Poziv na sabornost

Srbija je pod tzv. mekom okupacijom zapadnih sila okupljenih u NATO-paktu. Cilj sveg pritiska na Srbiju jeste njeno svođenje na granice pretkumanovske Srbije i integracija u evroatlantsku imperiju (EU, NATO), što je ravno gašenju svake nezavisnosti i slobode Srbije i srpskog naroda. Otuda je zbacivanje loše ali suverene vlasti nakon bombardovanja Srbije od strane NATO, oktobarskim pučem, značilo dovođenje naše zemlje u položaj banana republike sa klasičnom marionetskom vlašću.

Time se sprovođenje interesa Zapada, koji predvode SAD i Velika Britanija, neposredno obezbeđuje u institucionalnom, političkom, vojnom, kulturnom, privrednom, obaveštajnom pogledu. U institucionalnom pogledu, primer za to je postojanje kacelarije NATO-pakta pri Ministarstvu odbrane; politički, u pitanju je programsko uvlačenje Srbije u EU i u NATO; u vojnom pogledu, uništavanje potencijala i imovine Vojske Srbije i njena operativno-tehnička saradnja sa NATO; kada je, pak, reč o privredi: štetna privatizacija, sklapanje nepovoljnih ugovora sa zapadnim kompanijama i stavljanje kompletnog tržišta u ruke njihovih eksponenata. Što se obaveštajnog plana tiče, sve pore društvenog i političkog života prožete su strukturama koje rad zapadnih agencija obezbeđuju informaciono, logistički ili operativno. Napokon, u kulturi apsolutno dominira zapadni kulturni imperijalizam, sa učinkom duhovnog genocida uz pomoć najnižih, ali psihološki sofisticirano složenih sadržaja.

Iluzija bi bila svaki od ovih aspekata uzeti izolovano. Verski ekumenizam, narkomanija i opšti defetizam ne mogu se lečiti pojedinačno. Ako pogledamo politički život u Srbiji, odmah postaje jasno da on stoji pod uticajem svih momenata, od ekonomskog do obaveštajnog. Biznismeni-oligarsi ispostavljaju političke zahteve, ambasadori dele zadatke vladi, samo vlada ,,druge Srbije” nema zahteve ni prema kome, niti odgovara narodu kog besomučno potkrada i vodi u uništenje. Ovakav razvoj doveo je do toga da političke stranke nemaju pred svojim biračima nikakvu odgovornost s obzirom na ono za šta se zalažu tokom svojih političkih kampanja ili svojim programima. Drugim rečima, politički život u Srbiji potpuno je korumpiran - ,,druga Srbija” služi zapadnim interesima, a svi ostali onome ko ih plati. Sve parlamentarne sranke u Srbiji duboko su korumpirane i stoga beskorisne ako je reč o borbi za slobodu i ujedinjenje svih balkanskih Srba. Sve srpske političke stranke su groteskno liderske i oportunističke. Unutar stranaka vladaju hipokrizija, duboka pokvarenost i lopovluk, zbog čega su one nesposobne da izraze autentičnu političku volju uopšte. Zato se one radije bave friziranjima javnosti – spinovanjem – u svojim narcisoidnim medijskim nastupima i kampanjama, falsifikovanjem rezultatâ izbora i finansijskim prevarama. Stranke su naše najveće perionice novca. Ovo sve važi kako za one vladajuće, tako i za tzv. opozicione stranke, koje su i same u sve upletene; razorene i razjedinjene, tek glume ozbiljan otpor ,,drugoj Srbiji” koja nas vodi u srpsko ugasnuće i ekonomsku bedu.

