Zašto su nas bombardovali?

(Prikaz knjige Danilo Zolo Ko kaže humanost... rat, pravo i globalni poredak, s italijanskog preveo Zoran Katanić; priređivanje i stručna redakcija prevoda prof. dr Zoran Stojanović, Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2012, str. 157)

Inter arma enim silent leges –

(U doba rata, pravo utihne)

Ciceron

Monografija prof. Danila Zola „Ko kaže humanost... rat, pravo i globalni poredak“ predstavlja iscrpnu analizu tzv. rata za Kosovo, koji su 1999. godine protiv Savezne Republike Jugoslavije vodile NATO sile. Knjiga se takođe osvrće na odnos snaga u svetu, unutrašnje probleme NATO saveza i grubo kršenje međunarodnog javnog prava. Osim pravnih i političkih komentara, autor se upušta i u kritiku stavova trenutno najcenjenijih filozofa, poput Jirgena Habermasa i Majkla Volcera.

Na samom početku, autor piše o istorijskim okolnostima i imperijalnim pretenzijama na Balkan, kako bi objasnio zašto je ovaj rat vođen na Balkanskom poluostrvu, a ne na nekom drugom kraju sveta. Polazi se od percepcije zapadnjaka, koji na Balkan gledaju kao na Evropu, budući da su balkanski narodi, kulturno i politički smatrani „evropskim“ narodima, a pogotovo zbog bliskosti ovog prostora sa geopolitičkom osnovom Evrope. Međutim, za Zapad Balkan ostaje „Evropa nižeg reda: nejaka, sporedna Evropa, utonula u senke prošlosti iz koje ne uspeva da se izvuče“ (19). Čak i balkanski autori ovo područje smatraju prostorom regresivnog i agresivnog nacionalizma, koji raspiruje krvave sukobe. Za neke je upravo taj nacionalizam „endogeni uzrok zala“, koji Balkan čini nekom vrstom odmetničkog kontinenta (20). Veoma bitna stavka jeste ranjivost ovog prostora, koji, u očima Zapada, ne čuva stabilna vojna sila, zbog čega je prilično podložan oružanim agresijama. Interesantno je da autor smatra da „su etnički ekstremizam i nacionalistička agresivnost balkanskih naroda primili odlučujući impuls, ne od političko-administrativne strukture Otomanske imperije ili od borbe za oslobođenje od njene vladavine... već od politike teritorijalne podele i komadanja koje su vršile evropske imperije“ (24).

Nakon kratkog opisa ključnih događaja u posttitoističkoj Jugoslaviji, prof. Zolo se osvrće na podršku Zapada otcepljenju Hrvatske, Slovenije i Bosne. Međutim, on pravi veliku razliku između rata u Bosni i onog u Hrvatskoj, budući da „u bosanskom ratu po prvi put vidimo intervenciju NATO snaga... u pravim ratnim operacijama protiv srpskih vojnih položaja“ (28). Štaviše, „može se tvrditi da su rat u Bosni i rat za Kosovo konsekutivni događaji jednog jedinog 'humanitarnog rata'“(29). Rat za Kosovo, prema autoru, nije čak ni nastavak rata u Bosni, već zajedno sa njim čini „humanitarni“ razvoj balkanskih ratova prošlog veka, a naročito onih proizašlih iz intervencije fašističke Italije i nacističke Nemačke. Isto kao i 1941. godine, zapadne sile uoči rata za Kosovo koriste nacionalističke ekstremizme i međuetničke tenzije, kako bi nametnule logiku „imperijalne kartografije“.

