Srbi i Hrvati: Kako je narod postao manjina

Srbi su, sve do 1990. godine, kada su nasilno izbačeni iz ustava bili konstitutivni narod Republike Hrvatske. Ali, na to su danas, izgleda svi „pomalo“ zaboravili...

Mada su odnosi između Srbije i Hrvatske, barem po tvrdnjama njihovih zvaničnika „bolji nego ikada“ (do te mere da ima predloga da istoričari iz dve zemlje uskoro napišu i zajednički udžbenik) i ovaj 5. avgust bio je dan koji je, u dve države dočekan sa dijemetralno različitim emocijama.

U Hrvatskoj je 15 godišnjica „Oluje“ obeležena kao i ranije svečano – uz vojnu paradu, prigodne govore, vatromet i neizostavno odavanje pošte „svim braniteljima koji su učestvovali u domovinskom ratu“.... Sve je to, naravno bilo očekivano. Jer, u Hrvatskoj se 5. avgust obeležava kao državni praznik, najvažniji dan „domovinskog rata“ i dan kada je konačno pobeđen „velikosrpski agresor“.

U Srbiji su emocije bile drugačije... Održani su parastosi, prikazane specijalne emisije, a predstavnici opozicionih i većine vladajućih stranaka osudili su ovu akciju, kao vid etničkog čišćenja, uz zahtev da svi koji su tokom „Oluje“ počinili zločini budu kažnjeni, a izbeglicama omoguću povratak kućama. Slične poruke, u razgovoru sa predstavnicima izbegličkih udruženja uputio je i predsednik Boris Tadić, koji je sutradan prisustvovao i parastosu u crkvi Svetog Marka.

Naravno, u načinu „obeležavanja“ 5. avgusta uočena je još jedna razlika, koja se mogla primetiti i predhodnih godina. Naime, bez obzira na određeno distanciranje Ive Josipovića i sadašnjeg državnog vrha Hrvatske od politike koja je tamo vođena devedesetih, ni ovom prilikom nije propušteno da se naglase zasluge koje su Franjo Tuđman i njegovi saradnici imali u stvaranju hrvatske samostalnosti... Sva krivica za rat, a time posredno i za srpske žrtve, prebačena je, opet na Beograd, odnosno na „velikosrpsku agresorsku politiku režima Slobodana Miloševića“.

Za razliku od Hrvatske u kojoj se, u prvi plan opet stavljaju državni i nacionalni interesi, a tek onda oni koji su ih sprovodili, kod nas je situacija izgleda drugačija. Naime, i ova godišnjica „Oluje“ iskorišćena je za partijska prepucavanja, iznošenje crno-belih stavova o prošlosti, a pojedine emisije,čak i one prikazivane na RTS-u, više su se bavile kritikom bivšeg predsednika Slobodana Miloševića i njegovih saradnika, a manje izbeglicama, sudbinom krajinskih Srba i načinom kako da se, odgovornom nacionalnom politikom popravi položaj Srba u Hrvatskoj.

Zato se već godinama stiče utisak kao da smo posredno spremni da prihvatimo da smo glavni krivci za rat, a time i za sudbinu koja nas je snašla. I kao da smo, zarad dobrosusedskih odnosa sa Hrvatskom spremni da zažmurimo nad činjenicom da se prava Srba u toj državi i dalje kontinuirano krše.

U takvom odnosu prema ovoj temi, kao da smo zaboravili na činjenicu koja bi nam, čak i u sadašnjim okolnostima mogla biti jedan od glavnih argumenata u razgovorima sa Hrvatskom i nastojanjima da popravimo položaj Srba u toj državi. Naime, reč je o činjenici da su, sve do nasilnog „proterivanja“ iz ustava, do čega je, podsetimo došlo 1990. godine, po dolasku HDZ-a na vlast, Srbi, uz Hrvate bili konstitutivni narod SR Hrvatske. Njihovo svođenje na nacionalnu manjinu i to u trenutku kada su Srbi činili oko 13% stanovništa Hrvatske bilo je obavljeno na nasilan i nedemokratski način, bez saglasnosti legitimnih predstavnika srskog naroda u Hrvatskom saboru. Stoga se postavlja pitanje nije li baš ova činjenica značajno doprinela jačanju nacionalnog nepoverenja i ekstremizma na tim prostorima, a time i svim tragičnim događajima koji su se tamo desili od 1991. do 1995. godine? I nije li, bez obzira na sadašnje stanje stvari, odnosno na zanemarljiv broj Srba koji je ostao u Hrvatskoj, naše pristajanje na to da Srbi u Hrvatskoj budu tretirani kao nacionalna manjina, u stvari, posredno priznavanje rezultata etničkog čišćenja do kojeg je, nad Srbima došlo u operacijama „Bljesak“ i „Oluja“.

