Kosovo i Metohija u ravni sa Padinjakom i Zabelom

U mnogobrojnim tekstovima posvećenim podršci i svesrdnom odobravanju „konačnog“ otpočinjanja rešavanja kosovskog problema često se može naći stav da je najzad došlo vreme da se izađe iz dugogodišnje kosovske agonije i krene krupnim koracima u svetlu budućnost. Dodatna argumentacija je sadržana u tvrdnjama da moramo da najzad skinemo kosovski teret sa vrata, prihvatimo realnost na terenu i oslobodimo srpsko društvo kosovskih stega, jer jedino tako Srbija može da postane deo savremenog i normalnog sveta.

Ovo je dominantno mišljenje u onom delu naše građansko-liberalne javnosti koje je najzad dočekalo da njegove ideje o “konačnom“ rešavanju kosovskog pitanja postanu glavni tok zvanične retorike i oficijelne državne politike. A suština opredeljenja o nužnosti “konačnog“ u rešavanju kosovskog pitanja sadržana je u nameri da se rešavaju problemi koji prate svakodnevni život Srba na Kosovu i Metohiji. To je krunski dokaz da se mora krenuti sa mrtve tačke i otpočeti proces normalizacije života Srba na Kosovu, ali i političkih odnosa Beograda i Prištine. Pri tome se neprestano istrajava na tvrdnji da je to jedini prihvatljivi put i način da se preseče kosovski Gordijev čvor.

Ovako postavljena ideološka konstrukcija o neophodnosti normalizacije stanja na Kosovu i Metohiji apsolutno je dominantna, što se može videti i po tome što se veoma teško probijaju različita mišljenja i disonantni glasovi koji su izvan ovako uspostavljenog i čvrsto kontrolisanmog medijskog obrasca. Očigledno je došlo ponovo vreme da se u našoj javnosti mogu čuti i najdrastičniji primeri ideološkog obračunavanja sa svima koji ne dele vladajuće oduševljenje „konačnim“ rešavanjem kosovskog problema, a da se ne može na odgovarajući način braniti princip slobodnog i različitog mišljenja. To je još jedan doprinos uspostavljanju političke korektnosti koja će se kretati samo u okviru zadatih ideoloških granica, a ako se i prekorače principi elementarne pristojnosti, to ipak nije tako važno jer se radi o odbrani višeg državnog cilja koji je posvećen normalizaciji odnosa na Kosovu i Metohiji.

Kao dobra ilustracija ovakvog stanja može se navesti „obračun“ Gorčina Stojanovića sa KPZ (Kulturno prosvetnom zajednicom) što je on iskoristio da podastre u svojevrsnoj pitalici i svoj stav o Kosovu koji izjednačava sa najozloglašenijim zatvorima u Srbiji. Pitajući se šta je to KPZ, on je dao sledeći odgovor - Kosovo - Padinjak - Zabela, i pri tome nije propustio da ideološki (i politički veomo korektno) diskvalifikuje i Novu srpsku političku misao, navodeći da je KPZ isto što i NSPM (nosi se u PM).

Za ovog kolumnistu Blica i bespoštednog hroničara našeg kulturnog života sasvim je politički korektno i dopustivo da pitanje rešavanja sudbine Kosova i Metohije stavlja u istu ravan sa Padinjakom i Zabelom, i pri tome on tvrdi da je ovaj njegov tekst namenjen razbibrizi, edukaciji jer je to kod nas uvek povezano – lakoća, ozbiljnost, glupost i znanje, budalaština i celomudrenost. Sasvim je jasno u koju je kategoriju samog sebe svrstao Gorčin Stojanović, prihvatajući da bude deo ideološke hajke koja se vodi protiv svih onih koji nisu horski prihvatili konačno rešavanje kosovsokog pitanja. O tome najbolje svedoči i njegova otvorena netrpeljivost koju je pokazao prema Novoj srpskoj političkoj misli u kojoj se oglašavaju upravo oni ljudi koji nastoje da argumentuju drugačiji pristup „istorijskom“ dogovoru o normalizaciji odnosa Prištine i Beograda.

A o kakvoj se razbibrizi i lakoći življenja radi, mogu nam najbolje posvedočiti oni koji žive svoj tegobni život na Kosovu i Metohiji. Za njih ono nije Padinjak ili Zabela, kako to kaže celomudreni Gorčin Stojanović, već mesto njihovog postojanja i življenja na kome oni nemaju elementarna ljudska prava, bezbednost i slobodu kretanja. Prilikom posete dece u sklopu akcije Mala matura - veliko srce mogle su se čuti reči njihovih profesora koji na sledeći način opisuju stanje na Kosovu i Metohiji. “Naša deca na Kosovu i Metohiji spavaju na pola oka, njihova sloboda za većinu je samo krug slobode od nekoliko metra. Za neke do samog kućnog praga. Zato je, ovo, za njih nešto posebno. Dar da se nadišu, prikupe snagu i da se vrate“.

"Ne znam kako ću se vratiti. Lakše mi je bilo da dođem. Želeo bih da moji drugari... ne drugari, moja braća, doputuju meni u posetu. Više bi možda cenili slobodu koju imaju", kaže učenik Vidoje iz Osojana. U tekstu Živojina Rakočevića o sudbini Bore Dramončića koji poslednjih 14 godina proživeo kao izopštenik, a bio je jedan od istaknutih političkih i javnih radnika na Kosovu i Metohiji koji je ostao da živi u Prištini i nakon završetka Nato agresije na Srbiju, može se pročitati i njegovo potresno svedočanstvo o životu njegove porodice u gradu u kome je ostalo nekoliko desetina Srba osuđenih na potpunu izolaciju. “Teže mi je sada nego u Mathauzenu, izjavio je pre nekoliko godina objašnjavajući da je on u savremenom svetu, u srcu svog grada i možda prvi put u životu postao izopštenik iz sveta. Retko je pominjao brojne bombaške napade, molotovljeve koktele, prebijanje supruge Smiljane na ulici, jer on se sam nije plašio, a posebno su ga nesrećnim činile posete Albanaca koje su započinjale rečenicom „Komšija, čuli smo da prodaješ kuću“.

Ali ovakvi primeri neće biti predmet pomne kolumnističke pažnje Gorčina Stojanovića jer za njega je sasvim prihvatljivo da u svojoj razbibrizi i ideološkim obračunima izjednačava Kosovo sa Padinjakom i Zabelom. Važno je samo biti deo ideološkog pogona koji se sada tako zdušno stavio u službu nove vladajuće koalicije koja je krenula u „konačno“ rešavanje kosovskog pitanja.