Autentični glas Srba pravoslavnih, Srba muslimana i katolika, pa i ateista, i naš jedini interes, jeste sloboda koja nam dopušta – svakome od nas – da odlučujemo o sopstvenoj sudbini i da u slobodi prosperiramo i kao narod i kao neponovljive autentičnosti. Zato NE ulasku u EU, zato NE u NATO kada je reč o spoljnoj politici Srbije. NE kriminalnom odnosu prema radu, zaposlenima i nezaposlenima, kakav vlada u neoliberalizmu Zapada – zato NE slepačkom prepisivanju njihovih zakona, kakav je naš zakon o radu. To je ono što apsolutna većina Srba misli. Neće Srbi u EU ni sa Kosovom i Metohijom, za šta se zalaže srpska oktroisana opozicija. Srbi uopšte ne žele u EU koja ih je bombardovala, koja isisava njihovo prirodno, privredno i ekonomsko bogatstvo, koja im nameće homoseksualnost kao normu i koja otkida deo po deo njihove teritorije. Ne ući u taj izanđali mehanizam, na ivici raspada usled ekonomskog sloma neoliberalnog projekta, mnogo je teži zadatak nego što se čini. Srpska marionetska vlast narodu zapravo podmeće naloge SAD i EU kao njegov najveći interes. Interes je NATO da potpuno vlada regionom, a ne Srbije. Imperija ne želi rupu na bliskom odstojanju od metropole, već želi Srbiju da integriše, razgradi i asimiluje. Zato je teže ne ući u EU nego biti usisan u mašinu za mlevenje – to je ona ista borba koja traje poslednjih dvadeset godina, a gledajući okom nauke, verovatno i poslednjih dvadeset vekova.

Ovu istinsku političku volju srpskog naroda ne može da izrazi i sprovede nijedna opoziciona stranka iz aktuelnog parlamentarnog miljea. Svakako da tu ulogu na sebe ne mogu preuzeti oni obezglavljeni, devastirani i politički kompromitovani od strane režima, niti pak oni koji su “za Evropu, ali sa Kosovom”. Za to, potrebna je autentična politička snaga, potekla iz samog naroda i na njegovim slobodarskim i duhovnim tradicijama. Ali, upravo je to ono što marionetski režim i poslušna opozicija žele da spreče da bude artikulisano. Javnost u pravom smislu ne postoji, parlamentarni sistem pretvoren je u farsu, sasvim doveden u sluge agentura, obaveštajne službe drže sve tačke okupljanja Srba držeći ih potpuno u razjedinjenosti.

Šta je onda tačka okupljanja, koja će glas slobodarskih Srba ujediniti na odlučan način? To je upravo ideja sabornosti, srpske sabornosti, prakse koja nas je činila velikim narodom kada god je u našoj istoriji bila na delu i uvek kada smo pobeđivali. To je praksa naše duboke starine, ali isto tako nešto što vodi spasu u savremenosti. Zar bi neko još mislio da su na našem grbu samo ocila? Sloga i spas o kojima ona govore i o kojima peva naša himna temeljni su beočuzi koji nam govore šta nam je činiti kada smo u opasnosti.

Dakle, prvi uslov srpske slobode jeste da se svi Srbi saberu pod jednom zastavom i kažu odlučno NE ,,drugoj Srbiji” i projektu ,,integracije” u EU i NATO. To je prvo načelo našeg srpskog sabora, a da bi se to ostvarilo, prethodno ali i u uzajamnoj saradnji, nužno je pravazići opštu razjedinjenost i sektaštvo, sujetu i liderstvo, lične ambicije i ideološku netrpeljivost. Moraju se pacifikovati besmislene podele na ,,četnike i partizane”, jer situacija u kojoj se mi nalazimo više liči na 1389-tu nego na 1941. Godine 1389. nije bilo ni četnika ni partizana, nego samo onih koji su bili za ,,krst časni i slobodu zlatnu”, onih koji na Kosovo nisu došli i onih koji su već ljubili skute Turcima.

Na putu oslobođenja Srbije treba odbaciti takođe podelu na tzv. ,,levičare i desničare” - nama treba srpski put, od koga ne treba skretati ni levo ni desno, a to je put srpske sabornosti. Otuda sledi drugi nužni uslov za oslobođenje: nakon okončanja borbe protiv stranih zavojevača i izdajnika, srpski narod će autonomno odlučiti o obliku društveno-ekonomskog sistema koji će vladati u slobodnoj Srbiji. Takva odluka biće doneta opštim izjašnjavanjem, uz najširu javnu raspravu.

