Универзитет пред рубиконском понорницом
| Политички живот | |
Универзитет пред рубиконском понорницом |
|
| понедељак, 21. април 2025. | |
|
Сврха свих тих мјера није само кажњавање Универзитета већ довођење запослених у неподношљив положај тако да Универзитет, онакав какав нам је познат, у догледно вријеме престане да постоји. У ту сврху неће бити потреба да полиција јуриша и заузима десетине блокираних факултета широм земље, већ ће на Универзитет престати да дотиче новац, што ће утицати не само на (протестни) „морал“ коблокирајућих наставника и осталих запослених већ ће послије неког времена обитавања у таквој ситуацији они почети престајати да се осјећају дијелом Универзитета, пошто га ефективно више неће ни бити. Приближавамо се, наиме, неславном антијубилеју – полугодишњици престанка одржавања наставе (негдје чак уопште и приступања наставног и административног особља самој згради). Пошто већ непосредно предстоји драстично смањење дотока новца, с тенденцијом њиховог потпуног гашења, обесмишљавају се било какве административне радње факултетā – као факултета, а не као жаришта блокаде. На крају, факултети би не само субјективно, са становишта блокаторā, већ и објективно, могли почети да се перципирају само као мјеста побуне против режима, али не више и као факултети.
Циљ режимских мјера, који се састоје од споја законски допуштеног дјеловања и циљане репресије, није тек уношење подјела, раздора у „академској заједници“, већ престанак њеног ефективног постојања као социјалне величине, тако што би се она, резидуално, свела на блокаторе и на све остале, тј. тако што би универзитетски социјални корпус био растворен на различите друшвенополитичке опције, које се не би конституисале својом припадношћу академском колективу. Дакле, тако би самополитизовање Универзитета – на Универзитету – било окончано режимским свођењем академске заједнице искључиво на политички корпус. Ако се буде наставило с блокадом Универзитета – не види се шта би могло спријечити спровођење овога плана – осим насилне промјене власти, што је послије скупа 15. марта, с његовом смушеном организацијом и „гандијевским“ разрјешењем, без обзира на огроман број окупљених и приспјелих учесник – мало вјероватно, мада не и посве искључено, имајући у виду нови талас бахате иритантности који АВ емитује у јавности послије поменутог скупа. Угаони камен АВ-овог плана гашења политчки протеста јесте уништење Универзитета, јер протестни покрет, процјењује, неће моћи њега да сруши. Он је тиме читаву ситуацију реконстелисао тако више није кључно за власт да заузима факултете, већ је за протестни покрет, чије је језгро Универзитет – постало кључно да, сасвим хипотетички, заузме државне установе и тако обори власт. Дакле, власт, који има монопол на силу, не иде на разрјешење кризе путем употребе физичке силе, већ путем административног насиља, док своје противнике, побуњени Универзитет и читав протестни покрет, доводи у ситуацију да ако они не буду употребили физичку силу, дакле, прибјегли противзаконитом понашању, које подлијеже врло озбиљним кривичноправним квалификацијама, највјероватније губе. Алтернатива за протестни покрет, ако се не промијене неки фундаментални параметри протестног ангажовања, јесте: ИЛИ НАСИЛНА ПРОМЈЕНА ВЛАСТИ, ИЛИ ПОРАЗ. Ако се прво не деси, Универзитет ће изгубити, на крају ће престати и да постоји (потоње евентуално поновно оснивање не треба рачунати, јер би се то обавило под осветничким диктатом АВ-а), протестни покрет ће се расути – и АВ је побиједио. У том склопу треба посматрати и привођење ректора на информативни разговор. По свој прилици, план је режима да се појача протестна кохезија Универзитета, да дође до окупљања око опције која се може описати као: Универзитет руши власт – и тада губе и Универзитет и протестни покрет. Потоње је утолико очигледније што Универзитет, осим симболичког предводништва протестног покрета, није успио да спроведе у дјело фантазмагорију ПроГласа и њему придружених интелектуалаца, о генералном штрајку.
