lepo vam je ovde. Kao da se ništa nije promenilo.

(Primećuje veliku ikonu na zidu ali ne komentariše) Tako neki tih mir.

(Danica se vratila do stola, posmatra ga)

DANICA (skoro kroz zube): Hoćete kafu?

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Ne hvala, ne pijem. Doktor mi zabranio. Sedite Danice, molim vas.

(Danica okleva, onda povuče stolicu i sedne)

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Nismo više u godinama kad smo mogli dugo da stojimo. Kako ste vi?

DANICA (igra se prstima sa nečim na stolnjaku, ne gleda ga): Evo, kao što vidite. Pravim ručak. Tikvice.

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Bar su zdrave. I ja volim da ih jedem, ponekad.

DANICA: Pa jeste... Zdrave su.

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Kako vam je ćerka? Sonja beše?

DANICA: Dobro je, dobro... Ima posao, radi. Dobro je.

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Sigurno imate i unučiće?

DANICA: Imam, Bogu hvala. Sad je krenula na fakultet. Traži posao, ćerka nema dovoljno para da je školuje.

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Da. Muke tranzicije. Svima je loše. Prosto čovek ne zna kome je najgore.

DANICA: A mi mislili da je stabilizacija teška...

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Eh, stabilizacija... Jeste, tad se malo bolje živelo. Ali, kakav je to bio život? Samo život... Nikakve budućnosti, nikakve razonode, samo posao. Imali ste dva programa državne televizije, oba su se završavala u deset sati i šta posle? Na spavanje, jer se sutra išlo u nove radne pobede, obaveze...

DANICA: Bilo je malo više para.

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Eh, pare... Šta je ljudima to vredelo kad nisu imali gde da ih potroše? Odete u prodavnicu, oćete ulje, ima samo Dijamantovo. Tražite maslinovo, oni vas gledaju kao da ste s kruške pali. Bilo je dobro kad nađete obično ulje. Ako hoćete kafu, samo Centropromova, nije moglo da se bira kao sad. Odelo „beko“, frižider „obodin“, jogurt samo u tetrapaku, a farmerke „li kuper“... DŽaba su bile sve te pare. Kad čovek uđe u radnju, rafovi kao fotokopirani, isti. Jedan raf, jedna roba. Sve isto. A danas marketi, supermarketi... Prava milina da se uđe u njih... Desetine proizvođača, sve šareno, čovek može lepo da izabere šta mu stvarno treba.

DANICA: Pa jeste, danas ima svega.

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Teško je, teško. Ali, ako nam je za utehu, imali smo najbolju privatizaciju od svih zemalja u regionu. Da vidite samo kako su Bugari prošli. A tek Rumuni? Zato nam i tranzicija ide ovako dobro.

(Danica ga gleda ispod oka dok joj govori, i dalje nervozno čisti stolnjak)

DANICA: Odakle vam to odelo? Jel ste to sami šili?

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Ah, odelo... Nisam, ali kao da jesam, jel da? Baš je po mom ukusu. Imam ih još nekoliko, ovo je u stvari najjeftinije, ali mi je nekako najdraže.

DANICA: Pa ako niste sami šili, odakle vam? Kad sam vas poslednji put videla jedva da ste jedno odelo imali. Je l’ vam toliko velika plata?

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Ma nije, plata mi je mala. Ovo je u stvari radna odeća, ovo moram da nosim.

DANICA: A onaj džip, ono što vozite, je l' i to radni džip?

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Mislite, službeno vozilo? To mi je pozajmio jedan dobar prijatelj. Ima on nekoliko džipova, pa je meni pozajmio jedan, da ga malo provozam, pa da mu ga vratim. Ja sam u stvari došao... mislio sam, ako vam treba neka pomoć, oko bilo čega. Ako treba neki bolji posao za malu... Sad je, kažete, upisala fakultet pa joj više ne treba pomoć oko upisa, ali bilo šta drugo, ako mogu da pomognem... Možda Sonji nešto treba, ili vama... Bilo šta. Sad bar mogu.

DANICA: Ne treba nama ništa od vas. Ovoj porodici je bilo sasvim dobro dok vi niste došli.

PETAR JAKOVLjEVIĆ (zbunjeno): Mislio sam, sad mogu da pomognem, pa ako treba, tu sam...

(Dok on govori Danica sve brže ''čisti'' stolnjak, sve dok joj odjednom ne prekipi)

DANICA: Znaš ti dobro da mi je ćerka dobila otkaz kao višak, da mi zet grca u dugovima, a da mala Milica traži posao jer nemaju šta da jedu. Ovi tvoji su te sigurno već obavestili o svemu. Zato reci zašto si došao pa idi. Dosta mi vas je više, i vas i vaše politike, privatizacije, te vaše tranzicije, i lopovluka i mafije. I drumske i stečajne i prosvetne i, i, i svih... Muka mi je od svega. Dosta mi je što vas svaki dan gledam na televiziji, sad si mi i na vrata došao. Kuću mi skrnaviš!

(Danica se uhvati za grudi, teško diše. Jakovljević skače na noge)

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Gospođo Čvorović!

(Danica rukom pokazuje na fioku, on je brzo otvara, vadi kesu sa lekovima i pruža joj. Danica vadi tablete iz nje, uzme jednu od njih, stavi je u usta bez vode. Jakovljević brzo ode do česme, sipa vodu u čašu, ponovo sedne za sto i zabrinuto je posmatra. Danica ponovo dođe do daha)

DANICA: Nisi mogao da me pustiš ni da umrem na miru. Molila sam Boga da te više nikad ne vidim, ništa drugo nisam tražila. Sanjala sam kako te gušim ovim rukama i nadala se da nećeš doći, da ne zgrešim. I sad bih te udavila, al sreća nemam snage. Ajd reci što si došo, pa idi i ne vraćaj se više. Pusti me bar da umrem na miru.

PETAR JAKOVLjEVIĆ (pognute glave): Zato sam i došao. Da i vama i sebi olakšam ove poslednje dane. Da vam pomognem da sa ovoga sveta odete s mirom.

(Danica popije čašu vode, uzdahne i smiri se. Prekrsti se, pogne glavu i nešto promrmlja za sebe. Onda progovori)

DANICA: Izvinite. Ne znam šta mi je bilo. Ovo sve je izgleda malo previše za mene. Sve ovo što se dešavalo proteklih dvadeset godina. I raspad zemlje, i ratovi, i sankcije, i bombardovanje, i revolucija, i nemaština.... Sve to je izgleda previše za mene. Vas sam neopravdano krivila, tako mi je bilo lakše, tako sam lakše preživela sve ove godine. Niste mi vi krivi što je Ilija umro, ja bih zapravo trebalo vama da se izvinim, vi ste propatili zbog nas.

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Nemojte, molim vas...

DANICA: Ilija je bio malo popustio sa živcima. Nije vaša krivica. Umislio je svašta, a ja sam mu još i poverovala. Umesto da ga kao normalna žena smirim i vratim na pravi put, ja sam ga još i podržavala u tom bezumlju. Sve ove godine vas sam optuživala, a sad tek vidim da sam bežala od istine. Ilija je bio bolestan čovek. Da sam to onda znala, da sam htela to sebi da priznam, da sam ga vratila na pravi put, on bi još uvek bio pored mene.

PETAR JAKOVLjEVIĆ (spuštene glave): Ja sam baš nešto u vezi sa tim hteo...

DANICA: Šta?

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Hteo sam... Je l’ ste dobro?

DANICA: Popila sam lekove.

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Sigurno ste dobro?

DANICA: Neću ja više nikad biti dobro. Samo ti reci šta imaš.

PETAR JAKOVLjEVIĆ (okleva): Ovde sam zbog Ilije.

DANICA: Šta zbog Ilije?

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Pa to, u vezi sa njegovim nervima, ta njegova bolest i to... Ako je i bio bolestan. Ono što sam hteo da vam kažem... Ja ću samo da kažem, nema drugog načina – Ilija je bio u pravu.

(Danica netremice gleda u njega)

DANICA: Kako? Za šta?

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Za ono što me je sumnjičio da sam špijun. I što je govorio da su me poslali ovde. Da organizujem grupe. Da sam plaćenik. Bio je u pravu. Ilija je bio pošten čovek. Jesam, bio sam plaćen da budem ovde, da radim protiv sistema. Takvo je bilo vreme. Ali, nisam mu ja ništa uradio. Tako se desilo. Kod vas sam slučajno došao. Ovde sam bio najmanje sumnjiv. Eto.

(Danica je potpuno zatečena, neko vreme zuri ispred sebe)

DANICA: Bog će ti suditi.

PETAR JAKOVLjEVIĆ (nasmeje se, od očaja): Bog... Juče sam razgovarao sa doktorima. Ne daju mi više od šest meseci.

(Danica i dalje gleda u prazno, govori polako)

DANICA: Znala sam, svo vreme sam znala. Pa ipak, sad kad si to izgovorio... Pa to znači... (podiže pogled) i one inekcije... ti nisi bio bolestan? (prekrsti se i skrene pogled) E, Ilija, Ilija... Tebi je sledovala medalja za hrabrost, a ne onako da završiš. Jureći špijuna... da ne pobegne za Ameriku... Na ulici, pored psa. Kao pas.

PETAR JAKOVLjEVIĆ: Znate, Ilija je...

DANICA (naglo ustaje): Nemoj da si više spomenuo njegovo ime. Nisi dostojan ni sliku da mu pogledaš. Idi sad, ne prljaj više ovu kuću.

(Jakovljević ustaje, uzima šešir i izlazi pognute glave. Danica zaključa vrata za njim,odlazi do telefona i okreće broj)

DANICA: Đuro, dođi molim te brzo, važno je. Imam nešto da ti pričam. Ne mogu telefonom. Ajde.

(Spušta slušalicu, prilazi ormanu, otvara ga i vadi neku staru kutiju. Stavlja je na sto, seda i polako otvara kutiju. Vadi Ilijinu sliku i gleda u nju. Plače. Začuje se zvono na vratima. Briše suze, stavlja sliku u kutiju, a onda se predomisli, kutiju vrati u orman a sliku stavi na vidno mesto u vitrini. Ode do vrata i otvori ih. Ispred njih je Mihajlo, podstanar)

MIHAJLO: Dobar dan.

DANICA: A ti si? Ajde uđi (ulaze) Sedi, Mihajlo. Je l’ Mihajlo beše?

MIHAJLO (seda): Jeste, jeste.

DANICA: Baš lepo ime.

MIHAJLO: Ma... Ja bih da ga menjam.

DANICA: Da ga menjaš? Zašto?

MIHAJLO: Ne sviđa mi se. Nekako je... seljački (smeje se)

DANICA (prekrsti se): E, ova današnja deca... Je l’ sve u redu sa stanom?

MIHAJLO: Savršeno. Baš sam se raspakovao, stan je odličan i sve mi je nekako... taman. Kao da je za mene pravljeno.

DANICA: E baš mi je drago. Da je u današnje vreme nekom dobro. Za onaj stan na spratu, da znaš, tamo još niko neće useljavati skoro. Još nije završen, a ne znam ni kad će biti. Nema se para, to godinama pravimo, sve malo po malo, pa nikako da završimo.

MIHAJLO: Aha. Pa dobro... Nego, na kapiji sam sreo gospodina Jakovljevića. Vi ga poznajete?

DANICA (nervozno ustaje): On je porodični... poznanik.

(Odlazi do sudopere, gleda šta bi mogla da radi pored opranih sudova i već sređene kuhinje. Uzima šerpu sa tikvicama i gleda u njih, razmišlja da li da nastavi da ih čisti)

MIHAJLO: Kakav je to lik! Pa on je legenda! Markov Jakovljević, Komandant Mark... Kad biste vi samo znali koliko ga ljudi vole i koliko...

DANICA (prekida ga): Nije nam on neki prijatelj. U stvari, jedva ga i poznajem. Navratio samo da prenese neku poruku. Izvini, moram sad ovde nešto da sređujem.

MIHAJLO: Ako vam nešto treba (ustaje, ide ka vratima) slobodno recite. Ja ću sad preko dana uglavnom biti tu. Počinje ispitni rok, moram da učim.

DANICA: Hvala Mihajlo, javiću. Doviđenja.

MIHAJLO: Doviđenja.

(Danica se vrati u trpezariju, ne stigne ni da sedne kad se ponovo začuje zvono. Vrata se odmah otvaraju, ulazi Đura. Danica kreće ka njemu, pada mu u zagrljaj. Plače)

DANICA: Đuro!

ĐURA: Danice, šta se desilo?

DANICA (briše suze): Ajde sedi da ti ispričam.

(Đura u ruci nosi plastičnu flašu sa vodom i kesu sa lekovima, pruži joj flašu koju ona stavi na sto, a onda otvori vitrinu i izvadi rakiju i jednu čašicu. On joj pruži kesu koju je doneo)

ĐURA: Evo doneo sam ti lekove, našao sam...

(Danica uzima kesu i stavlja je na sto dalje od sebe)

DANICA: Ma kakvi lekovi, pusti lekove sad. (sipa rakiju u čašicu ispred Đure) Je l' se sećaš ti onog Jakovljevića?

(Na pomen Jakovljevića Đura prestane da se pomera. Naiskap popije rakiju i vrati čašicu na sto. Danica je ponovo napuni, on je ponovo naiskap ispije)

ĐURA: Ona bitanga, belosvetski ološ što mi je ubio brata? A sad se šepuri po Srbiji i pravi da je veliki demokrata? Sećam se.

(Danica mu ponovo sipa rakiju. Glavom mu daje znak da je ispije. Đura posluša)

DANICA (ponovo sipa rakiju): Bio je ovde.

ĐURA (skače na noge): Gde ovde? Gde je? Je l' bio sam?

(Danica ga rukom uhvati za rame i blago gurne da sedne)

DANICA: Smiri se Đuro. Otišao je.

ĐURA (seda): Majku li mu njegovu... (ispija rakiju) Pa što me nisi zvala?

(Danica slegne ramenima i sipa mu novu čašu)

ĐURA: Danice, Danice... trebalo je odma da me pozoveš. To je bila šansa da osvetim brata. Ja bi odma došo, ubio bi ga ko zeca, na mestu, bez razmišljanja. Policiji bismo rekli da smo mislili da je provalnik, da je upao nepozvan, šunjao se po mraku... Ne bi mogli da nas osude za to. Ubistvo na privatnom posedu ne podleže krivičnom zakonu. Uopšte mi ne bi bilo žao.

DANICA: Nemoj Đuro da grešiš dušu.

ĐURA: E, duša... Pre dvaes godina nisam ni znao da je imam, i šta mi je falilo? Ništa. Nisam imao dušu, al sam zato imao brata. Šta će mi ona sad... Samo brata da osvetim, pa onda posle mogu i u manastir, da na miru okajavam grehe. Da na onom svetu imam i dušu i brata.

(Ćute. Đura uzima gutljaj rakije)

ĐURA: I? Šta je hteo?

DANICA: Eh... jadan je i on. Greh ga izjeo. Razboleo se od njega. Došlo zlo po svoje. Došao je da nam kaže da je Ilija bio u pravu.

ĐURA: I?

DANICA: I ništa. Samo to je hteo.

ĐURA: Pa to sam znao i bez njega. Normalno da je bio u pravu. Platili ga da dođe, odradio im posao, onda su srušili državu, isplatili ga i dali mu položaj. Pa to je valjda jasno?