Uostalom, u insistiranju na takvoj politici možemo se, umnogome ugledati upravo na Hrvatsku. Jer, usled ratnih dešavanja i nepovoljne ekonomske situacije značajno je opao i procenat Hrvata u Bosni i Hercegovini (pre rata Hrvata je u BiH otprilike bilo koliko i Srba u Hrvatskoj ), tako da njih tamo sada ima manje od 10 odsto, pa ipak niko i ne pomišlja da ih svede na nacionalnu manjinu (uostalom, tako nešto država Hrvatska nikada ne bi dozvolila). Postavlja se, onda pitanje kako jedno pravilo može (sa pravom) da važi za Hrvate u BiH, a ne može za Srbe u Hrvatskoj i nije li i to još jedan od dokaza o nepoštovanju prava srpskog naroda u Republici Hrvatskoj.

Insistiranje na tim temama, naravno ne znači bežanje od suočavanja sa greškama iz naše prošlosti. To ne znači negiranje zločina koji su, tobože u ime srpskog naroda počinjeni u tragičnim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, a još manje aboliciju za njihove počinitelje ili rehabilitaciju političara (i politike) čije su pogrešne odluke i postupci umnogome doprineli da posledice raspada SFRJ, po naš narod budu ovako bolne.

Na kraju, to ne znači negiranje potrebe da sa svojim susedima, uključujući i Republiku Hrvatsku ostvarimo što bolje odnose. Ovo tim pre što je Srbija i ovako suočena sa veoma ozbiljnim problemima – Kosovo, pokušaji jačanja separatističkih težnji u nekim delovima zemlje, prezadužena i od stranog (donekle i hrvatskog) kapitala sve zavisnija ekonomija, velika nezaposlenost, česta politička previranja..., da joj novi sukobi, problemi i podele zaista nisu potrebni.

Ali, ono što nam je potrebno je ozbiljna i državotvorna politika koja će, nevezano od toga koja je stranka u datom trenutku na vlasti definisati dugoročne nacionalne ciljeve, a u skladu sa tim i pitanje rešavanja statusa srpskog naroda u susednim državama, uključujući i Srbe u Hrvatskoj. Potrebna nam je politika oslobođena mitomanije, ali i kompleksa niže vrednosti prema drugima (koja je, nažalost itekako prisutna kod dela naše intelektualne i političke elite), koja nas neće posmatrati kao bezgrešne žrtve, ali ni kao glavne krivce za ratove na prostoru bivše Jugoslavije koji sadašnji nepovoljan položaj trebaju da prihvate ćuteći, kao kaznu za grehe iz prošlosti....

Kada je, pre gotovo 100 godina stvarana „prva“ Jugoslavija Srbi su, na prostoru sadašnje Republike Hrvatske činili gotovo četvrtinu stanovništa. Koliko ih je, danas ostalo pokazaće popis, planiran za 2011, ali se osnovano pretpostavlja da ih neće biti više od 3.5%, sa tendencijom daljeg pada. Time kao da se ostvaruju planovi Franje Tuđmana, izrečeni neposredno pred „Oluju“ da Srbe treba svesti na broj koji neće predstavljati „opasnost“ po Hrvatsku, odnosno na broj koji će sprečiti da oni ikada više budu „remetilački faktor“. Da li je to isključivo krivica „velikosrpske politike režima Slobodana Miloševića“ kako nam se danas (čak i od određenih krugova u Srbiji) želi nametnuti, ili rezultat nečije dugoročne, pažljivo planirane i sprovedene strategije? I da li je hvaljenje vlasti u Hrvatskoj da su privrženi zaštiti prava „srpske manjine“ u toj državi (i to sada kada je njihov broj postao zanemarljiv ), uz svo poštovanje za sve pozitivne pomake i postpuke, zaista iskreno i dobronamerno?