Pregovori bez platforme, ili olako obećana brzina Ivice Dačića

Olako dato obećanje od strane premijera Ivice Dačića da će sadašnja vlast za vreme svog mandata, ukoliko ne misli da će se on multiplicirati, jednom zauvek rešiti vekovni nesporazum albanskog i srpskog naroda na KiM, višestruko će se obiti o glavu srpskom narodu ne samo na KiM nego i Srbiji kao državi u celini. Šta je to najbolji student generacije smislio i kakvu to međunarodnu podršku je zadobio, samo on zna.

Na prigovore i osporavanja ulaska u nove pregovore na tako visokom nivou sa „premijerom“ Prištine bez prethodno dogovorene, inače dugo vremena najavljivane konsenzualne plaforme, premijer malo osiono odgovara da vlada vodi spoljnu politiku a da je on premijer te vlade. Pa, ko veli, šta hoćete sada narode srpski, ja sam onaj koji vam je još pre drugog kruga predsedničkih izbora slavodobitno poručio da ne znam ko će biti predsednik, ali znam ko će biti premijer. Zar se ne sećate, narode srpski, da sam i pre i posle izbora javno se zalagao za razgrančenje sa albanskom manjinom na KiM pa ako treba i podelu „svete srpske zemlje“ sa Albanijom. Nije nam još samo rekao ko mu je to spasonosno rešenje dojavio u snu ili na javi. Na Ivičinu „podelu“ Brisel reagova „teritorijalnim integritetom Kosova“ a H. Tači zapreti „Beogradskim pašalukom“. I, tajac.

Premijer je u pravu kada kaže da spoljnu politiku utvrđuje i vodi vlada, ali on zaboravlja ili ignoriše da je vlada kolektivno telo a on samo prvi ministar (prime minister). Sve dok vlada ne usvoji novu platformu, bilo čiji angažman, pa makar to bio i premijerov, kada su u pitanju novi pregovori sa Prištinom, spada u kategoriju „slobodnog strelca“, ili što bi dunđeri rekli „izvođača radova bez projekta“.

Novo državno rukovodstvo, uključujući i samog premijera (samo što on ne spada u „novo“) sa pravom je iznosilo opravdane kritike na politiku i konkretne aktivnosti prethodne vlade u načinu pregovaranja i iznalaženju rešenja za južnu srpsku pokrajinu. Umesto da se pokrene široka akcija u formulisanju nove nacionaalne i državne strategije, počev od konsultacija sa stručnom javnošću, kredibilnim naučnim ustanovama, svim relevantnim subjektima društva, sa jedne i uz svestranu proveru našeg međunarodnog položaja i procene novog rasporeda snaga u svetu, sa druge strane, sada se pošlo izgleda „prečicom“, sa veoma neizvesnim ishodom. Umesto da se pođe od fundamenta piramide u formulisanju nacionalne strategije, pošlo se od njenog vrha. Čemu tolika žurba i otkuda tolika samouverenost u sposobnost da se vekovni problem reši „preko noći“? Koje su to unutrašnje (očajna ekonomska situacija i političko nejedinstvo) i spoljne pretpostavke (nezavidan međunarodni položaj) da nam garantuju povoljan ishod? Kolika je to „šargarepa“ ( EU je na dugom štapu, kako reče S. Lene proširenja neće biti do 2020.) koju očekuje Srbija i koliko će dugo ona hraniti srpski narod?

Ozbiljna država na prvom mestu poštuje svoj ustav, čuva dostojanstvo države i svog naroda i neguje samopoštovanje. Takvu državu će poštovati i uvažavati, ne moraju je i voleti, i druge države. Poniznost nije odlika malih, već „banana“ država. Nije prethodna vlada zvaničnim aktom potvrdila tzv. „Borkove“ dogovore u Briselu, već ih je pregovarač samo parafirao, što ne mora ni po kakvom međunarodnom pravu da obavezuje ni najodgovorniju vladu, pa ni aktuelnu. Iluzija je živeti u uverenju da će se njihovom implementacijom ti dogovori korigovati u korist srpske strane. Davno je poznati pravnik V. Bogišić rekao: “Što se grbo rodi vreme ne ispravi“. A da li je nešto „grbo“ u tim dogovorima, morali bismo prvo pitati one koje to najviše pogađa, a to je srpski narod na KiM.

Uostalom, da li je država Srbija izvela političku i ekonomsku računicu šta tim dogovorima dobija a šta i koliko gubi. Da li će neko biti odgovoran ako počne sa implementacijom postignutih dogovora a Ustavni sud kaže da su oni neustavni u celini ili u jednom delu? Verovatno da neće kao ni do sada, jer institut političke odgovornosti već odavno ne stanuje u Srbiji. Šta ono bi lustracija? Otpočinjanjem pregovora bez odluke Ustavnog suda vrši se svojevrstan politički pritisak na njegovo izjašnjavanje. O krivičnoj, ako je bude, postaraće se „reformisano“ pravosuđe. U Srbiji politika nosi privilegije ali ne i odgovornost. Odgovornost je za „sitne ribe“, džeparoše i sitne kriminalce koje ćemo inače, zbog prebukiranosti zatvora, amnestirati po hitnom postupku.

U „širokoj lepezi“ problema koje će premijer sa svojim timom nastojati da reši ekspresno, nešto nisam primetio da je na pregovarački sto stavljen i spisak proteranih i raseljenih Srba, zaposednutih srpskih kuća i imanja, uništenih grobalja, imovine srpskih preduzeća, kulturne i verske baštine, ogromnih prirodnih resursa, „posledica“ NATO bombardovanja.

Druga strana, ona koja izgleda zna šta hoće i koja ima dobro plaćene savetnike i moćne zaštitnike, nestrpljivo čeka da završi „prvu fazu posla“ sa Srbijom (pa makar to bilo za počertak samo „de facto“priznanje, a šta je drugo „Integrisano upravljanje granicom“ - ups! čuće me Borko - „prelazom“ nego upravo to) da bi, kako prištinski mediji najavljuju, otvorila „drugu stranicu“, a ona će itekako biti bolna i veoma skupa za Srbiju. Stranicu koja uključuje tužbe pred međunarodnim sudovima za mnogo šta što im je, kako će prezentovati, Srbija „dužna i ružna“. Koje li će onda generacije Srba to da rešavaju, ne daj bože i plaćaju, kada im Ivica „za svog mandata“ reši kako kaže jednom za svagda “istorijski problem srpskog i albanskog naroda“?

I na kraju ovog „mudrovanja“ šta može da predloži nezavisni intelektualac sistemski nepodmićen? Predlagao sam u zadnjih desetak godina dosta toga u štampanim i elektronskim medijima i nudio usmena razjašnjenja, ali ko to čita i koga to može da savetuje isluženi državni činovnik. A ja i dalje smatram da nezavisni intelektualac sa integritetom može najbolje da pomogne vlasti ako je argumentovano i dobronamerno kritikuje, što upravo pokušavam. U vladavini demosa, koja to odavno u Srbiji i nije, pojedinac više od toga i ne može. Pregovori se moraju voditi, i to prvenstveno u korist Srba na KiM, smireno i bez žurbe jer nam sadašnje međunarodne okolnosti i nezavidan položaj Srbije u svetu ne idu na ruku. Dakle, iako iznuđeni i pod pritiskom pregovori - da, ali samo na bazi dobro izbalansirane i konsenzualno prihvaćene platforme bazirane na Ustavu i posle odluke Ustavnog suda pred kojim je već pokrenut zahtev za ocenu ustavnosti postignutih dogovora prethodne vlasti.