Zašto sam izašao na ulicu 10. oktobra i šta sam tamo video

Prvo, zato što sam protiv javnog propagiranja svake vrste parafilije. Parafilije su seksualni poremećaji u pogledu skolonosti ka abnormalnom seksualnom činu ili objektu, npr. sadizam, mazohizam, egzibicionizam, pedofilija, nekrofilija, zoofilija, fetišizam, pederastija, lezbejstvo, biseksualnost i transseksualnost. Ekstremno je upadljivo da u celoj halabuci oko „gej parade“, niko ništa nije pitao stručnjake – psihijatre, psihologe, sociologe, te specijaliste mnogih medicinskih oblasti. Razumljivo je da se oni sami drže po strani, jer njihovi stavovi ne idu na ruku aktivistima LGBT ideologije, zazirući od agresivnosti ovih grupa i pojedinaca, i od neprijatnosti kojima bi bili izloženi ako iznesu stavove struke.

Za DS i Pajtića, pederastija i ostale parafilije su, međutim, „evropska vrednost“! Jer, kao što je izjavio Pajtić, nakon sukoba demonstranata i policije: „Jasno se vidi da se demonstracije organizuju kada je potrebno napasti neku evropsku vrednost“! Da li Pajtić misli na takvu „vrednost“ kao što je Frank fan Dalen, holandski pedofil slikan na beogradskoj gej-paradi odmah pored parole „Smrt državi!“, čovek koji je optužen da na amsterdamskoj gej-paradi čamce sa maloletnicima koristio kao samoposluge za zadovoljavanje svojih izopačenih, parafiličkih potreba?

Takve „vrednosti“, koje su po Pajtiću bile napadane 10. oktobra, međutim, razaraju tkivo svakog normalnog društva. Upravo takve „vrednosti“ se kod nas agresivno nameću od strane režima i većine medija i pojačavaju time što se parafiličari uvek lažno predstavljaju kao žrtve, kao ugrožene osobe. Tako nametnuta „vrednost“, tokom godina i decenija, postaje prava klopka, pre svega za one koji imaju, najmanju odbrambenu moć, čiji identitet nije još sazreo i dovršen – za omladinu. Jer, u našem društvu sasvim jasno vidimo pogubne posledice desetogodišnje Miloševićeve vladavine, pogubne posledice nametanja pogrešnih vrednosti i modela – potrošačkog, materijalističkog društva u poslednje dve decenije, najmanje, i pogubne posledice rušenja svega što miriše na autohtonu i autonomnu tradiciju i kulturu.

Zamislite sada, kroz, npr. dvadeset godina, nove generacije odrasle u društvu u kome je parafilija vredna, poželjna i privlačna jednako kao normalni vid polnosti! Neću se upuštati u složene uzroke homoseksualnosti, ili drugih oblika parafilije, već ću pomenuti onaj najveći i najvažniji – sredinski. Upravo taj sredinski uticaj će u narednih dvadeset godina dovesti do povećanja broja seksualno i psihološki smetenih, te do povećanja broja osoba seksualno nedovršenog identiteta.

Drugi razlog zbog čega sam izašao na ulicu 10. oktobra je ne samo to što su me silno nervirale manipulacije i obmane režima i organizatora parade stida, već i što su me iznervirali pozivi dvojice zadriglih primitivaca da se zatvorimo u svoje domove, da pogasimo televizore, spustimo roletne i da kao miševi drhtimo i čekamo da pošast prođe. Zašto bih to radio?! Od pola jedanaest do pola dva sam bio na ulicama. Izašao sam na ulicu priželjkujući promenu režima. Izašao sam da dam podršku svima koji su protiv parade srama i stida. Izašao sam da vidim šta se dešava, a ne da me lažu TV manipulanti. Izašao sam da pokažem da sam slobodan čovek i da mogu da hodam ulicama grada bez straha ali i bez mržnje. Izašao sam da vičem protiv režima i nastranosti. Nije bilo prilike. Izašao sam podruku sa suprugom i tako se i vratio kući.

