Još jedna pogrešna procena

Dobrovoljačka ulica i Srebrenica nisu ni vremenski ni činjenički povezani. Međutim, hapšenje Ejupa Ganića u Londonu iznelo je na videlo nešto što ih povezuje i što je, za raspravu o rezoluciji koju predsednik Tadić predlaže, vrlo bitno. Srpska javnost je poznata po notorno kratkom pamćenju. Ako neke stvari ponekad i povezuje, tu se najčešće radi o besmislenim teorijama zavere koje nemaju nikakve veze sa ozbiljnom analizom.

Predviđajući nepogrešivo negativnu reakciju javnosti na njegov predlog, pre dva meseca, kada je lansirao svoju srebreničku inicijativu, laureat Štajgerove nagrade građanima je ponudio i sledeći razlog zašto bi trebalo da je podrže: tvrdio je da će usvajanje njegovog predloga pokrenuti talas sličnih pokajničkih rezolucija u susednim državama, nadahnutim poučnim primerom Srbije. Reakcija bošnjačke javnosti u BiH na Ganićevo hapšenje zato je laboratorijski opit ispravnosti predsednikove prognoze budućeg ponašanja suseda i njihove spremnosti, poučenih srpskim primerom, da se suoče sa sopstvenom prošlošću.

Napravićemo jednu digresiju da bi zaboravne građane Srbije podsetili na suštinu kontraverze koja se uskovitlala oko slučaja Ganić. Vojnici JNA, pod komandom generala Kukanjca, 3 maja 1992. godine bili su pod opsadom u svojim kasarnama u Sarajevu. U odsustvu Alije Izetbegovića, na čelu Predsedništva BiH nalazio se Ejup Ganić. Posle mnogih pretnji i dugih pregovora, uz posredovanje UNPROFOR-a, snage JNA i Predsedništvo postigli su sporazum. Predsedništvo je garantovalo JNA da se iz kasarni može bezbedno povući. Tokom ugovorenog povlačenja, put kolone bio je presečen u Dobrovoljačkoj ulici, gde su snage pod kontrolom Predsedništva, koje je malo pre toga izdalo garanciju laissez-passer, na nju otvorile vatru. U tom napadu, bilo je ubijeno 42 vojnika JNA, oko 70 bilo je ranjeno, a 215 zarobljeno. Audio snimak, koji je napravila vojna obaveštajna služba, među ostalim dokazima, pokazuje da je osoba koja je komandovala tim napadom na nenaoružanu kolonu u povlačenju, dakle na neborbena lica, bio – Ejup Ganić.

Naravno, materijalni dokazi Ganićeve lične uloge u izvršenju zločina u Dobrovoljačkoj ulici veoma su važni. Međutim, oni ne iscrpljuju sve pravne mogućnosti za njegovo uspešno krivično gonjenje. Ne zaboravimo činjenicu da je u momentu izvršenja zločina Ganić bio ne samo član predsedništva (kolektivnog komandanta oružanih snaga) BiH, već je njime namesto odsutnog Alije Izetbegovića – predsedavao. Ako je krivični postupak protiv Biljane Plavšić bio validan, onda se u slučaju Ganić stiču svi elementi za krivični postupak protiv njega po istom načelu – komandne odgovornosti.

Još jedna nužna digresija. Svako iz Federacije BiH, ko je obdaren sposobnošću razboritog razmišljanja, primetiće između bespravnog ubijanja nenaoružanih pripadnika kolone JNA, i nekih događaja u julu 1995. godine u blizini Srebrenice, jednu upadljivu sličnost. U pravnom smislu, status te dve grupe pobijenih vojnika je isti i to je ključ za prepoznavanje paralele: u oba slučaja, žrtve su bile nenaoružane. One se nisu mogle braniti od napadača niti učestvovati u borbenim dejstvima. Pravdanje napada na nenaoružanu kolonu JNA 1992. i ubijanje njenih pripadnika, fatalno podriva tezu da je masovno ubijanje nenaoružanih pripadnika bošnjačkih formacija u julu 1995. predstavljalo „genocid“ ili zločin planetarnih dimenzija.[1] Svako racionalno upoređivanje ova dva slučaja vodi zaključku da se u oba ima primeniti isto merilo: ili su ubijanja nenaoružanih i borbeno nesposobnih lica i 1992. i 1995. godine u podjednakoj meri zločin, ili pokušaj pravdanja zločina u jednom slučaju ima efekat opravdanja zločina i u onom drugom.