DANICA: Sve mislim, bilo bi bolje da sam Iliju onda odvela u bolnicu, da ga proglase ludim i pošalju u ludnicu. Mučenik bi sad bio živ.

ĐURA: Oni bi ga tamo nakljukali lekovima, isprali bi mu mozak i danas bi bio Jakovljevićev partijski drug. Ma, bio bi i gori od Jakovljevića. To bi za njega bilo gore od Golog otoka, a i tamo su mu isprali mozak. Dobro je ovako, brat mi je barem umro kao častan čovek. Ne brinem se za njegovu dušu, znam da je otišao neokaljan, kao svi Čvorovići.

(Začuje se zvono na vratima, Đura se trgne)

ĐURA (ustaje): Jel to on? Je l' rekao da će se vratiti?

(Danica staje ispred njega)

DANICA: Nije on, sedi tu lepo. Ja ću da otvorim i odmah se vraćam. Sigurno nije on, pa što bi ponovo dolazio? Rekao je valjda sve što je imao.

ĐURA: Je l' ti imaš još onaj Ilijin pištolj? Ja svoj odavno ne nosim. Zarđao okidač.

DANICA: Znaš dobro da ga nemam. Ajde sedi sad.

ĐURA: Kad ga nisam čistio. Mislio sam, neće mi trebati... Zaboravio sam gde živim.

(Zvono se ponovo začuje. Đura obema rukama blago uhvati Danicu za ramena)

ĐURA: Evo, smirio sam se, ne brini. Daj samo da ga pogledam u oči, da vidi da još ima živih Čvorovića. (krene ka vratima, onda se ponovo okrene ka Danici) A ako pređe prag, ne garantujem da će živ izaći. (odlazi ka vratima)

DANICA: Đuro...

(Đura otvara vrata, ispred njih stoji Mihajlo. Đura ga zbunjeno pogleda, onda pogleda levo i desno, pa opet u njega)

ĐURA: A koji si ti?

MIHAJLO: Student. Živim ovde (pokazuje) u kući.

ĐURA: A ti si taj. (smeje se prijateljski) Uđi malo, da popričamo. (Zagrli ga i uvodi u trpezariju)

MIHAJLO: Ne, ja sam samo...

ĐURA: Šta samo? Ajde sedi malo sa nama. Da se upoznamo, red je.

(Dovodi ga do stolice i blago gurne u nju, pa onda i on sedne na stolicu pored njegove)

MIHAJLO (Danici): Idem do prodavnice da kupim meni nešto slatko, pa sam hteo da pitam je l' treba i vama nešto?

(Ispred njega je kesa sa lekovima koju je Đura doneo. Danica je nehajno sklanja)

DANICA: Hvala Mihajlo, ne treba ništa. Bar do prodavnice još mogu sama.

(Mihajlo pogledom prati kesu koju je Danica sklonila. Đura mu sipa rakiju, pruža mu čašicu)

ĐURA: Ajde da mi popijemo po jednu.

MIHAJLO (nasmeši se zbunjeno): A ne hvala, ja ne pijem.

ĐURA: Ajde, ajde... prvi put si ušao u kuću, valja se.

MIHAJLO: Nije prvi, već sam...

ĐURA: Ja te nisam video ranije.

(Mihajlo slegne ramenima i uzme čašicu. Kucnu se, Đura se prekrsti. Ispiju, Mihajlo se namršti)

DANICA: Jesi li gladan Mihajlo?

MIHAJLO: Hvala, ne mogu. Sad sam baš nešto...

DANICA: Ako hoćeš, ima tikvice od juče. Jedino ovaj hleb... (uzima hleb, miriše ga pa donese Đuri da ga pokaže) Jutros sam ga kupila a vidi kakav je. Raspada se. Kad uđeš u pekaru, pedeset vrsta hleba, sve lepši od lešeg. Ne znaš koji da uzmeš. Svi mirišu, mekani, vrući... A kad ga doneseš kući, posle dva sata se ili izmrvi ili pretvori u gumu. Evo, vidi...

ĐURA: Nema Danice ničeg više kao što je bilo. Gotovo. Šta je bilo, bilo je.

DANICA (kreće ka kuhinji): E, da je samo hleb... Ništa više nema ukus. Šta god da kupiš, bez ukusa... Paradajz ili piletina, potpuno je isto, samo drugačije izgleda. A radnje pune. Ne znaš gde ćeš pre da potrošiš pare.

(Stane pored sudopere i nastavi da čisti tikvice)

ĐURA: Jedino nam se rakija nije promenila. (namigne Mihajlu) Domaća. Al oće i to da menjaju. Kažu, ne može svaki seljak da je pravi. Mora prvo da se registruje. Da dobije pečat. Dozvolu.

(Đura uzima Mihajlovu čašicu, ponovo mu sipa rakiju)

ĐURA: A da te pitam student... je l' znaš ti... (pruža mu čašicu)

(Mihajlo se smeje dok je uzima)

MIHAJLO: Ko je zapalio žito?

ĐURA (začuđen, uozbilji se): Kakvo sad žito?

MIHAJLO (i on se uplašen uozbilji): Nisam ja. Ja nešto drugo... cigarete, ponekad. Ali žito – nikad.

ĐURA: Ko te pita za žito? I kakve veze ja imam sa žitom? Hteo sam da te pitam... Ajde (kucnu se, ispijaju) Šta ti misliš o svemu ovome?

MIHAJLO: O čemu ovome? O rakiji? Seljacima?

ĐURA: Ma ne, o ovoj situaciji.

MIHAJLO: O kojoj situaciji?

ĐURA: Pa ovo sad što...

DANICA (prekida ga): Pusti momka, šta ga tu ispituješ?

ĐURA: Ma ne ispitujem ga, pričamo. Evo nek kaže dečko... (Mihajlu) Je l' ti smeta što te ja ovako drugarski pitam?

MIHAJLO: Ne smeta.

ĐURA: Eto. Pusti nas muške da pričamo. Zanima me šta misle mladi ljudi. Mladost je budućnost svakog društva. Samo što je u Srbiji mladost malo čudna. Ne kažem da si ti takav, samo, mladi u Srbiji... Eh, dokle je to došlo... Srbija je danas jedina zemlja na svetu u kojoj se mladi ljudi bore za globalizaciju. U Americi i Engleskoj brigade, divizije mladih ljudi stoje na barikadama antiglobalizma, bore se za slobodan svet, za ideju... U Evropi čitav jedan pokret, bunt mladih protiv globalizacije. Čitava mladost sveta je ustala na barikade protiv Amerike i njenog poretka. Jedino se u Srbiji mladi bore za sjedinjene svetske države. Ko da su Klinton jugend, daleko bilo. Dokle je to došlo... (uzme gutljaj rakije, pa nastavi) Šta ti misliš o ovom sad, o ovima što su došli, o ovim što misle da su demokrate... O ovim demokratistima?

MIHAJLO: Kojim demokratistima? Ko misli da je demokrata?

ĐURA: Eh, pa svi smo mi demokrate danas. Nema tu, jedni su demokrate a drugi nisu. Evo i ja sam demokrata, ne može niko da kaže da nisam. Ali nisam demokratista, tu je razlika. Nije to isto. Demokrate su oni koji se bore za prava ljudi, za slobodu, za to da svi ljudi žive normalno, da budu pristojno plaćeni za svoj rad, a demokratisti su ovi što danas vladaju svetom. Kao što su nekad bili komunisti, kao što su postojali fašisti, monarhisti, anarhisti, tako danas postoje demokratisti.

MIHAJLO: Aha. A šta rade ti demokratisti?

ĐURA: Isto što i komunisti pre njih. Isto kao i svi ostali. Vladaju. Ubeđuju svet da su oni najpametniji. Da samo oni znaju kako treba. I da svi drugi moraju da budu isti kao oni, i da rade što i oni. Da je svako ko ne misli kao oni, njihov neprijatelj, protivnik napretka.

MIHAJLO: Nisam nikad razmišljao o tome.

ĐURA: Normalno da nisi. Malo ko u Srbiji danas razmišlja. Samo gledaju u televizor. Kako uključe televiziju, tako isključe mozak. Tako ćemo jednog dana i glasati. Nećemo ni ići na izborna mesta. Biće glasanje iz fotelje. Što bi ljudi izlazili iz kuće, da se naprežu bez potrebe? Doći će lepo oni što ispituju javno mnjenje, sa njima će, onako uzgred, da bude čovek iz izborne komisije... Doći će lepo na vrata, dobar dan, dobar dan, je l' gledate televiziju - gledam, normalno - a je l' nacionalnu ili neku lokalnu? Nacionalnu, državnu naravno. I onaj iz komisije će na osnovu toga šta ko gleda da zaokruži za koga će taj da glasa. Zna lepo šta gledaš, a ako to već gledaš, mora da tako i misliš. Što bi gledao ako ne misliš isto? Ne možeš da gledaš, a da misliš drugačije. Normalno, posle izbora će da bude - izvinite, je l’ vi beše gledate lokalne televizije? Aj’ pođite s nama da vam nešto objasnimo. U demokratizmu ljudi moraju isto da misle. A evo, i ovi današnji izbori... Ja sam glasao... bolje da ti ne kažem za koga sam glasao. I prodali su moj glas. Je l' vidiš ti dokle je to došlo? Sad me više niko ništa ne pita. I je l' to demokratija? Nije. To je demokratizam.

MIHAJLO: Demokratizam?

ĐURA: Ti kao da si sa kruške pao... (sipa mu rakiju) Demokratizam... (ispijaju) to je onaj sistem u kojem živi pola sveta. Nije baš pola, zasad, ali veliki deo. Ne možemo da živimo u demokratiji, kako demokratija može da bude sistem? To je ko kad bi neko rekao da smo mi ovde pola veka živeli u dijalektičkom materijalizmu. Nismo, mi smo živeli u socijalizmu, a dijalektički materijalizam je bila ideja koja nas je vodila, u koju smo svi verovali, živeli za nju... I kao što je nekad bio feudalizam, monarhizam, fašizam, socijalizam i šta ti ja znam, tako danas postoji demokratizam. Imaju oni na zapadu neki sistem, kao, menjaju se stranke, dolaze novi ljudi... Al’ sve je to isto. Sve to kontroliše jedna mala grupa ljudi. U stvari... (osvrće se da ga Danica ne čuje, kaže tiho) guštera.

MIHAJLO: Guštera?

ĐURA (samouvereno klimne glavom): Reptili. Nisu oni pravi gušteri, nego tako... To su oni ljigavci koji su se obogatili na tuđoj muci, ukrali tuđi novac, pa sad tim istim ukradenim novcem određuju živote onima koje su pokrali. Ali bolje da ti sad ne pričam o tome. Neki drugi put ćemo. I šta sad misliš o svemu, o ovoj situaciji? Dokle je to došlo...

DANICA (dolazi iz kuhinje): E sad je stvarno dosta. Šta si zapeo pa propitkuješ momka, šta njega briga? (uhvatiMihajla za mišku, blago ga vuče da ustane) Sad ga zanimaju samo devojke, provod...

MIHAJLO (ustaje): Pa da, devojke.

DANICA: Šta njega briga za politiku?

MIHAJLO: Ma da, ja sam samo krenuo po nešto slatko, pa reko, pošto mi je gospodin Jakovljević rekao da vas pripazim...

(Na pomen Jakovljevića Đura se naglo uozbilji, ustaje i priđe Mihajlu)

ĐURA: Šta ti je rekao Jakovljević?

MIHAJLO: Pa da pazim na vas. Sreo sam ga kad je izlazio, kaže da ste dobri ljudi, pa da vam se nađem ako nešto zatreba. Vaš prijatelj Jakovljević je...

ĐURA: Slušaj ti balavac, ako još jednom spomeneš to ime ovde...

DANICA: Ajde Đuro smiri se. Šta ti je? Vidiš da je dete samo htelo da pomogne?

(Đura ga neko vreme gleda u oči, dok Mihajlo uplašeno skreće pogled. Onda Đura odustane, smiri se)

ĐURA: Izvini momak. Danas sam nešto nervozan. Nemoj da se ljutiš (tapše ga po ramenu i prati do vrata) Evo, izvinjavam ti se, a nisam ti ništa ni radio. Tako i treba u demokratiji. Dobar si ti. Ako te neko dira, samo javi čika Đuri.

MIHAJLO: Važi čika Đuro. Do viđenja.

(Mihajlo izlazi, ide ka kapiji i izlazi iz dvorišta na ulicu. Danica zatvara vrata. Đura se vraća, dolazi do vitrine. Gleda u Ilijinu sliku i počne da plače. Danica mu priđe i zagrli ga)

2. SUMNjA

(Mihajlo ulazi u svoju podstanarsku sobu, stavlja kese na sto, uključuje lampu na stolu i zatvara vrata. Mobilnim telefonom priča sa nekim)

MIHAJLO: I tako, kad me je napio i video da ne može da me isprovocira tom pričom, isprati me on do vrata, ja na stepenice, kad ono opet Đura. Ja se zaledio. Denise, čitav život mi je prošao pred očima, svega mi... Kao Dosije iks. Znam da me je Đura ispratio, a onda ga ponovo vidim ispred sebe. Gledam ja njega, gleda on mene. Ne da mi da prođem. Ma dobro, jesam dunuo malo, al nije bilo od toga. I slušaj, pita on mene, je l' tu Đura. I ja u zbunu čoveče, reko zeza me. I ćutim, ne mogu da beknem. On se smeje, pita što se plašim, kaže da je on Đurin brat. Tu se ja nekako povratim, upoznam se sa njim, on uđe u kuću, a ja nastavim ka prodavnici. Kad sam se vratio, na kapiji opet sretnem Đuru. Ulazi unutra i pita me je l' tu Đura. I meni opet ona vutra proradi. Znaš kakav trip čoveče! I gledam ga ja. Može da bude Đura, a može da bude i njegov brat. Al ne znam koji me od njih dvojice zeza. I što bi me zezao? I ja ono, krajnje opušteno, da, da, tu je, samo izvol'te. I pitam ga ko je on. Kaže treći brat. Ej, čoveče! Ma, ne zezam, stvarno. I znaš šta je najjače? Ima ih devetorica! Kako koga? Pa devet braće Čvorovića. U stvari, bilo ih je devet, sad su ih samo trojica ostala. Pa ko normalan može da ima devet sinova? Sve je to nenormalno, ti Čvorovići su skroz ludi. Ona moja gazdarica, kad sam bio kod njih, sklonila neku kesu ispred mene, da ne vidim šta ima unutra. Ja seo za sto, bila neka kesa tu i ona je sklonila. Kako kakva kesa? Obična, bela. Ne, nije bio lepak u njoj... Baš si duhovit. Nisu ni bakini kolači. A što bi je pa sklanjala? Da nema ništa u njoj, ostavila bi je valjda na stolu, što bi je krila. Možda su u njoj bili neki tajni dokumenti, možda švercuju drogu, možda su to devize... Ko zna. Nije meni Jakovljević tek tako rekao da pripazim na njih. Ja budala, mislio da oće da ih čuvam, da brinem o njima, a on mi čovek lepo, dobronamerno rekao da ih se čuvam. I sigurno je očekivao da javim u stranku sve što primetim čudno. A oni mi se ispred nosa okupljaju, prave sastanke, razmenjuju kese a ja ništa. Još će da ispadne da sam im saučesnik. Jes, kao, Jakovljević nije znao da sam ja u stranci. Ko da ima nešto što on ne zna. Ne bi on bio tu gde je danas da je bilo nešto što on nije znao. Ma, može da bude i da su oni normalni, i da ja grešim, ali bolje je da ih ja lepo prijavim i da pogrešim, nego...