Nikoga nismo vređali, nikome nismo naudili, samo smo se čudili. Sve smo videli. Kao sredovečan miran par, prošli smo neke kordone a neke nismo. Posle nekog vremena spustili smo se Dobrinjskom do Kraljice Natalije koju je preprečio kordon. Vratili smo se u Dobrinjsku gde smo sreli poznanika moje supruge, stanara te ulice i svratili na kafu i korisno gledanje prenosa događaja na Studiju B i B92. Zanimljivo je da su ton i rečnik novinara te dve televizije bili tada bitno drugačiji nego npr. dva sata kasnije. Tada nisu korišćene reči huligani, vandali, varvari, već je izveštavanje, uz mnoge lapsuse i greške bilo korektno. Pretpostavljam da mehanizam režima za manipulacije još nije bio proradio, jer je režim u tom trenutku bio iznenađen širinom i brojnošću demonstranata. Tek kasnije posle dva, pola tri, medijski teror je proradio pod palicom vlasti.

Zgrada DS kao mikro-Rajhstag?

Izražavam ogromno žaljenje zbog sto trideset povređenih policajaca. Ali i njih je režim gurnuo u sukob dve srpske mladosti na ulicama Beograda. I oni su bili taoci režima, kao i građani Beograda. Povređenih ne bi bilo da je režim bio razuman i otkazao paradu skarednosti.

Policija je zaista imala snage o kojima se govori (5.600, samo u uniformi) a verovatno i više jer je svuda bio i veliki broj policajaca u civilu (verujte, mogu da ih prepoznam). Policija se po prirodi stvari, nedeljama spremala za taj događaj, imajući blisku sradnju sa BIA. Na svim mestima gde sam bio, policajci su bili pristojni, ali neumoljivi oko prolaska ka trasi parade. Policija je mogla da bude brutalnija, ali srećom nije. A naređenje policiji da bude obzirna nije dato zbog brige za policiju ili za demonstrante, već zbog toga što se zna da bi žrtve među demonstrantima izazvale ogroman odijum prema režimu. Dakle, režim je dao to naređenje brinući o svom opstanku. Policajci po pravilu nisu mlatili sve što stignu, niti su se iživljavali nad uhapšenima. Po pravilu, a izuzetaka je svakako bilo.

Ministar policije i drugi hvale policiju i potvrđuju da je organizacija bila izvanredna. Tu se onda postavljaju mnoga pitanja. Kako je moguće da je ta tako odlično organizovana policija dozvolila napad na sedište DS i kasnije SPS? Zgradu DS je bilo lako čuvati i policijske snage su odmah rasterale napadače, ali tek pošto je bačen molotovljev koktel na arhivu, u prizemlju, do ulice. Vrlo zgodno. Meni se čini da je neko samo malo cimnuo policiju da dopusti, vrlo dozirano, jedan mikro Rajhstag, medijsku bombonu. I u svemu tome kao začin ide lovačka priča „prvog topa Srbije“, Šutanovca, kako je jedan policajac spasao život trudnoj službenici DS, time što ju je zaštitio svojim telom, primivši pogodak i kamenice i flaše. Vrlo zgodno.

Postavlja se, međutim, pitanje zašto je DSS bio kriv za paljenje američke ambasade, kada je ministar Jočić bio u bolnici, a sada nije ni DS, ni SPS, iako je direktor policije isti čovek – Milorad Veljović?! Zgradu američke ambasade je bilo mnogo teže odbraniti nego sedište vladajućeg DS, i zbog položaja i zbog veličine i zbog mnogo većeg broja demonstranata. Međutim, onda se tražila politička odgovornost za paljenje američke ambasade, a sad se ne traži za paljenje DS! Zašto? Isto važi i za zgradu SPS. Ta zgrada je inače, napadnuta i petog oktobra 2000. godine. Kako je moguće da odlično organizovana i obaveštena policija nije mogla da odbrani sedište stranke ministra policije?

Na osnovu obaveštenja kojih je sigurno bilo, kako iz BIA-e, tako i iz CIA-e, moralo se izvršiti pražnjenje i zatvaranje prodavnica u centru, uklanjanje vozila građana i gradskog saobraćaja, i svakako uklanjanje zdravstvenih vozila – mamografa sa Trga Nikole Pašića i autobusa za davanje krvi (ako je stajao na Trgu Republike?), na kojima stoje ogromni natpisi „B 92“, koji su za demonstrante jednaki, npr. šahovnicama. Tvrdim da su ova vozila ostavljena namerno. Isto važi i za sav gradski mobilijar na tom potezu. Ni gradske službe, niti policija nisu skolonili lomljivi mobilijar, niti građevinski materijal sa platoa ispred Hrama! Ali su se bavili mnogo sitnijim stvarima, poput pronalaženja kamenica u podrumima i kontejnerima?!