Kao jedno od presudnih pitanja za razumevanje ovog rata autor postavlja nastanak, brz razvoj i uspeh Oslobodilačke vojske Kosova (OVK, UČK), ekstremističke frakcije Albanaca, umnogome pomognute i finansirane od strane Zapada. Podrška ovoj organizaciji išla je čak do neverovatnog međunarodnog priznanja u Rambujeu 1999. godine. U njemu se vidi ne samo težnja NATO pakta da rat učini „ireverzibilinim i sve krvavijim“, već i nepoštovanje volje umerenih kosovskih Albanaca, koji su 1992. godine sa čak 99% glasova izabrali Ibrahima Rugovu za svog predstavnika. Kao presudan period u američko-albanskim odnosima uzima se jesen 1998. godine, kada SAD „sve eksplicitnije pokazuju nepoštovanje prema Rugovi i svoje nepoverenje prema umerenoj strategiji Demokratske lige Kosova. U isto vreme sve više obraćaju pažnju na lidera UČK-a i započinju neformalne kontakte sa njima.“ To se naročito vidi na konferenciji u Rambujeu, o čemu piše Roberto Moroco dela Roka, gde Amerikanci „Hašima Tačija postavljaju na čelo albanske delegacije, gde Rugova, koga su kosovski Albanci demokratski izabrali za predsednika, prelazi u drugi plan u odnosu na ovog mladića od 29 godina.“(32).

Koliko je zapadnim silama (a pogotovo SAD) stalo da do rata dođe, govori i činjenica da Activation order, koji je Atlanski savet 13. oktobra 1998. godine izdao NATO-u, nije poništen čak ni nakon brojnih Miloševićevih ustupaka kojima se znatno ograničava suverenitet SRJ. Naime, samo tri dana nakon što je izdat pomenuti akt (kojim se NATO ovlašćuje da vazdušno napadne ciljeve u SRJ), ozvaničen je Milošević-Holbruk sporazum, koji SRJ obavezuje da smanji snage na Kosmetu, pri čemu se predviđa misija nadzora od strane NATO-a iz vazduha! Samo osam dana kasnije, Rezolucijom 1203 Saveta bezbednosti UN ovlašćuje se prisustvo kontrolora OEBS-a i vazdušna kontrola NATO-a neba nad Kosmetom (142). Ovo predstavlja veoma važan podatak za srpsku javnost, budući da veliki deo ili krivi Miloševića za ovaj rat, ili smatra da se u Kumanovu pristalo na sve iz Rambujea, samo što smo „pride bombardovani i ekonomski uništeni“. Međutim, iako je Milošević 1998. pristao na značajno ograničenje suvereniteta, Jugoslavija je, nakon manje od pola godine, dobila novi ultimatum, koji je i Henri Kisindžer okarakterisao kao „jedan neprihvatljiv diktat“. Prof. Zolo navodi da bi za Miloševića i Srbiju prihvatanje toga bilo ravno „političkom samoubistvu“ (34). Tako je, 24. marta 1999. godine, bez ikakvog odobrenja Saveta bezbednosti UN, započelo bombardovanje SRJ. Samo šest dana docnije (30. marta), Milošević nudi povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosmeta u zamenu za prekid bombardovanja, što NATO ne prihvata. Nakon uništavanja mostova i rafinerije u Novom Sadu, Milošević proglašava unilateralno primirje 11. aprila, ali NATO donosi odluku o nastavljanju bombardovanja (144). Dakle, navodi o Miloševićevoj želji da vodi rat, kao i oni o njegovom potpunom neznanju i mogućnosti da se rat izbegne prosto ne stoje, naročito ako imamo u vidu razloge za vođenje rata, detaljno opisane u narednom poglavlju.

