Šesnaest aksioma drugosrbijanske političke korektnosti

Sam pojam Druge Srbije neposredno je vezan za devedesete godine i nastojanje određenih liberalno-demokratskih i građanskih političkih grupacija da se na  sebi svojstven način distanciraju i osude politiku koju je vodio Slobodan Milošević. Podela na političkoj i društvenoj sceni na one koji zagovaraju otvoreni i naglašeniji nacionalni pristup u raspravi o najvažnijim društvenim, političkim, kulturološkim i identitetskim pitanjima i one koji se istrajno bore protiv uvek prisutne pošasti velikosrpskog nacionalizma ostala je veoma živa i delatna i danas. I ne vidim potrebu da se ta podela negira jer ona realno postoji u našem svakodnevnom političkom i društvenom životu.

U raspravama o Drugoj Srbiji potvrđuje se ideja Dominika Mojsija da u „Današnjem svetu borba za identitet zamenila je ideologiju. Nada je vera u sopstveni identitet, u sposobnost pozitivne integracije sa svetom. Zato je i sve razuđenije polje identiteta postalo glavno poprište ideoloških kontroverzi, tumačenja i borbi ne samo naše novije istorije već se u isto vreme otvaraju mnoga značajna pitanja vezana za konstituisanje, oblikovanje i funkcionisanje srpskog nacionalnog identiteta koji treba razgraditi u političkoj retorti Druge Srbije koristeći metode dekontaminacije, denacifikacije i demitologizacije srpske istorije. Todor Kuljić u jednom tekstu jasno pokazuje na koji način treba pristupiti ovoj strukturnoj demontaži našeg nacionalnog identiteta. Šta činiti. Omekšavati hegemono nacionalističko pamćenje koje je monološki organizovano jer je čuvaju higijeničari nacionalnog identiteta. Nacija jeste zajednica sećanja, ali je i zajednica zaborava. Počiva na domišljenim i izmišljenim nacionalnim mitovima“.

Ali spremni su zato higijeničari i dekontaminatori Druge Srbije da iskoriste svaku povoljnu priliku da omekšaju hegemonističko nacionalističko pamćenje jer je ono po njima najtvrđa brana u razgradnji srpskog nacionalnog identiteta čemu su oni tako predano posvećeni. Pri tome „njima odgovara samo kriza, to je humus koji ih drži. Te organizacije su zlo koje se hrani najgorim što postoji u društvu“, kako ukazuje Slobodan Samardžić. Jedno od suštinskih pitanja koje se javlja u političkom i kulturološkom razmatranju uloge Druge Srbije je sadržano u suštinskom raspravljanju odnosa nacionalnog i demokratskog. Za ideologe Druge Srbije ta dva pojma se apsolutno isključuju iako je građansko društvo za čije principe se oni zalažu upravo i nastalo kao rezultat ne samo delovanja demokratskih principa već i kao posledica istorijskog buđenja naroda i stvaranja nacija u velikim građanskim pokretima i revolucijama. Sada smo došli u paradoksalnu situaciju da se odbrana nacionalnog identiteta i nacionalnih interesa svrstava u neprihvatljivi i prokaženi nacionalizam.

Istoričar Dušan Bataković je još 1992. godine jasno ukazao na postojanje ovog društvenog razmeđa. “Breme istorijske odgovornosti pada na onaj deo srpske inteligencije koji je bio spreman da demokratiju žrtvuje nacionalnim ciljevima i tako se iskupi za grehe iz mladosti kada je naciju žrtvovao ideologiji. Dodatnu odgovornost snosi tzv „kosmopolitska inteligencija“ koja je u suštini inferiorna (oni ne znaju da je srpski nacionalizam šala prema onom koji krasi Nemce, Francuze ili Engleze, a o Amerikancimja da i ne govorimo zbog jednog departmana veličine Kninske krajine Francuska bi na primer zaratila sa celim svetom). Ideologija “ljudskih prava“ i „prava na samoopredeljenje“ samo su pokriće za sasvim prozaične težnje za političkom i ekonomskom dominacijom na određenim prostorima“. Upravo zalaganja ove ideloške grupacije koja deluju kao ekskluzivna i posvećena politička grupacija za zaštitu i zastupanje ljudskih prava služe kao glavna odrednica u korišćenju političke korektnosti u ovladavanju što širim i uticajnijim društvenim prostorom i institucijama u kome će oni delovati (što i sada čine) kao neprikosnoveni arbitri u zastupanju svoje osnovne političke i ideološke pozicije da je Srbija zemlja u kojoj se ne može nikako uspostaviti, a ni funkcionisati uravnotežen i delotvoran odnos nacionalnog identiteta i demokratskih načela u organizovanju društvene zajednice.