(Mihajlo sedne, nagne se nad stolom, traži broj stranke. U tom trenutku na prozoru koji je ispred stola, pojavljuje se Đurina glava sa druge strane. To se desi tako naglo da Mihajlo vrisne i poskoči unazad. Đura je prislonio dlan na prozor, pored lica, pokušavajući da vidi šta ima unutra. Drugom rukom kuca u prozor)

ĐURA: Mladiću! Je l' si tu? Mladiću!

(Mihajlo otvara vrata, bled u licu. I uplašen i besan. Đura prilazi)

ĐURA: Šta si se ukipio, zar me ne prepoznaješ?

MIHAJLO: Đuro?

ĐURA: A ko bi drugi bio?

(Lupi ga po ramenu, pokuša da prođe pored njega unutra, ali se Mihajlo ne sklanja sa vrata)

ĐURA: E, baš ti je lepo ovde.

MIHAJLO: Izvinite (pokazuje telefon) pričam sa nekim.

ĐURA: Aha. Neka, neka... Samo nastavi. Samo sam hteo da ti kažem (osvrće se preko ramena i nastavlja tišim glasom), da te zamolim... Pripazi malo na Danicu. Nađi joj se ako joj nešto treba. Prvi komšija je čoveku bliži nego najbliži rod, a ti si ovde, odmah pored nje, nema nikog bližeg.

(Mihajlo klimne glavom, Đura ga potapše po ramenu i izađe napolje)

ĐURA: A ja ću ti se već nekako odužiti. Pričaćemo neki drugi put.

(Mihajlo zatvori vrata, gleda kroz prozor, čeka dok se Đura ne udalji pa onda nastavlja razgovor)

MIHAJLO: Brate, je l' si čuo ovo? Ladno mi je došao na gajbu! Da nisam bio ovde, sigurno bi provalio, da vidi šta imam. Ma šta preuveličavam, trebalo je da ga vidiš. On je potpuno lud! U svemu vidi zaveru, misli da je u Srbiji fašizam, a da svetom vladaju gušteri... Ludak. I ta moja gazdarica... Šta ima ona da se druži sa njima? Umro joj muž, da je ona neka normalna žena i ona bi mirno čekala da umre. Ili nek se uda, i to je normalno. A ne ovako, kuća joj puna ikona, crkvenih kalendara... I još se druži sa tom trojicom. A oni... isti. Da ih vidiš samo... Kao lemuri. Kao da je neko uzeo Đuru i fotokopirao ga u tri primerka. Možda oni i jesu njegovi klonovi. U stvari, sad kad razmislim... Možda njih i nema trojica. Možda su ta trojica jedan isti, možda je to jedan Đura? A predstavlja se pod tri imena da bi zavarao trag, da bi manje upadao u oči kad špijunira. Manje je sumnjiv. Misli da ga neće provaliti kad vide da ga svugde ima, kao, nije to on, nego braća. Ma znaš šta? Meni je sumnjiv. Mene nije prevario. Odmah ću da zovem stranku, valjda nije prekasno. Aj, čujemo se.

(Prekida vezu i ostavlja mobilni telefon na sto. Prilazi prozoru i gleda kroz njega u dvorište. Otvara vrata, zagleda levo i desno, proverava da li ima nekog oko kuće. Ulazi unutra, otvara fioku iz stola pored prozora, vadi člansku kartu stranke, podiže slušalicu starog telefona i pritiska tipke na brojčaniku)

MIHAJLO: Ups, izvinite... pogrešio sam broj.

(Prekida vezu i ponovo bira broj)

MIHAJLO: Izvinite opet... Da, mora da je centrala pogrešila, dešava se. Prijatno.

(Spušta slušalicu, seda na stolicu dok ponovo gleda u kartu)

MIHAJLO (za sebe): Gde može centrala da pogreši? Digitalna centrala, pa da pogreši? Šta sam ja to okrenuo?

(Ponovo podiže slušalicu i pritiska tipke. Dok telefonira, lampa na stolu treperi, on je blago udara da bi radila)

MIHAJLO (ustaje): Dobar dan, ja zovem zbog... Hteo sam da pitam kako bih mogao da se angažujem u stranci? Jesam, član sam već dve godine. Mihajlo Kosanović. Nisam imao vremena ranije, pa eto, sad... Aha, hoću... Dobro. Da, znam da je trebalo da dolazim na nedeljne sastanke, samo sam imao puno obaveza, na fakultetu, studiram. Jeste. A da vas pitam samo još... Je l' tu gospodin Jakovljević? A je l' navraća on nekad tu? Što glupo pitanje? Onako samo, mislio sam... Dobro, do viđenja.

(Spušta slušalicu. Neko vreme vrti karticu u ruci, dok svetiljka i dalje treperi. Uzima daljinski u ruku, uključuje televizor. Svetiljka se isključuje)

Mrak

3. PONUDA

(Jutro u kući Čvorovića. Čuje se zvono na vratima koje se ponavlja nekoliko puta. Danica kuva kafu, odlazi po spavaćicu koju oblači u hodu dok u prolazu kroz trpezariju ide ka vratima)

DANICA: Evo idem.

(Dolazi do vrata, otvara ih. Ispred njih je stariji, ozbiljan gospodin, obučen u odelo. U ruci nosi akten tašnu. Klimne glavom kad vidi Danicu)

KUPAC: Dobar dan.

DANICA: Dobar dan.

KUPAC (pruža vizit kartu): Predstavljam ovu firmu. Zainteresovani smo za posao sa vama, pa...

(Danica uzima vizit kartu, gleda je)

DANICA (više za sebe): Nemam naočare.

KUPAC: ... ako bismo mogli da popričamo o tome...

DANICA: A je l' vi to nešto prodajete?

KUPAC: Ne, mi kupujemo.

DANICA: Ali ja nemam ništa da prodam.

KUPAC: Hteo sam sa vama o tome da porazgovaram. Ako imate malo vremena.

DANICA: Pa, imam, imam, vremena imam.

(Stoje, gledaju se. Danica odjednom shvati)

DANICA: Aha, izvinite, još sam pospana, pa ne razmišljam. Izvolite, uđite.

KUPAC (ulazi): Zahvaljujem se.

DANICA: A otkud vi ovako rano?

KUPAC (gleda u sat): Kako rano? Nije baš rano. Za posao nikad nije rano. Znate kako kažu – ko rano rani...

DANICA: Jeste, kad bi tako bilo... Ja bih bila najsrećnija osoba na svetu. Čitav život.... eh (odmahuje rukom) Je l' može jedna kafa? (kreće ka kuhinji u pozadini) Ja sam sebi već stavila, pa ću samo da dospem vode za još jednu.

KUPAC: Može, hvala. Od jutros nisam popio nijednu. Žurim, a ima puno posla.

DANICA: Kakvu pijete?

KUPAC: Svejedno mi je. Samo da je domaća.

DANICA: Domaća, nego šta. A kakvim se vi to poslom bavite?

KUPAC: Radim za jednog kupca. Poranio sam, moram puno klijenata da obiđem, pre nego što do njih stigne konkurencija. Ovaj haos na tržištu nas je skoro uništio. Kažu slobodno tržište, a u stvari haos. Ne zna se ko šta kupuje, a ko koliko prodaje... A svi rade nešto od toga.

(Danica je donela kafu na sto, sipa je u šoljice)

DANICA: Evo, izvolite.

KUPAC: Hvala.

DANICA: I šta kažete, gde radite?

KUPAC: Moj gazda investira u izgradnju nekretnina. Pa smo primetili, vi ovde u dvorištu imate dve kuće...

DANICA: Aha... Pa što odmah niste rekli?

KUPAC: Znači, zainteresovani ste?

DANICA (odmahuje rukom): Bile su ovde već neke vaše kolege...

KUPAC: Kolege?

DANICA: Pa da, isto hoće da grade nešto, neki tržni centar.

KUPAC: To mora da su neki drugi. Mi pravimo stambenu zgradu. Luksuznu, modernu zgradu. U njoj biste za ovaj plac dobili tri stana i bili biste potpuno sigurni. U zgradi će stalno biti naoružano obezbeđenje, biće zaključana, pod video-nadzorom...

DANICA: Ne vredi. Nisam ja za to. Kad ja umrem, nek' ovi moji rade šta hoće. Ali dok sam živa, hoću da budem ovde. To sam isto rekla i ovim drugim, i oni... (okleva)

KUPAC: Da?

DANICA: Kažem im ja, ovu kuću možete da dobijete samo kad umrem, i tačka... Kad jedan od njih, mislio valjda da ga ne čujem, kaže – to možemo lako da organizujemo. Zamislite to.

KUPAC: Eto. To je slobodno tržište.

DANICA: Pa je l’ on to ozbiljno?

KUPAC (odmahuje rukom): Ne brinite se, znam ja njih dobro, oni vole da zastrašuju ljude. (malo razmisli, pa nastavi) Mada, ipak, ko zna... Ako potpišete sa nama, možemo da vas zaštitimo i ...

DANICA: U ovoj kući sam od kako smo posle rata izbegli sa Kosova, i ne mogu sad da se selim u neke nove stanove. Ne zanima me to. Osim toga, ovde mi je umro muž, sve me podseća na njega, i nekako mi je lakše da živim, sigurnije mi je. Ovde sam manje usamljena. Razumete me?

KUPAC: Nije lako seliti se. Ni kad smo bili mlađi, a posebno ne sad. Kad je neko mlad, lako mu je da pređe i preko planine i reka, samo da bi došao tamo gde je krenuo, samo da nađe mesto da se skući.

DANICA: I onda ne ide dalje. Tu je gde je. I čuva ono što ima.

KUPAC: Meni je supruga još živa, ne bih se sad selio ni sa njom, a kamoli bez nje.

DANICA: E, pa onda znate kako je.

KUPAC (klima glavom, ustaje) Nije bitno šta ja mislim. Posao je posao. Nama je u interesu da nam prodate kuću. Uslovi su dobri, i vama će svakako biti bolje da nam ovo prodate. Živećete u našoj zgradi i biće vam bolje.

DANICA: Kako može da mi bude bolje u tuđoj zgradi?

KUPAC: Ako se predomislite, imate vizit-kartu, slobodno se javite. Polako, ima vremena, nigde mi ne žurimo. Mi smo tu blizu, odmah iza ugla, zovite i doći ću da se dogovorimo oko svega. Videćete, nećete zažaliti.

DANICA: U redu, sačuvaću kartu, ali odmah da vam kažem... Male su šanse da ću vas zvati. Ostaviću ovu kartu za unuku, pa kad ona bude odlučivala, nek ona zove ako bude htela.

(Dolaze do vrata)

KUPAC: Hvala vam na kafi. Želim vam sve najbolje.

DANICA: Takođe. Prijatno.

(Kupac krene niz stepenice, Danica gleda za njim. On zastane, pogleda dvorište, a onda se okrene ponovo ka Danici)

KUPAC: Da vam kažem... Možda ne bi trebalo sad, ali... Ako ipak odlučite da prodate onim drugim, onima što hoće da ovde naprave tržni centar, da li biste mogli da nam javite za to unapred? Bilo bi dobro da znamo, ako već ne radite sa nama, da bar kupimo nekoliko lokala u tom centru, da nam ne propadne posao. Da uzmemo bar neke pare.

(Danica ga nemo gleda)

DANICA (potpuno zbunjeno): Do viđenja.

(Zatvori vrata za njim i uđe u kuću)

4. SUSRET

(Kasno prepodne, Mihajlo se vraća iz jutarnje kupovine. Ulazi u dvorište, u ruci nosi kesu sa hlebom i dve velike flaše koka-kole. Trudi se da ne gleda u pravcu kuće, gleda u praznu kućicu za psa dok žuri ka svojoj sobi. Iz kuće izlazi Danica, iza nje je Đura)

DANICA: Mihajlo!

(Mihajlo zastane, ali se ne okreće)

DANICA: Mihajlo, stani da ti kažem nešto.

(Mihajlo pokušava da se nasmeši i deluje prirodno, okreće se)

MIHAJLO: Dobar dan, gospođo Danice.

(Danica silazi niz stepenice, iza nje idu trojica braće Čvorovića)

DANICA: Mihajlo, mi idemo u crkvu, pa kod Đure. Doći će mi Milica, unuka, pa joj molim te prenesi gde smo, ako je budeš video. Ostavila sam otključanu kuću, da ne čeka ispred vrata.

MIHAJLO: Nema problema. U crkvu, pa kod čika Đure, tako ću joj preneti, ništa ne brinite.

(Mihajlo se okrene da pođe, ali okleva, pa se ponovo okreće ka njima)

MIHAJLO: Nego... I vi imate poruku.

(Svi Čvorovići zastaju i pogledaju ga)

DANICA: Poruku?

MIHAJLO: Pa da. Evo, baš malopre, kad sam bio u prodavnici... Neka gospođa me zaustavila na vratima. Rekla je... Kako beše? E da... Rekla je da nije našla ono što ste tražili, ali da ima nešto što vam treba.

ĐURA (nasmeje se): Pa to zvuči kao neka šifra.

MIHAJLO (pokuša da se osmehne): Pa, tako je i meni izgledalo.

DANICA (odmahuje rukom): Ma, kakva šifra... Gospođa Ruža. Nigde nema mog leka, sve neke zamene pijem.

MIHAJLO: Ja sam mislio da je bolje da prenesem, nego... da ne prenesem.

DANICA: Hvala Mihajlo. (kreću) I reci Milici gde smo. Ajde Đuro, šta si se ukipio, zakasnićemo u crkvu.

(Rastaju se, Mihajlo dolazi do svojih vrata, vadi ključ, a onda se okreće i vidi da su Čvorovići otišli. Vadi mobilni telefon i bira broj. Stavlja slušalicu na uvo i kreće ka kući Čvorovića)

MIHAJLO: Denise, pomagaj. Ne znam šta da radim. Ovi Čvorovići... Mnogo su sumnjivi. Jesam, zvao sam, ali Jakovljević još nije tamo. Evo imam šansu, otišli su u crkvu i ostavili otključanu kuću. (staje pred vratima kuće) Sad ne znam šta da radim? Je l’ da uđem unutra? Da, to sam i ja mislio. (ulazi) Evo. Nema nikoga. Valjda. Ne bi trebalo da ima još Čvorovića. Bar se nadam. Eto, šta da ti kažem, puna kuća ikona. Vidi šta čitaju.

(Podiže neke novine sa stola pa ih baci nazad. Onda krene da pretura po kući, gleda police, knjige, otvara fioke, ladice...)

