Državni prijatelj broj 1

(Kurir, 9.5.2010)

Najstrože čuvane tajne najbolje se kriju na najisturenijim, svima vidljivim mestima. Zato sam i rešio da vam javnoobznanim kako upravo učestvujem u tajnoj špijunskoj misiji na prostorima EU. Zadatak su, naravno, naručile iste one tajne službe i odbegli kraci tajnih policija i retrogradnih snaga koji mi danima namiguju šta da baljezgam u onom horoskopu i ovim kolumnama. Dok naivno pretpostavljate da su u pitanju neukusne pošalice nekog ćaknutog tabloidnog šalabajzera, ja sam već poslao šifrovane informacije i zaštitio se na način na koji bi mi i kolega Bond pozavideo.

Ha, luzeri!

No, sadržaj ove operacije toliko je sličan onome što ste toliko puta gledali u filmovima o agentu 007 da ću vas poštedeti ponavljanja i osvrnuti se na seksualnu izvitoperenost ovih zabludelih naroda.

Nakon više nego odlično obavljenog prvog dela posla u Grčkoj, tek nešto zapadnije – kod onih bečkih konjušara, pored pederluka, olakog stupanja u seksualne zanose i raznih drugih perverzija, naletim i na aferu „bul mastif“. Reč je o  psima koji su na smrt izujedali vlasnika (tj. vlasnicu – prvu osobu koja je u SFRJ promenila pol), nakon što ih je ovaj/ova godinama seksuanalno zlostavljao/la.

Daljom istragom utvrđeno je da su orgijanja bila redovan tretman na jednoj uglednoj klinici, te da su u njima učestvovali i najviši državni funkcioneri. Zbog ovog skandala gotovo je pala Vlada, a čitav slučaj je zataškan pretnjama novinarima tzv. žute štampe. U isto vreme, dosta se pričalo i o tzv. slovenačkom ruletu, orgijama „bez zaštite“ na kojima učestvuje i osoba zaražena HIV-om, gde vrlo realna opasnost od prenošenja virusa izuzetno uzbuđuje učesnike. Užas!

Nastavljam dalje ka Parizu, gde pored standardnih perverzija na svakom koraku, opet primećujem čudan odnos prema psima s kojima vlasnici dele sladoled na ulici. Služba me na jedan dan šalje u Tuluz, odakle mi je naloženo da se busom, neupadljivo, maskiran u boema, uputim ka Milanu. Međutim, iz ove vukojebine do četiri ujutru nije bilo polazaka na tu stranu sveta.

Ponoć već je prošla, pa ostanem da tih nekoliko sati odremam na stanici. Ipak, za dvadesetak minuta stiže jedan noćni autobus. Pitam je li za Milano, vozač odgovori potvrdno i doda nešto na italijanskom. Nasmešim se kao da sam razumeo. Zaprepastila me je cena karte od 415 evra, al’ šta me se tiče - služba plaća. Bus pun mladog zgodnog sveta, devojke se kikoću, mladići ih šarmiraju. Čim krenusmo, sa onih TV-a (gde kod nas obično puštaju „Žikinu dinastiju“) poče emitovanje mekše erotike.

Putnici počeše da se oslobađaju odeće i strasno privatavaju, da bi se ubrzo uz glasne zvuke grupe Ramštajn prešlo na emitovanje sve žešće pornjave i konkretnija maženja i pušenja među putnicima. Na prazno sedište kraj mene sede možda i najbolja riba iz busa, koja napuklim glasom poče nešto mazno da šapuće na italijanskom.

Pokušam da je odbijem, pošto sam po samoj profesiji agenta stalno okružen lepoticama, ali pošto je insistirala, reših da joj učinim. Kad odjednom, umesto pornića, na ekranu iznenada ugledam našeg zgodnog predsednika, pa nekoliko ministara, ministarki i ličnosti iz opozicionih stranaka. Pomislim da je neko greškom pustio RTS Sat, ali ne! I ovi se hitro skinuše i počeše da se karaju.

Au, kakvih je tu groznih perverzija bilo! Iznenada se u kadru pojavi i onaj jadni višestruko zlostavljani i zloupotrebljeni pas. Počeše i njega da maze. O, ne! Neće valjda! Ne, ne, ne...

Tada se probudih obliven znojem, sve vrišteći od košmara na pustoj autobuskoj stanici iz koje upravo istrčaše dva profi lopova. Onako usnulom, oladiše me ne samo za prtljag već mi izuše i cipele koje ispaljuju gas i metke, skinuše mi prsten s pregradom za otrov i kokain, sat sa satelitskom navigacijom i naočare s rendgenskim vidom... E, jebô ih pas lopovski!