Политика сада постаје смешна, јер почиње да говори у моралним категоријама. Она би требало да се окрене демократским институцијама које доносе и финансијске законе. Политика треба да је одговорна за опште добро грађана, а не за капитализам.

Да ли за министре постоји уџбеник под насловом „Не умишљајте да сте неко и нешто када је у питању ЕУ.“ Тако ћете само доживети непријатност кад вам саопште да сте „ви и ваш глупави народ могли да имате демократски референдум, али нас баш брига!“.

Лако је војно интервенисати, али се није лако повући – то се види у Ираку, на Косову и у Босни. Јер, ако уследе убиства и насиље, интервенција је била погрешна.

Српска елита је добрим делом у кризи, па је криза у којој се налази српски народ, пре свега криза његове елите. Нуклеус данашње српске елите је створен у време титоизма, понајвише на анационалном и чак антисрпском обрасцу и негативној селекцији.

Иако је то тешко замислити, Обамина спољна политика би могла да буде још гора од спољне политике Бушове администрације. Он се поиграва  мишљу да би водећи принцип спољне политике САД требало да буде наметање поштовања према “људском достојанству” у свету.

Постоји нешто чудно у вези с европском манијом око једног црног америчког политичара, чак и кад сви знамо да је неки црни председник или премијер (да не помињемо чињеницу да је његово средње име Хусеин) још незамислива ствар у Европи.

Изазов за Обаму јесте тај што је све више и више питања и проблема ван контроле чак и најмоћније државе. Иако САД добро стоје према традиционалним мерилима моћи, та мерила све мање успевају да обухвате оно што дефинише светску политику.

Док стари режим броји своје последње дане, помаља се једна нова Бушова доктрина, коју треба задавити још у колевци. Као и изворна Бушова доктрина ова такође одбацује међународно право инсистирањем да САД имају природно право на прелазак међународних граница.

Штагод рекли за премијера Владимира Путина, председника Медведева и њихове сараднике, они су прорачунате и прагматичне вође. Њихова жеља је да Русији поврате величину и увећају њен утицај, посебно у непосредном окружењу.

Обама и Мек Кејн су, из различитих идеолошких перспектива, уствари, ишли ка истој, умерено-обједињавајућој политичкој позицији која је водила ка истим „системским“ понашањима.