MIHAJLO: Ne znam ni ja šta tražim. Možda nema ništa, možda su oni fini penzioneri, dobri ljudi... Ako ne nađem ništa, bar ću se uveriti da su nevini, mada sumnjam da je tako. Ako nađem nešto, obavestiću Jakovljevića pa nek on vidi šta će sa njima. Danas sam i bio u stranci. Kažu, Jakovljević nije tamo. Na terenu, sigurno. Lovi ovakve kao što su Čvorovići. Pokušao sam da im spomenem njih, da im objasnim ko su, al ne vredi. Baš njih briga, ne žive oni u kući zlikovaca. Ma, pravo da ti kažem, nisu oni meni izgledali opasno sve dok nisam dobio onu poruku da im prenesem. Zaustavila me žena na izlazu iz marketa, ja taman platio na kasi i krenuo u stan, kad me ona zaustavila na vratima. Neka baka, ista kao Čvorovići. Rekla mi da im prenesem neku poruku, kao da ona ne može da dođe do njih. I odakle ona uopšte zna da ja tamo živim, tek sam se doselio? Sumnjivi su mi ti matorci, sve oni znaju, samo ispituju, nemaju pametnija posla. I sve do te poruke, mislio sam, možda jesu opasni, a možda i nisu. Mislio sam, malo su samo malo ćaknuti... Onako, starački, normalno. I bio sam ubeđen da je Jakovljević preterao, da je malo pogrešio. Ali on izgleda ne greši. Ovakvi su najgori. Kao fini, kulturni, sve lepo s tobom, a u stvari... klerofašisti. Pa vidi im kuću! Ko zna šta rade? I sad ako ne nađem neki dokaz Jakovljević će, normalno, da misli da sam im saučesnik. Možda diluju dop, oružje... Ko zna? Ma ne trebaju njima pare, šta će im, nego moraju da plaćaju medije, televizije, novine... Jel znaš ti pošto su novinari danas? Oće i oni ljudi lepo da žive, nisu ni oni najgori, što bi pisali za džabe?. A možda tim parama plaćaju paravojsku, da uzmu vlast. Kako što onda uzimaju podstanara? Denise, Denise, ala si ti naivan. Pa to im je samo paravan, da bi izgledali normalno.

(Začuje se zvono na vratima. Uplašen zastane i zatvori ladicu koju je gledao. Stavi mobilni u džep, uzme kesu koju je doneo, priđe vratima i otvori ih. Sa druge strane, na stepeništu stoje četvorica muškaraca u kožnim jaknama)

PRVI MUŠKARAC: Dobro veče.

MIHAJLO: Dobro veče.

PRVI MUŠKARAC: Da li je tu ona gospođa... Ona što ovde živi sama?

MIHAJLO: Nije ovde.

PRVI MUŠKARAC (odmeri ga pogledom): A ko ste vi?

MIHAJLO: Ja sam podstanar. (pokazuje) Živim tamo...

(Muškarci se pogledaju, prođu pored njega i uđu u kuću)

MIHAJLO: Hej. A ko ste vi?

(Muškarci kruže po stanu dok razgovaraju, zagledaju sve)

PRVI MUŠKARAC: Mi smo njeni poslovni partneri.

DRUGI MUŠKARAC: Na neki način.

TREĆI MUŠKARAC: Moglo bi i tako da se kaže.

PRVI MUŠKARAC: A kad se ona vraća?

MIHAJLO: Uskoro. A kakvi poslovni partneri?

PRVI MUŠKARAC: Mi kupujemo ovu kuću.

DRUGI MUŠKARAC: Čitavo dvorište zapravo.

TREĆI MUŠKARAC: Ovde treba da izgradimo novi tržni centar.

MIHAJLO: Danica prodaje kuću? Pa ništa mi nije rekla.

PRVI MUŠKARAC: Nismo još utanačili detalje.

DRUGI MUŠKARAC: Trebalo bi još da se dogovorimo s njom.

TREĆI MUŠKARAC: Oko isplate, cene...

MIHAJLO (seda): Ne mogu da verujem. Što mi nije rekla?

(Muškarci se pogledaju. Prvi muškarac sedne za sto pored njega)

PRVI MUŠKARAC: A ti živiš u onoj kući u dvorištu?

MIHAJLO: Pa da, tu živim.

DRUGI MUŠKARAC: I kako je?

DRUGI MUŠKARAC: Je l’ puno plaćaš?

MIHAJLO: Nije baš mnogo, ali za mene jeste.

TREĆI MUŠKARAC: Pa da, danas je sve skupo.

DRUGI MUŠKARAC: Sve košta.

TREĆI MUŠKARAC: A para nigde.

MIHAJLO: Baš tako.

PRVI MUŠKARAC: A je l’ bi ti voleo da zaradiš velike pare?

MIHAJLO: Velike pare?

DRUGI MUŠKARAC: Velike pare.

MIHAJLO: A šta treba da radim?

TREĆI MUŠKARAC: Baš ništa.

DRUGI MUŠKARAC: Skoro ništa.

PRVI MUŠKARAC: Vidiš, mi hoćemo da kupimo ovaj plac. Da ovde napravimo moderan tržni centar, nešto što ovom komšiluku treba.

DRUGI MUŠKARAC: Da malo osavremenimo, oplemenimo ovaj prostor.

PRVI MUŠKARAC: Ali, gospođa koja je trenutno vlasnik ovoga se dvoumi.

TREĆI MUŠKARAC: Nema razumevanja za savremene trendove.

DRUGI MUŠKARAC: Za savremeni svet...

PRVI MUŠKARAC: E sad, da je normalna situacija, mi bismo normalno rekli – u redu gospođo, poštujemo, i otišli bismo na neko drugo mesto. Ali, nama se čini da je tu nešto jako čudno.

MIHAJLO: Sa Danicom? Gospođom Čvorović?

PRVI MUŠKARAC (klima glavom): Nešto je tu jako čudno.

DRUGI MUŠKARAC: Nešto je sumnjivo.

MIHAJLO: Mislite?

TREĆI MUŠKARAC: Čudno je kad neko neće da uzme pare.

PRVI MUŠKARAC: Mi smo njoj ponudili dobre uslove, puno para da bi nam ustupila ovaj plac, ali ona neće ni da čuje.

DRUGI MUŠKARAC: To baš ne izgleda normalno.

MIHAJLO: Konačno da još neko primeti. Pa ona je skroz čudna. I čitava porodica joj je tako nekako... Pa je l' vidite vi ovu kuću kako izgleda? Kao u devetnaestom veku.

(Muškarci se pogledaju između sebe kad Mihajlo počne da priča)

PRVI MUŠKARAC: Jeste jeste, baš je čudno.

MIHAJLO: Pravo da vam kažem, jeste čudno to što neće da uzme novac, ali ako sam u pravu, ovde se dešavaju još sumnjivije stvari. Okupljaju se neki sumnjivi ljudi ovde.

PRVI MUŠKARAC: Onda, hoćeš da nam pomogneš?

MIHAJLO: Dobiću novac za to?

PRVI MUŠKARAC: Ovde su velike pare u igri.

DRUGI MUŠKARAC: Dobićeš dovoljno novca, i više nego što očekuješ.

MIHAJLO: I Danica će pošteno biti isplaćena?

PRVI MUŠKARAC: Pošteno.

DRUGI MUŠKARAC: Onako kako smo se dogovorili s njom.

TREĆI MUŠKARAC: Ono što smo joj obećali.

MIHAJLO: Ne bih voleo da nju prevarim. Nije ona loša. Nego tako... Kao da je zastranila... Mora da su godine...

PRVI MUŠKARAC: Ništa ne brini.

MIHAJLO: Šta treba da uradim?

PRVI MUŠKARAC: Prvo treba da je nagovoriš da potpišete ugovor o izdržavanju.

TREĆI MUŠKARAC: Ono, kao, ti je izdržavaš, a ona ti ostavi stan.

DRUGI MUŠKARAC: Ako uspeš. Ako ne, nema veze, to ćemo mi kasnije da rešimo.

PRVI MUŠKARAC: Pa da, ti ćeš samo da je proglasiš neuračunljivom.

DRUGI MUŠKARAC: Onda ćemo mi to da udarimo na sva zvona...

TREĆI MUŠKARAC: ...da svi znaju, da svi to prihvate kao istinu.

PRVI MUŠKARAC: Pa će onda naša lekarska naša lekarska komisija to da kao potvrdi, pa onda naknadno možemo da napravimo taj ugovor.

DRUGI MUŠKARAC: Niko joj neće verovati da ga ona nije potpisala.

PRVI MUŠKARAC: Onda ti dobiješ sve ovo, nama prodaš...

DRUGI MUŠKARAC: Mi napravimo tržni centar...

TREĆI MUŠKARAC: Lepo ovo isparcelišemo

DRUGI MUŠKARAC: ... podelimo na ravne delove, puno lokala...

TREĆI MUŠKARAC: ... prodamo lokale...

PRVI MUŠKARAC: I onda pošteno isplatimo i tebi i gospođi Danici.

MIHAJLO: To deluje u redu.

PRVI MUŠKARAC: Pa da.

MIHAJLO: To bi rešilo mnoge stvari. To bi u stvari rešilo sve.

PRVI MUŠKARAC: Drago mi je da se slažeš. (pruža mu ruku) Znači, dogovorili smo se?

MIHAJLO: Sve dogovoreno.

(Svi kreću ka vratima)

MIHAJLO: Samo mi dajte par dana, da prikupim još dokaza i da probam da ubedim Danicu da to potpiše.

PRVI MUŠKARAC: Dobro, doći ćemo mi onda za nekoliko dana.

ČETVRTI MUŠKARAC: Nemoj samo da zezneš. Računamo na tebe.

PRVI MUŠKARAC: Ma što bi zeznuo? Šta bi dečku falilo da dobije malo keša?

DRUGI MUŠKARAC: Da kupi sebi nov stan, da živi kao čovek.

TREĆI MUŠKARAC: A ne ovako, ko podstanar.

PRVI MUŠKARAC: Ajd, vidimo se onda za nekoliko dana, pa ćemo da rešimo sve. (odlaze)

MIHAJLO: Zdravo ljudi. (ulazi) Stvarno bih mogao da kupim stan. (gleda po kući) Šta ima veze? To bi bilo pošteno. Svi bi bili isplaćeni. Svi bi bili zadovoljni. I Danici bih učinio uslugu. Ona i ne zna koliko je sad nesrećna.

(Ponovo se začuje zvono. Mihajlo priđe vratima, pogleda kroz špijunku. Sa druge strane stoji devojka koja mu mahne i nasmeši se. On se trgne i povuče unazad, a zatim otvori vrata. Napolju, na kiši je devojka pod crvenim kišobranom. Ne zna se ko je više iznenađen, Mihajlo je zbunjeno posmatra dok ga ona pogledom odmerava)

MILICA: Dobar dan.

MIHAJLO: Ćao.

MILICA: Ko si ti i šta si uradio sa mojom bakom?

(Mihajlo zbunjeno gleda u nju, a onda shvati)

MIHAJLO: Šta sam uradio? A, kapiram. (nasmeje se i pokazuje na crveni kišobran) Ti mora da si...

MILICA: Milica.

(Mihajlo zaljubljeno ponavlja ime nove simpatije)

MIHAJLO: Milica... Milica...

MILICA: Je l' mogu da uđem?

(Mihajlo se sklanja sa vrata, pušta je prođe)

MIHAJLO: Ups, izvini. Uđi.

(Milica skuplja kišobran, ulaze u trpezariju)

MIHAJLO: Znači, ti si Milica?

MILICA: I vuče, vuče, šta si uradio sa mojom bakom?

MIHAJLO: Nisam ja vuk. (pruža ruku) Ja sam Mihajlo.

MILICA: Baš lepo ime.

MIHAJLO: Ma da, jeste. (Milica ga gleda očekujući odgovor, on se seti) Aha, baka... Ma ja sam samo bio nešto tu, jer sam...

(Pokazuje nešto neodređeno. Milica vidi kesu sa Koka Kolom na stolu)

MILICA: U prodavnici?

MIHAJLO: Pa da. U prodavnici sam bio. I onda sam samo navratio da vidim da li si stigla, da ti prenesem poruku.

MILICA (otkopčava kaput): Koju poruku?

MIHAJLO: Baka ti je poručila da su oni...

(Milica skida kaput dok on govori. Ispod njega nosi uske farmerke i tanak džemper pripijen uz telo. Mihajlo ne skida pogled sa nje)

MIHAJLO: ... otišli u crkvu.

MILICA: U crkvu? Samo to?

MIHAJLO: Tako su mi rekli da ti kažem... Da bi znala...

(Mihajlo je zbunjen dok je posmatra, Milica to primećuje, prija joj. Smeška mu se dok uzima kesu sa stola i pruža mu je)

MIHAJLO: ... gde su. (uzima kesu) To te verovatno zanima.

(Ona ga blago lupne po ramenu, drugom rukom nehajno pokaže ka vratima)

MIHAJLO: Ništa onda... Idem ja sad.

(Dolaze do vrata, ona ih otvara)

MIHAJLO: Ako ti treba nešto (izlazi) samo mi javi, biću tu, u stanu.

MILICA: Važi. Ćao.

(Zatvara vrata dok on stoji na kiši i gleda je. Milica se nasloni na vrata zadovoljno se smeškajući, a onda krene unutra. Sa druge strane vrata, u dvorištu Mihajlo krene ka svojoj sobi. Vadi ključeve koji mu ispadnu na zemlju, sagne se da ih potraži. Za to vreme, Milica razmišlja u trpezariji, pogleda u zidni sad, onda krene ka vratima i otvori ih. Izađe na malu terasu i priđe ogradi. Svetlost iz kuće obasja Mihajla, on pogleda gore. Sa bezbedne udaljenosti, daje oduška svom pesničkom duhu)

MIHAJLO: Uau!

MILICA (nasmeje se): Je l’ ti to laješ na mene?

MIHAJLO: Ne lajem... Lajao bih na zvezde, na tebe ne bih. Nego gledam... pun je mesec iznad tebe, a kunem se da tvoje lice sad sija jače nego njegova svetlost. Kakva scena... Lajao bih na mesec i zvezde, jer nisu dostojni da stoje pored tebe.

MILICA: Uau.

MIHAJLO: Samo bi dan mogao da se meri sa tvojom lepotom i samo bi Sunce moglo da stoji pored tebe bez stida.

MILICA (smeje se): Odakle to... Kao pesma. Zar bi voleo da sad dođe dan?

MIHAJLO: Ne, jer da je dan, ova scena bi bila samo sećanje, a želeo bih da ovo dugo traje.

MILICA: Pa onda, neka traje, a ja se neću pomerati.

MIHAJLO: Ah, uzalud. Ti se ne pomeraš, ali mesec iza tebe se kreće. Svaki njegov pokret je korak bliže Suncu.

MILICA: Zar bi Sunce smetalo?

MIHAJLO: Toliko svetla bilo bi previše. Čekaj. (ode u baštu i ubere cvet kojeg baci gore ka njoj)

MILICA: Što to?

MIHAJLO: Sve što je lepo kratko traje. Ovo je uspomena.

(gledaju se ćutke)

MILICA: E, je l' hoćeš da mi učiniš uslugu?

MIHAJLO: Sve što treba.

5. SREDINA

(Milica i Mihajlo sede na praznoj stanici, čekaju prevoz)

MIHAJLO: I znaš kakve drame piše? Čoveče... vrh! Ne možeš da veruješ! I ima odlične predstave.

MILICA: Koja ti je omiljena?

MIHAJLO: Šta?

MILICA: Pa, predstava.

MIHAJLO: Pa... Iskreno, nisam gledao ni jednu. U stvari, mislim, nisam ni pročitao, ali znam da su odlične. Svi kažu. A nije to ni pisano za nas. Svi mi znamo kako je kod nas. Što bih ja to čitao kad živim ovde? To je pisano da bi se predstave igrale u Evropi, da tamo vide kakva smo mi bagra. A piše i knjige...

