Svi smo mi pomalo keruše

U poslednje vreme bili smo svedoci neviđenog medijskog interesovanja za psa lutalicu kome su monstruozno, hirurškom preciznošću bile odsečene sve četiri šape. Bolesni čin još neotkrivenog počinioca i sama činjenica da su takvi psihološki slučajevi zaista spremni na sve je zaista za svaku osudu.

Međutim, kreatorima javnog mnjenja postavljaju se sledeća pitanja:

„Čime je ova tema dobila toliki udeo u domaćim medijima? Da li je moguće da se o ovome i dalje govori kao da je u pitanju goruća tema srpske svakodnevice? Postoji li kraj medijski nametnutim temama koje su često zlonamerno konstruisane sa ciljem prikrivanja neuporedivo važnijih društvenih fenomena koji tište građane Srbije, a o kojima se tako glasno ćuti?

Gde je solidarnost medija sa narodnim kuhinjama na Kosovu i Metohiji? Kako su rešena prava izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Kosova i Metohije? Da li se iko zapitao da li je većina dece izbeglica zbrinuta od strane državnih institucija i da li su uključeni u socijalni, prosvetni, kulturološki i svaki drugi vid društvene afirmacije?“

Ova pitanja su za kreatore javnog mnjenja nevidljiva i u krajnju ruku nepoželjna jer ljudima otvaraju vidike za međusobnu solidarnost i društvenu akciju, što denacifikatorima javnog mnjenja nikako ne ide u prilog.

U tekstu „Strogi uslovi za usvajanje keruše Mile“[1] od pre nekoliko dana u jednom dnevnom listu, „zabrinutost“ za sudbinu ugroženih pasa lutalica dostiže svoj vrhunac. Pomenuti novinski članak bavi se opisom strogih uslova usvajanja keruše Mile koje je propisao sekretarijat za komunalne poslove.

Tekst citirano glasi ovako:

„S obzirom na invaliditet psa, budući usvojitelj moraće da ima obezbeđeno dvadesetčetvoročasovno prisustvo uz psa, te da poseduje kuću sa dvorištem ili stan koji ima izlaz na zelenu površinu. Prednost će imati ona lica koja ili nemaju psa ili imaju ne više od jednog psa koji je veličine keruše Mile ili manji“. „Troškove Milinog dosadašnjeg lečenja snosio je grad Beograd a preduzeće ‘Rudo’ dalo je obećanje da će besplatno napraviti proteze.“

Posebno obratite pažnju na tekst koji sledi:

„Od formiranja fonda ‘Mila’ – za pomoć keruši sakupljeno je 1,15 miliona dinara i nešto više od 2.000 evra. Organizatori ovog fonda odlučili su da sakupljena sredstva preusmere za pomoć napuštenim životinjama, a prikupljeni novac biće upotrebljen za kupovinu i opremanje posebnih vozila gradske Službe hitne pomoći za životinje koja će uskoro biti osnovana“.

Unapred se nadamo da ćemo, poučeni prethodnim iskustvom, pasju hitnu pomoć nešto kraće čekati od regularne.

Na samom kraju ovog dirljivog i krajnje iscrpnog novinarskog izveštaja, postavlja se suštinsko pitanje:

„Da li će trajno zbrinjavanje jednog psa rešiti srž problema sa napuštenim životinjama i da li počinilac vreba drugu žrtvu – psa, mačku ili možda dete?“ Molim vas da obratite pažnju na redosled nabrojanih i potencijalno ugroženih. Dete je na poslednjem mestu.

Zamislite sledeći scenario u duhu vrsnih B92 montažera emocija:

Igrom nekakvih monstruoznih okolnosti došlo je do atentata. Žrtva – keruša Mila. Počinilac nepoznat.

„Ako ostanete uz nas, u nastavku gledaćete“:

Izveštaj sa mesta zločina, najavu komemoracije i svečanog pogreba koji će biti upriličen na najvišem državnom nivou. Diplomate, predstavnici vlasti Republike Srbije kao i građani revnosno stoje u redu kako bi se poklonili nevino stradaloj žrtvi. Naziru se kolone ucveljenih zaštitnika ljudskih, manjinskih i životinjskih prava koji u crnini koračaju mirno i dostojanstveno. Nacionalni javni servis u večernjem dnevniku emituje desetominutni prilog sa sahrane. Niko pouzdano ne može reći koliko se ljudi okupilo na ovom impozantnom skupu. Zajedno ćemo ispratiti našu dragu Milu, simbol stradanja životinja i građana Srbije. Na komemorativnom skupu svečanost otvara Meran Vatić, obraćajući se uvaženom predsedniku, gospodi ministrima socijalno odgovorne vlade i na poslednjem mestu, građanima Srbije. Nakon uvodne reči, ministar policije obećava da će u najkraćem mogućem roku počinioci biti pronađeni i adekvatno kažnjeni. GLIC i LGBT organizacije ponovo objedinjene u nastojanjima da zaštite prava ugroženih vrsta, neshvaćenih pasa lutalica, poniženih morskih prasića i uvređenih mačića.

„Kakva tmina, kakva pomračina“ – zvonio je na uzbunu radio B92 svakoga jutra devedesetih godina rečima profesora Justina Popovića. Kakva tmina, kakva pomračina ponavljamo mi deset godina kasnije!

Draga gospodo Verane, Paskaljeviću i ostali heroji, najlepše vam hvala što postojite. Da nije vas, ne bismo ni slutili granice ljudske dobrote i saosećanja.

Mila, ne posustaj! Raduj se, jer ti je sudbina bila naklonjenija za razliku od mnoge dece izbeglica koje nije imao ko da udomi, za koje socijalno odgovorna vlada nije osnivala komisije niti otvarala fondove. Ne dozvoli onome ko ti je naneo fizičku bol da povredi i tvoju dušu! Građani Srbije te mole da ne posustaješ pred već viđenim marketinškim trikovima. Manipulišu tobom jer hoće da te, a i nas, ubede da ubuduće uvek glasamo za evropsku Srbiju. U jednoj takvoj zemlji se neće postavljati pitanje čovek ili pas, svi ćemo biti jednaki.

Što se dece sa Kosova tiče, ma ona ionako nisu bila nikome interesantna niti dovoljno inspirativna da bi bila zbrinuta. Kako mudro reče neki „nezavisni analitičar“ – moramo prvenstveno da mislimo o tome šta ćemo jesti i kako ćemo živeti i dosta nam je te patetike oko Kosova i kosovskih mališana.

Svakome od nas je zapravo potreban topao dom sa pogledom na dvorište, neko ko o nama brine dvadesetčetvoročasovno, a što se visine i finansijskih primanja tiče – pa oni i nisu toliko važni.

I ako samo malo bolje razmislimo doći ćemo do zaključka da smo svi mi pomalo Mila, zar ne?