Политички живот | |||
Немам више снаге за страх |
среда, 15. јун 2016. | |
Драга Србијо, желим да са тобом, нашом вечном отаџбином, и онима који су у теби, данас све и свја (само данас, и никад више!), поделим новооткривену мисао водиљу, која је изненада, као каква муња, изронила из непознатих дубина мојих мисли и духа, и напречац ме и потпуно обузела и освојила. Не желим да је ико схвата као претњу икоме, јер она то није. Сматрам да је она плод не само мог духа, већ и духа свих оних имених и безимених људи, са којима однедавно (иако се чини, као да је одувек), чиним једно мало духовно и интелектуално братство, које силно жели, да да свој допринос, да наша отаџбина Србија, у будућим временима, буде бар мало боља. Ношен само том мишљу, хоћу данас да свима вама поручим да кажем гласно и јасно: ја више немам снаге за страх! Немам, јер осећам да одавде нема пута за назад! Желим да се зна: иако наизглед сам и беспомоћан, борићу се да сачувам и одбраним, ово мало, од лажи и пропаганде, ослобођено и очишћено парченце слободне територије Србије! То малено "острво слободе", и за мене самог, има тајновите и непознате границе своје! И само зато, то тајанствено "острво слободе", створено и насељено духовима многих, скоро непознато и за своје творце, тешко да ће икада бити уништено! То "острво слободе", задобијено само јавно изнетим мислима, слободоумним, праведним и искреним, не зна да преговара, тргује и договара се! Зашто би се свима познате истине и правде срозавале и са било ким преговарале и договарале?! Нећу се никада повући ни због себе, нећу се никада повући ни због свих оних, чије сам поверење задобио само зато што сам изабрао и кренуо овим, у Србији данас, тако ретким, али часним путем, са кога нема силаска, и са кога нема повратка. Тај пут нема никакав ни овоземаљски, али ни митомански циљ.
Само истрајавање и борба за останак на том дивном и узвишеном путу, представља испуњење и достизање свих циљева, којима човек треба да тежи у данашњој Србији. На том путу се подразумева само једно правило, а то је да се никада не предаш, не продаш, не издаш! Овај пут обавезује истином и правдом, као јединим правим покретачима, за бољитак Србије, којима сам и задобио поверење, својих духовних и интелектуалних сродника и сапутника. Они ме на том путу "бодре" и "охрабрују", као сви прави пријатељи, и то тако што се брину за мене, тако што ме позивају да станем, да не лудујем, да одустанем, да се вратим назад. Јачина њихових повика, су мој најбољи путоказ и подршка, да се налазим на правом путу и на правом смеру! И што је њихов глас све тиши и све слабији и све удаљенији, ја знам да сам отишао веома далеко, у правом правцу, јер не могу сви да иду овим тешким и ризичним путем! Ја на овом путу нећу тактизирати и нећу чувати снагу за повратак! Ићи ћу напред у непознато, колико буду могле ноге да ме носе, док их не поломе! Зато нећу ућутати никада. Не зато што нећу својим свесним избором, већ зато што то не умем! Нећу одступити ни стопу назад. Доста је било културног и васпитаног прећуткивања и повлачења. Понављам: немам више снаге за страх. Страх исцрпљује. Страх се најчешће јавља када већ имаш велики проблем пред собом. Али страх никада не решава ниједан проблем, већ само отежава његово решење, тако што поред проблема који већ имаш и са којим свакако мораш да се бориш, сада имаш још један додатни, често јачи и већи, и од самог проблема, а за који си само ти одговоран, јер си га сам и створио: свој страх! Тако, ако се бојиш, ти у ствари имаш, уместо једног проблема, два проблема: онај примарни проблем, који те чека да га решиш, и проблем који си сам себи створио, а то је страх! Зато пред било којим и било каквим проблемом немој да се бојиш, јер га тако "храниш" својим страхом, а пошто су у страху "велике очи", онда и проблем постаје све "већи и јачи"! Не троши непотребно своју снагу, на стварање и рађање свог страха, троши снагу на решавање свог почетног проблема. Уместо да се завејан у беспућу планине, тресеш од страха и плачеш над својом судбином, уплашен од завијања вукова и шибања хладног ветра, боље је да ископаш рупу у снегу, склониш се од олује и вукова, и размислиш шта ти је чинити, када кијамет прође! Уместо да се тресеш пред насилницима, који су те пресрели у мрачној пустој улици, дигни песнице, покажи зубе и бори се! Не бој се, и не страхуј, већ чини оно што мораш чинити! Не бој се ничега пред собом, сем Бога и себе самог!