Сваки наставак блокаде Универзитета, у ситуацији када је, вјерује се (АВ, по свему судећи, вјерује), прошао врхунац протестног покрета, који није довео до ванинституционалне промјене власти, приближава режим остварењу циља – уништавању државног Универзитета, а посљедично слабљењу и крају протестног покрета. Притом постоји више индиција да је и независно од побуне децембра 2024, и улоге коју је у томе преузео Универзитет, тачније дио студената и дио професора, циљ АВ-а био његово потчињавање, слабљење и институционално-кадровска деструкција.1 Утолико су све универзитетске, факултетске управе, сви наставници и студенти који подржавају даљу блокаду Универзитета – ОБЈЕКТИВНО САВЕЗНИЦИ АВ-а у његовом (давнашњем) плану разарања српског државног високог школства. Суштински, они су то били од првога дана блокаде, али то је мало ко тада успијевао да види. Потписник овога текста је од првога дана блокаде Универзитета, у мноштву прилика, обраћања и иступања, указивао на изузетну штетност инструментализовања Универзитета за политичку борбу против нелегитимног, неоколонијално-окупационог, велеиздајничког режима. Наиме, такво дјеловање Универзитета није само супротно Закону већ противно и његовој идеалтипски натполитичкој природи. Но кардиналним кршењем тих стандарда, Универзитет је постао не само прворазредни актер политичке борбе против АВ-а већ и њен капитални улог. Притом студенти и професори, као грађани и као „сталешке“ скупине – као што сам у сваком својем оглашавању и иступу наглашавао, имају грађанску и моралну обавезу супротстављања оваквој власти – али изван физичког и симболичког простора Универзитета. И сада је, напокон, постаје јасно – вјерујем и онима који у децембру или јануару вјероваху у блокаторски побједоносни Blitzkrieg против АВ-а, да ако Универзитет не буде остварио јасну побједу у политичкој борби у коју је, као „ненадлежан“, ушао – њега више неће бити.
Посебно је занимљив – и за анализу, али и морално поучан – примјер оних декана и факултетских управа који су све до почетка, 15. марта започеле режимске институционалне репресије против факултета који су у незаконитој обустави наставе – не само због студентске блокаде већ у неким случајевима и због одлука ННВ-а да не држе наставу – били несклони студентским блокадама. Но након 15. марта, они су се фактички „бациле у наручје“ студентско-професорским блокаторима, што је, како, нагласисмо, управо у интересу спровођења АВ-ових заумних планова. Дотад, они бијаху свјесни штетности блокирања Универзитета, али без смјелости чак и да полујавно проговоре о томе, а камоли да повуку потезе који би евентуално водили деблокади факултетā, или би макар ставили до знања блокаторима да је њихово дјеловање неприхватљиво. Разлог је био страх од одијума „побуњеничког“ дијела професорско-студентског колектива широм Србије, који је на Универзитету наметнуо милитантни наратив да је било какав разговор о деблокади – сарадња с режимом. Дакле, страх од остракизма фанатизоване универзитетске (и извануниверзитетске) масе (чак се једна таква, високоидеологизована, параакадемска организација зове МАСА – а и понаша се тако), малодушност, најпослије и страх, држали су их у опортунистичкој неодређености, иако су не само законски већ и морално били позвани да се супротставе, по српско друштво дубоко штеточинској блокади Универзитета. А она ће се показати још кудикамо штетнијом ако њена посљедица буде нестанак државног Универзитета, што је, по свој прилици, био АВ-ов давнашњи санак. Када је, међутим, држава, нажалост оличена у актуалном узурпаторском режиму, кренула не само да спроводи закон, већ да то користи за доношење осветничких, и противуставних мјера против Универзитета, они су одједном заборавили да су узрок универзитетске кризе – коју треба раздвојити од општедруштвене кризе, мада је и прва постала саставни дио потоње – незаконите, недемократске (ни од кога изгласане) и најпослије неморалне блокаде. Да подјсетимо, најприје су добро организоване студентске скупине запосјеле факултете, па су онда гласали по некаквим „пленумима“, који не само што институционално не постоје већ су сами израз антинституционалног, унутрашњег насиља против Универзитета. Дакле, блокада, која је отпочела с унутаруниверзитетским безакоњем, представља узрок, а казнене мјере – на које је режим/АВ придодао за себе типични, осветнички ресентимент – представља посљедицу. Факултетске управе, које иницијално нијесу биле проблокаторске, напросто су подлегле револуционарном угођају који „хара“ Универзитетом, па нијесу имале смјелости за законите и морално оправдане кораке, из страха од „моралне“ санкције побуњене масе. Но зато сада имају „смјелости“ за прикључивање блокаторском безакоњу – опет по истој логици конформирања маси. Драконска, знањеждерска, безмало демонска природа овога режима, упркос свему, не може бити оправдање – чак ни изговор – за ово опортунистичке коалирање с унутаруниверзитетским штеточинама, било да дјеллују из заслијепљене антифасцинације кардинално аморалном природом овога режима, било да с њиме свјесно сарађују на уништењу државног Универзитета, што би, према давоској агенди, могло бити заједничко и АВ-у и неким блокаторским „ведетама“.