Dakle, ili BIA i CIA nisu znale šta se u Beogradu sprema – što je, priznaćete, ipak malo verovatno. Ili su pak znale, i namerno pustile da se dogodi to što se dogodilo - što otvara pitanje i njihove odgovornosti. Ali, to je već problem „bezbednosnih“ i političkih struktura – njihovih planova, dogovora i velikih igara koje se tu igraju.

Utisak je da je vlast, kada se pribrala, posle pola jedan, posegla za oprobanim Miloševićevim metodama grube medijske manipulacije. Iskrivljavanje događaja, pregrejana retorika („rušilačke horde“, „vandali“, „huligani“, „rušitelji“), satanizacija, predimenzioniranje štete, srceparajući detalji... Svako ko je bio na ulici, može da potvrdi da šteta nije ni približna onoj koju je lansirao Đilas (milion evra!). Reč je o cifri deset puta manjoj. To je, takođe, strašno, ali nema potrebe za neistinom koja je očigledna. „Politika“, od utorka 12. oktobra, iznosi procene gradskih službi da je šteta oko 12 miliona dinara (oko 120.000 evra). Takođe, izveštači B92 i Studija B su u vestima, u pola sedam i sedam, hvaleći gradske službe, naglašavali da osim izloga u zgradi Albanije, slučajni prolaznici koji ne znaju šta se zbivalo, ne bi mogli da pretpostave šta se dešavalo u centru grada.

Više nego očigledna je i jedna pozitivna stvar. Pljačkanje prodavnica je bilo izuzetak, a ne pravilo. Stakla prodavnica, automobila i deo mobilijara su stradali kao posledica bacanja kamenica, odnosno borbe sa policijom. A na televiziji se jasno videlo da policajci demonstrante masovno gađaju istim kamenjem kojim su bili zasuti, u čemu ih ne osuđujem. To, naravno, ne opravdava demonstrante i to što su radili je za osudu. Ali, sve što je razbijeno, nije razbijeno pljačke radi.

Međutim, mediji i režim obmanjuju narod tvrdeći da je Beograd rušen i pljačkan. Čak i da jeste, glavnu odgovornost ipak snosi režim. To se lako može zaključiti iz izjave višeg naučnog saradnika Instituta za kriminologiju i sociološka iztraživanja, Zlatka Nikolića, koji kaže da su svi znali šta će se desiti tokom tog dana i da bi najbolji način da se to spreči bila zabrana skupa. Poseban „biser“ je izjava nekadašnjeg direktora tog Instituta, kriminologa Dobrivoja Radovanovića, koji kaže da su ga neredi od 10. oktobra podsetili na one od 5. oktobra 2000. godine, jer je reč o istim grupama kao i pre deset godina. Grupe koje policija danas pominje ili nisu postojale, ili su bile potpuno marginalne 2000. godine. Uzmimo da se raspon godina većine učesnika nereda 10. oktobra kreće od 15 do 25 godina. Ti mladi ljudi su 2000. godine imali između 5 i 15 godina. Znači li to da su ti isti ljudi, u predškolskom i osnovnoškolskom uzrastu, organizovali nerede 5. oktobra 2000. godine?

„Smrt državi“

Režim snosi glavnu krivicu. Nije sprečio ono što je bilo više nego očigledno da će se dogoditi. Režim je sve znao, jer su znale i policija i BIA, ali je iz dva razloga odlučio da se održi veoma rizičan skup.

Prvi razlog je podleganje pritiscima predstavnika Evrope i SAD da se uvedu i promovišu evropske i zapadne „vrednosti“ (evrostandardi), u oblasti „ljudskih prava i sloboda“. Time su građani Beograda, postali taoci šake parafiličara i njihovih promotera. Jer, po Briselu i Vašingtonu, skarednosti se imaju nametnuti po bilo koju cenu. Po cenu krvi na beogradskim ulicama. Uostalom, srpska krv je njima mila još od 1999. godine. Što bi Ivan Goran rekao „obuze ih dragost krvi“. Predstavnici Evrope, kao npr. članica evropskog parlamenta, u svojim „veselim“ govorima na početku parade više puta su pozivali prisutne da se prepuste raspomamljenoj skarednosti – znajući da se samo sto metara dalje prosipa krv srpskih mladića! „I hope that we are all going to have a lot of fun“ („Nadam se da ćemo se svi dobro zabaviti“), rekla je članica evropskog parlamenta – u isto vreme dok je ulicama Beograda tekla krv srpskih mladića, na obe strane. „Zabava“ dostojna Nerona i Kaligule!