Reakcija bošnjačke javnosti na Ganićevo hapšenje bila je uraganska i potpuno iracionalna. Ona ne potvrđuje optimističku prognozu predsednika Tadića da će pokajnički korak Srbije snažno i podstcajno delovati na susede. Bez obzira na to šta bi Srbija mogla učiniti, njima ne pada na pamet da se zamisle nad mogućnošću sagledavanja sopstvene ratne odgovornosti. Evo primera.

Po „kritičkom“ mišljenju Senata Univerziteta u Sarajevu poternica raspisana za Ganićem „ima za cilj izjednačiti branioce i agresora, antifašiste i fašiste, žrtve genocida i zločince, i tako minimizirati i negirati agresiju i genocid.“[2] Ova reakcija, neka čitaoci zapaze, potiče iz najvišeg organa jedne akademske ustanove, čiji bi osnovni zadatak trebalo da bude negovanje tekovina objektivnosti i razložnog rasuđivanja. Ako se na univerzitetima rezonuje tako, šta je ostalo za bošnjačku ulicu?

Demonstracije organizovane ispred ambasade Srbije u Sarajevu odgovorile su na to pitanje.

„Došli smo da kažemo pred ambasadom da Srbija nastavlja agresiju na prljav način. Hapšenjem Ganića pokušava se relativizovati odbrana BiH,“ izjavio je pred ambasadom predsednik Udruženja Patriotska liga, Avdo Hebib.

Demonstranti su, kako javlja Blic, nosili transparente na kojima je pisalo „Srbija je fašistička i genocidna“ i skandirali su „Vratite nam Iliju Jurišića i Ejupa Ganića,“ „Agresori“...[3] U sličnom, podjednako pokajničkom, raspoloženju, jedna osoba „pozvala je na paljenje zgrade ambasade Srbije zbog hapšenja Ganića.“ [4]

Ove reakcije uklapaju se vrlo teško u predviđanja predsednika Tadića da će usvajanje rezolucije o Srebrenici, koju on predlaže, susede Srbije podstaći na samokritičko moralno razmišljanje. U svetlu tih prkosnih i ratobornih stavova na bošnjačkoj strani, teško je razumeti (i nemoguće je opravdati) malodušni komentar Bruna Vekarića, portparola specijalnog tužioca za ratne zločine, Vladimira Vukčevića, u vezi sa Ganićevim hapšenjem: "Ne raduje nas što na ovaj način razbuktavamo i tako urušene odnose sa BiH, ali ratni zločini se moraju rešiti." Da li ta izjava Velikoj Britaniji šalje poruku da je Srbija stvarno zainteresovana da joj se Ganić izruči? Implicitno, ona šalje potpuno suprotnu poruku. Samo nekoliko dana posle tog probnog balona, Vekarićev šef, predsednik Tadić, razvio je Vekarićevu misao eksplicitno, do njenog logičkog kraja: «Srbija neće imati ništa protiv da Ejup Ganić bude izručen pravosudnim organima Bosne i Hercegovine.»[5] Čemu onda služi teatar poternice i zahtev za Ganićevo izručenje upućen vlastima Velike Britanije osim kao demonstracija neozbiljnosti srpske države? Uporedite sada Vekarićevo neskriveno odsustvo oduševljenja za krivično gonjenje Ganića, što je zadatak koji nesumnjivo spada u opis njegovog posla, sa njegovim vrlo odlučnim stavom po jednom drugom pitanju, koje tamo svakako da ne spada:

 "Nema smisla da se donosi ta deklaracija ako u njoj ne piše da je to bio genocid. Treba poštovati odluku Međunarodnog suda pravde i njihovu definiciju našeg nečinjenja u odnosu na Srebrenicu", kazao je Vekarić za Radio-televiziju B92. On je naveo da bi za tekst deklaracije o Srebrenici "prepisao rezoluciju Evropskog parlamenta o tome, jer je jasna, pravedna i poštuje žrtve".[6]

Očigledno je ne samo da predsednik Tadić u svom državnom aparatu nema službenike kojima su njihove dužnosti jasne, već i da u Federaciji BiH, on uopšte nema partnere za zajedničko suočavanje sa prošlošću. Kao što razvoj afere Ganić nedvosmisleno pokazuje, pokajnička rezolucija o Srebrenici, suprotno Tadićevim uveravanjima upućenim srpskoj javnosti, ne nailazi ni na kakav odziv na drugoj strani. Za bošnjačke partnere, ne postoji dilema. Nasilna smrt, koju su 3 maja, 1992. godine u Dobrovoljačkoj ulici oni naneli četrdeset dvojici golobradih mladića, regruta JNA, za pobijene bilo je zaslužena kazna. Upravo kao što je general Majkl Rouz, tadašnji komandant UNPROFOR-a i učesnik u pregovorima koji su rezultirali garancijom bezbednog prolaska koloni JNA, kasnije u svojim memoarima napisao (a to je nešto što se mora citirati na engleskom, da bi čitaoci ukus njegovih reči osetili u originalu): «The sheer venality and lack of humanity of the Bosnian Muslims took my breath away.» [7] («Od ovejanog pokvarenjaštva i odsustva ljudskosti među bosanskim muslimanima, meni je zastao dah.»)

