Izdaja kao način života

... izdaja je deo i segment politike. Da biste uspeli, morate da lažete. Ako kažete ono što mislite, niko neće glasati za vas. To je ono što se desilo u Argentini, ali mnogo intezivnije, suočimo se sa time, dok je Menem bio na vlasti. Čak je i priznao da je krio svoje ciljeve da bi bio izabran. Naravno, po mom mišljenju to je politički neetično, ali to je realnost.

Antonio Kafijera (Antonio Francisco Cafiera), argentinski političar, u dokumentarnom filmu „Sećanje na pljačku“ (Memorial Del Saqueo), iz 2004. godine, autora Pino Solanas.

Jasno i nedvosmisleno, izdaja je vrlo efektivna. Izdaja ima fenomenalnu političku moć, upravo zato što je izdaja. Zato što je podmukla, prišunja vam se sleđa, bez upozorenja, tamo gde je najmanje očekujete. Drugačije ne bi bila izdaja.

Ako pitate argentinsko društvo da izaberu između San Martina, našeg nacionalnog heroja, i Spajdermena, glasaće za San Martina. Ali ako treba da biraju između Spajdermena i Supermena, kako kriviti društvo za posledice takvog izbora?

Luis Brunati (Luis Brunatti), argentinski političar, u dokumentarnom filmu „Sećanje na pljačku“

1.

Neverovatan je cinizam i poigravanje sudbine da baš oni, kojima se celokupan politički život, duži od decenije i po, zasnivao gotovo isključivo na traganju, obeležavanju i javnom prozivanju izdajnika otadžbine, svojom voljom i svojim izborom, postaju i sami deo tog „mračnog“ i opskurnog „izdajničkog dela našeg društva i države!“. Pa da, oni sada preuzimaju model ponašanja svojih „neprijatelja otadžbine i izdajnika Srbije!“ I što je najgore od svega, oni sada javno priznaju da su grešili tih deceniju i po, i da više neće! Kaže naš premijer: „Posle 1999.godine videli smo rezultate naše politike: bila je izuzetno loša u svim društvenim sferama.“

Čije smo to videli „rezultate“?! 

Čija je to „naša politika“?

Dalje premijer kaže: „Imali smo toliko uništenih mostova i zgrada da ne možete ni da zamislite. Mi ne možemo da kažemo da je sve krivica Srbije, ali to je rezultat naše politike.“

Kako objašnjavate to da u isto vreme „nije sve krivica Srbije“, „ali je rezultata naše politike?!“ Pa ako u politici, nije sve krivica Srbije, onda mora biti krivica one druge strane, jer se politika i vodi između najmanje dve strane! Ali nije to ono najgore, već je  najgore što gospodin premijer pominje „tolike porušene mostove i zgrade, da se to ne može zamisti“, ali ne i LjUDE KOJI SU OSTALI POD TIM PORUŠENIM MOSTOVIMA I ZGRADAMA! Bravo, materijalisto; bravo, ekonomisto, bravo čoveče! Mostovi i zgrade vrede, jer ih neko pravi i neko obnavlja, a životi ljudi i dece su nebitni, jer ih ionako pravi najčešće sirotinja, bez tendera i planova! Bravo, čoveče! Veliki, osetljivi, i na suzu laki! Bože, kakvo skrnavljenje!

I na kraju zaključuje još: „Morali smo da promenimo naše ciljeve i našu neuspešnu i štetnu politiku. Svi smo pravili neke strašne greške i ja se ne stidim da to priznam.“

Objašnjenje razloga promene svoje politike je dijabolično! Ako priznaš „strašne greške“, mene uopšte više ne zanima da li se ti stidiš toga! Što bi mene bilo briga da li se takav čovek stidi ili ne!? Koga je to uopšte briga? Da je moralan čovek, nikada ne bi posle svega toga ni bio tu gde jeste! Nikada! Jer dovoljno je setiti se tolikih dobrovoljaca, poslatih politikom njegove ondašnje stranke, poslatih u rat, i tolikih zavedenih ljudi, koji su izgubili sve, pa i ono što su jedino imali, sopstveni život!