Zato je ideologija političke korektnosti u stvari zamenila nekadašnje procese idejne i političke diferencijacije kada se tražila politička i idejna podobnost i budnost kao uslov da se ostane u vladajućim tokovima tadašnje političke javnosti. Upravo je unutar Druge Srbije stvoren korpus ideja, načina govora i ideoloških aksioma koji obeležavaju njihovu granicu političke korektnosti koja ne sme da se pređe ako se želi ostati u posvećenom krugu nove ideološke i političke podobnosti. Jer svako prelaženje ovako uspostavljene i tumačene granice određenog autora automatski svrstava u tabor srpskih nacionalista, antimodernista, mitomana, antievropejca i ksenofoba. Svakako da određena granica pristojnosti, ozbiljno obrazložene argumentacije i poštovanja principa tolerancije i različitog mišljenja nužno mora da postoji, ali je od posebne važnosti ko i na kakav način postavlja ove norme političke korektnosti. I što je još važnije ko sebe predstavlja kao njihovog neprikosnovenog arbitra, tumača i čuvara.

Koji su to aksiomi političke korektnosti Druge Srbije čiji je ona kreator i verni sledbenik.

1. Srbija je otpočela ratove koji su doveli do razbijanja jugoslovenske socijalističke federalne države.

2. Srbija nije spremna da se suoči sa zločinima počinjenim u tim ratovima, a samim tim i sa svojom nedavnom prošlošću, a ne prihvata ni svoju kolektivnu odgovornost za jugoslovensku tragediju.

3. Svako pozivanje na zločine počinjene nad Srbima smatra se za pokušaj njihovog relativizovanja i negiranja uloge Srbije, jer svako treba pre svega da se suoči sa zločinima počinjenim u ime njegovog naroda.

4. Srbija ne prihvata optužbe da je bila agresor u ratovima za jugoslovensko nasleđe i da je učestvovala u udruženom zločinačkom poduhvatu, a samim tim i princip kolektivne krivice koji joj se neprestano nameće.

5. Narodnjaštvo, populizam i sklonost podaništvu i prihvatanju autoritarnog načina vladavine samo su jedna od manifestacija srpskog nacionalizma koji i dalje opstaje kao jedina ideologija

6. Srbija ostaje i dalje najveći remetilački faktor i glavna prepreka za uspostavljanje dobrosusedskih odnosa.

7. Nesposobnost Srbije da shvati da je pao Berlinski zid i nespremnost za prihvatanje modernizacije i evropskih vrednosti.

8. Nespremnost za prevladavanje dominantne mitomanske svesti i robovanje istorijskim zabludama i iluzijama.

9. Negiranje antifašizma i rehabilitacija velikosrpske idologije a čak se govori i o srpskom nacizmu.

10. Tolerisanje govora mržnje i podsticanje agresivnog nacionalizma obeležavaju politički život Srbije.

11. Nepoštovanje manjinskih i ljudskih prava.

12. Fatalistička vezanost za kosovski mit i neprihvatanje realnosti.

13. Neshvatanje i neprihvatanje uloge nevladinog sektora.

14. Srbija je u konstantnom poricanju.

15. Srbi sebe smatraju najvećim žrtvama i neprestano podstiču proces samoviktimizacije.

16. Nužnost pacifikacije, dekontaminacije i denacifikacije Srbije.

Rasprave sa ovako postavljenim konceptom političke korektnosti čine i glavne teme u sučeljavanju različitih shvatanja građanskog društva, nevladinog sektora i uspostavljanja moderne identitetske matrice. Neophodno je da se ukaže na jednostranost, pristrasnost i neobjektivnost ispoljenu prilikom konstruisanja ovako postavljenih aksioma političke korektnosti Druge Srbije (kojih ima više nego što sam ih ja ovom prilikom nabrojao), ali i da se postavi vrlo jednostavno pitanje? Zašto nema ozbiljnog i argumentovanog dijaloga o najvažnijim pitanjima u našem društvu. Paradoksalna je činjenica da upravo oni koji se tako zdušno i istrajno zalažu za liberalne i evropske vrednosti tolerancije i poštovanje ljudskih prava nisu spremni na dijalog već stvaraju koncentrične krugove u kojima se oni sigurno i zaštićeno kreću, pozivajući se pri tome na odbranu ideja političke korektnosti. Za mene je posebno interesantno ekskluzivno pravo koje su stekli najistaknutiji borci i borkinje za ljudska prava i protivnici govora mržnje kojima se tolerišu i njajgrublji izlivi netolerancije, uvreda, ideoloških diskvalifikacija i ličnih difamacija. Ali oni su predstavnici Druge Srbije i dozvoljeno im je jer služe višem ideološkom i političkom cilju odbrane političke korektnosti i evropskih vrednosti da se koriste otvorenim govorom mržnje i netolerancije. Navešću samo nekoliko primera.