Damir Arnaut, pravni savetnik u Londonu uhapšenog Ejupa Ganića, izjavio je na vestima BBC[8] ne samo da optuženi Ganić nema nikakve odgovornosti u ovoj stvari, nego da u napadu na kolonu uopšte nema elemenata krivičnog dela. Po principu moralnog aparthajda, u ovom masakru žrtve – pod predpostavkom da ih njihov nacionalni predznak kvalifikuje da to budu – mogu samo da budu žrtve drugog reda, pa samim tim njihovo ubijanje čak ne može biti ni zločin. Ni sasvim skromnih, da ne govorimo o planetarnim dimenzijama.

Kolega predsednika Tadića na položaju predsednika kolektivnog predsedništva BiH, Haris Silajdžić, odbija da razgovara o meritumu optužbi protiv Ganića. Za njega, to je samo primer kako Srbija nastavlja da «provocira pokušajima da umanji svoju ulogu u ratu, rehabilitacijom zločinaca, demonizacijom žrtava i revidiranjem novije istorije,» kako se Silajdžić pre neki dan izrazio pred novinarima u Londonu.[9]

 Predsednik Tadić i njegovi zvaničnici mogli bi iz sve češćeg druženja sa turskim kolegama da nauče ponešto od koristi za Srbiju. Jedna od tih stvari je kako se beskompromisno brani reputacija svoje zemlje, pa čak i kada činjenice (za razliku od našeg slučaja) nisu na njenoj strani. Pre nekoliko dana, jedan odbor američkog Kongresa uskom većinom izglasao je zaključak da je masovno ubistvo milion i po Jermena u Otomanskoj imperiji pre skoro sto godina bilo genocid. Bukvalno istog trenutka u Ankari, turska vlada je zvanično reagovala i odbacila zaključak svojih američkih «prijatelja»: «Osuđujemo ovu rezoluciju koja turski narod optužuje za zločin koji on nije izvršio.»[10] Za razliku od razgrađene i demoralisane Srbije, u Turskoj postoje crvene linije koje se ne prelaze. Nikome tamo ne pada na pamet da od svog naroda očekuje izvinjavanje za državni zločin stravičnih dimenzija koji se, pri tom, svarno dogodio. Niti turskoj državi, koja je taj zločin organizovala i sprovela, pada na pamet da za taj zločin od ikoga traži oproštaj.

Uostalom, kada je reč o izvinjavanju, stav američkih «prijatelja» je identičan, mada i oni – kao i Turci – imaju bezbroj razloga da u odnosima sa drugim zemljama, i sa skoro istrebljenim rasnim i etničkim manjinama na sopstvenoj teritoriji, uvedu tu plemenitu praksu. Kongresmen DŽejson Šafec (republikanac iz države Juta) kategoričan je na ovu temu: «Nikad, nikad, i još jedanput – nikad, nećemo se izvinjavati u ime Amerike.»[11] Bivša guvernerka Aljaske i kandidat za podpredsednika SAD na zadnjim izborima, Sara Pejlin, stoji na sličnom stanovištu: «Mi ne treba nikada da se izvinjavamo za našu zemlju.»[12] A donedavni predsednik Sjedinjenih Država, DŽordž Buš, nije ni trepnuo kada je izjavio: «Ja se nikada neću izvinjavati za Sjedinjene Države. Nikada – i ne tiču me se činjenice.»[13]

Kada bi predsednik Tadić makar DŽordža Buša usvojio kao svoj role model, čak bi i to za Srbiju bilo jedan ogroman dobitak.

Sa kojim pravom, i sa kakvim obrazom, predsednik Tadić i njegovi saradnici od srpskog naroda očekuju nešto što niko drugi – bez obzira što u svojoj istoriji imaju bezbroj mrlja za šta im ne bi bilo dovoljno ni sledećih hiljadu godina da se propisno izvinu – ne pomišlja da učini? I to za Srebrenicu, zločin neutvrđene pozadine i nejasnih karakteristika, sa kojim građani Srbije i njihova država – za razliku od precizno utvrđene istorijske odgovornosti Turske ili SAD za širok spektar zločina prema drugim narodima – nemaju apsolutno nikakve veze?