Jer, kada bi neki direktor javnog preduzeća, posle 15 godina rada, rekao kako je „u toku vođenja javnog preduzeća pravio strašne greške u prošlosti“, „i da sada više neće“, da li bi ikoga zanimalo da li se on stidi toga, ili bi nas zanimalo koliko je štete naneo državnoj imovini i građanima Srbije!? Sam premijer sa čarapom na glavi (možda bi poslao i rođenog brata da mu obavi taj zadatak, posle mnogobrojnih pozicija koje je promenio u državnoj upravi, a za koje ga je kandidovalo samo to što je „nečiji brat“) bi mu sa tužiocima i islednicima upao u preduzeće i arhivu.  E pa mene samo zanima da se napravi analiza i uvid koliko nas je ta štetna poltika koštala!

Prosto je neverovatno da neko učestvujući u zakonodavnoj, pa povremeno i izvršnoj vlasti zemlje, posle nekog poodmaklog vrmenskog perioda kaže da je pravio strašne greške, a da nikoga ne zanima da se pozabavi tim greškama i ustanovi koliko su one imale posledice po državu i njene građane!

Ta nekadašnja politika, sadašnjeg premijera, ta „štetna politika“ po njegovom sopstvenom priznanju je vukla nazad ovu zemlju, podmetala joj nogu kad god je mogla, optuživala, smetala, ismevala, dezavuisala, i na sve moguće načine opstruirala politiku, svih svojih ondašnjih političkih protivnika, a sada svojih ideoloških kolega! Smejurija je, velika, i u najmanju ruku je neozbiljno da sada oni, premijerovi nekadašnji „retromanijaci“, a sada „modernizatori“, i skoro protestanti (čekamo da premijer promeni svoju veru prvi u protestantsku – pa će onda prevesti i sve svoje sledbenike, kao što je uspeo da ih prevede sa strane protivnika EU, na stranu njenih vernih sledbenika!, optužuju svoje nekadašnje političke ljute protivnike i „izdajnike otadžbine“ (tako su ih nekada oslovljavali), za loše upravljanje zemljom i loše sprovedene reforme, kada su joj upravo oni sve vreme smetali i pretili joj, da će je srušiti, i tako je držali u tenziji i populističkim izjavama sprečavali, da ono planirano urade! Ali, nasmešnije je, kada optužuju stare proevropske stranke da nisu dovonjno činili na našem bržem putu ka EU, zaboravnjajući da su oni u to vreme bili suštinski i ideološki protiv EU!

Oni, koji su do skora bili ubedljivo najveći kočničari modernizacije države, i koji su svakog ko bi takvo štošta najavio, bio odmah optužen za izdaju nacionalnih interesa, sada sebe doživljavaju kao turbo-folk-modernizatore, a onima čiju su ideologiju „drsko“ ukrali i zahvaljujući kojima su saznali za tu vrstu razmišljanja i ideologije, sada spočitavaju i samo postojanje! Kakva drskost!

2.

Kao što ste mogli da pročitate u ova dva uvodna citata, izabrao sam primer Argentine devedesetih godina, gde je izdaja, kao i danas u našoj Srbiji, postala sastavni deo demokratije i vođenje moderne politike.

Zašto sam izabrao Argentinu?

Pa zato što su paralele i sličnosti između onoga što se dešavalo u Argentini pre više od dvadeset godina, sa onim što se dešava u današnjoj Srbiji poražavajuće!

I tamo je jedna vlast otpočela sa reformom države (kao što su naši „žuti lopovi“), a onda kada su zastali, i iskompromitovali se, i naišli na, za njih neprelazne poteškoće, vlast je od njih preuzela (uz njihovu prećutnu saglasnost – kao i kod nas što su, „žuti lopovi“ i Tadić, pomagali  SNS u njihovom nastanku i praktično im svesno predali vlast!) „patriotska“, neoperonistička vlast, na čelu sa Karlosom Menemom (kao što su to kod nas neoradikali Vučić i Nikolić!).