Kao zastupunik političkog realizma, autor odbacuje humanitarnu motivaciju za iniciranje rata za Kosovo. Imajući u vidu da su tradicionalne motivacije imperijalnih vojnih intervencija (o kojima Herfrid Minkler detaljno piše u svojoj knjizi „Imperije: logika vladavina svetom“) zastarele i da vođenje svakog rata zahteva veliko ulaganje resursa (samim tim i legitimizaciju onoga ko rat pokreće), humanitarna motivacija trenutno se čini najprikladnijom. Ona je retorički efikasna, budući da „dopušta da se 'svetsko javno mnjenje' i 'univerzalna etika' suprotstave devijantnom partikularizmu jedne države ili političkog režima.“ Zbog toga autor, ne dovodeći u pitanje iskrenost ideoloških ubeđenja donosilaca najvažnijih vojno-političkih odluka, kvalifikovanje rata kao „humanitarne intervencije“, smatra tipičnim „instrumentom samoozakonjenja rata“ od strane onoga ko ga vodi (40). Zbog toga se i poziva na Prudonovu maksimu „Ko kaže 'humanost' pokušava da te obmane“. Prof. Zolo izražava nepoverenje u humanitarnu retoriku, između ostalog, zbog nedovoljno utemeljenih optužbi na račun vlade u Beogradu i srpske milicije za „etničko čišćenje“. Takođe, podseća da je Vilijem Voker, šef misije OEBS-a, masakr u Račku („ni najmanje dokumentovan i i neosporan 'čin'“ ( 41) tek nakon dugih konsultacija sa Stejt departmentom okvalifikovao kao „zločin protiv čovečnosti“ i pripisao ga srpskim snagama, što je dovelo do „pregovora“ u Rambujeu i napada na SRJ. Broj albanskih žrtava nakon toga se hipertrofira u zapadnim medijima[1]. U narednim stranama, koje su ključne u ovoj knjizi, autor nudi svoja četiri realistička tumačenja rata (42-54).

Kao prvo, navodi se nadmetanje SAD sa Evropom. Ovu tezu podržavaju evropski autori, tvrdeći da je Amerika na taj način sebi obezbedila ulogu policajca na značajnom geostrateškom prostoru – na Balkanu i Mediteranu. Alen de Benua tvrdi da je američka supersila težila da „Evropljanima da na znanje da oni ne bi bili u stanju da reše balkansko pitanje bez intervencije Vašingtona“(43). Šarl Šampetje ide još dalje, te ovaj rat naziva „Rat protiv Evrope“, objašnjavajući da je osnovni cilj SAD bio da podeli Evropu radi vojno-političke okupacije celog teritorijalnog područja od Baltika do Jadrana i istočnog Mediterana! Zato je rat za Kosovo daleko složeniji od svih pređašnjih na ovom prostoru, jer strateške projekcije SAD prevazilaze dimenzije Balkana i uključuju čak i posredne protagoniste, poput Kine i Indije.

Drugo tumačenje tiče se ekonomskih razloga i takođe je interesantno, budući da ukazuje na podatke koji su slabo poznati u Srbiji. Autor navodi da se ne može negirati da je NATO intervencija imala negativne ekonomske posledice na Evropsku uniju. Reperkusije ovog rata su pritisak balkanske emigracije ka Evropi, stvaranje teškoća evropskim investitorima i ekspanzija crnog tržišta i šverca. Međutim, kao suštinsko pitanje, prof. Zolo navodi borbu sa Rusijom i Iranom za kontrolu naftnih koridora koje Kaspijsko more i Kavkaz spajaju sa Mediteranom, Balkanom i Južnom Evropom. „Sjedinjene Države su rešene da izgrade nafotovode na sigurnim teritorijama, to jest, preko zemalja, čak i islamskih, ali koje su zavisne i koje se mogu kontrolisati (45)“. Zbog toga je Turska veoma bitan partner SAD, a EU je preuzela na sebe obavezu da Tursku primi do 2004. godine, što je, kao što smo videli, blagovremeno ispunila (sic!). Da je teza o kontroli koridora tačna, pokazalo se nakon rata, kada je na samitu OEBS-a, 19. novembra 1999. godine potpisan sporazum, koji su SAD „žarko želele i iz koga je isključena Rusija, o izgradnji novog naftovoda za prenos sirove nafte iz centralne Azije do Mediterana, bez prelaska preko teritorije Rusije i Irana.“(147).