MILICA: Ali ni njih nisi čitao?

MIHAJLO: Šta ima da čitam? Počeo sam... Nemam vremena, moram da učim... Ali znam sve to o čemu piše, ne treba da čitam.

MILICA: Pa dobro, o čemu se radi?

MIHAJLO: Pa vidi... Kako da ti kažem? Ovako, to je... To su dela koja ontološki ulaze u realnost, i skoro da transcendentuju sadašnji trenutak, ali u stvari, inverzivnim postupkom se ta transcendentnost pokazuje skoro kao plod metafizike, što za rezultat ima čist kemp, skoro esencijalni.

MILICA: U ontološkom smislu?

MIHAJLO: Naravno.

MILICA: Je li... Je l' ti upali ta priča nekad?

MIHAJLO: Nisam probao, tek sam je naučio napamet.

MILICA: Ala si ti blesav.

(Smeju se)

MILICA: Baš lepo od tebe što si pristao da kreneš sa mnom. Baka je trebalo odavno da se vrati.

MIHAJLO: Ma, nije problem, ionako ništa ne bih radio. Možda bi jedino vežbao.

MILICA: A ti vežbaš?

MIHAJLO (smeje se, pokazuje bicepse): Zar se ne primećuje?

(Milica se smeje, gleda ga)

MILICA: Odakle si ti?

MIHAJLO: Pa odavde. Mislim, rođen sam ovde, ali nisam živeo... Tu sam, iz jednog malog grada. Što pitaš?

MILICA: Onako. Zanima me šta radiš, i tako...

MIHAJLO: Pa, studirao sam... U stvari, još studiram, marketing. I dok to radim, trudim se da preživim. Prodajem nešto. Moji su se razveli baš kad sam počeo da studiram, pa baš nemam puno kinte. Ćaleta od tad nisam video. Zapalio negde preko. Ne javlja se. Ne znam ni gde je. Neka, ne bi se ni ja njemu javio. Sigurno je negde na zapadu, u nekoj normalnoj državi i bolje mu je nego nama ovde. Šta ga briga za nas i šta ima da se brine? Neka ga... Ne mora da zove. Keva mi ponekad pošalje kintu. Ali nema ni ona. Radi u nekoj nevladinoj organizaciji, a znaš da ni oni nemaju... Tako da se ja snalazim. E, oćeš ti da kupiš, imam odličnu kozmetiku, uvoznu... Znaš kakva je, uklanja bore, regeneriše kožu, zateže lice, umanjuje senke... A kvalitetna. I jeftina.

MILICA: Hoćeš da kažeš da meni to treba?

(Mihajlo je pogleda, nasmeju se)

MIHAJLO: Ma ne, mislio sam... Možda za baku da kupiš.

(Nasmeju se pa zaćute. Mihajlo nervozno ustaje)

MIHAJLO: Pa gde je ovaj autobus? (seda) E, a je l’ ti gospođa Danica prava baka?

MILICA: Kako to misliš, prava?

MIHAJLO: Mislim, nisi usvojena?

MILICA: Usvojena unuka?

MIHAJLO: Ma ne, mislio sam... ne ličite, pa... Samo zato... palo mi na pamet.

MILICA (smeje se): Lep a glup, a?

(Mihajlo slegne ramenima. Ćute neko vreme. Milica ga krišom posmatra)

MIHAJLO: Znači, ti si ipak Čvorović? Nemoj da se ljutiš, ali Čvorovići mi nekako izgledaju... čudno. Ne mislim loše čudno, nego onako... nekako, kao da su drugačiji od ostalih. Izdvajaju se.

MILICA: Ne prezivam se Čvorović.

MIHAJLO: Ma da, u stvari, kakve veze ima kako se neko zove, svašta i ja lupam.

MILICA: Kako to misliš?

MIHAJLO: Ti možeš da se prezivaš kako god, i opet bi bila ista ti, ime ništa ne znači.

MILICA: Nije baš tako, porodica znači nešto. Nije svejedno ko su ti roditelji, ko ti je deda, baba... Znaš kako je kad odeš u selo, prvo što te pitaju je ''čiji si ti''. (smeje se)

MIHAJLO: Onda mora da nisi puno povukla na Čvoroviće.

(Primećuje da se Milica uozbiljila)

MIHAJLO: Šalim se. Mislim, naravno da se šalim.

MILICA: U svakom slučaju, ne mislim da menjam ime. Bar dok se ne udam. Ali mnogo volim svoju baku. I Đuru i ostalu dedinu braću. Danica je izgubila muža pre više od dvadeset godina, i od tad je sama. Pa je onda izgubila i državu. I sve dotadašnje verovanje. Možda ti zato izgleda čudno.

MIHAJLO: Valjda mi je bilo čudno to verovanje u Boga. U mojoj porodici niko ne veruje. I tolike ikone...

MILICA: Kako misliš, ikone?

MIHAJLO: Pa one u kući.

MILICA: Danica ima samo jednu ikonu.

MIHAJLO: Jednu?

MILICA: Pa da.

MIHAJLO: Što sam ja onda mislio da ih je više?

MILICA (sleže ramenima): Možda zato što su u strahu velike oči. (smeju se) Morala je da počne da veruje u nešto. Svi oni. Kad im se srušila država, morali su da nađu nešto novo u šta bi mogli da veruju.

MIHAJLO: Dobro je, bar ti ne veruješ u Boga.

MILICA: Svašta, naravno da verujem.

MIHAJLO: I ti si religiozna?

MILICA: Nisam baš veliki pravoslavac, samo ponekad odem u crkvu, ne postim svaki post, nisam baš stručnjak za religiju, ne znam kakav je Bog, ali znam da ga ima. A ti?

MIHAJLO: Šta ja?

MILICA: Što ti nisi religiozan? U šta veruješ onda?

MIHAJLO: U Evropu. U to da će pre Evropa da nam donese bolju budućnost, nego Bog.

MILICA: Pa dobro, bitno je da veruješ u nešto.

MIHAJLO: Mislim, ne mogu u dvaes prvom veku da verujem u Boga. Nema šanse, naučnici bi ga otkrili do sad, da postoji.

MILICA: Je l' ti to učiteljica rekla?

MIHAJLO (čudi se): Nastavnica, u osnovnoj. Ne stvarno, ja treba da verujem da tamo negde sedi dobri čika sa sedom bradom i da nas sve gleda i pazi odnekud? Pa provalili bi ga do sad, video bi ga neko. Amerikanci znaju za sve šta se dešava u našem Sunčevom sistemu, istražili su pola svemira, i ništa nisu našli.

MILICA (smeje se, vrti glavom): Ti si stvarno blesav.

MIHAJLO: Samo, džaba mi sve to pričamo. Amerikanci poslali sonde do pola svemira, a ovi naši ne mogu ni autobus do centra grada. Amerikanci našli vodu na Marsu, a mi ne možemo Danicu u gradu. I kako da čovek onda ovde da ne bude blesav? Vidi gde živimo, vidi ovo... Da se ja pitam, je l' znaš šta bi uradio?

MILICA: Šta bi uradio?

MIHAJLO: Okrečio bi Beograd.

MILICA (smeje se): Je l' tebi neko rekao da si skroz lud?

MIHAJLO: Ne stvarno... Je l' vidiš ti kako je sve ovde prljavo? A kao, beli grad? Jes beli, ali u duši. I kako ćemo ovakvi u Evropu? Možemo samo da je zagadimo, ovakvi kakvi smo.

MILICA: A šta ćemo u Evropu?

MIHAJLO: A šta ćemo na Balkanu? Što, je l' ti nećeš u Evropu?

MILICA: Ma, lepo nam je i ovde.

(Mihajlo ćuti, čudi se što Milica to kaže)

MILICA: Đura kaže da bismo, kad smo već pravili tu kuću na raskrsnici, nasred puta, da bismo mogli i da otvorimo restoran, pa da zarađujemo na svima koji ovuda prođu. A ne da ga prodamo prvom prolazniku.

MIHAJLO: Ako neko hoće da prodaje pljeskavice na kiosku, nek prodaje. Ja neću. Kad već imamo taj kiosk, bolje da ga izreklamiramo, prodamo i živimo od rente. Čovek mora da odabere stranu.

(Mihajlo se zbog nečega naljutio, ćuti. Milica smišlja šta da kaže)

MILICA: E, a je l' znaš ti da se u vreme starih Grka čitav Balkan zvao Evropa? Mi smo već bili Evropa, dok su oni još bili varvari. Pa su nam onda uzeli ime, a nas prozvali Balkancima. I sad nam ne daju da uđemo u tu našu Evropu. Tako su nam bar rekli u školi.

MIHAJLO: Nisam čuo za to.

MILICA: E, a je l' se ti nešto ljutiš?

MIHAJLO: Ma jok, nego sam nešto umoran...

MILICA: E, ajd da razmenimo brojeve. (vadi mobilni) Mislim, ti si tu najbliži Danici, pa sam mislila, možda...

MIHAJLO: Ajde.

(Mihajlo vadi telefon iz gornjeg džepa, Milica primećuje kako iz njega viri parče kartona)

MILICA: Šta ti je to?

MIHAJLO: A to... (vadi člansku kartu, pokazuje joj) Članska karta, od stranke.

(Milica uzima kartu u ruke, gleda je blago razočarano)

MILICA: Aha. (vraća mu kartu)

MIHAJLO: Je l' si ti u nekoj stranci?

MILICA: Ne zanima me politika, uopšte. Nimalo. Studiram istoriju, pa me više to interesuje.

MIHAJLO: Ma tako je i najbolje. Ko još ima koristi od politike, samo se čovek nervira od toga. Zbog gluposti...

(Mihajlo pažljivo vraća člansku kartu u gornji levi džep, namerno je ostavlja da malo viri iz njega)

MILICA: Oćeš da upišeš broj?

(Mihajlo neko vreme gleda u telefon kojeg je izvadio, razmišlja, kao da se odjednom nečeg setio)

MIHAJLO: Ne radi mi telefon.

MILICA: Ne radi? Što ga onda nosiš?

MIHAJLO: Ne sećam se ni kad se pokvario...

MILICA: Nema veze, onda ćemo drugi put. Znam broj tvog fiksnog, pa ćemo se čuti.

MIHAJLO: Evo ukucaću ti ja broj mog mobilnog. (uzima njen telefon i pritiska brojeve) Broj mi je dobar, samo telefon ne radi, moram da ga zamenim. E, a je l’ ti imaš nekog tipa ovde?

(Milica pogleda šta radi, pa ga blago lupi po prstima i uzme telefon)

MILICA: Šta te briga? Nemam.

(Mihajlo se i dalje smeje, Milica se trudi da sakrije smešak)

MILICA: A ti?

MIHAJLO: Šta ja?

MILICA: Je l’ imaš ti neku devojku?

MIHAJLO: Ja? Nemam. Imam dečka.

(Milica ga gleda zaprepašteno)

MIHAJLO (smeje se): Što se čudiš?

MILICA: Zezaš me?

MIHAJLO: Ne, što bih?

MILICA: Ti si peder?

MIHAJLO: Više volimo reč gej. Lepše zvuči.

MILICA: A šta je onda bilo ono ispod terase?

MIHAJLO: Šta?

MILICA: Pa ona lepa priča. I cvet.

MIHAJLO: A to... Ma zezanje, nisi valjda mislila da je ozbiljno? Ja to onako... Došlo mi. Znaš da mi volimo te lepe scene. Teatralne nastupe.

MILICA (razočarano): I ti to tek tako priznaješ? To, da si...

MIHAJLO: Što da ne priznajem? Šta, je l' treba da me bude blam?

MILICA: A je l' si ponosan?

MIHAJLO: Pa jesam, što da ne budem... Nemam čega da se stidim. To je prirodno, normalno. Svako ko je gej ima obavezu da bude ponosan, da to javno kaže zbog onih koji još uvek to sebi ne smeju da priznaju.

MILICA: A šta ćemo mi devojke da radimo ako svi budete takvi?

MIHAJLO: Ne znam. Samo da znaš, ima nas dosta, samo ih puno ne priznaje.

MILICA: Ma ne verujem ti.

MIHAJLO: Što?

MILICA: Osetila bih ja.

MIHAJLO: A ti si kao iskusna?

MILICA: Ne, nisam stvarno. Nego onako... Mislim da bih to znala. Jesi ti fin, ali ne deluješ baš toliko... fin.

MIHAJLO: A pošto si ti tako iskusna... je l' imaš ti dečka?

MILICA: Nemam. I nema to veze sa iskustvom, rekla sam ti. Imala sam samo jednu ozbiljnu vezu, i to davno. Malo... Mnogo sam se razočarala. Od tad mi je muka od svih tih nabeđenih mačo tipova kojih je pun grad. Dosta mi je svih njih. Meni treba neko dobar, fin... Neko neiskvaren. Može da bude i malo blesav, ne smeta.

(Nasmeje se, ne skida pogled sa njega. On skloni glavu, gleda ispred sebe)

MIHAJLO: Takvih je malo.

(Milica ga gleda, pa i ona skloni pogled, zagleda se u nešto ispred sebe)

MILICA: S druge strane, takvi fini tipovi su smotani, pa devojke moraju same da ih jure ako hoće da ih imaju.

(Iz daljine se čuje skandiranje koje postaje sve glasnije. Grupa pijanih navijača, mladići od 16, 17 godina, dolaze ispred stanice, nekoliko njih nosi flaše u ruci)

NAVIJAČI: Nož, žica, Srebrenica!

(Jedan od njih se zaleće u reklamu na stanici i glavom je udara. Glava mu je raskrvavljena, on se smeje. Jedan drugar mu prilazi i nudi flašu, uzima je, ispija iz nje. Drugi dolazi do reklame na stanici i štanglom je razbija. Ostali navijači se okupljaju u krug, skaču, nastavljaju da skandiraju)

NAVIJAČI: Mnogo smo jaki!

(Umore se od vikanja, piju iz flaša koje idu u krug. Jedan od njih je najglasniji)

PRVI NAVIJAČ: I ja tamo, najnormalnije kuliram, ono, opušteno, kao, sve okej, kad onaj počo da mi baca hejt. Ja kao, aj nema veze, danas slavlje, kao lep dan i to, al onaj me brate baš izmračio najstrašnije. I priđem mu ja, samo da ga tampi, ništa fajt, nego ono... Lepo ga pitam ša e bilo, el ima neke kefr. On ćuti. Ja reko, el znaš ti srpski, on i dalje ćuti. Tiću bre ko musliman. E onda sam ga prebio samo da mu čujem glas.

DRUGI NAVIJAČ: Neka si brate... Šta on ima tu da ti ćuti? Najviše mrzim takve likove...

(Prvi navijač primeti Mihajla i Milicu. Glasno pita drugare dok gleda u njih dvoje)

PRVI NAVIJAČ: Je l’ ima neko pljuge?

TREĆI NAVIJAČ (iz gomile): Imam ja.

(I drugi navijač se hvata za džep, vadi cigarete, ali ga prvi ignoriše, prilazi paru na stanici. Jedan navijač iz grupe, najbliži stanici, pokuša da ga zaustavi)

ČETVRTI NAVIJAČ: Mojne brate.

