Možda je vreme i poslednja prilika da srpska desnica otvori pitanje evropske ideje u Srbiji. Šta za Srbiju danas predstavlja evropska ideja? Da li je reč o nerazumnoj potrebi da se uvek nekom pripada, ili je to iskaz pripadnosti jednom internacionalnom projektu?

Svetska ekonomska kriza ujedinila je bogate: odmah su otpustili radnike, teško da će otpustiti i telohranitelje. Za to vreme partije će ćutati, više u strahu da bogataši ne otpuste i njih nego od tihog roptanja sirotinje, i povremeno će ih kao Tadić moliti da budu solidarni.

Predložak ideologije Male Srbije jeste srbofobija, lagano učvršćivana u vreme komunističkih skorojevića, posle oktobra 1944. Nakon Oktobarske revolucije 2000. srbofobija je, bez zazora i drsko, na velika vrata uvedena u državne institucije i javni život kao nova vera.

Ključni pojam ovih izbora, pa samim tim i aktuelnog političkog trenutka izražen je mračnom, pretećom sintagmom „povratak u devedesete“. Ovo nije bio slogan, to nije bio ni zatvoren političko-ideološki argument, već magijska, ritualna mantra.

Medijska propaganda jeste doprinela padu radikala, ali i da nema takvih medija, reč je o ideologiji koju je pregazilo vreme. To je bila politika celog prošlog veka, ali Srbiji nije donela ništa, a odnela je mnoge živote.

Đelić nam je svima ostavio samo jednu mogućnost – vezivanje za mrtvaca, za postojeći odnos snaga u društvu, nemogućnost promene koliko god stanje bilo teško, zarobljeništvo u matriksu beznađa. To nije samo uzurpacija, to nije samo bezobrazluk. To je zločin u nastajanju.

U razgovorima o smeni glavnog urednika Politike u više navrata je izraženo opredeljenje da će mišljenje redakcije biti od gotovo presudnog značaja. Ništa od toga nije se desilo. Zašto se onda organizuje ta „demokratska“ farsa?

Ovdašnji političari, koji u balkanskoj kasabi obavljaju prljave poslove, stalno dobijaju pohvale od raznih Havijera Solana, Olija Renova i sličnih mutanata postmoderne politike Zapada, i opijaju se, uz svest o ličnoj koristi, vizijama Evrope.

Surova je istina da demokratska Srbija nema bolji status na zapadu od Miloševićeve. Samo se političke ucene iznose sa više licemerja. Uvek će se naći neko „razuman“ ko smatra da je bolje ponuđeno prihvatiti, nego inatom rizikovati i to malo ponuđenog.