Završna reč Vojislava Šešelja i profesionalni sumrak Haškog tribunala

Vojislav Šešelj je nadčovek. Ne u opakom i nadmenom ničeovskom smislu tog pojma, nego kao plemeniti hrišćanski vitez od slova i vrline. On je to dokazao svojom veličanstvenom završnom rečju u Haškom tribunalu.

Šešelj je posramio i porazio ne samo Tribunal već i – kako se živopisno ali sasvim primereno izrazio – „mračne sile“ koje iza njega stoje. Obim njegovog trijumfa je, međutim, mnogo širi. Pre svega, on je obezglavljenoj i posustaloj naciji ličnim primerom dokazao apsolutnu premoć i neuništivost ljudskog duha. Makar odnos snaga bio hiljadu prema jedan, ako se na jednoj strani nalazi samo gola sila i ništa više, a na drugoj usamljen slobodan pojedinac odlučan da se za ljudsko dostojanstvo i istinu izbori do kraja, nepotrebno je biti sledbenik Hegela da bi se konstatovalo ko će pobediti. Od danas, Vojislav Šešelj i njegov predmet više neće biti samo sastavni deo gradiva gde god se proučava međunarodno krivično pravo, kao što je on pri kraju svoga izlaganja tačno konstatovao. On je postao nešto mnogo bitnije i uzvišenije. Uzor, role model, čitavom svom narodu, a njegovoj demoralisanoj omladini posebno. Svojim upornim protivstajanjem haškom Molohu, on je svim mladim ljudima Srbije pokazao šta pojedinac – može. Lekcija nije ograničena na pravnu arenu. Njena primena je univerzalna u svim oblastima života. Usvajanje te lekcije, da istrajnim protivljenjem zlu i koncentracijom svih raspoloživih snaga možemo prevazići svaku prepreku i poraziti svakog protivnika, jedan je od preduslova za vaskrs posrnule Srbije. A to pre i iznad svega ulivanjem silnih količina samopouzdanja i energije u svest njenih pokolebanih mladih ljudi.

Šešelj je takođe bacio u prašinu i sve lokalne zle jezike i pakosnike koji su se ponadali da je ne samo odveden već i da im se zaista „neće vraćati“. Diskutabilno je da li će se on, kada i u kakvom obliku vratiti fizički. Ali oni koji su ga isporučili tuđinskim silnicima njegovo moralno prisustvo ni za jedan trenutak dok je tamnovao u Ševeningenu nisu mogli izbeći. Za njih, podjednako dok je u Hagu kao i u Beogradu, on je noćna mora prvoga reda. Još jedno dramatično i neoborivo svedočanstvo neuništivosti i sveprisutnosti ljudskog duha, nezavisno od vremena i prostora. Beogradske nadripolitičarke, koje su mu po nalogu stranih gazda i u saradnji sa prepadnutim domaćim kvislinzima neumorno pripravljale đavolske napitke montirajući lažne dokaze i pripremajući lažne svedoke, sada će morati da ih ispiju same, ili možda u društvu sa činovnicima korumpiranog tužilaštva Haškog tribunala.

Ovaj trenutak u Srbiji ipak je najgorči dvema osobama koje su u priči Vojislava Šešelja najbednije prošle i najviše se vo vjeki vjekov moralno iskompromitovale. U svojoj završnoj reči Šešelj ih je pomenuo poimence i njihovu ulogu i motive podrobno je rasvetlio. Ta dvojica su ne samo najveći podlaci nego i nikogovići u javnom životu Srbije danas. Da li je iko, makar bio tek poluinteligentan, pa čak da je rukovođen najnižim pobudama, mogao kao oni da donese tako katastrofalno pogrešnu procenu opšte situacije i sopstvenog pragmatičnog interesa u njoj, pa koliko god inače amoralan bio? Častan položaj i ugled koji su zahvaljujući Vojislavu Šešelju imali, i nadasve realnu perspektivu da u predstojećem kolapsu kvislinškog sistema stvarno dođu do političke afirmacije, oni su zamenili varljivom nadom da će ih nove gazde nekim prekim postupkom postaviti na vlast, uz mogućnost da uživaju sve varljive počasti i stvarne materijalne prednosti koje bi im se tada pružile. Ali, avaj, faustovske pogodbe uvek su na štetu nesrećnika koji u njih ulazi, nikada na uštrb đavola. Oni su sada političke igračke u kandžama svojih gospodara. A ti gospodari poznati su baš po nesentimentalno iskorišćavačkom odnosu prema pionima koji im se potčine. Oni svoje pione ne penzionišu, on ih bacaju ili uništavaju kada im prođe rok trajanja. Jedan od njihovih najvećih strateških umova to je najbolje, najtačnije i najciničnije izrazio: biti njihov neprijatelj je opasno, ali biti im saveznik, najčešće to je – fatalno.

Šešeljev maestralni podvig takođe je šamar i svim površnim umovima srpske nadri-inteligencije, koji bi da prave trule analitičke kompromise, da mu delimično i reda radi odaju priznanje ali na kraju ipak da mu skrenu pažnju na prizemne i neupitne navodne stvarnosti ovog sveta, kojoj možda robuju oni, ali on – ne. Tako je Šešelju pre neki dan jedna „realna“ gospođa iz ove ekipe u svojoj plitkoj analizi poručila da se uprkos svim dostignućima u neravnopravnoj borbi sa nemanima, i suprotno od onoga što je svojevremeno najavio, ipak poslednji neće smejati on. Šta ona sada o tome misli? Ko se sada na kraju grohotom smeje, bedni i siroti tužilac Markuzen, ili Vojislav Šešelj? Sa nestrpljenjem čekamo njenu sledeću kolumnu da nam to objasni.

Suđenje Vojislavu Šešelju jedinstveno je još i po tome što su se na kraju procesa i tužilaštvo i raspravno veće pokazali kao potpuno irelevantni. Presudu Karneadima koji su mu sudili izrekao je optuženi.