Naime, Karlos Menem je u kampanji obećavao da će preispitati otpočele reforme i privatizaciju (SNS takođe obećao preispitivanje privatizacije, i otpočelo prezaduživanje države od strane njegovih predhodnika), i da će zaustaviti dalje propadanje države, i da će vratiti nacionali ponos, i Argentinu Argentincima! Obećava da će preispitati aranžmane Argentine sa MMF-om i Svetskom bankom.

A onda, po dobijanju izbora, veće sledeće nedelje dolazi u Vašington, u sedište MMF-a, i po ubrzanoj metodi, potpisuje nov aranžman sa MMF-om, u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom! Narod Argentine je u šoku, izigran, prevaren, izdan, ali i zbunjen. Ne buni se! I nama je objašnjeno da je aranžman sa MMF-om dobar za državu, i da joj daje stabilnost i perspektive, iako ta hipoteza u praksi nije dokazana ni u jednoj zemlji sveta!

Kada te iznenada izda onaj najbliži, onaj kome si verovao, kome si svoju poslednju nadu predao, onda si neminovno, u prvom trenutku zbunjen, ponižen i dezorijentisan tim činom, toliko da ga ne prihvataš!

Jer, ako bi odmah priznao sebi da te je izdao onaj kome si verovao i dao glas na izborima, onda to neminovno znači da priznaješ da si izigran kao magarac, da si prevaren, a to onda upućuje na tvoju grešku i tvoju odgovornost!  Sasvim normalno, niko ne želi da prihvatanjem sopstvene odgovornosti za učinjenu grešku prilikom izbora, preuzme odgovornost za posledice koje su nastale za celo društvo! I zato izdaja opstaje neko vreme, i ništa je ne zaustavlja, i niko joj se ne protivi!

Interesantno je, da je i u Argentini, prvo što je „patriotska“ vlast, nakon drastične promene svoje politike („izdaja“ pod kojom se podrazumeva promena politike za 180 stepeni – ugao gledanja od onog predizbornog do onog nakon preuzimanja vlasti!), krenu takozvanu „modernizaciju i reformu države“, a to je pre svega značilo ulazak  u privatizaciju najvećih i najvrednijih državnih korporacija u Argentini, kao što su nacionalni avioprevoznik (!), argentinski „Telekom“(!), nacionalna naftna indsutrija (!), a potom vodovodi, železnica, elektroprivreda, itd.!

Slično kao i mi, i argentinci su sve ove nacionalne korporacije, prodali u bescenje, i  čak su vrlo brzo, morali da ih subvencionišu iz državnog budžeta, kako bi uopšte mogle da rade! Pa zar mi nismo dali „tajnim ugovorima“ te iste subvencije „Etihadu“, „Fijatu“, „US Stilu“, a sada će i „Esmarku“!?

Tako je, na primer, njihov argentinski „Telekom“ kupila francuska korporacija, koja je u matičnoj zemlji Francuskoj imala profit od oko 4%, dok je u Argentini pravila čak 15% profita! Državna železnica je nakon privatizacije takođe doživela krah, mreža železnica dužine 36000 km opala je na svega 8000 km! Argentinskog nacionalnog avioprevoznika je kupio španski avioprevoznik, koji je već bio pred bankrotom, i koji je odmah podigao kredit, koristeći kao zalog argentinske avione!

Za mene je neverovatna činjenica da je u toku procesa privatizacije u Srbiji najbolje prodat „Mobtel“! Ali „Mobtel“ uopšte nije bio državna kompanija, već oduzeta privatna Karićeva! Naša vlast je, kao i svaka klasična komunistička vlast, najbolje znala šta će i kako će sa privatnom imovinom, dok sa svojom nema pojma ni da upravlja, a još manje da je proda!

Karlos Menem, koji je kritikovao neoliberalni ekonomski model dok je bio u opoziciji, je bio mnogo priležniji u njegovom sprovođenju, od svojih predhodnika! Njegova „izdaja“ peronostičke  ideologije svoje partije, koja je uvek bila na strani radnika i nacionalnih interesa, je bila skrnavljenje celokupne argentinske prošlosti! On se, kao „reformatorski“ vođa ponašao potpuno populistički: išao je na rok koncert i slikao se sa „Rolingstonsima“ (kao Toma Nikolić na koncertu Dip parpla!),  svuda je javno podržavao nacionalne ikone, sportiste, i koristio nacionalnu retoriku, ali ispraznu i pasivnu, bez ikakve akcije u tom pravcu! To ne moram objašnjavati (Gračanica i spomenik kralju Milutinu, vojna parada u Beogradu, „slikanje“ i „posrpsko ljubljenje“ sa Putinom, itd).