(Prvi navijač mu skloni ruku i priđe Mihajlu. Pored njega su još dvojica, ostali stoje sa strane)

PRVI NAVIJAČ (Mihajlu): Batice, imaš pljugu?

MIHAJLO: Ne pušim.

PRVI NAVIJAČ: Aha, znači ono, kao, zdrav život, ustajanje u sedam, trčanje i te fore...

(Gleda ga, Mihajlo ćuti i gleda ispred sebe)

PRVI NAVIJAČ: Izvini mladiću, da te pitam... a el igraš ti fudbal? Za koga navijaš?

MIHAJLO: Ne gledam fudbal.

PRVI NAVIJAČ: Ne gledaš fudbal? Pa el si ti ribica? To je gore nego da navijaš za ove druge! Oni su barem ljudi. Šta si ti? Derpe? Čuješ šta te pitam, el si ti peder?

DRUGI NAVIJAČ: Odgovori čoveku kad te lepo pita.

MIHAJLO: Nisam peder.

PRVI NAVIJAČ: Pa šo onda ne gledaš fudbal? Ša gledaš, balet?

(Nasmeje se, ostali navijači se smeju za njim)

PRVI NAVIJAČ: Je l' balet gledaš?

MIHAJLO: E, a je l’ to bila neka tekma danas?

PRVI NAVIJAČ: Vidi ovoga... Pa el si ti lud? Nema utakmica danas. Odakle si ti mladiću?

MIHAJLO: Odavde.

PRVI NAVIJAČ: Je l’ si Srbin?

MIHAJLO: Jesam.

PRVI NAVIJAČ: Pa što ne slaviš onda?

MIHAJLO: Šta da slavim?

(Prvi i drugi navijač se pogledaju u čudu)

MIHAJLO: Mislim, danas nije ni bila utakmica...

PRVI NAVIJAČ (kreće ka njemu): A el ti to mladiću misliš da danas ne treba da se slavi?

DRUGI NAVIJAČ (zaustavlja ga): Pusti ga, možda nije čuo.

PRVI NAVIJAČ: Kako nije čuo? Ako je Srbin, morao je da čuje. Danas svi Srbi moraju da slave.

MIHAJLO: Šta slave?

PRVI NAVIJAČ: Mala, ali značajna pobeda. U to ime...

(Okrene se, pokaže rukom nekome u gomili da mu doda flašu. Uzima flašu i pruža je Mihajlu)

PRVI NAVIJAČ: ... da nazdravimo.

(Mihajlo okleva)

PRVI NAVIJAČ: El me ti to odbijaš? Nećeš da piješ sa mnom? Misliš da si bolji od mene? Ako si Srbin, popićeš.

MILICA: E, momci, sad je stvarno dosta.

PRVI NAVIJAČ: Vidi lutku... pa ti pričaš? Je l’ te nisu učili da žensko ćuti kad muškarci razgovaraju?

MILICA: Stvarno, ima vas pedeset, okružili ste nas tu, napali ste dečka bezveze... Idite svojim putem, pustite nas na miru.

PRVI NAVIJAČ: Kako se zoveš ti?

(Milica gleda ispred sebe)

PRVI NAVIJAČ: Pa reci mi, bar da znam s kim sam pričao. Ja sam fin dečko, ne pričam sa nepoznatima, to nije pristojno.

MILICA: Gordana.

(Prvi navijač sedne pored nje, miluje joj kosu)

PRVI NAVIJAČ: Gordana, Gordana... baš lepo ime.

MIHAJLO: E, evo ljudi, ajde da pijemo. (poteže gutljaj) Oćemo da nazdravimo?

PRVI NAVIJAČ (Milici): El ti ovo dečko? El dobar il da ga bijemo?

MILICA: Dobar je, dobar, odličan je. Samo nas ostavite na miru.

PRVI NAVIJAČ: Da vas ostavimo? Pa el ti misliš da je to tako lako? Tek smo se spojili, a ti bi već da se razdvajaš... Ne može to tako. Sudbina nas je spojila, ne možemo protiv nje. Nego, je l'  si ti Srpkinja?

MILICA: Nisam.

PRVI NAVIJAČ: A šta si?

(Primećuje lančić oko njenog vrata, podiže ruku ka njemu)

MIHAJLO (ustaje): Oće li neko da nazdravi sa mnom?

(Drugi navijač ga rukom spušta nazad na klupu)

PRVI NAVIJAČ (ne gleda ga): Vreme za zdravicu je prošlo. Sad možeš i sam da piješ.

(Izvuče Milici lančić iz košulje i pogleda ga)

PRVI NAVIJAČ: Krst. Pravoslavni. Ipak si Srpkinja. Znao sam ja... (ostalima) De može ovako lepa devojka da ne bude Srpkinja? Naše su najlepše na čitavom svetu. Nego... Je l’ imaš ti neke planove za večeras? Ja sam mislio, da sad kreneš sa nama, da otpratimo ove moje dripce do centra, pa posle ideš sa mnom, da ti pokažem prirodne lepote mog komšiluka, da viš kako mi je lep zavičaj. A? A ovaj tvoj, ovaj mladić... (Mihajlu, ne gledajući ga) Kako se zoveš?

MIHAJLO: Mihajlo.

PRVI NAVIJAČ: Lepo ime. (Milici) On će da ode na balet. Ili operu, tako negde... (uzima je za ruku, ustaje) Ajd, idemo.

(Jedan od njegovih navijača sa leve strane ugleda nešto)

ČETVRTI NAVIJAČ: Kerovi!

(Svi pogledaju u tom pravcu, prvi navijač se ponovo okrene ka Milici)

PRVI NAVIJAČ: Nažalost lutko, moraćemo da druženje odložimo za drugi put. (grupi) Ajmo!

(Dok odlaze, nekoliko njih štanglama porazbijaju sve što je moguće razbiti na stanici. Odlaze uz skandiranje)

NAVIJAČI: Mogu da ti puše Mladiću, Mladiću, Mladiću!

MIHAJLO: Izvini, nisam mogao da te odbranim, hteo sam, ali...

MILICA (prekida ga): Uradio si ti i više nego što bi mnogi smeli.

MIHAJLO: E, ovi likovi... Stvarno su kreteni. Je l' vidiš kakvi smo mi Srbi?

MILICA: Zbog njih Srbija nikad neće smeti da bude svoja. Kad god neko spomene Srbiju, odmah se pomisli na ovakve. Mada, nisu ni oni krivi, oni su klinci. Krivi su oni što ih uče.

(Začuje se glasan zvuk naglog kočenja kombija. Na stajalište sa leve strane žurno dolazi grupa policajaca. Nose automatsko oružje. Jedan od njih se izdvaja, prilazi im)

PRVI POLICAJAC (dodirne dlanom beretku): Dobro veče. Vaše isprave.

(Mihajlo i Milica vade lične karte i pružaju ih. Policajac gleda u njih)

MIHAJLO: Je l’ ste videli ove?

PRVI POLICAJAC (ne gledajući ga): Koje?

MIHAJLO: Pa ove navijače... nacionaliste.

(Policajac i dalje ćutke gleda u dokumenta)

MIHAJLO: A je l' se to nešto desilo?

PRVI POLICAJAC: Kuda ste se uputili?

MIHAJLO: Imamo pravo da znamo, morate da nam kažete... I što niste one navijače, a ne sad, tu ste nas našli da legitimišete...

(Milica ga hvata pod ruku i prekida)

MILICA: Šetali smo i dečko me je dopratio do stanice. Idem kući.

PRVI POLICAJAC (gleda u ličnu kartu): Ali vaša kuća je tamo? (pokazuje u drugom pravcu, na desnoj strani)

(Milica se nasmeši i nasloni na Mihajlovo rame. Policajac ih osmotri, nasmeši se, vrati im lične karte i krene nazad ka grupi)

MIHAJLO: Ali, mi imamo pravo da znamo zašto smo sumnjivi.

(Policajac se uozbilji, krene nazad ka njima. Jedan policajac iz grupe posmatra scenu)

DRUGI POLICAJAC: Slavko!

(Prvi policajac zastane, okrene glavu)

PRVI POLICAJAC: Reci!

DRUGI POLICAJAC: Idemo!

(Prvi policajac dodirne rukom beretku, pozdravi ih. Krene nazad ka svojoj grupi, pa se u hodu ponovo okrene ka njima)

PRVI POLICAJAC: Prevoz vam neće doći.

(Pridruži se grupi, svi zajedno odlaze odakle su došli. Čuje se zvuk kombija u odlasku)

MIHAJLO: Kako neće doći?

(Začuje se zvono mobilnog telefona, neka vesela melodija. Milica vadi svoj telefon, gleda broj i javlja se)

MILICA: Đuro, gde ste? A, bako ti si... Ne, Mihajlo i ja vas tražimo. Aha. Pa nisam znala, mislila sam... Šta se desilo? Ne čujem, prekida... Halo, bako? (Mihajlu) Prekinulo se. (vraća mobilni u džep) Kod Đure su. (gledaju se) Ajmo kući.

6. RAZLAZ

(Milica i Mihajlo ulaze u dvorište, idu ka njegovom stanu. Mihalo priča kraj vica)

MIHAJLO: I kaže njemu Rom – nemam, a i da imam, odakle mi?

(Smeju se i dolaze do vrata. Mihajlo vadi ključeve. Opet mu ispadaju, saginje se i uzima ih)

MIHAJLO: Već drugi put večeras...

MILICA: Baš lepo od tebe što si mi dozvolio da sačekam baku kod tebe. Ne znam kako bih je sama čekala u onolikoj kući.

(Čuje se zveket ključeva, Mihajlu drhte ruke dok pokušava da pronađe pravi ključ)

MIHAJLO: Nema veze, ionako mi je još rano za spavanje.

MILICA: Daj meni da probam. Mislim, znam te ključeve.

(Uzme ključeve koje joj je Mihajlo dao, ali se ne pomera)

MIHAJLO: Ajde, otključaj.

MILICA (prilazi mu bliže): E, a je l' znaš ti za onaj stari gradski narodni običaj, da kad se momak...

MIHAJLO: Čekaj, gradski ili narodni?

MILICA: Da kad se nađeš sa devojkom noću posle kiše, na tremu ispred zaključanih vrata, da moraš da je poljubiš? Inače, sedam godina nesreće. Nisam ja to izmislila.

(Sleže ramenima, kao, šta da se radi. Mihajlo još zbunjeno stoji. Prišao bi Milici, ali ne sme. Milica mu priđe još bliže, poljubi ga, on uzvraća. Čuje se zvuk ključeva koji padaju na tlo. Nakon nekog vremena prestaju, drže se dlanovima i gledaju se. Mihajlo se saginje, uzima ključeve i iz prve otključava vrata. Milica zastaje na ulazu. Mihajlo se okrene ka njoj)

MIHAJLO: Pa šta je sad?

MILICA: Samo da znaš... nije mi ovo običaj.

MIHAJLO: Šta?

MILICA: Ovo... da ovako dolazim kod muškaraca. I ne ljubim se ispred vrata sa svakim koga upoznam.

MIHAJLO: Ma znam. Ajde, nemoj da stojiš na vratima.

(Milica polako ulazi, Mihajlo baulja po mraku tražeći nešto)

MILICA: Pa upali svetlo.

MIHAJLO: Mnogo je jako. Mislio sam da slušamo muziku u mraku. A možemo i da gledamo televiziju.

MILICA: Upali bar neko svetlo, ništa ne vidim.

MIHAJLO: Lampa mi ne radi. Aj dobro. Ček samo da nađem...

(Začuje se tresak, Mihajlo je udario u nešto)

Mihajlo: Jao, jao!

MILICA: Šta je bilo?

MIHAJLO: Jao!

MILICA: Je l' si dobro?

MIHAJLO: Jesam. Sve je u redu. Ček da nađem prekidač...

MILICA: Ups, izvini. Je l' si to ti?

MIHAJLO (stidljivo): Ovaj... jesam.

MILICA: Heh, onda dobro.

(Mihajlo uključuje prekidač, svetlo se pali, vidi se dotad neosvetljeni zid na levoj strani, prekriven slikama muškaraca u torzou. Milica iznenađeno pokrije usta rukama)

MIHAJLO: Eto, sad vidiš i sama.

MILICA (smeje se): Pa ti si stvarno...

MIHAJLO: Gej.

MILICA: ... peder.

(Mihajlo neraspoloženo klima glavom i seda na stolicu. Milica zapanjeno gleda slike)

MILICA (ne gledajući ga): A od kad si ti to? Mislim...

MIHAJLO: Oduvek. Od kako znam za sebe.

MILICA: Pa to znači da nikad nisi... (pogleda u stranu kad shvati) Čoveče! (okrene se ka njemu) A je l’ imaš dečka?

MIHAJLO: Imam.

MILICA: A gde ti je njegova slika?

MIHAJLO: Nemam je. A i da je imam, šta će mi? (nasmeje se)

(Milica ga gleda ispitivački nekoliko trenutaka, onda mu koketno sedne u krilo i obgrli ga oko vrata)

MILICA: Nisi ti peder.

MIHAJLO: Jesam, jesam.

MILICA: Nisi, nisi. (poljubi ga, Mihajlo se ne buni) Aj pusti neku muziku.

(Ustaju sa stolice, Milica skida kaput. Mihajlo odlazi do muzičkog uređaja koji je na podu sobe i pušta neki tehno. Svejedno koji, jer svi zvuče isto. Milica krišom pogleda sebe, ispravi košulju i otkopča dugme. Onda naslonjena na sto nastavi da gleda Mihajla koji traži muziku)

MILICA: A je l' imaš nešto drugo?

(Mihajlo zastaje, pogleda gomilu uredno poređanih diskova i razmišlja)

MIHAJLO: Nemam.

MILICA: Ajd onda isključi neku muziku.

MIHAJLO: Ajd.

(Isključuje muziku, ustaje i prilazi joj. Ljube se kod stola. Nespretno joj otkopčava košulju, Milica mu pomaže. Oko njenog vrata, iznad golih grudi, stoji lančić sa krstom. Mihajlo pogleda naniže i uplašen od nečega iznenada poskoči unazad, podigne ruku ka njoj da je ne vidi i skrene pogled)

MIHAJLO: Izađi napolje!

MILICA: Šta ti je?

MIHAJLO: Izađi napolje!

MILICA: Šta je bilo?

MIHAJLO: Izađi napolje!

(Milica zbunjeno oblači košulju)

MILICA: Je l' to zbog krsta ili zbog...

MIHAJLO: Izlazi napolje! Odmah!

MILICA (uzima jaknu): Nisi ti peder. Ti samo nisi normalan. (izlazi)

(Mihajlo gleda u vrata, brzo dođe do njih, uhvati se za kvaku pa odustane i okrene se ka sobi)

MIHAJLO: Ja sam gej.

(Odlazi ka muzičkom uređaju, pušta tehno i igra u transu)

MIHAJLO: Ja sam gej, ja sam gej.

(Otvara fioku, vadi džoint i pali ga. Nastavlja da igra dok duva)

MIHAJLO: Ja sam gej, ja sam gej, ja sam gej...

