Pare su ipak „srce“ Srbije

Prošao je i taj 11. maj. I kod nas se desilo isto što i na ruskim predsedničkim izborima 1996. godine. Jeljcinov „marketinški mag“ Sergej Lisovski – uspešno je uplašio Ruse pričom o „ekonomskom slomu“ i „izolaciji“. Simpatizeri opozicije su se uplašili da usled toga neće moći da plaćaju rate za kredite, i da će otuda ostati bez imovine na koju je stavljena hipoteka. Uplašili su se da će im biti još manje plate i penzije. I tako masovno nisu izašli na izbore. To su postigli i ljudi Borisa Tadića, zaduženi za vođenje (prljave) kampanje.

CESID je prognozirao da će „Koalicija za evropsku Srbiju“ dobiti 1,35 do 1,5 miliona glasova. I otprilike toliko su i dobili (1,55 miliona). Ispunjena su i očekivanja za DSS-NS tj. dobili su oko 465 hiljada glasova. No, strašno su podbacili radikali. Umesto predviđenih 1,4 do 1,55 miliona glasova – dobili su manje od 1,2 milina!

Kampanja „zastrašivanja“ je sigurno ponovo dala izvesne rezultate. Tako mi je jutros stiglo elektronsko pisamce od prijatelja iz inostranstva, u kome je napisao: „Zamisli, i moja majka koja nije za DS – glasala je za njih. Uplašila se da će posle dolaska SRS-a na vlast, uslediti sankcije, pa će njena penzija biti mnogo manja“. Već sam u tekstu „Krediti su srce Srbije“ spomenuo svog poznanika, do juče pristalicu radikala – koji je rekao da neće izaći na izbore jer je „uzeo stambeni kredit pa se plaši da zbog političkih turbulencija ne skoči rata za otplatu“. No, nije to presudilo izbore. I pre 10 dana je bilo jasno da moj drugar neće izaći na izbore, odnosno da se mama mog drugog prijatelja – plaši za svoju penziju. Oni ne bi rekli da će glasati za SRS, da su ih anketirali CESID-ovi ljudi.

Na izborima je presudio „samoupravni sindrom“. Tokom epohe titoizma – mi smo živeli iznad svojih realnih mogućnosti. Procenjuje se da je bespovratna pomoć koju smo od početka 50-ih godina dobili od Zapada, pre svega od SAD, iznosila oko 300 milijardi dolara. Naravno, nismo sve to dobili u „novcu“ već i oružju, opremi, licencama. Ali – dobili smo. Dobijali smo „šakom i kapom“ i kredite. Otuda, iako smo od sredine 60-i faktički stagnirali, ili bar osetno sporije napredovali od mnogih kapitalističkih zemalja – sve bolje smo živeli. Dok je Kraljevina Jugoslavija imala prema istraživanjima DŽona Lempija i drugih ekonomskih istoričara – Bruto domaći proizvod 4,2 puta manji od američkog, BDP SFRJ je pred raspad, na svom vrhuncu 1987. godine, bio 5,9 puta niži! Ali zato smo mi – na tuđ račun – 70-ih godina živeli kao „amerikanci“.

Josip Broz Tito je bio vešt čovek. Iz spleta „globalnih okolnosti“ umeo je da izvuče maksimum – za sebe, a kratkoročno i za nas. Da sada ne ulazimo u to koliko smo skupo i zašto, dugoročno to platili – ali činjenica je da se kod ljudi uvrežilo sećanje na „divno vreme“ kada se malo radilo a dobro živelo. Otuda, i danas su očekivanja našeg naroda velika i nerealna. A nismo narod koji je sklon da dublje sagleda i analizira stvari. Uostalom, ne bez razloga, neko je rekao: „Srbi su inteligentan, ali ne i mudar narod“.

Sve u svemu, prosečan Srbin kad pomisli na EU – ima u vidu sedamdesete! Ubeđen je da samo treba nekako da se tog „raja“ dokopamo – i čekaju nas neiscrpni fondovi. Čekaju nas – dotacije za našu napaćenu poljoprivredu, socijalni programi, finansiranje obnove i izgradnje infrastrukture, stipendije za „ingeniozne“ mlade Srbe i Srpkinje …. Ukratko – „med i mleko“ će preko noći poteći.

Znajući „psihologiju“ i očekivanja našeg naroda – Tadićev tim je isforsirao potpisivanje „Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju“. Sve je pomalo delovalo komično, ali ispalo je da je u pitanju bio „pun pogodak“. Kod dela birača stvorena je iluzija da smo na „kapijama“ EU – da nas od „sedamdesetih“ deli samo još par koraka. A efekti te kampanje podmićivanja „lažnim čekom“ – samo su pojačani glasnim pretnjama radikala i narodnjaka da će posle izbora poništiti sporazum. Ne samo što je uporedno vođena kapanja „zastrašivanja“ DS-a – tako dopunjena, već je i bitno pojačan njen efekat. Stvorena je iluzija da će gotovo „sutra“ biti bolje, i to dosta, a onda je generisan strah da se to neće desiti jer „neki“ nameravaju to da spreče. Naspram željenih 70-ih, projektovane su mračne 90-te!

Ispitivanja su pokazivala da je biračko telo SRS-a manje, i to u znatnoj meri, obrazovano od glasača koji se opredeljuju za DSS ili DS. To se potvrdilo i na ovim izborima. Radikalski simpatizeri su uglavnom upali u zamku. I još nešto – izgleda da su oni i manje „ideološki“ opredeljeno, makar od birača DSS-a. Među dojučerašnjim simpatizerima radikala ima mnogo ljudi koji su pogođeni tranzicijom – i pre svega im je važno da se njihov materijalni položaj popravi. Pokazalo se da im je manje od toga stalo do Kosova i Metohije.

Po svemu sudeći, pripadnici te „ciljne grupe“, pogotovo neobrazovani, naseli su na priču o skorom „raju“, ili makar na priču o brzom ukidanju viza i „gastarbjterskom pribežištu“ koje iz toga proizlazi. I nije im zameriti. Mnogi građani Srbije stvarno teško žive. No, verujem, zameriće oni na sledećim izborima „Evropejcima“ koji će, sigurno, izneveriti njihove nade.

* * *

Očekivanja Srba su velika i nerealna. Bugari, Rumuni, Česi – svi oni su loše živeli u „socijalizmu“. I sećanje na staro, kod većine – opravdava i mnogo toga novog što ne valja. S druge strane, Srbi očekuju „kule i gradove“. I šta god da dobiju, čak i ako EU prema nama izmeni odnos – mnogima će izgledati malo. I mnogi će biti strašno razočarani, pogotovo kad shvate da sve mora da se u „raju“ zaluži, i da moraju svojski da se „zasuču rukavi“. Zato, za sve one koji eksploatišu mit o „evropskom raju“ – dugoročno će izvojevana pobeda biti „Pirova“. Pogotovo ako uspeju da formiraju vladu. Ipak, to nama nije uteha. Srpska „kolektivna neuroza“ će se time još više produbiti. A i ovako neizvesna sudbina naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji – biće još neizvesnija.