Pravi dokaz agresivnosti superzaštićenih paradera je nošenje transparenta na čelu parade koji poziva na mržnju i nasilje, čija je sadržina kažnjiva zakonom, na kome crnim latiničnim slovima na crvenoj podlozi, stoji „SMRT DRŽAVI“, svakako, podrazumeva se Srbiji (ne mislite valjda da se to odnosilo na Sjedinjene Američke Države!?). Pod tim natpisom „SMRT DRŽAVI“ paradirali su, što se na fotografijama vidi, i ministar Svetozar Čiplić iz DS, i predstavnik Evropske unije Vensan Dežer, i svakako, što se na fotografiji ne vidi i ostali „viđeni“ gosti, američka ambasadorka Meri Vorlik, Čedomir Jovanović, predsednik LDP, Marko Đurišić poslanik DS, Žarko Korać, predsednik SDU i poslanik, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Marko Karadžić, funkcioner LSV i bivši državni sekretar i mnogi drugi. Natpis je bio istaknut na vidnom mestu još u parku Manjež, i nošen je sve vreme parade. Izvesno je da su ga svi na paradi morali videti i niko se nije potrudio da ga ukloni. Stoga je jasno da svi prisutni stoje iza tog natpisa i da zagovaraju smrt države čiji režim ih je upravo štitio trostrukim kordonima i silom od šest hiljada policajaca. Da li je sada malo jasnije zašto su svi normalni građani, pa i mladi demonstranti na beogradskim ulicama tražili zabranu parade koja želi smrt državi Srbiji? Neophodno je da se nadležni organi pozabave ovim slučajem i da procesuiraju sve odgovorne, i da svi odgovaraju pred zakonom.

I po snimcima i izjavama se vidi da su se svi lepo zabavljali. I stranci, i parafiličari, i njihovi „podržavaoci“, u vidu političara iz LDP-a i DS-a, uz radosnu nazočnost pripadnika petokolonaških NVO i tzv. umetnika (Srđana Dragojevića, Nikole Koje, Mirjane Karanović i drugih). Ali, radi se ipak o malom broju ljudi. Svega hiljadu njih se okupilo na „dans makabru“. Sa sve policijom u civilu, obezbeđenjem, novinarima, političarima, „umetnicima“, pripadnicima NVO, anonimnim pripadnicima LDP-a i DS-a, sa sve LGBT gostima iz inostranstva i, na kraju, sa onih nekoliko predstavnika „domaće gej populacije“. Gde je ostatak homoseksualaca i lezbejki? Ideolozi LGBT tvrde da ih u populaciji ima oko 10 posto. Ovaj grad ima milion i po stanovnika. Deset procenata je 150.000! Gde su svi oni bili? Naravno da LGBT propagandisti preteruju, ali ako ih u populaciji ima samo jedan posto (za Beograd je to 15.000!), poseta paradi je bila katastrofalna. A glavni razlog nije bio strah. Glavni razlog je pristojnost i svest većine homoseksualaca da nisu obespravljeni, da nisu žrtve, kao i svest da je njihova seksualnost, među pristojnim           ljudima, privatna stvar. Dakle, gej parada čak nije imala ni podršku ogromne većine homoseksualaca, već jedino podršku kvislinškog režima i njegovih mentora, kao i kontrolisanih medija.

Drugi razlog zbog koga režim nije hteo da postupi kao prošle godine je prilika da se neredi, za koje se izvesno znalo da će se dogoditi, iskoriste za obračun sa grupama čija je zabrana najavljena. Ali, još važnije, i za obračun sa opozicijom, o čemu svedoči tergetiranje DSS-a i SNS-a od strane Čedomira Jovanovića.

Medveđu uslugu režimu je učinila upravo jedna od njegovih perjanica, jedan od lidera DS-a, moćni i bogati gradonačelnik Dragan Đilas. Đilasovi prvi stavovi, koje ću citirati, su za pohvalu. Njegovu izjavu, data RTS 10. oktobra, ne možete više pročitati nigde, jer je na njega odmah krenula serija napada. Skinuo sam sa snimka njegove tačne reči: „Mislim da su mnogi znali kako će ovaj današnji dan da izgleda. Nije sporno da svako ima pravo da šeta gradom i pravi manifestacije, ali zaista treba razmisliti kakve posledice toga mogu da budu. Ono što je za ljude koji su danas demonstrirali, ja mislim, najvažnije, da njihova prava neće biti veća nego danas. Plašim se i da će homofobičnost biti veća nego danas“.