Ovde je potrebno osvetliti još jedan potencijal srpske sabornosti. Ako je reč o demokratskom uređenju slobodne Srbije, tada pored duhovne sabornosti postoji i onaj njen aspekt koji je omogućen savremenim tehnološkim razvojem. Naime, ako se antički ideal demokratije kao tzv. neposredne demokratije činio neostvarivim u uslovima modernog razvoja društva – gradovi su postali preveliki, previše je stanovništva da bi se ljudi u isto vreme okupili na jednom trgu i odlučivali, država je postala nosilac opšte volje, pa je zbog njene veličine reprezentativnost nužna, itd. – sada su te teškoće prevaziđene savremenom informacionom tehnologijom. Mobilna telefonija ili sistem javnih kompjutera postavljenih u čitavoj Srbiji (recimo, sistem od 10 000 kompjutera, tj. onoliko koliko ima glasačkih mesta ili više) dozvoljava, uz neznatne troškove, referendumsko izjašnjavanje zajednice u celini ili pojedinih njenih delova oko svakog iole važnijeg pitanja, što će reći: od nivoa mesne zajednice, do državnog nivoa. Istoj svrsi u velikoj meri može doprineti medijska sfera koja je sada u fazi nekroze, odnosno potpuno podređena ideji velikog brata. Ova savremena mogućnost izražavanja narodne volje u najvećem stepenu doprinosi ideji sabornosti, osećaju pripadnosti zajednici i uzajamnoj solidarnosti.

Konačno, treći važan uslov mogućnosti oslobođenja Srbije tiče se srpskih saveznika. Tokom devedesetih godina prošlog veka, odbrana Srbije pod vođstvom Slobodana Miloševića pokazala je da je sloboda izolovane zemlje nemoguća ukoliko ona nema snažnog spoljašnjeg saveznika, ma koliko njeno stanovništvo na početku bilo složno. Vremenom dolazi do iscrpljivanja resursâ i do nužnog kvarenja unutar zemlje, ako je ona u neprijateljskom okruženju. To čak važi i kada su u pitanju velike zemlje (što je vidljivo na primeru bivšeg Sovjetskog saveza), a kada su u pitanju mali narodi, to je očigledno nužno. Kap slobode u moru neslobode ne može opstati. Naše neprijatelje mi Srbi možemo lako odrediti i takoreći pokazati: to su države Zapadne Evrope, Severne Amerike i Australija. Istina je da među njima možemo razlikovati one koji su nam više ili manje nenaklonjene: recimo, SAD, Velika Britanija i Nemačka sa jedne, Španija, Italija i Portugalija sa druge strane. Sigurno je da situacija nije crno-bela kada je reč o odnosima sa pojedinim narodima. Međutim, kada se ima u vidu da smo gotovo potpuno okruženi NATO-paktom, jasno se ocrtava krug zemalja među kojima u našoj sadašnjoj situaciji ne možemo tražiti pouzdane saveznike. Tužna je činjenica da tom krugu pripadaju i brojne slovenske i istočnoevropske zemlje.

Ko je onda naš najbliži saveznik, ko više od naše vlade brani KiM i ko može biti jedini spoljni garant naše nezavisnosti? To je, nema sumnje, velika Rusija. Da bi tu ulogu i sama Rusija prihvatila, srpska država nikada više ne sme biti podanički suprotstavljena njoj i njenom putu kada je reč o globalnim pitanjima, kao što se to dešavalo u vreme Oktobarske revolucije, zatim oko rezolucije Informbiroa, pa 1991. g. kada je Milošević podržao pučiste i, konačno, kao što je od 2000. g. na ovamo (da navedemo samo primere u poslednjih sto godina). Zato srpski put ne može biti priča tipa ,,i Istok i Zapad” - jer, ako smo sa Rusijom, nismo sa Zapadom. Naravno, može se ekonomski imati saradnja sa Zapadom, ali ne sklapati političko i vojno saveznštvo sa njima. Zato Srbija ne može biti vojno neutralna, kao što neki sada propovedaju. Vojna neutralnost Srbije isto je što i drveno gvožđe. Isto važi i za konstrukte kakvi su “i Istok i Zapad” ili “Evropa, ali sa Kosovom”; oni ne moraju biti toliko neiskreni, koliko su u svojoj biti pogrešni. Ali, u oba slučaja reč je o bednom licemerju koje produkuje naivno verovanje, a čija je nužna posledica padanje u ralje NATO, koje uz to predstavlja otužno podražavanje navodne Titove politike i narcisoidno samozanošenje. Broz nigde nije prethodno obznanjivao svoje planove. Osim toga, Brozova retorika zapravo je propagirala antisovjetizam i dominantnu otvorenost Zapadu, a ne i Istoku i Zapadu. Stoga svako ponavljanje ili podražavanje te retorike implicira i iste motive i posledice – protiv Istoka, ka Zapadu.