Блокаторско ускоумље (или пак, у неким случајевима, вјероватна перфидна колаборација с режимом) од Универзитета је направила прворазредну мету режима. Да би се та мета скинула, неопходно је прекинути блокаду. Но ни најмање није искључено да би то у овом тренутку могао бити само потребан, али не и довољан услов. Наиме, блокадама активиран је АВ-ов план обрачуна с државним Универзитетом, којим се испуњавају давоски „укази“ о увођење минималне државе, лишене већине традиционалних социјалних функција. Осим тога, тиме се ликвидира потенцијално, увијек акутно социјално жариште „антиАВовштине“, што је макар из АВ-овог угла, цјелисходно. Тиме се спаја извршавање окупационих налога с личном коришћу и надасве с личном осветом самозваног „најбољег студента Правног факултета“, којег професорско-универзитетски сталеж, без обзира на све своје идеолошке разлике, махом презире. Људи АВ-овског карактерног склопа, начелне ствари, као што су институције, Универзитет, чак морална правила – посматрају превасходно из угла својих интереса, што се квалификује епитетском палетом, која иде од нихилизма, преко ресентимента до тежих, колоквијалних квалификација. Ипак, ако је механизам „гиљотинирања“ државног Универзитета и покренут, то не значи да су све фазе и исход те борбе већ постали неминовни. Наиме, све док је Универзитет у блокади, док год факултетске управе не предузимају никакве службене кораке да се отпочне с наставом – независно од тога да ли су то изворно хтјеле, или су временом заузеле тај став – режим ће имати жељезночврсти аргумент о њиховом безакоњу, о радноправном прекршају, те, најпослије, о безочној размажености „факултетлија“, који би да не раде, а да примају плате; а када плата (за „нерад“) нема – то називају „репресијом“, пишу у Брисел, Стразбур... Карикирам, али то је, чини се, вјерни опис представљања побуњеног Универзитета у режимској пропаганди.
У свему томе, трагикомично је, колико и опасно, то што се у овој, постпетнаестомартовској ситуацији, стари и нови поборници блокаде Универзитета хватају за врло танку квазиправну сламку, који су, немајући ништа боље да понуде (а, изгледа, немају), смислили правни савјетници Универзитета: како је Европски суд за људска права у Стразбуру надређен националним законодавствима у случају борбе за јавни интерес. Према овоме, то што Универзитет који је основан ради образовања студената, пет мјесеци не ради, „суштински“ и не би било никакво законско огрјешење (?!). Нејасно је да ли се дотична европска институција може бавити „људским правима“ националних институција, а не само појединаца – да, рецимо, саме себе блокирају. Но у сваком случају, ако би – као што слиједи из овакве аргументације – било допуштено да се за јавни интерес у правосуђу бори блокирањем Универзитета, тада би, према директној аналогији, могла и да се, примјера ради, блокирају породилишта – због угрожености јавног интереса у сфери одбрани, јер је АВ, дакако АВовољно, тј. криминално-издајнички, одлучио да Србија купи прескупе борбене авионе земље-агресора из 1999, која је признала „Косово“, који би у случају било каквог сукоба с НАТО или с његовим околним „испоставама“ – у тренутку могли бити учињени неупотребљивима. Дакле, док се не опозове нечасни аранжман с Французима – нема порођајā, или има, али само у „кућној радиности“, као прије 200 година. Према оваквој „правној логици“, нико никада у јавном сектору не би морао ништа да ради, нити за одбијање рада буде било како санкционисан – јер би се увијек могао позвати на хитност реаговања на угроженост јавног интереса у овом или оном, не нужно својем домену, чега у „дуготранзиционој“ и све жалоснијој Србији, као што знамо, не фали...