Naš istaknuti ekonomista, i profesor Ekonomskog fakulteta, prof. dr Mlađan Kovačević kaže: „Ne znam nijednu zemlju, koja je imala uspešna privredni razvoj, a da je imala stednbaj aranžman sa MMF-om!“. I nastavlja: „MMf je u svojim izveštajima hvalio Argentinu, kao nepriskosnovenog „lidera u ekonomskim reformama“ u Južnoj Americi! Ostaće zabeleženo u istoriji ekonomije da je prvi čovek MMF-a 2000. godine izjavio da je Argentina zemlja, koja treba da uđe u sve svetske udžbenike makroekonomije kao najbolji primer kako se jedna privreda razvija dobro, kada primenjuje recepte MMF-a. Samo 9 meseci nakon te izjave, Argentina je bankrotirala“.

Taj dvogodišnji haos i neviđena beda se okončala, gotovo revolucionarnom, uličnom smenom vlasti, i dolaskom Nestora Kišnera, ali i bekstvom gotovo svih dvodecenijskih reformatora Argentine (gotovo cele reformatorske vlade!) avionom za Vašington! Protiv oko 3000 njih, još uvek se vodi krivični postupak! Nakon svega par godina, od ovih nemilih događaja, novopostavljeni predsednik Nestor Kiršner, na pitanje ima li života bez MMF-a, odgovara: „O, naravno da ima! I to kakvog života: slatkog i dostojanstvenog!“

PS. Zašto su radnici „Sartida“ toliko važni, da ne mogu ostati bez posla, i država stalno u njih ulaže, dok je isti broj radnika na primer kraljevačkog „Magnohroma“ bio nebitan i lošom privatizacionom prodajom su ostali bez posla! Ja mislim, samo zato što je „Sartid“ kupila američka korporacija, i zaista nije uredu da se dozvoli da naš „voljeni strateški partner“ u očima građanstva bude izjednačen sa običnim prevarantima! I zato država, i sve njene vlasti dosadašnje, čine sve da opstane ono što smo prodali američkoj korporaciji! I sada će ova vlast, ponovo sav dug „Sartida“ preuzeti na sebe (radi se o sigurno o preko 200 miliona evra), da bi novi američki „biznis-hohštapleri“ korporacije „Esmark“, dobili preduzeće po nabavnoj ceni (Cvetkovićeva vlada ga je kupila za 1 dolar, red je da po istoj i ode!). A nama dug od preko 200 miliona evra! Pošteno smo ga i zaslužili!

Izvori:

http://es.wikipedia.org/wiki/Luis_Brunati

http://en.wikipedia.org/wiki/Antonio_Cafiero

https://www.youtube.com/watch?v=50vEqjpfh6o&list=PLB5DB107E4EE2DD80&index=3

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:459084-Ivica-

Dacic-Izdao-sam-Srbiju-koja-slavi-poraz

http://en.wikipedia.org/wiki/Social_Genocide

http://fakti.org/serbian-point/posrbljene-vesti/vucic-prihvatio-sve-

zahteve-svetske-banke-bez-obzira-na-politicku-cenu

http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Vucic-Srbija-postigla-dogovor-sa-MMF.lt.html

http://www.kurir.rs/hard-rok-toma-nikolic-ide-na-koncert-dip-parpla-clanak-1220433

http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/86786/Argentinski-bankrot--pred-nasim-vratima

http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/86786/Argentinski-bankrot--pred-nasim-vratima

Doktrina šoka, Naomi Klajn, Samizdat B92, 2009, Beograd.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/440054/Vucic-Pravili-smo-strasne-greske-

i-vodili-stetnu-politiku-priznajem

http://www.nspm.rs/prenosimo/dnevnik-iz-davosa-tomas-man-se-promenio-

posle-a-ja-pre-dolaska-u-davos.html