(Umori se i isključi muziku. Uključi televizor i sedne za sto, gleda vesti)

GLAS SPIKERA: Za kraj, vraćamo se na vest koja je obeležila današnji dan i o kojoj su izvestile sve vodeće svetske agencije. Ministarstvo unutrašnjih poslova još uvek nije izdalo saopštenje o incidentu, a nema ni detaljnijih informacija o napadačima, ni o razlozima napada. Da podsetimo, neuspešni atentat na ministra Jakovljevića desio se u popodnevnim satima, kada je službeni automobil sa ministrom silazio sa autoputa. Zasad se još uvek ne zna da li je u napadu bilo još povređenih, a ono što se zna zasigurno je da je Jakovljević doživeo samo lakše povrede zbog kojih je odmah zbrinut na Vojnomedicinskoj akademiji. Pre desetak minuta lekari su mu dozvolili, kako saznajemo, na njegovo izričito insistiranje, da se nakratko pojavi pred novinarima.

GLAS JAKOVLjEVIĆA: Rane koje sam zadobio jesu male, i srećom nisu opasne, praktično su ogrebotine, ali su sasvim dovoljne za mene. Dosta mi je politike, dosta mi je borbe i ubeđivanja. Više ne osećam potrebu da se borim ni za koga. Upravo sam premijeru podneo neopozivu ostavku, a povlačim se i sa svih stranačkih zaduženja. To je sve.

GLAS SPIKERA: U toku je intenzivna potraga policije za nepoznatim napadačima na ministra Jakovljevića. Sve stranke su jednoglasno osudile ovaj teroristički akt. Jakovljevićev bliski prijatelj i stranački kolega izjavio je...

(Dok spiker govori o nepoznatim napadačima, začuje se glasan zvuk zatvaranja kapije u dvorištu. Mihajlo okreće glavu, gleda kroz prozor, zatim isključi televizor i približi se prozoru. Kroz otškrinute zavese vidi Danicu i trojicu braće Čvorovića kako ulaze u dvorište. Munja im sablasno osvetli ozbiljna lica)

(Mihajlo ustaje)

(Mrak)

7. OBRAČUN

(Mihajlo sedi za stolom, ispred njega su dve velike prazne flaše koka-kole. Televizor je na podu. Plakati na zidu su iscepani, papiri su na podu zajedno sa razbacanim diskovima. Sedi na stolici, klonuo i umoran, kao pijan, podriguje. Iz dvorišta se začuje lupa vrata. Mihajlo skače na noge i prilazi prozoru. Đura i dvojica braće izlaze iz kuće, silaze stepenicama i odlaze kroz kapiju na ulicu. Mihajlo podiže slušalicu starog telefona, bira broj)

MIHAJLO: Dobro veče, ovde Mihajlo, da li je gospodin Jakovljević tu?

GLAS INSPEKTORA JOVANOVIĆA: A ko ga traži?

MIHAJLO: Mihajlo, Kosanović.

GLAS INSPEKTORA JOVANOVIĆA: Ovde inspektor Jovanović. Je l' to nešto u vezi atentata?

(Mihajlo pretrne na te reči, uplašeno spusti slušalicu a zatim nastavi da gleda u telefon, kao da odatle vreba neka opasnost. Telefon zazvoni, Mihajlo se trgne, ali refleksno odmah uzme slušalicu)

MIHAJLO: Da?

GLAS INSPEKTORA JOVANOVIĆA: Inspektor Jovanović... Prekinuli ste vezu.

MIHAJLO: A... Nisam to ja, mora da je centrala.

GLAS INSPEKTORA JOVANOVIĆA: Zbog čega ste tražili Jakovljevića?

MIHAJLO: Nije ništa hitno. Nije ništa u vezi sa atentatom. Više je onako... prijateljski. Imam neku informaciju za njega. A hoće li on dolaziti tu?

GLAS INSPEKTORA JOVANOVIĆA: Pa je l' gledaš ti vesti, čoveče?

MIHAJLO: Znam, znam, nego... Kako rekoste da se vi zovete?

(Inspektor zvuči kao da gubi strpljenje)

GLAS INSPEKTORA JOVANOVIĆA: Inspektor Jovanović.

MIHAJLO: Aha. Vi ste sad sigurno tu oko ove istrage, i to... (čeka odgovor, pa nastavlja) Pa, možda bih mogao da vam kažem. Molim vas, prenesite Jakovljeviću čim ga vidite... Recite mu, Čvorovići su danas bili u šetnji. Ali su rano došli, omela ih je kiša.

GLAS INSPEKTORA JOVANOVIĆA: Slušaj mali, ako je ovo neka šala...

MIHAJLO: Ne, ne, nikakva šala. Molim vas, vrlo je ozbiljno. I jeste u vezi sa atentatom, samo ne mogu telefonom o tome.

GLAS INSPEKTORA JOVANOVIĆA: Kako ste beše rekli prezime?

MIHAJLO: Čvorovići, samo mu prenesite da se radi o Čvorovićima, sve će mu biti jasno. Halo? Halo?

(Mihajlo spušta slušalicu. Uzima flašu koka-kole, prinosi je ustima a onda primećuje da je prazna. Iza njegovih leđa, u dvorištu se ponovo začuje zvuk otvaranja vrata. Mihajlo brzo priđe prozoru. Iz kuće izlazi Milica, polako i zbunjeno silazi niz stepenice, pognute glave, trudeći se da ne gleda u pravcu kuće u dvorištu. Onda na kapiji ne izdrži, zastane i okrene se, pogleda ka Mihajlu. Mihajlo se u tom trenutku skloni sa prozora, uplašen da ga ne vidi. Oslonjen je na zid, ubrzano diše. Milica gleda u kuću, zatim otvara kapiju i izlazi. On ostaje još neko vreme nepomičan i nakon zvuka zatvaranja kapije. Onda oprezno pogleda kroz prozor i vidi da je dvorište prazno. Uzima mobilni telefon)

MIHAJLO: Denise? Halo? Denise? Denise? Ništa te ne čujem... Halo? Ako ti mene čuješ, javi Jakovljeviću da pohapsi Čvoroviće. Neka blokira čitav grad, da ne pobegnu u šumu.

(Spušta mobilni telefon, otvara vrata i izlazi u dvorište. Prilazi kući Čvorovića i zvoni. Svetla u trpezariji se pale, Danica ulazi u nju, pa ide kroz hodnik ka vratima. U spavaćici je, tek probuđena)

DANICA: Ko je?

MIHAJLO: Mihajlo.

DANICA (otvara): Pa je l' znaš ti koliko je sati? (odmeri ga, čudno joj izgleda) Je l' si dobro? Šta se desilo?

MIHAJLO: Ništa, samo... Je l' mogu da uđem? Moram nešto da razgovaram sa vama...

DANICA: Zar to ne može da čeka do jutra?

MIHAJLO: Jako je važno.

DANICA: Ajde onda, uđi.

(Danica ga pušta ga da uđe i kreće ka trpezariji. Mihajlo zatvara vrata i pažljivo ih krišom zaključava, uzima ključ, stavlja ga u džep i pođe za njom)

DANICA (u hodu): Eh, te mladalačke muke... To ne može da čeka... Ne znam šta da ti kažem? Ne znam ni ja puno. (seda)

MIHAJLO: Znači, hoćete da pričate? (sedne i on) Mislim da ipak znate puno.

DANICA: Pa nije mi ona ništa rekla. Samo je spomenula da si joj izgledao kao fin mladić, da ste se malo prošetali, a onda se posvađali. To je vaša stvar, ne zanima me oko čega...

MIHAJLO: A vi pričate o Milici? (ustaje)

DANICA: Pa o kome drugome?

(Mihajlo vraća stolicu za sto)

MIHAJLO: A ja se taman ponadao da ćete biti iskreni. Recite mi, gde je Đura? I gde su njegova dva brata?

DANICA (zbunjeno): Kući. Spavaju.

MIHAJLO: Pa da, imali su naporan dan. A da nisu oni otišli negde na pecanje?

DANICA: Na pecanje?

MIHAJLO: Jutro posle kiše... Najmanje su sumnjivi ako kažu da su na pecanju. Idealno vreme za odlazak u prirodu. I da njih trojica malo prošetaju po šumi... Da obiđu onu dvojicu svojih pobratima, one što se skrivaju. Da im malo prave društvo, da se zajedno kriju.

DANICA: Kakve pobratime? Nemaju oni više braća, ni pobratima.

MIHAJLO: Znate vi dobro na koga ja mislim.

DANICA: Mladiću, ako vas je Milica nešto iznervirala, sigurna sam da nije tako mislila. Sačekajte jutro, sve će tad drugačije izgledati.

MIHAJLO: Opet vi. Milica, pa Milica. Ko da je ona nešto važna. Kad smo već kod nje, gde ste vi to bili čitav dan? Milica i ja smo vas tražili.

 (Danica okleva, pa pokušava da odgovori smireno)

DANICA: Bili smo u crkvi, pa smo onda svi otišli kod Đure, kao što sam i rekla.

MIHAJLO: Kod Đure?

DANICA: Da, ako je to važno. Nismo mogli kući, prevoz je stao, policija je blokirala čitav grad zbog onog... incidenta.

MIHAJLO: Znači, ipak znate šta se desilo?

DANICA: Naravno da znam, svi znaju. A sada bih...

(Danica pokuša da ustane, Mihajlo je blago uhvati za ramena i gurne nazad na stolicu)

MIHAJLO: Polako gospođo Čvorović. Tek smo počeli. Lako je vama da tako opušteno pričate o atentatu. Nisu vas ranili, a lako je rugati se tuđem bolu. Tuđe rane ne peku. Recite mi... taj incident kako kažete... Koliko ste vi bili blizu mesta događaja?

DANICA: Bili smo na drugom kraju grada.

(Mihajlo se nasmeje, odlazi od stola, prilazi vitrini)

MIHAJLO: Aha, tako. Na drugom kraju? Vidite, ja bih voleo da vam verujem. Ali vam ne verujem.

(Otvara vitrinu, uzima rakiju i dve čašice)

MIHAJLO: Ajmo mi sad da popijemo po jednu, pa da mi vi sve lepo ispričate.

(Stavlja čašice na sto i sipa rakiju)

DANICA: Ali, ja ne pijem.

MIHAJLO: Što, je l' vam lekar zabranio?

DANICA: Nije, nego ne pijem.

MIHAJLO: Pa ni ja ne pijem. Nego evo sad, zbog vas, da vam bude lakše. (podiže čašu) Ajd živeli.

(Kucnu se, Danica sa oklevanjem uzme gutljaj, Mihajlo ispije i namršti se)

MIHAJLO: Uf, baš ne volim alkohol. Odvratan je kad se pije. Ali posle prija. Posle je baš dobar. Vi sigurno znate da sam ja imao problema sa drogom. Zato ste me i primili kao podstanara. Mislili ste lako ćete sa mnom. Kao, narkomani su budale, vode samo svoju brigu i nemaju vremena da posmatraju okolinu, da bi videli šta vi radite. Mislili ste da vas neću primetiti, da sam blesav, izgubljen u nekom svom svetu... Ali, prevarili ste se. Nisu vas dobro informisali. Mene su izlečili, vratili na pravi put i ja sam im danas zahvalan zbog toga. Jeste, priznajem, bio sam narkoman, ali droga je prošlost za mene. Ponekad samo dunem ali marihuana, kao što svi znamo, i nije droga. (ispija ostatak rakije) Pa, da počnemo.

DANICA: Šta da počnemo?

MIHAJLO: A vi i dalje nećete da pričate? Dobro, nema veze. Znam da pravi zlikovci nikad ne priznaju zlodelo odmah, tako je barem u američkim serijama. Da se odma razumemo, ne kažem ja da ste vi zlikovac, zlikovci su ovi što su pobegli i ostavili vas. Ali vi ih štitite. A to znači da ste vi saučesnik.

DANICA: Kakvi zlikovci, kakav saučesnik? O čemu ti pričaš čoveče?

MIHAJLO: Ajmo polako, da se vratimo na početak. Tako je najlakše. Šta ste ono beše vi pričali... rekli ste da živimo u vreme demokratizma?

DANICA: To Đura tako priča.

MIHAJLO: Pa je l' se slažete vi sa tim? Je l' lepo to što on tako priča? I šta to uopšte znači? Je l' to kao provokacija, kao, isto nam je kao u fašizmu? Komunizmu? Pa vi barem pamtite komunizam. (zagleda je) Možda i fašizam. Kako to može da bude isto? Kako devedesete mogu da budu iste kao sad? Vi biste svi hteli da se vratite u devedesete, to su vam bile zlatne godine... Tad ste mogli da radite šta hoćete. Ali ja neću da me vrate u devedesete, ja hoću da mi bude bolje. Hoću da imam vize, da putujem, da vidim svet. Tad nije moglo ni da se putuje, ni da se vidi svet. Tad nije moglo ni da se jede. Jedva da je moglo da se živi. Kako onda može da bude isto? Znam ja vas, stigle su vas godine... Sad vam više nije do para, sad vam je svejedno. Lako je vama. Nemate više na šta ni da ih trošite. Potrošili ste sve što ste hteli, imali ste sve što ste hteli, bili ste svugde, radili šta vam padne na pamet, a sad... E, sad su vam se pojavili neki drugi prioriteti. Sad vam je samo važno kako ćete da izgledate kad stanete pred tog vašeg Boga. Sad se svi sređujete za njega, da budete lepši. Neko od vas čisti dušu, a neko se samo šminka, jer postoje stvari koje ne mogu da se očiste. Samo što nekim licima ne pomaže ni najbolja šminka. Neka, razumem ja to sve. Bar se u šminku razumem. Ali meni trebaju pare, i trebaju mi sad. Možda ću i ja u vašim godinama da verujem u Boga, i da se kajem, i da pričam kako sam kao mlad bio blesav i kako sam grešio, i kako je mladost ludost, ali hoću pre toga da vidim Pariz, odem u London, oću da letujem na Havajima, da prošetam Njujorkom... Oću i ja da budem mlad i lud. Oću i ja da živim kao što ste vi živeli, što sam ja gori od vas? Neću da živim u državi u kojoj nekoliko porodica imaju pare a ostali gladuju. Gde njihova deca voze Audi i prave žurke na Maldivima, a mi ostali nemamo šta da jedemo. Neću da me neko laže da je patriota, i da me zbog toga krade, onako zemljački, patriotski, kao, naši smo... I kako ovo sad može da bude isto kao devedesete? Pa danas bar možete da kažete šta god hoćete. Imate toliko novina, toliko slobodnih televizija, koje sve pričaju različitu priču. Dobro, možda su poneku i zatvorili, nekima ukinuli frekvenciju, nekim drugim dali, ali to je zato što su neki preterali. Mora da se zna neki red. Kakva je to država bez reda? Kad bi svako mogao da priča sve što hoće, gde bi nas to dovelo? Kakav bi to sistem bio, kako bi se on zvao?

DANICA: Pa i pre deset godina je bilo puno novina, i svako je mogao da priča šta god...