Обустава блокаде Универзитета је потребна не само стога што је од почетка била погрешна и не само зато што се тиме избија кључни пропагандни адут режима, већ се тиме ипак може утицати да обуставу покренутог процеса ликвидације државног Универзитета. Наиме, ма колико се чинило да нико никога на двијема супротстављеним странама не слуша, оне јако добро пазе шта они други говоре и чине, чему, безмало у ходу, прилагођавају своју антидијалошку тактику. Но поред блокаторā и напредњачког гаулајтерског соја, постоји и трећи, вјероватно најбројнији чинилац – српска јавност, или макар њен, „ћацирањем“-и-„пумпањем“ још недефинисани остатак, и пред њиме обје стране све вријеме воде моралнодискурзивну борбу – за „срца и душе“ неопредијељених. Зато држимо да је јако важно отклонити главни пропагандно-репресивни наратив („давоског наредника“) АВ-а да је Универзитет, већ готово пола године, легло безакоња, али тако што би се, без икаквог прекида, наставила политичку борбу против њега – изван Универзитета, све до његовог приморавања да сиђе с власти. То јесте у најхитнијем јавном интересу, али не по цијену убиства Универзитета, што би, иначе, могао бити кључни корак у побједи АВ-а у његовом раду против српског народа и српске државе. Тако би Србија, без њега на јавним функцијама – јер с њим, као главним жариштем дуготрајне параполитичке малигности, то апсолутно није могуће – напокон добила изборе макар налик поштенима. То би уједно било под тренутним околностима оптимално разрјешење ове кризе, а не пленумашки Пети октобар 2.0, а још мање АВ-овски status quo, који чак не би био ни то, већ додатно погоршање, и то не само за Универзитет.
АВ, дакле, не смије побиједити, Србија не смије изгубити – а даља блокада Универзитета води у пораз, и то не само Универзитета. Ово што предлажемо, ван сваке сумње – имајући у виду с киме имамо посла – значи: улица, улица на коју ће се излити читав народ вољан да му врате отету државу, па и људи с Универзитета – који је, што многи на њему заборављају, такође дио народа. Но то не би био блокирани Универзитет који је постао улица, и који тако „поуличарен“, однекуд још претендује на интелектуални и морални ауторитет, који под таквим претпоставкама, више није могућ, нити суштински важи. Ова друштвена побуна треба да потврди свој општенародни карактер – за шта потенцијал, као што је показало неколико, по власт, а нарочито по АВ-а, реално делегитимишућих масовних скупова, постоји. Допустити да се читав тај покрет сведе на свој блокаторски симбол – на побуњени Универзитет који све (тобоже) води, на „децу“ која „знају“ (а не знају, јер, за почетак, не би блокадама узурпирала сам Универзитет) – значи истрајавати путем онога што је АВ већ предвидио и за шта је, по свему судећи – за разлику од масовног јавног „отказивања (народне) послушности“ –поодавно био спреман. ------------------- 1 Одлука о укидању факултетских рачуна, која је требало да аступи на снагу 1. јануара 2025, и довођење у изразиту финансијску зависност од држава, што у овом тренутку de facto значи од режима који је државу узурпирао; најава увођења „на мала врата“ страних неакредитованих страних високошколских институција – што је поновљено и у уводном излагању новога мандатара.
(НСПМ)
|
На основу развоја догађаја, али и понашања режима, нарочито након 15. марта, за шта је било најава већ у неколико његових, хушкачко-застрашивачких јавних наступа, АВ-ов план за излазак из текуће кризе почива на замисли гушења Универзитета, као досадашњег жаришта борбе против његове власти, након чега би, процјењује се, амплитуда протеста почела да опада, да би на се на крају они и окончали, потпуним неуспјехом. Борба режима против Универзитета већ се обавља и обављаће се низом донесених, односно најављених административних мјера, која је започела Влада у оставци, а наставиће, очигледно, и нова Влада. Посебно забрињава најављена промјена Закона о Универзитету, будући да скупштинска већина, док год постоји, може да изгласа шта је АВ-у воља – јер ни (жалосна) опозиција нити ни сопствени (непстојећи) стид посланичке већине у томе не могу да их спријече.
