Политички живот | |||
Предизборни мигови и митови |
петак, 27. јануар 2017. | |
У недавно завршеној америчкој изборној кампањи, Русија и руски председник су били тема дебате председничких кандидата, али и тема америчких званичника и медија који су износили тврдње да се Русија меша у изборни процес САД. На питање новинара упућено председнику Руске Федерације да прокоментарише такве тврдње, он је у свом оригиналном стилу одговорио да је Америка велика држава а не банана република. Неоспорна је чињеница да је Русија постала важна међународна тема, посебно у предизборним кампањама, као и то да су кандидати у многим земљама почели да се оцењују као „про-руски“ или не. Ако узмемо у обзир да Русија као држава пропагира оне вредности које је Запад маргинализовао (традицију, културу, породичне вредности, јаку државу итд.) из све већег отпора ка наметнутим вредностима у европским земљама (људска права, мултикултурализам, права мањина и сл.) произилази позитиван однос ка руској политици. Због тога расте популарност оних политичара и партија које се позитивно изјашњавају о Русији, посебно о политици Владимира Путина. Многи политичари користе такву ситуацију и прилику да освоје гласове на про-руској реторици, што их касније углавном ничим не обавезује да покажу у пракси добар однос ка Русији. Односно, у свему томе има много манипулације.
Српско друштво је наклоњено Русији далеко више него било које западно друштво, па је „коцкање“ на руску карту код нас, свакако паметна одлука. Наравно из перспективе оних политичара који јавности желе да се представе као про-руски. С друге стране јавност у Србији углавном не уме реално да процени ниво српско-руских односа, посебно што се тиме манипулише како у позитивном, тако и у негативном светлу. Свему томе треба додати и пренаглашене емоције које у нашем јавном, политичком и друштвеном животу играју посебну улогу. Узмимо пример последњег договора између Србије и Русије око куповине односно поклањања коришћеног наоружања, који је изазавао буру реакција. С једне стране имамо власт, приватну (Вучићеву) опозицију и дворске аналитичаре који преувеличавају значај набавке половног наоружања, а са друге стране део про-НАТО опозиције, аналитичаре и медије које контролише директно запад, и који на све могуће начине покушавају да дискредитују овај договор. Највећи проблем у свеми је што српска власт није јасно ставила на увид јавности какви договори су направљени и под којим условима, што је иначе постала уобичајна пракса „демократских“ власти Србије, а такву околност додатно погоршавају медији са својим спекулацијама. У медијима се уз посету премијера Вучића Москви помињао договор по којем Русија поклања Србији шест борбених авиона МИГ 29, али ће Србија платити њихов ремонт. Наводно ће тај посао бити обављен до марта 2017. године. Уз борбене авионе помиње се и тридесет тенкова Т-72, као и тридесет борбених возила BRDM-2. Ангажовани друштвени радници и маргиналне организације, који у свему виде мудрост Александра Вучића, прогласиле су овај потез „неоспорним и беспрекорним достигнућем владе“. Да пођемо од тога да је бесмислено прихватање нечије донације назвати достигнућем а тек на то додати и придев „беспрекорно“, али је то очигледно опробана техника манипулације, која даје резултате. Што више бесмисла окићеног придевима, то је ефекат бољи. Поред величања Вучића, велича се и војска за коју је и сам СНС говорио како је уништена захваљујући НАТО „реформама“ које је спровела претходна власт. Без обзира што је са НАТО договорима (који подразумевају и наставак „реформи“ као и уништавања „вишкова“ оружја), СНС власт отишла много даље од претходне власти, то више није тема критике тј. самокритике. Питање је како је уништена војска преко ноћи постала силна, набавком наоружања које не мења значајно војну силу српске армије. Далеко од тога да сматрам да нам наоружање није потребно, међутим ако истовремено уништавамо „вишкове“ оружја (што је обавеза према плану сарадње са НАТО) и набављамо мање количине коришћеног оружје (случајно баш пред изборе) ту се не може говорити о стратешком јачању војне силе, напротив. Суштина је у томе да нам је потребна модернизација наоружања односано набавка нових система (пре свега ПВО) и да нам је потребно стратешко јачање војне силе које подразумева