Оставке и крај једне политичке епохе

Спортисти располажу више него други људи осећањем мере. Они неретко предвиде моменат у коме се ваља повући из такмичења. Уметници рецитују своје стихове још на самртничкој постељи, а државници морају тољагама бити опоменути да је време смени. Политичарима никада није доста овација, као ни љубавницима пољубаца.

У мноштву ставова који прате анализу локалних избора у Београду посебно се истиче оцена да су они показали потпуну немоћ и велики крах етаблираних политичких странака. А посебно је истицан политички и изборни дебакл Демократске странке која први пут након увођења вишестраначког система није успела да уђе у Градску скупштину Београда. Могли смо чути од представника ове коалиције коју је предводила Демократска странка да се у ствари покушава створити политичка сцена у којој неће бити места за политичке странке без којих је немогуће да функционише стабилан демократски систем. Уместо да се окрену себи и својој немогућности да се и поред низа изборних пораза консолидују гласоговорници ове коалиције лицитирају сада који им је покрет или изборна листа одузела гласове и тако их спустила испод цензуса.

Ови локални избори су свакако били својеврсно чистилиште јер доносе озбиљно и далекосежно прекомпоновање политичке сцене не само у Београду већ и у целој Србији. Изборни резултати ДС-а, ДСС–а, ЛДП-а и СРС-а то јасно показују. Може се слободно рећи да су ови избори донели и окончање једне политичке епохе за већину традиционалних опозиционих странака.. Очигледно је да је дошло до потпуног исцрпљивања и обесмишљавања досадашњег начина страначког организовања и политичког деловања. Десило се управо оно о чему је говорио Зигмунд Бауман да „људи не верују у демократију јер је престала да испуњава обећања“. А додатни проблем је у томе што је Демократске странка остала учаурена у већ давно прошла времена очекујући да ће се после свега клатно власти неминовно вратити на њену страну, јер то њој по историјским и државотворним заслугама основано припада.

Ту врсту губљења веза се реалношћу могла се чути и у изјави Драгана Шутановца у његовом обраћању након објављивања првих резултата локалних избора “ДС постоји 28 година, данас је посрнула. Демократија не може да се замисли без ДС-а, тако је било у прошлости тако ће бити у будућности. На нама је да наставимо да се боримо и то је наша обавеза. Сви стојимо овде, ушли смо у Демократски странку када она није била на власти, већ само идеја“. Индикативна је и изјава Весне Пешић „Потцењујемо оно што смо једини направили од када је вишестраначја. Имамо само једну, праву, модерну и организовану странку – а то је ДС. Ако она пропадне, остају нам небулозе и крај вишестраначја“.

Овом приликом је речено да ће се политичка одговорност за овај изборни дебакл утврђивати на органима странке. И даље ће се говорити о нужности очувања страначког јединства и окупљања око постојећег руководства које је до јуче тврдило да је успешно завршена консолидација ДС. А ови избори су показали управо супротно. Зато је и неопходно да се коначно погледа истини у очи и да се престане са ширењем ничим оправданог политичког оптимизма. Зато и није случајно што се оправдано поставља питање. Да ли ДС полако одлази у историју или је она већ постала део наше политичке историје. Јасно је да демократија и те како може да се замисли без Демократске странке, јер се њена судбина, али и будућност вишестраначја не могу везивати за постојање и деловање било којег политичког лидера или политичке странке ма колико она имала великих друштвених и историјских заслуга. Политичка историја и јесте у великој мери и гробље некадашњих партија, о томе имамо низ веома убедљивих историјских сведочанстава. Зато ј нужно ослободити се овог неутемељеног псеудо-елитистичког, тзв . грађанистичког ( кругодвојкашког) ексклузивизма и реално сагледати друштво у коме се данас одвија наш политички живот. А у њему не постоје елементарни демократски услови за деловање опозиционих странака, а до крајњих граница је угрожена слобода медија и критичког мишљења.

Политичко и страначко деловање је тим теже јер живимо, како то каже К. Мандруцо, у квазидемократским друштвима која нису потпуно ауторитарна, али нису ни суштински слободна. Јасно је да након ових локалних избора може само доћи до даљег јачања ауторитарности напредњачке власти.

Једино што је те вечери, након саопштавања првих резултата могао и морао да учини председник ДС Драган Шутановац је да поднесе неопозиву оставку и тиме отвори простор за радикално преиспитивање досадашњег и будућег деловања ове организације. У међувремену је оставку поднео Балша Божовић као председник Градског одбора ДС у Београду , али његова оставка је морала да уследи након парламентарних и локалних избора када је ДС изгубио власт у већини градских општина. Једино подношењем оставки након краха на изборима може да се у наш политички живот коначно унесе систем непосредне одговорности оних страначких функционера који представљају и предводе своју странку на изборима.

Сама чињеница да те одговорности до сада готово никада није ни било довољно говори о томе да су странке биле и остале највећа препрека у процесу дубље и радикалније демократизације нашег друштва. Оставка Председништава покрета Доста је било можда наговештава да ће доћи до промена у нашој политичкој култури и установити политичку одговорност за неуспех на изборима. Управо зато што су наше странке анахроне, затворене у своје олигархијске и клијентелистичке кругове јављају се друштвени покрети и самоорганизовање грађана као јасно одређена и артикулисана критика преовлађујућег страначког живота који није више способан да на прави начин препозна и обликује већинску вољу грађана и креативну енергију младих људи који траже да испоље своје виђење и схватање политике.

Велика поука ових избора је садржана у краху успостављених односа унутар етаблиране и фрагментиране опозиције што отвара могућност за радикална преиспитивања, афирмацију нових људи, развој иновативних идеја, разбијање страха и стварање политичке и друштвене алтернативе која ће се одлучније супротставити већ успостављеном ауторитарном напредњачком режиму. Ови избори су недвосмислено показали да је владајућа странка користећи све расположиве државне ресурсе разорила, а и даље разара већ довољно слабу и истрошену структуру и институционални оквир нашег друштва. Јер једино тако и може да продужава своју ауторитарну и осиону владавину, подјармљујући и поништавајући темељне друштвене и политичке установе и институције.Основни не само политички већи темељни цивилизацијски изазов је садржан у питању, како се и на који начин супротставити напредњачком режиму.

То сигурно не може садашња демотивисана, анахрона, издељена и безидејна страначка опозиција коју је очигледно прегазило време. Јасно је да унутар опозиционих редова и нових друштвених покрета мора да дође до озбиљних расправа и преиспитивања како би се створили услови за успостављање новог и савременог модела друштвеног и политичког деловања. А подношење оставки је један од одлучујућих чинилаца и услова у покретању овог политичког процеса који може довести до суштинске и делотворне консолидације преосталих опозиционих снага.