Можда је време и последња прилика да српска десница отвори питање европске идеје у Србији. Шта за Србију данас представља европска идеја? Да ли је реч о неразумној потреби да се увек неком припада, или је то исказ припадности једном интернационалном пројекту?

Светска економска криза ујединила је богате: одмах су отпустили раднике, тешко да ће отпустити и телохранитеље. За то време партије ће ћутати, више у страху да богаташи не отпусте и њих него од тихог роптања сиротиње, и повремено ће их као Тадић молити да буду солидарни.

Предложак идеологије Мале Србије јесте србофобија, лагано учвршћивана у време комунистичких скоројевића, после октобра 1944. Након Октобарске револуције 2000. србофобија је, без зазора и дрско, на велика врата уведена у државне институције и јавни живот као нова вера.

Кључни појам ових избора, па самим тим и актуелног политичког тренутка изражен је мрачном, претећом синтагмом „повратак у деведесете“. Ово није био слоган, то није био ни затворен политичко-идеолошки аргумент, већ магијска, ритуална мантра.

Медијска пропаганда јесте допринела паду радикала, али и да нема таквих медија, реч је о идеологији коју је прегазило време. То је била политика целог прошлог века, али Србији није донела ништа, а однела је многе животе.

Ђелић нам је свима оставио само једну могућност – везивање за мртваца, за постојећи однос снага у друштву, немогућност промене колико год стање било тешко, заробљеништво у матриксу безнађа. То није само узурпација, то није само безобразлук. То је злочин у настајању.

У разговорима о смени главног уредника Политике у више наврата је изражено опредељење да ће мишљење редакције бити од готово пресудног значаја. Ништа од тога није се десило. Зашто се онда организује та „демократска“ фарса?

Овдашњи политичари, који у балканској касаби обављају прљаве послове, стално добијају похвале од разних Хавијера Солана, Олија Ренова и сличних мутаната постмодерне политике Запада, и опијају се, уз свест о личној користи, визијама Европе.

Сурова је истина да демократска Србија нема бољи статус на западу од Милошевићеве. Само се политичке уцене износе са више лицемерја. Увек ће се наћи неко „разуман“ ко сматра да је боље понуђено прихватити, него инатом ризиковати и то мало понуђеног.