Vilijem Montgomeri - više od sećanja, manje od svedočenja

(Prikaz knjige: Vilijem Montgomeri, „Kad ovacije utihnu: borba sa demokratskom tranzicijom“, Dan graf, Beograd 2010, 193 strane)

„Nema sumnje da smo doprineli da se,

nabolje ili nagore, oblikuju i usmere događaji...“ -

Vilijem Montgomeri

„Ne volimo vas više! Uradili ste mnogo toga lošeg“ -

jedna Beograđanka Montgomeriju

Na početku ambasador Montgomeri objašnjava da knjiga opisuje delovanje SAD u našoj zemlji u periodu 2000-2004. sa ciljem da se ostvari demokratska tranzicija i uspostavi tržišna privreda, ali i saradnja sa Haškim tribunalom i rešenje problema Kosova i Metohije. Na kraju, Montgomeri zaključuje kako se u Srbiji proces „društvene promene podstaknut ili izazvan spolja” pokazao daleko težim „nego što je iko od nas verovao”, ali i da su u narednih desetak godina napredak, demokratska tranzicija i stabilnost Srbije (i Kosova i Metohije) veoma neizvesni. Između optimističkih namera na početku i neveselog zaključka, Montgomeri ispisuje sadržaj koji pokazuje da odgovornost za otežanu demokratizaciju i neizvesnu budućnost dele i srpska i, konkretno, američka politička elita. To je priča jednog, pomalo netipičnog, američkog diplomate koji se nije uvek slagao sa politikom svoje zemlje koju je sprovodio u Srbiji. „Nema sumnje da smo doprineli da se, nabolje ili nagore, oblikuju i usmere događaji... doneli smo i svoje prioritete (koji su se razlikovali od onih Srbije-Crne Gore), nepotpuno razumevanje složenosti situacije, neke loše procene i nestrpljenje da ostvarimo rezultate, što u isti mah predstavlja jednu od snaga i slabosti naše nacije” (15). Za najveći neuspeh američke politike u periodu njegove diplomatske misije u Beogradu, Montgomeri uzima to što nisu uspeli da brzo pokrenu srpsku ekonomiju, jer bez „značajnog rasta prihoda po stanovniku, unapređenja kvaliteta života... Srbija će ostati nestabilna i podložna vetrovima nacionalizma...” (107). Veliko je pitanje da li bi bolji standard i ekonomija doprineli uspešnijoj saradnji sa Haškim tribunalom i lakšem odustajanju od Kosova, kao posebnim prioritetima američke politike u Srbiji, s jedne, i pitanjima od najvišeg nacionalnog značaja za većinu Srba, sa druge strane - uveren sam da ne bi. I Montgomeri, doduše, ističe da su ova pitanja zakomplikovala odnose sa Srbijom i „otežala život krhkih demokratskih vlada”. Haški tribunal, odnosno Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) ne da nije doprineo pomirenju, već je, prema Montgomeriju, podstakao nacionalizam i političku destabilizaciju.

U vezi sa Kosovom i Metohijom imao je drugačiji pristup od svoje vlade. Zalagao se za stvaranje „potpuno funkcionalnog multietničkog društva na Kosovu”. U tom smislu je i zamišljena politika standardi pre statusa. „Tek posle nepristrasnog pregleda i zaključka da je ostvareno dovoljno napretka... pitanje statusa počelo bi da se razmatra” (161). Ubedio je u to i Nebojšu Čovića, ali je ubrzo shvatio da je politika standardi pre statusa privid i da će kosovski Albanci proglasiti nezavisnost podržani od strane SAD.¹

Postavlja se, međutim, pitanje, čemu se Montgomeri nadao, kada je znao, što i sam objašnjava, da među 200 ljudi koji određuje politiku SAD na Balkanu „ima neobično malo razlika” u stavovima i „još manje šanse da će ih ikad promeniti” u dve stvari: „da su glavni krivci za nasilje koje je pratilo raspad bivše Jugoslavije bili Srbi predvođeni Slobodanom Miloševićem” (151) i da je „jedino rešenje za Kosovo nezavisnost unutar njegovih postojećih granica” (152). Montgomeri se lično opredelio za podelu, a SAD za nezavisnost Kosova.