MIHAJLO (prekida je): Nemoj da me... prekidate. Nemojte pogrešno da me shvatite. Nemam ja ništa protiv vas. Čak mi vas je malo žao. Vas su ovde ostavili samu dok su oni ko zna gde. Baš je loše kad neko tako pobegne i ne razmišlja šta je uradio. Đura je za sve kriv. Da mi je samo njega da se dočepam. Takve kao što je on... sve one koji su protiv Evrope, sve to bi ja poslao u Sibir, u progonstvo. Kad već toliko vole Rusiju, što da im ne dozvolimo da je bolje upoznaju? A je l' ste bili vi nekad u Rusiji? Sigurno jeste, više puta. Ja nisam nikad, al znam kako ljudi tamo loše žive. A je l' znate što im je loše? Zato što nisu u Evropi. Da su u Evropi imali bi i bolje puteve, i kredite, i investicije, više para... Sve bi im bilo bolje. I ne bi se oblačili ko dripci, nego bi mogli sebi da kupe nešto lepo. I mogli bi da putuju gde god požele. A nama ovde je još gore nego njima. Nas ovakve ne bi ni u Rusiju primili, a kamoli u Evropu. Nismo ni za Nigeriju. Dok nas prime u Evropu, nje više neće biti. Najgori smo. Mi Srbi smo stvarno biološki otpad. Nas bi trebalo sve u Dunav, pa da se lepo svi zajedno ulijemo u Crno more. Ako i njega ne zagadimo. A imali smo šansu... Mogli smo da ih zeznemo na brzinu, mogli smo da uđemo u Evropu, da ih ubedimo da smo normalni, da smo skoro kao oni. Ali vi ste se plašili da ne izgubite nacionalni identitet. Kao da imate neki identitet. Frula i opanci, to je sve što imate. Samo to možete da izgubite.

DANICA: Ko to ’’mi’’?

MIHAJLO: Pa vi, Srbi.

DANICA: A šta si ti?

MIHAJLO: Ja sam Evropljanin. Ja sam i Francuz i Španac i Nemac i Englez. I Bugarin sam ako treba.

DANICA: A Srbin?

MIHAJLO: Biću i Srbin, al kad Srbi budu Evropljani.

(Danica se prekrsti)

MIHAJLO: A kad uđemo u Evropu... Pa je l' znate vi kakav brend možemo da napravimo od tih opanaka i frule? Možemo toliko para da zaradimo od njih, da samo od toga živimo. Pa onda Ibica, Palma, Kanari, Sicilija... E, to može da bude jedina korist od tog vašeg nacionalnog identiteta. A ne ovako. Kao, imate nešto a nećete to da prodate. Pa kakva je onda vrednost toga? I šta će meni to? Opanke ne nosim a frulu ne znam da sviram. Što ne bi prodali? Šta to vredi ako ne može da se proda? Ovo je vreme novca i sve što ne vredi za novac, ne vredi ni za šta. I danas samo budale nemaju pare. Kako neko može da bude pametan, a da nema pare? Taj ne zaslužuje da živi.

(Danica ga pogleda, on se malo zbuni, počne brže da priča)

MIHAJLO: Naravno, mladi ljudi danas teško mogu da imaju para. Ima puno onih bez posla... Evo recimo... onaj depozit što vam dugujem, što sam obećao... Za to se ne brinite. Ali nećemo sad o tome. Imao bih ja para da smo mi u Evropi. Teško je i pametnom čoveku da zaradi pare u ovom sistemu. Na mislim u ovom, nego u onom prethodnom. U onom gde je moglo da se obogati nošenjem gajbica. Taj sistem nas je upropastio. Sad šta god da uradimo, ne vredi. Nikad se nećemo sami izvući. I zato je najbolje, evo sad imamo priliku, da uđemo u Evropu i da pustimo tim ljudima da nam pomognu. Ne postavljaju oni nama stalno neke nove uslove jer nas mrze. Mi moramo da se očistimo, iznutra, da ne zagadimo tu Evropu. Oni nam evo deset godina pomažu, ukazuju tačku po tačku svaki korak kojeg moramo da pređemo da bismo se očistili i ušli u Evropu. Nekima smeta što mi taman nešto završimo, a oni kažu – ima još. Ali ne može drugačije, kad bi nam oni odjednom rekli šta sve moramo da menjamo, kad bismo videli koliko je toga, ovakvi kakvi smo mi bismo odustali u početku. Zato oni moraju polako s nama, kao sa detetom. Sve na kašičicu, jedna za drugom... Nekad je gorko, al svaki lek je gorak. Sad se neki bune što nam traže Kosovo? Ma neće oni Kosovo, šta će im? Oni samo hoće da nama olakšaju. Da lakše priznamo realnost. Šta će nama dva miliona Albanaca? Dovoljno je i ovo malo što imamo. Poštujem ja njih, ne smetaju mi, nemojte pogrešno da me shvatite, oni i trebaju da budu ovde i da budu to što jesu. Svako treba da bude to što jeste. A ne ko onaj musliman što je odjednom odlučio da bude Srbin. Živeo pedeset godina kao musliman i sad se preko noći setio da su mu dedovi bili Srbi. E pa ne može to tako. Nije demokratski. Nije politički korektno a nije ni pošteno prema ostalim muslimanima u Bosni. Šta su sad oni svi budale a samo je on pametan? Samo on zna šta je? I Kosovski Albanci, izjasnili se lepo ko su, oće sami u Evropu i neka ih, sretan put... Vidimo se tamo, i opet ćemo biti zajedno, u Evropi. U jednoj državi, u kojoj unutrašnje granice neće biti važne.

DANICA: Miličin stric živi na Kosovu. I Ilijin deda je sa Kosova. I brat od strica. A ja sam rođena na Kosovu.

MIHAJLO: Nisam to znao. Ali realnost je takva. Trebalo bi da prihvatimo tu realnost. Ne možemo tu ništa da uradimo.

DANICA: Izvini, je l' mogu da te zamolim nešto?

MIHAJLO: Samo recite.

DANICA: Pokaži mi novčanik, a ja ću da te naučim nešto što nisi mogao da naučiš u školi.

(Mihajlo je zbunjen, okleva)

DANICA: I posle ću ti reći gde je Đura.

MIHAJLO: Ali, nemam novčanik.

DANICA: Nema veze, za ovo mi treba samo novac. Ne boj se, znam da nemaš za depozit.

(Mihajlo vadi nekoliko novčanica i novčića, stavlja ih na sto. Danica ih gleda)

DANICA: Je l' to sve? Nemaš ništa krupnije?

MIHAJLO: Reći ćete mi gde je Đura?

DANICA: Reći ću ti gde je Đura.

(Mihajlo razmisli, pa onda izvadi ličnu kartu, i iz nje jednu novčanicu od sto evra koju pažljivo stavi na sto)

DANICA: E, baš ovako nešto mi treba.

(Uzima novčanicu, Mihajlo je gleda)

MIHAJLO: Je l' to neki trik?

DANICA: Jeste, jeste. To je trik nas Srba sa Kosova.

(Danica brzim pokretom pocepa novčanicu na četiri dela koje baci u vazduh. Mihajlo zapanjeno gleda)

MIHAJLO: Pa ti nisi... Vi niste... Ti bre nisi normalna! Znaš ti kol'ko sam ja morao da radim za te pare?

(Kupi delove novčanice sa poda i gleda ih)

DANICA: E sad mi reci... Je l' ti možeš da prihvatiš realnost da tog novca više nema? I što se lepo sad ne pomiriš s tim?

MIHAJLO: Vi žene ste stvarno nenormalne! Vas bi sve trebalo u kavez. U ćumez. U kuhinju vezati lancima. I što ja uopšte pričam ovde sa tobom? Gde je Đura? Odgovori mi. Gde je Đura?

DANICA: Kući. Spava.

MIHAJLO: Joj, ne mogu da verujem. Em mi je pocepala pare, em me još zajebava.

(Podigne ruke ka njoj, a onda uzme stolicu, podigne je iznad glave i razlupa o pod)

MIHAJLO: Pa šta sad da ti radim?

(Zazvoni telefon, Mihajlo se trgne i pogleda u Danicu)

MIHAJLO: Je l' vi očekujete neki poziv u ovo doba?

DANICA (ustaje, zabrinuta): Da se nije nešto desilo?

(Mihajlo je vraća u stolicu)

MIHAJLO: Neka, neka, ništa se vi ne brinite. Ako je Đura, zvaću ga da dođe, da malo popričamo. O ovoj situaciji. I o tome dokle je ovo došlo. Halo? (spušta slušalicu) Pogrešan broj.

(Telefon ponovo zazvoni, on nervozno podiže slušalicu)

MIHAJLO: Halo? (prepozna glas sa druge strane) Aha... Ne, nije centrala pogrešila, dobili ste onoga koga ste tražili. Gde mogu kompjuteri da pogreše? Jakovljeviću, vi ste je l' da? Pa, Mihajlo... Kosanović. E, baš mi je drago što ste zvali, baš sam hteo... Da, jeste, tu je... Ne, ja sam vas zvao, nisam hteo da baš sve objašnjavam policiji, ali vama mogu da kažem. Ako možete da dođete, sve sam rešio, otkrio sam ih. Pa atentatore. Čvorovići su vas napali, već su pobegli u šumu, ali ne brinite, ja čuvam Danicu, ona će nam otkriti gde su. Jeste, dobro je. Zdrava, živa, pijemo rakiju. A što da dođe do telefona? Halo? Halo?

(Spušta slušalicu i vraća se za sto, prebledeo, ukočenog pogleda)

MIHAJLO: Onakvog čoveka ste upropastili... Pa šta vi radite sa ljudima? Ja sam verovao da mi možemo da se dogovorimo, da vi lepo priznate šta ste radili i kažete gde se krije Đura i da onda svi zajedno odemo u stranku... Jakovljević bi vam oprostio i sigurno vas ne bi ni prijavio ako se iskreno pokajete. Ali kako sad da vam oprašta kad ste ga već vrbovali? Ko sad vama može da oprosti? Ajte molim vas, bar meni priznajte, biće mi lakše. Biće i vama lakše, vernik ste i sigurno vas taj greh puno boli.

DANICA: Mihajlo?

MIHAJLO: Molim?

DANICA: Ajmo ti i ja lepo sad da zajedno odemo kod doktora. Tebi izgleda nije dobro.

MIHAJLO: Meni?

DANICA (klima glavom): Da te doktor lepo pregleda, vidi šta je s tobom i...

MIHAJLO: Meni u životu nikad nije bilo bolje. Nikad nisam jasnije video šta se dešava. Vrbovali ste Jakovljevića a sad biste, pošto sa mnom ne možete tako lako, da mene odvedete kod nekog vašeg doktora, što je na vašem platnom spisku, pa da me proglasite ludim. Zar mislite da sam budala? Tako sklanjate jednog po jednog protivnika. Ali nisam ja od juče. Ovog puta ste se nameračili na jačeg. Uskoro će jutro, pozvaću stranku, oni će da obaveste javnost i nevladine organizacije i svi će saznati za vas. Bićete u svim novinama. Ako treba, zvaćemo i Brisel. Kad niste hteli meni da priznate, priznaćete sudu u Strazburu. Možda ste vi i za Hag. Kad niste hteli u Evropu mirno, sad ćete u Evropu na sud. Tako ćete hteli ne hteli završiti u Evropi. Svi ćete vi, kao jedan, biti u jednom stroju, u borbi za jedan cilj – Evropu. Samo kad jednom stignemo tamo, sve će biti lakše. Evropa nema alternativu, Evropa iznad svega. Svi ćemo ući u Evropu, ako treba ubacivaćemo vas kuću po kuću, ulaz po ulaz, stan po stan... I ko oće i ko neće, svi do jednog ćete ući tamo. Živećemo u jednoj velikoj Evropi, državi bez granica, mestu gde nije bitno da li ste iz neke male nacije, mestu gde nacionalnosti prestaju, mestu bratstva, jedinstva, mestu gde su svi prihvaćeni takvi kakvi jesu, tamo gde je bitno samo biti Evropljanin. Jednog dana, čitav svet će biti Evropa!

(Mihajlo zastane i uhvati se za glavu sa bolnom grimasom na licu. Danica se zabrinuto naginje ka njemu)

DANICA: Je l' ti dobro?

(Mihajlo je od bola naglo izgubio svu agresivnost)

MIHAJLO: Dobro mi je. Samo me glava ponekad zaboli. Pa prođe. Večeras sam je udario, od tad ne prestaje, čitavo veče me boli. Ali proći će, nemojte ponovo da mi nudite da me vodite kod tog vašeg doktora. Sve i kad bih hteo, ne bih ni mogao da se lečim. Nemam zdravstveno osiguranje. Nemam pravo na njega.

DANICA: Kako nemaš osiguranje?

MIHAJLO: Pa nemam. Ko god ne radi, nema pravo na osiguranje. Tako ni ja... Moram da plaćam lekara.

(Danica ustaje, brižno mu pogleda glavu i majčinski ga pomiluje)

DANICA: Pa od čega ćeš da plaćaš ako ne radiš?

(Mihajlo joj sklanja ruku, ustaje, ponovo se vraća u prethodno raspoloženje)

MIHAJLO: I ne treba da ga imam, kad ne radim. Nije mi država kriva što nisam sposoban. Ko ne radi, nema prava ni da se leči. To mora da se zasluži. Samo najjači mogu da opstanu. Tako društvo stvara novu vrstu sposobnih ljudi, i samo najbolji od nas će moći da žive u novom svetu.

(Ponovo se uhvati za glavu. Odnekud se začuje glas iz megafona)

GLAS: Mihajlo!

(Mihajlo se trgne, podigne glavu i zagleda u jednu tačku)

GLAS: Mihajlo!

(Mihajlo se uzvrpolji na stolici, gleda okolo)

GLAS: Mihajlo Kosanoviću!

MIHAJLO (Danici, tiho): Je l' čujete vi ovo?

(Danica klimne glavom začuđena pitanjem. Mihajlo ustaje)

MIHAJLO (tiho): Molim? (glasnije) Molim!?

GLAS: Kuća je opkoljena. Izađi polako podignutih ruku. Svaki otpor je besmislen.

MIHAJLO: Policija? Na mene? Šta sam ja uradio? Ja sam samo hteo da se uhapse zlikovci. Što njih ne jure? Lako je mene. A znao sam, još na onoj stanici... Lepo sam ih pitao, što sam im ja sumnjiv? Šta sam ja uradio? Ja sam samo hteo da nam svima bude bolje. Šta ima loše u tome?

(Vrata i prozori se odjednom razbijaju, kroz njih uleću specijalci koji brzo hvataju Mihajla, stavljaju mu lisice na ruke i odvode ga. Dvojica specijalaca stoje pored Danice, drže oružje upereno u nju. U kuću ulazi komandir)

SPECIJALAC: Šta ćemo sa ovom šefe? Je l' da je hapsimo?

(Komandir gleda prostoriju)

KOMANDIR: Kakva li je ovde priča bila?

(Izlazi napolje, stoji na terasi, za njim idu specijalci koji i dalje drže Danicu, čekaju odgovor)

(Svanulo je, ali je mračno, Sunce se ne pomalja iza oblaka. Komandir posmatra kuće obasjane slabom svetlošću Sunca)

KOMANDIR (gleda u nebo): Tmurno jutro. Nikome neće biti oprošteno, svi će dobiti po zasluzi. (okreće se ka policajcima) Hapsi! Mora da je i ona nešto kriva. Nije dečko lud da je tek tako napadne. Mladi ljudi ne greše.

(Danici stavljaju lisice na ruke i izvode je sa rukama na leđima. Komandir silazi niz stepenište i sa rukama na leđima obilazi dvorište. Zagleda dve kuće i kućicu za psa.

Za to vreme, iza kapije sa leve i desne strane, specijalci razvlače žutu policijsku traku. U trenutku kad komandir izlazi iz dvorišta, specijalci spajaju žutu traku koja je omeđila čitavu binu, zajedno sa gledalištem)

avgust, 2008