Treći razlog za vođenje rata autor vidi u prilici da se od strane SAD nametne globalni „hegemonistički federalizam“ čiji bi najmoćniji instrument bio NATO pakt. Strateške analize za navedeni koncept kreirali su Zbignjev Brežinski, Ričard Has i Samjuel Hantington. Najzad, kao motivacija za intervenciju, navodi se projekcija atlantske hegemonije prema celoj evroazijskoj oblasti. Ovaj razlog usko je povezan sa prethodnim i objašnjava transformaciju NATO-a u nadnacionalnu strukturu u kojoj SAD vode glavnu reč. Još 1992. godine, NATO se stavio na raspolaganje Ujedinjenim nacijama i OEBS-u za „očuvanje mira“ na prostoru bivše Jugoslavije. Osim što se time navodi intervencija u neodbrambene svrhe, što je u suprotnosti sa glavom 7 Povelje UN, NATO je i prekršio članove 5 i 6 sopstvenog statuta[2]. Nakon samo sedam godina, NATO je faktički sebi podredio UN, što je simbolički pokazao na Samitu u Vašingtonu, kada je, pri nabrajanju međunarodnih organizacija sa kojima namerava da sarađuje na rešavanju balkanskih problema, na poslednjem mestu naveo Ujedinjene nacije!

Na osnovu iznetog, može se zaključiti da su se u ratu za Kosovo ukrstili najviši globalni vojno-politički i ekonomski interesi, što je Jugoslaviji ostavilo minimalan manevarski prostor.

Naredno poglavlje bavi se grubim kršenjem međunarodnog javnog prava od strane NATO pakta. Pre svega, navedeni Activation order iz oktobra 1998, osim što je u direktnoj suprotnosti sa čl. 2 Povelje UN, utiče i na ništavost Milošević-Holbruk sporazuma, budući da krši čl. 52 Bečke konvencije o Zakonu o ugovorima od 1969. Samo kršenje međunarodnog javnog prava nije toliko specifično kod rata za Kosovo, koliko odsustvo bilo kakvog pokušaja da se, makar naknadno, pribavi saglasnost Ujedinjenih nacija. „Niti su se politički organi NATO-a pozivali na tri rezolucije Saveta bezbednosti (od 31. marta, 23. septembra i 24. oktobra 1998. godine) koje su mogle da ponude neki oslonac, mada nesiguran i lažan, za opravdavanje oružane intervencije bez izričitog mandata Saveta, niti su u tom cilju predložile ekstenzivno tumačenje čl. 51 Povelje UN“ (62). Slabost Ujedinjenih nacija bila je očigledna, pogotovo jer su Indija, Rusija i Belorusija odbijene kada su Savetu bezbednosti podnele Rezoluciju o osudi vojne intervencije NATO-a.

Sa druge strane, ne sporeći da je rat bio protivan međunarodnom javnom pravu, autori poput Majkla Volcera i Jirgena Habermasa pravdali su NATO intervenciju „moralnim“ razlozima. Zbog nesposobnosti Ujedinjenih nacija da omoguće minimalnu „globalnu vladavinu prava“ Volcer piše da niko nije imao moralnu obavezu da interveniše, ali da su „svi imali pravo da to učine“. Stoga zaključuje da je NATO intervencija, ipak, bila moralno najbolji izbor „imajući u obzir ulogu koju koju su vekovima na Balkanu igrale evropske sile“ (68). Prof. Zolo je u posebnom radu, pod nazivom Cosmopolis, kritikovao Volcerovu vojnu etiku, za koju piše da se poklapa sa „vojnim cinizmom“ Edvarda Lutvaka[3].