Srbiji je potrebna najbliža vojna saradnja sa Rusijom. Rusija će tako biti vojni garant naše nezavisnosti, što znači da moramo ući u sistem zajedničke odbrane. Jednostavno rečeno, ono što je Srbiji potrebno jesu ruski odbrambeni raketni sistemi i druga borbena sredstva, pa čak i nuklearni arsenal. Uzgred, naš vojni kompleks ne samo da je kompatibilan ruskom već u našoj zemlji već postoji obrazovna struktura sposobna da opsluži ove elemente odbrane. Žalosno je da je nakon 2 500 godina evropske kulture vojna sila jedini nezaobilazni uslov nezavisnosti jedne zemlje. No ako je to nužno za naš opstanak, um treba poslušati. Stoga, sledeći sopstveni um, a ne pukim rusofilstvom i duhovnom bliskošću, dolazimo do zaključka da je Rusija naš prirodni saveznik, ne samo u vojnom nego i u političkom pogledu. Kada se tome doda zajednička slobodarska tradicija, pravoslavna vera, poreklo i kulturna konvergencija u svim bitnim aspektima, jasno je da je ovakav pravac delovanja neizbežan, naravno ukoliko je nama Srbima stalo do slobode. A ukoliko tako i jeste, tada bi za nas bila zanimljiva i realizacija ugovora, kakav je svojevremeno Milošević potpisao sa Rusijom i Belorusijom, tj. stupanje u neku vrstu državnog jedinstva sa ovim zemljama.

Osim toga, treba imati u vidu da eventualni zahtevi Rusije prema Srbiji ni u kom slučaju neće imati dimenzije sadašnjih ucena SAD i EU prema nama. To najbolje potvrđuje praksa ruske ekonomske i vojne saradnje sa oslobodilačkim pokretima i slobodnim državama sveta, kojom se istovremeno širi ideja ,,suverenih demokratija”, odnosno politički koncept međunarodnog poretka koji nam daje daleko razumnije egzistencijalne i razvojne perspektive od ulaska u EU. Ovde dolazimo i do poslednje tačke ove deklaracije koju upućujemo svim slobodnim Srbima sveta, svim građanima Srbije i svim srpskim patriotskim organizacijama. Naravno da je Rusija naš najvažniji saveznik u oslobodilačkoj borbi. Ali, čim se osvrnemo van Srbije, pa i Evrope, odmah uviđamo da najveći deo zemalja u svetu ima istog neprijatelja kao i mi. Stoga su svi ti narodi naši potencijalni saveznici u boju sa zajedničkim zlom. Temelj te borbe u rukama je četiri džina: Rusije, Kine, Indije, i Brazila. Vidimo tu i druge zemlje koje su daleko u toj borbi odmakle – Kuba, Venecuela, Iran, Severna Koreja, Bolivija, Zimbabve, Nikaragva, Belorusija, Argentina, itd. U svetu se uveliko već stvara front otpora na globalnoj ravni i mi mu se moramo priključiti. Taj proces je nepovratan, a svetska ekonomska kriza tek je nagoveštaj sloma Zapada. Uostalom, nismo li uvek bili u prvim redovima u borbi za slobodu, i pre i posle 1389., kada smo izabrali carstvo nebesko i pošli u boj ,,za krst časni i slobodu zlatnu”? Nije to samozanošenje idejom nebeskog naroda. Nije to ni uobraženost izabranog naroda. Mi smo narod nebeski samo dok se borimo za slobodu; zato su narod nebeski i Iračani i Palestinci i svi oni koji sa nama ovaj ideal dele. Neki ovo stanovište nazivaju antiglobalizam i alter-globalizam. Mi to stanovište možemo prihvatiti, uz jednu ogradu: vođstvo u borbi na globalnom planu nikada više ne prepuštati bilo kome sa Zapada, pa ni zapadnim antiglobalistima. Oni neka vode borbu u svojim zemljama protiv svojih vlasti i neka ne zamišljaju sebe u ulozi neke avangarde unutar antiglobalističkog pokreta. Ne treba nam njihov revolucionarni turizam – borbu vode oni koji su na drugoj strani.

Iz svega ovoga jasno se vidi da nismo sami, kao i da ne vodimo izgubljenu bitku – bitka tek počinje. Zato, saberimo se pod našu srpsku zastavu, da ne bismo zakasnili na sveopšti sabor slobode. Došlo je vreme za to!

(Deklaracija Narodnog pokreta Srbije srpskom narodu)