Đilas prvo, nesvesno strahovito kritikuje režim, vlast sopstvene stranke i organizatore parade, jer su, kaže znali kako će taj dan da izgleda. Potom govori o posledicama i o odgovornosti organizatora - organizacija homoseksualaca za događaje. Ali, i bez želje, nesvesno, Đilas kritikuje i glavne krivce, vlast, režim Demokratske stranke. Jer i prošle godine „Gej“ organizacije nisu otkazale paradu, već je parada otkazana zbog bezbednosnih rizika i nemogućnosti da se garantuje sigurnost svih na ulicama grada. Te razloge su prošle godine izneli i Dačić i Đilas. Đilas, nesvesno upućuje na glavne krivce: pod jedan, na vlast i pod dva, na organizatore. Đilas jasno ukazuje i na ono što je trebalo učiniti – otkazati ili ne dozvoliti održavanje parade iz istih razloga kao i prošle godine.

Te Đilasove reči su ipak težak udarac režimu. Sada to koristi ekstremista Jovanović i proziva Đilasa, a nešto blaže to čini i bivši ambasador u SAD, Vujačić iz DS, u „Kažiprstu“, 12. oktobra. Sasvim je sigurno da će Đilas, i pored svoje moći i bogatstva, doživeti silne neprijatnosti u svojoj stranci, čiji je član tek šest godina, ali i u medijima (koje direktno ne kontroliše). Ovo može ozbiljno ugroziti njegove ambicije da postane potpredsednik DS ili čak predsednik DS, a i predsednik Vlade Srbije. A možda će mu baš ovaj razuman stav, jednog dana pomoći u osvajanju neke funkcije?

Utisci o demonstrantima

Opet, prvo izražavam ogromno žaljenje što je povređeno na desetine demonstranata, nešto mlađih nego što su njihova braća policajci. Krivicu za povređene snosi ipak režim, a ne policija.

Osnovni utisak i sa terena i sa televizija je da je demonstranata bilo više nego što tvrdi policija (6.000). Smatram da je razlog zbog koga se to čini je taj što 6.000 mladih ljudi na jedvite jade i možete zvati huliganima, iako je i to pogrešno, ali ne možete huliganima nazvati recimo 20.000 mladih ljudi, koliko mislim da ih je bilo, na potezu od Kalenićeve pijace do Kalemegdana. Pri tom vodite računa da je Srbija jedna od država najstarije populacije i da Srbija ima samo 7,5 miliona stanovnika. Mladi ljudi u umirućoj Srbiji postaju retkost, pa su i 6000 i 20000 mladih ljudi velike brojke.

Desetog oktobra u medijima je širena teza da su učesnici nereda uglavnom deca, maloletnici (info emisije B92, emisija „Utisak nedelje“, info program Studija B itd), sa ciljem da se prikažu kao nezreli pojedinci i kao nečija beslovesna i izmanipulisana oruđa. Ono što sam video širom centra Beograda opovrgava takve teze. Većina demonstranata je bila punoletna (i da nemam sina od trinaest godina to bih lako mogao da prepoznam), a jedan deo svakako jesu bili stariji maloletnici. Međutim posmatrajući pažljivo njihovo ponašanje tokom nekoliko sati i razgovarajući sa mnogima od njih, uveren sam da se radi o odlučnim gnevnim mladim ljudima, koji pojedinačno tačno znaju šta rade i da su njihovi motivi izlaska na ulicu slični mojima, dakle višestruki (osim što su oni bili i hrabri i neodgovorni da se sukobljavaju sa policijom, a ja nisam).

Primetio sam i da, za razliku od nekih drugih prilika, kojima sam prisustvovao, tokom dvadeset godina, na ulicama, kao npr. kada sam branio Bajrakli džamiju, uz Mitropolita Amfilohija, da ovoga puta uopšte nije bilo pijanih! Niko nije nosio ni flašu vode. Bilo je savršeno jasno da je toj mladosti pun k(...) režima, pedera, policije, nemaštine, beznađa... Da, videlo se i da uživaju u sopstvenom dokazivanju i u adrenalinu. I za razliku od nekih drugih prilika kojima sam prisustvovao na ulicama Beograda, kod učesnika, nisam primetio nekontrolisanu nasilnost u prilikama kada policije nije bilo. Tada sam razgovarao sa mnogima i delovali su potpuno pribrano i suvislo. Takođe, nisam primetio da ih bilo ko organizuje, vodi i usmerava, niti je bilo ko od mnoštva njih razgovarao telefonom. Video sam haotične grupe koje se kreću ka i od policije, i koje beže kada ih policija juri i potiskuje i koje se opet vraćaju da pokušaju da prođu ka svom cilju i pri tome napadaju i kamenuju policiju. Učesnici su bili normalno obučeni, bez bilo kakvih obeležja klubova ili organizacija. I da ponovim, po pravilu pljačke nije bilo. Pljačka je bila izuzetak koji potvrđuje pravilo da je nije bilo!