Kao pobornik kosmopolitizma, Habermas opravdava napad na Jugoslaviju, smatrajući da isti vodi prelasku iz klasičnog međunarodnog prava u kosmopolitksko pravo (takođe veliča „hiruršku preciznost“ NATO aviona i zalaganje da se izbegnu civilne žrtve, što je demantovano od strane mnogih funkcionera UN, poput brazilskog diplomate Serža Viere de Mela, kao i samih NATO zvaničnika). Kao pobornik „pravnog pacifizma“, on univerzalnu etiku pretpostavlja pravu, što je u osnovi pogrešno. Ta ideja potiče od Kelsenove teorije o „pravednom ratu“, konstrukciji koja je podložna pragmatičnim političkim interpretacijama. Međutim, Habermas je ipak dotakao veoma važna pitanja od pravnog i političkog značaja, koja prof. Zolo dalje razrađuje. Najvažniji problem tiče se slabljenja UN i težnji da se one ojačaju, tako što će im se dodeliti nadležnost nad univerzalnom zaštitom ljudskih prava. „Ali ono što izmiče pristalicama kantovskog kosmopolitskog prava jeste to da je ta 'univerzalistička pretenzija' neostvariva u okviru danas postojećih međunarodnih institucija i prava. Univerzalizovati UN prema šemi pravnog pacifizma značilo bi njihovo uništenje“(72), zaključuje Zolo i dodaje da ni sama koncepcija ljudskih prava nije oslobođena kontroverzi. Ilustrativan primer je Bangkokška deklaracija, doneta 1993[4]., kojom su se azijske zemlje suprotstavile nametanju društvenih vrednosti i političkog sistema od strane Zapada.

Jedan od najvećih problema rata za Kosovo, posebno zbog svojih posledica, svakako je bombardovanje kvazinuklearnim i nekonvencionalnim oružjem. Prema izjavama generalnog sekretara NATO-a, DŽordža Robertsona, američki bombarderi bacili su oko 31 hiljadu bombi sa osiromašenim uranijumom! (93) Takav rat, osim što je suprotan pravu, nesamerljiv je i kategoriji etike. On po svojoj prirodi ima funkciju da uništava „živote, svojinu i prava (hiljadama ili stotinama hiljada) ljudskih bića, ostavljajući po strani procenu njihovog odgovornog ponašanja“ (76).

Pri takvom stanju stvari, bilo je potrebno da se žrtva predstavi kao agresor, a agresor kao žrtva. Tome je poslužio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu, osnovan Rezolucijom Saveta bezbednosti, protivno međunarodnom javnom pravu. Jugoslavija je Dejtonskim sporazumom pod pritiskom Amerike priznala jurisdikciju ovog tribunala. O težnji da se Milošević predstavi kao isključivi krivac za izbijanje krvavog rata, svedoči i podatak da su SAD, odmah nakon prestanka bombardovanja, već 25. juna, nudile nagradu od pet miliona dolara svakome ko bi dao informaciju koja bi dovela do hapšenja Slobodana Miloševića (146). U poglavlju gde objašnjava mnogobrojne anomalije Tribunala, autor kao osnovne navodi: nelegalnost njegovog osnivanja; neusklađenost Statuta sa fundamentalnim načelima krivičnog prava; nesamostalnost suda (budući da mu je spoljni cilj političke prirode stavljen iznad njegove pravosudne aktivnosti); (89), a Aldo Bernardini navodi da se osnivanju Tribunala može prigovoriti „da je preduzeta ad hoc, retroaktivno i bez presedana“ (90). Njegova sprega sa političkim i vojnim organima NATO-a i potpuna zavisnost u pogledu finansiranja od strane američke administracije, govore da je ovaj organ ne samo nelegalan, nego i nelegitiman. Tako prof. Zolo piše da „Pobeda nad neprijateljem ne bi bila potpuna ako se ne bi obavio jedan sudski obred koji bi sankcionisao moralni poraz pobeđenih. Bez tog rituala nijedan 'novi poredak' ne bi mogao da se uspostavi“ (94). Stoga i ne čudi što haški tužioci nisu pokrenuli nijednu istragu protiv NATO komandanata. Još veću sramotu za međunarodno krivično pravo predstavlja različito postupanje prema optuženicima sa prostora bivše SFRJ, koje je rezultiralo puštanjem na slobodu Gotovine, Markača, Orića i Haradinaja, dok su Srbi osuđeni na ukupno 1112,5 godina zatvora, dok ih još devetoro ih čeka presudu. O dvostrukom koloseku „političke pravde“, autor navodi da „Tribunal za bivšu Jugoslaviju, ne samo da je mogao da postavi na istu pravnu ravan agresore i napadnute, nego je gajio saradnju sa agresorom na štetu napadnutih... ovaj dupli kolosek, bio je jedan od najsenzacionalnijih paradoksa rata na Kosovu, a koji je zapadno javno mnjenje uključujući najuglednije pravnike i politikologe, potpuno zanemarilo“ (99).