и побољшање статуса војника. Положај војске је толико деградиран и о њему најбоље сведочи штрајк, што се није дешавало ни у време ратова и санкција, те се у први план ставља питање егзистенције. Набављено руско оружје је добродошло, али то није ни проближно довољно за решавање питања боорбене моћи српске војске. Док се с једне стране преувеличава значај договора о предизборним миговима, у чему предњачи (дез)информер с насловима: Путин шаље Србији моћно оружје, Са новим миговима имаћемо најјачу војску на свету, Ускоро стиже и атомска бомба на поклон из Русије и сл. с друге стране НАТО аналитичари износе другу врсту дезинформација: авиони су прескупи, тенкови нам нису потребни, српски тенкови су квалитетнији од руских и сл. Интересантни су били коментари да је тенк М-84 (који се не производе од 1992. године) квалитетнији од руског тенка Т-72 по чијој лиценци је и рађен југословенски М-84 што само по себи нема логику. Да смо којим случајем добили на поклон Армата тенкове, верујем да би исти аналитичари и њима нашли озбиљне замерке. Потребно је споменути и један део русофила, који такође не сагледава реално ситуацију, и не може да разуме због чега Русија подржава власт која наноси озбиљне штете државним и националним интересима Србија, иако сама пропагира сасвим супротну политику. Пре свега Русија као озбиљна и одговорна земља мора да гледа сопствене интересе, а њен интерес није конфронтација, већ сарадња. Русија није дужна да решава туђе, већ своје проблеме и нереално је очекивати да ће Русија да „спашава“ Србију . У том смислу проблем може да буде српска инфериорност и небрига за сопствену судбину по принципу „Бриго моја пређи на другога“. Нити ће наша брига прећи на другога, нити ће неко други да се бори за српску слободу. Погледајмо пример Украјине. У земљи је извршен државни удар, и на власт су дошле западне агенуре, које воде политику супротну интересима државе и народа који заступају. Русија није предузимала агресивне контрамере (иако је оптужена за то), већ је инсистирала на миривном процесу и политичком решењу проблема. Народу у Донбасу, који је решио да се бори за своју судбину, Русија јесте помогла. И хуманитарно и политички и свакако другачије. Због тога је потпуно нереално очекивати да наша анестезираност може да инспирише било коју спољну силу да се забрине за нашу судбину више него што то ми чинимо. Или укратко „слобода се не добија, слобода се осваја“. На крају, распиреним патриотским илузионистима нису сасвим јасне следеће чињенице (или не желе да их виде): - Руси знају ко је Александар Вучић, и немају никаквих илузија да је он нешто друго до онога што јесте. - Власт Александра Вучића је предузела низ анти-руских потеза али није отишла толико далеко да заради непријатељски статус, посебно у условима када је Русији потребно да од непријатеља направи пријатеље. - Русима је добро познато какве договоре је власт Александра Вучића склопила са НАТО пактом. - Многобројне договоре са Русијом, Србија склапа само формално, без озбиљне намере да их спроведе у дело. - Александар Вучић није испунио ништа од онога што је преко Ненада Поповића обећао руским колегама. - Обећање које је Николић дао руским колегама, а тиче се додељивања дипломатског статуса запосленима у Руско-српском хуманитарном центру, није испуњено због обавеза српске власти према Западу. - Русима је познато да су приче о црногорском државном самоудару и учешћу руских грађана у покушају дестабилизације на Балкану, пласиране по налогу запада. - Запад преко режима Ђукановића и Вучића покушава да дискредитује српско-руске односе и да ускрати руску подршку Србима. - Србија је осудила добровољце из Донбаса према захтеву Запада, претходно пославши емисаре у Донбас која су имали за циљ да дискредитују Србе. Имала бих овде још доста тога да додам, али ћу нешто оставити за наредну прилику, када ме Вучићеви патриотски фанови опет испровоцирају да напишем нови текст. Како год, мигови ће вероватно стићи пред изборе, јер је познато да не памтимо ништа ружно, посебно не пред изборе. Нађе се тек по неко да квари срећу и распршује снове, потпуно беспотребно. Лепше је с лажима. Аутор је директор Центра за геостратешке студије Упутнице: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/tajni-pakt-vuciceve-vlasti-sa-nato-paktom.html |