А шта данас чини онај који је "све и свја" у Србији? Он се све време плаши свега, све време прича о свом страху, све време "храни" и шири свој страх међу свима нама! Он као да жели да нас све уплаши, да нам свима створи осећај страха, да нас све паралише, и учини беспомоћним, да не чинимо ништа на решавању својих многобројних проблема! Он сам у данашњој Србији представља праву "машину за страх"! И само нам још недостаје да се поптуно препустимо једном таквом паничару!? Реците ми искрено да којим случајем није на позицији на којој се налази, ко би га од вас у Србији, узео за свог пословног ортака или партнера? Шта бисте тачно смели да му дате да ради и да води у вашој компанији? Да ли мислите да би био добар шеф продаје, можда лидер, можда шеф развоја, можда има такта за контакте са клијентима, можда је мудар и зна да нешто смисли, да није добар адвокат, хм...? Да ли бисте смели и имали живаца да заједно са њим држите чак и једну трафику заједно? Наравно, не рачунам као могући проблем то, што би вам можда његов брат и кумови, тражили рекет од те трафике, или узимали слаткише и не би плаћали... *** А како је почело? На самом почетку он се само издирао на све нас, био љут на све, као да смо сви ми били чланови њему омиљеног ДС-а, и ваљда нас је зато називао свакаквим ружним именима: идиотима, нерадницима, квазиинтелектуалцима, лажном елитом, лењивцима, кретенима, плаћеницима, издајницима, итд. Али, то нас није уплашило, бар не онолико колико је он мислио да треба! Потом је у следећој фази почео да користи сваку могућу прилику, то јест сваку кризну ситуацију, и немили догађај, било ког типа, понашајући се увек као да је баш он највећи трагичар сваког тог догађаја, и скривени и притајени нечији циљ и мета (ако ништа друго, онда се жалио на своју тешку судбину и злу срећу, као подпредседника и премијера)! И од тада је почео да стално говори и виче готово плачљивим гласом, са вечитом сузом у оку (сасвим је свеједно дал је суза радосница или несрећница)! Сетите се и оних његових, свакако антлогијских сцена лоше глуме (шмире), и изговорених реченица: "како не сме ни да помисли шта нам то долази из Босне и шта нам се ваља низ реку Саву"! Сетите се како је тада ширио свој страх на све око себе и на целу државу! Обраћао се тада и најширој јавности као да жели да нас све уплаши, и говорио како има "доста страдалих", али да сада неће о њима да прича! Сав успаничен и уплашен, позвао је људе усред ноћи да крену аутобусима да бране један град од надолазеће поплаве, али не онај град који се налази на оној нижој обали реке (јер тамо су други на власти!), већ онај град који се налази преко пута, и који је на вишој обали реке! Онда је у следећој фази решио да нас плаши невиђеним успесима који нам предстоје и који су ту пред нама! Веровали или не, тај човек је успевао да нас "плаши", чак и најбољим могућим вестима и њиховим најавама! Како је то успео? Па лепо: сви смо знали да лаже, и да то нема везе са животом, а онда као свако разумно биће, и ми смо почели да се питамо, шта ће бити после, када се сазна да је све то била лаж, и да нема ништа од тога! Сетите се: "чувених српских мерцедеса", "фабрике чипова - Мубадала", "фабрике делова за Боинг", "финске фабрике камиона Сиси - као стратешког партнера ФАП из Прибоја", "силних и многобројних арапских произвођача хране који ће подићи пољопривредне приносе неколико пута", "канцеларије за брзе одговоре" (по најновијој одлуци, он сам ће бити једини запошљени у свим тим канцеларијама за брзе одговоре, и то у свим градовима Србије!), "Београд на води", "његове чувене успешне посете дворишту Беле куће, када је сам са травњака "Беле куће", обећао силне америчке инвестиције у Србију, што је кулминирало и потребом за директним летом Београд-Њујорк, јер од навалице силних бизнисмена из Америке се не да више нормално живети", итд.
У следећој фази је почео да нас плаши конкретније, тако што је почео да шаље неке чудне и насилне људе, по свим градовима и селима Србије, где су се одвијали локални избори! Било је и пребијених и уплашених! И почела је да се увлачи тишина и страх у многе! Онда на крају свега почеле су и документоване (снимцима) отмице људи, усред бела дана, а почеле су да се као задњи напредњачки модни крик, носе и "фантомке", приликом вршења уобичајених службених дужности, као што је рецимо рушење бесправних објеката! Каже он: "идиоти су што су то радили ноћу и још под фантомкама, требало је усред бела дана"! А то што су се скривали иза фантомки, њему ништа не значи, али свима је јасна порука, да се тако може неко и убити, а да се не зна ко је извршилац! Задња порука и порција страха за нас и нашу Србију! И колико год нас све више плаши, он сам све више кука и пренемаже се! Лије "лажне" сузе, да не би умро од смеха! Чак се труди и да изазове сажаљење! Понаша се као дете, које се дури пред сопственим родитељима, не би ли "извукао" нешто "незаслужено" за себе, само зато што се нада да ће се родитељи сажалити над њим! Али он није дете одавно, он је зрео човек! Да ли је то нормално? Он сада преузима и улогу Исуса Христа (нешто попут оне комедије "Исус Христ-суперстар"), жртвује се, ради 20 часова дневно, устаје у 4 изјутра, прича са народом, до 22 увече, спава у касарнама, једе у касаранама, на тврдим креветима, на војничком казану, све за наше добро, јадан, мученик, жртва.... А ја вам само кажем, шта ће бити када буде закључио да ни то више не пали, и када се појаве колоне људи под фантомкама да закажу разговор са њим... Знам да историја ниједне земље света не памти овакве личности, сем по смешним анегдотама и као куриозитете! Знам да овакви људи, не могу ни себе да воде, а где да воде државе целе! Зар овакви могу икоме да уливају поверење? Такви никада нису били нити ће икада бити праве народне вође! Нажалост, тако је! Једно знам, сигуран сам, да ће брзо бити популаран скоро као што је данас популаран Вук Драшковић, али не баш толико! |