Poternica za Mladićem

(Politika, 13.01.2009)

Sada je već potpuno izvesno da će država u vreme ove ekonomske krize uspeti da sačuva makar milion evra, namenjen onima sa informacijom koja može dovesti do hapšenja haškog begunca Ratka Mladića. Jer, ako u prethodnih godinu i po dana, koliko je prošlo od raspisivanja nagrade za njim i Goranom Hadžićem, niko nije dojavio tačnu lokaciju na kojoj se oni skrivaju, teško je očekivati da će se to sada desiti.

Teza je u principu jednostavna. Oni koji znaju gde se kreće Ratko Mladić i oni koji pomažu u njegovom skrivanju to čine iz ideoloških razloga. Za takve jatake, siguran sam, ne postoji novac za koji bi prodali čoveka koji je, po njihovom shvatanju stvari, junak. Informacije Bezbednosno-informativne agencije kažu da odbegli general u poslednje vreme nije menjao ono malo zaštitara koji su uz njega non-stop, što bi značilo da je onaj ko sada zna gde je Mladić imao tu informaciju i pre godinu i po dana, kada je raspisana nagrada. Da neko ko pouzdano zna svaki korak begunca želi da postane „haški milioner” u zamenu za dostavljenu informaciju, on bi to već odavno uradio.

Šta onda predstavlja potez Akcionog tima da se policijske stanice širom Srbije ponovo oblepe poternicama?

Može se protumačiti kao očajnički poziv za pomoć, jer sve deluje kao poruka da ništa osim dojave neće dovesti do preko potrebnog okončanja saradnje sa Hagom. Ali, skloniji sam verovanju da je takav potez države više usmeren ka Seržu Bramercu i međunarodnoj zajednici, nego prema građanima Srbije i „lovcima na glave” koji, sada već nije tajna, godinama unazad vršljaju zemljom, pokušavajući da se približe Mladiću.

I to je jednostavno. Ako u pojedinim evropskim državama i dalje važimo za „loše momke”, ako nas te države, znajući sopstvenu odgovornost za nesprečavanje onoga što se desilo u Srebrenici, blokiraju na „evropskom putu”, neophodno je poslati još jedan jasan signal da smo, kao država, opredeljeni za prave vrednosti i da želimo da privedemo pravdi sve optužene za ratne zločine.

Pre je, dakle, o tome reč nego o nadi da će neko, ko Mladića zna samo s fotografija starih više od 10 godina, prepoznati odbeglog generala i pozvati „vruću liniju” BIA 9191. Uostalom, i sami operativci koji su neposredno uključeni u potragu za haškim optuženicima znaju da informacije dobijene tim putem ne daju nikakve rezultate. Pitajte ih kako su se osećali kada su, na osnovu jedne od tih informacija, morali u jednom danu da pređu 800 kilometara tragajući za Karadžićem. Ili kada su danima morali da glume čuvare ovaca na jednom proplanku na jugu Srbije, jer je neko sa stopostotnom sigurnošću tvrdio da se Mladić krije iza lika običnog starog pastira.