Od srpskih političara tog vremena najviše hvali Nebojšu Čovića (energičan, aktivista, neposredan), a pozitivno se izražava i o Miroljubu Labusu, Božidaru Đeliću, Aleksandru Vlahoviću, ali i o Borki Vučić. Ne izražava se pohvalno o Bebi Popoviću i Čedi Jovanoviću, a Borisa Tadića, bez udubljivanja, opisuje kao zapadno orijentisanog političara koji zagovara umerene reforme (167). Ne bez razloga, Mila Đukanovića određuje kao najsposobnijeg političara na Balkanu.² Daje impresije i o Koštunici (želeo je istinski nezavisnu Srbiju, rezervisan, uglađen, oprezan, izbegavao rasprave, uzdržavao se od davanja obećanja...), a od srpskih političara najviše se bavi Đinđićem. Priznaje da ga je teško adekvatno i precizno opisati, navodeći da je jedan od najtalentovanijih, najsloženijih i najharizmatičnijih ljudi koje je upoznao. Otelotvorenje stalnog napretka, prečesto se u delovanju rukovodio načelom: cilj opravdava sredstvo. Montgomeri u tom smislu navodi kao primer prodaju smederevske železare Amerikancima. Zamera mu što je od njega sakrio „suštinske detalje odnosa s Legijom”, a opisao je i Đinđićevu reakciju posle pokušaja atentata na njega na Novom Beogradu, kada je te večeri Montgomeri svratio da ga vidi: „Bojao se da će ispasti kukavica ili budala ukoliko oko toga digne mnogo prašine” (137).

Posebno poglavlje knjige naslovljeno je: Đinđić protiv Koštunice, jer prvi američki postpetooktobarski ambasador u Beogradu vladavinu DOS-a do Đinđićevog ubistva doživljava „kroz prizmu sukoba i borbe za prevlast koju su vodili Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić” (49). Govori o različitim putevima koje su za Srbiju hteli njih dvojica i pomalo frazerski zaključuje kako je trebalo učiniti „više nego što je Koštunica dozvolio, ali manje nego što je Đinđić želeo” (52).

Nema, međutim, dilemu kada izražava razočarenje u metode rada nove vlasti koja „kopira mnoge od najgorih karakteristika Miloševićeve vlade” (175). Ovo se odnosi na uticaj i kontrolu nad medijima, a posebno na partitokratiju i korupciju, za koju kaže da je nemoguće očekivati da se reši „na nižem nivou kad ona postoji na visokim nivoima” (176). Korene ovog zla nalazi još u vreme Miloševića, kada su opozicione partije „preživele tako što su ispod stola primale finansijska sredstva iz gotovo svih izvora, uključujući tajkune i kriminalce” (176). Montgomeri ide i korak dalje, pa ocenjuje kako su se partije navukle na lak novac i „uglavnom nisu napustile praksu koju su ranije usvojile”. Potvrđuje i ono što se dobro zna, da „Miloševića ne bi bilo moguće poraziti na izborima 24. septembra i tokom događaja 5. oktobra bez dugoročne, konstantne i suštinske podrške međunarodne zajednice...” (37).

Nije moguće utvrditi koliko je iskren kada tvrdi da su i on i vlada SAD „konstantno potcenjivali” uticaj i moć obaveštajnih službi, tajkuna, kriminalnih grupa i korupcije uopšte i koliko (posebno i u sprezi) predstavljaju veliku prepreku tranziciji. Možda je i zbog toga, u knjigu kao dodatak uvrstio delove dva iskaza: bivšeg pripadnika JSO „Glavonje” i bivšeg pripadnika zemunskog klana „Đure”. Knjigu, verovatno, ne slučajno završava rečenicom iz iskaza „Đure” o tome da je grupa Dušana Spasojevića „imala veze bukvalno u svim delovima države, u policiji, pravosuđu, politici, čak i u vojsci” (195).

Sasvim je očekivano da Montgomeri, pa i kao penzionisani diplomata, nije rekao sve što zna.³ Nije čak otkrio ni kontakte i bliske kontakt osobe koje je imao u DOS-u, a spominje da ih je imao i šta je čak od njih saznao. Ali, na momente, ostavlja utisak iskrenosti i nisu to samo puka sećanja, kako stoji u podnaslovu.

Izvesno je da Montgomerijeva knjiga nije jedno od ugaonih dela o prvim godinama postmiloševićevske Srbije (takva još nije napisana), ali jeste jedna od onih koje mogu upotpuniti sliku o ovom periodu naše istorije.

(28. 11. 2011)

3 Uostalom, još, na neki način, pokušava da učestvuje u srpskoj politici.