Rat za Kosovo pokazao je da je NATO pod strogom kontrolom SAD i da je vojno-politička struktura Evrope krhka i složena. Budući da, uprkos velikim ulaganjima, vojni potencijal evropskih država, prema rečima DŽordža Robertsona, nije dostizao ni 10% potencijala SAD, ubrzo se (u novembru 1999) stvorio plan o stvaranju evropskog vojnog korpusa. Docnije je Vašington „sasekao u korenu“ ovaj pokušaj Evropljana da se osamostale, uz objašnjenje da bi novi plan mogao da „ugrozi kompaktnost NATO-a i nanese štetu članovima NATO-a koji ne pripadaju Evropskoj zajednici“ (115).

„Imperijalna kartografija“ Rambujea nametnuta je silom, a teritorija Kosmeta postala je protektorat NATO-a, na kojem je izgrađen kamp „Bondstil“, ogromna vojna baza, nalik onima koje su izgrađene u Italiji. „Dva glavna obećanja – prestanak etničkog nasilja i uspostavljanje demokratije u celoj Jugoslovenskoj federaciji – nisu održana“(111). Gradovi u Srbiji dovedeni su u predindustrijsko stanje (131), a sa Kosmeta je izbeglo 87% nealbanskog satnovništva (110). Prof. Zolo dodaje da je rat imao dejstva na zapadne političke sisteme: „pogoršao je i stavio na videlo eroziju demokratskih institucija. Pokazao je svemoć mreže odnosa i transnacionalnih klubova... U stvari, rat za Kosovo su odlučile – u Italiji kao i u drugim evropskim zemljama – neke vojno-političke elite lišene demokratskog mandata ad hoc, koje su ponekad delovale, kao što se dogodilo u Italiji, otvorenim kršenjem Ustava“ (117) Treba se prisetiti i podatka da su, osim američkog Kongresa, Haški tribunal finansirale fondacije i privatne firme, poput Soroševog Instituta za otvoreno društvo (97).

U zaključku autor navodi da „'rat sa neba' nije doneo mir, demokratiju i stabilnost na Balkanu. Mržnja, nasilje, korupcija, siromaštvo, prostitucija, uništenje životne sredine su ostavština ovog rata“ (131). Pretpostavke autora po pitanju sudbine Kosmeta (da će služiti interesima NATO-a, u senci „Bondstila“, kao i kriminalnim organizacijama, “proslavljenih“ ovih ratom), nažalost su se pokazale kao tačne. Da bismo shvatili u kakvim su problemima i američki saveznici, a ne samo Srbija, možda najbolje govori predgovor srpskom izdanju, gde prof. Zolo konstatuje da „Srbija i Italija imaju zajedničke ozbiljne probleme (misli se na vojnu okupaciju od strane SAD – prim. F.B.) koje će samo sa hrabrošću i solidarnošću, na neki način, uspeti da reše“ (16).

Ova knjiga posebno je bitna da se, pre svega, razumeju razlozi i demaskiraju povodi za vođenje rata na Kosmetu[5]. Od naročitog je značaja da se shvati uloga Haškog tribunala i njegove poslednje presude. Prevedena je na srpski jezik možda u pravo vreme, budući da se na Srbiju, kako spolja, tako iz unutra, vrše snažni pritisci da se odrekne Kosova i Metohije.