Janja Beč-Nojman (povodom proslave dana Republike Srpske): “Ta proslava meni znači jedan oblik poricanja. Liči mi, ako bih to vizuelno iskazala, na jednu hijenu koja se hrani mrtvima, a ne živima, koja se ceri, a niz lice joj cure krvave sline“. Dinko Gluhonjić: „Oni ne bacaju petarde u haustore ili pred komšije, oni petarde, topovske udare, dinamite, bacaju jedni na druge. I silno uživaju u tome. Sline, balave, malo im je, iako se na sve strane dimi i puši i oseća se miris baruta u vazduhu. Oni bi, nema sumnje, u ruke uzeli prave puške, puškomitraljeze, snajpere, bazuke, minobacače... samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli“. Bora Ćosić: „Jer je još na početku bilo jasno da je režim u Srbiji obnovio u smanjenim okvirima panevropsku agresiju Hitlerovu. Pa tamo gde su pod nacističkom čizmom padale jedne za drugom zemlje Evrope u našoj domovini padale su pojedine oblasti, pokrajine i republike. A kada se neko tako ponaša, dakle nacistički, razumno je da nakon svega dolazi do procesa koji se može nazvati denacifikacijom . Ja nisam bio za bombardovanje, nego za invaziju. Onakvu kakvu su saveznici izveli na dan D u Normandiji. Jedan moj nekadašnji prijatelj ionako je ocenio moj marginalni boravak u Beogradu 1988. godine kobnom greškom. Trudiću se da to ne ponovim“. Aleksandar Sekulović: „Da zaključimo: krivicu za iseljavanje Srba iz Hrvatske snosi srpska teza o nemogućnosti zajedničkog života Srba i Hrvata i srpska teorija skandinivizacije. Otuda njihove žalopojke i neumereno preuveličavanje stradanja koje su doživeli ima pre svega za cilj da pažnju javnosti skrene sa onoga što je bio uzrok rata i početak lančanog niza događaja u kojima je njihovo iseljenje bilo samo završni i neizbežni cilj“. Bojan Tončić „U atmosferi najavljenog linča najlogičnije je bilo da se oglasi i prvi čovek Srpske pravoslavne crkve, klerofašističke vladine organizacije i jedinog korisnika nerazumno visokog dela budžeta koji o potrošenom novcu građana ne mora da daje nikakve, čak ni falsifikovane račune. Udruženja iz čijeg šinjela su nastali svi desni i desniji mutanti utemeljitelji i propagatori autentičnog srpskog fašizma“. Nikola Samardžić: “Srpska kultura je đubrište najprizemnijih ideja i groteskne, privincijalne nadarenosti, kad je ima. Ona bi da preuredi svet koji ne razume, i koji za nju, u najboljem slučaju, ne mari. I s leva i s desna, svojom pameću sitnih seljaka, plančana, švercera i konjokradica svojih koljačkih utopija, ona predvodi krstaški rat protiv nauke, znanja,razuma, civilizacije, tehnologija, suseda i svetskog kapitalizma. I njeno istorijsko nasleđe okupano svežom krvlju njenih najnovijih žrtava. Ona je sva za ukidanje i resetovanje,ako, zaista, uopšte postoji“.

Tako smo dobili još radikalnije određenje srpske kulture (kao poseban „naučni doprinos“) koja se sada ovako posrnula i provincijalna kreće u svojim koljačkim utopijama okupana svežom krvlju najnovijih žrtava.

Da li su se branitelji ljudskih prava i tolerancije oglasili povodom ovako politički korektno iznetih stavova, nisu, kao što se to desilo mnogo puta do sada kada je u pitanju odbrana principa slobodnog mišljenja i tolerancije ali i prava srpskog naroda. Kao što se nije čuo njihov glas osude novog talasa uništavanja srpskih grobova na Kosovu, to verovatno ne spada u njihovu agendu odbrane ljudskih prava jer oni su najveći zagovornici da moramo biti realni i prihvatiti stanje na Kosovu bez obzira na to što je ono rezultat vođenja politike konstantnog nasilja i pritisaka kojima su izloženi Srbi u ovoj našoj pokrajini. Njihov selektivan pristup odbrani ljudskih prava, principa tolerancije i osude govora mržnje bez obzira na to ko ga koristi i kojoj intelektualnoj i političkoj grupaciji da pripada je konstanta njihovog javnog i političkog delovanja. Ali veoma je važno da se držimo osnovnog demokratskog načela da odbrana fundamentalnih demokratskih i civilizacijskih principa ne trpi izuzetke ako se zaista zalažemo za demokratski ustrojeno društvo i poštovanje elementarnog ljudskog dostojanstva.