Ovde izražavam zabrinutost za sve uhapšene, kojih u utorak ima preko 250, a od toga zadržanih preko 130. Policija i režim su dužni da transparentno i detaljno saopšte po kom osnovu su lišili slobode Mladena Obradovića i njegovu suprugu Jelenu, pre nego što su počeli neredi u Beogradu, dakle, već oko 9 ili 10 sati (po rečima Milorada Veljovića, direktora policije). Interesantno je da je Veljović saopštio da policija poseduje spisak navodnih rukovodilaca demonstracija koji je pronašla kod Obradovića. Nešto sumnjam u to. A ne sumnjam da policija ima neki spisak gde su ilegalci zapisani. I to me podseća na čuvenu seriju „Otpisani“ gde Krsta Mišić, šef specijalne policije, daje šefu Gestapoa, majoru Krigeru spisak mladih ilegalaca i kaže da su svi zapisani. Tako će i neki današnji Kriger (tj. neki ambasador-namesnik Srbije) od ministra ili direktora policije današnje marionetske vlade Srbije, dobiti spisak zapisanih mladih ilegalaca, protivnika američkog režima. I on će verovatno reći isto što i major Kriger: „Ne zanima me što su zapisani, želim da budu otpisani!“

Neka razmišljanja kao zaključak

Po histeričnim reakcijama režima primetno je da njegov vrh opet poseže za jakobinsko-montanjarskim revolucionarnim metodama terora (tako dragim DS-u i LDP-u, koje su poslednji put demonstrirali tokom protivustavnog i protivzakonitog vanrednog stanja na proleće 2003. godine). Državni sekretar Slobodan Cole Homen, bivši Otporaš, sada funkcioner DS, preko televizije je odmah najavio „jeziv odgovor vlasti“. Priznajem da je DS, jeziva stranka, i da je Homen jeziv lik. Priznajem i da su jezive imovinske malverzacije koje je počinio klan Homen-Subotić, o čemu postoje obimni dokazi. Druga ptica kukavica režima, lokator Čedomir Jovanović, je u ponedeljak „otkrio krivce i organizatore nereda“. Uz organizacije Obraz i Naši, to su još i „rasformirane strukture bezbednosti, antihaški lobi, zlikovačka Srbija i parlamentarne stranke DSS i SNS“. Osim što slabo glumi opozicionara – jer u kritičkim trenucima po vlast on optužuje opoziciju! – primećujem i da Jovanović pokušava da bude i lukav, i da glupostima koje izgovara da oreol uverljivosti time što optužuje samo deo opozicije (DSS i SNS), dok drugi deo opozicije ne spominje (SRS i NS). Homen i Jovanović na istom zadataku simbolizuju jedinstvenu, „veliku“ Demokratsku stranku, kakva je bila tokom operacije „Sablja, 2003. godine. Po stilu primenjene manipulacije, prepoznajem pre svega ranije metode Demokratske stranke. Da li se to vraćamo u 2003. godinu? I da li se to, po najnovijim uputstvima zajedničkog mentora, dva krila „petooktobarskih jakobinaca“ ponovo ujedinjuju?

Kako god da bude, netrpeljivost prema režimu će posle ovih događaja biti još veća. Režim je 10. oktobra sebi pucao u nogu. Ovaj režim je u srpskom narodu sada definitivno obeležen kao režim koji podstiče nastranosti i parafilije, naspram vrednosti do kojih drži najveći broj građana Srbije. Režim je pokazao da su mu izopačene, „evropske vrednosti“ i skarednosti milije od sopstvenih građana i njihove dece. Režim je pokazao i da će se po cenu krvi i nereda održavati na vlasti i pri tom zloupotrebljavati te iste nerede koje je uzrokovao.

Režim je potvrdio svoju kvislinšku i marionetsku prirodu. Ušao je u terminalnu, metastazirajuću fazu, za koju, nažalost, nije izvesno da će kratko trajati.