Početna strana > Rubrike > Politički život > Izbor bez izbora – dan posle
Politički život

Izbor bez izbora – dan posle

PDF Štampa El. pošta
Milanko Šekler   
utorak, 18. mart 2014.

„Iz novih fresaka stara tuga veje,

Nije sve propalo, kad propalo sve je“

Rajko Petrov Nogo

(završne reči, izgovorene povodom primanja

nagrade „Odzivi Filipu Višnjiću“,

 u Marićevića jaruzi, na Sretenje, 2004.godine)

„Kada se robu da prilika da bira, on nikada ne bira slobodu, jer unapred zna da ona nije za njega i da može biti strogo kažnjen zbog svojih želja i sna o slobodi. Rob zato bira samo nadu u bolji život. I kao rob, biraće narod u Srbiji, samo svoju nadu da preživi i živi. Prevladaće i pobediće osnovni životni instikti.“

„Zato vam poručujem i odgovorno stojim: Birači Srbije, poješće vas vaša sopstvena sebičnost, gramzivost, alavost, samoživost, vaša želja da samo vama bude dobro, a na uštrb svih onih hiljada i miliona drugih sa kojima živite – vaših prijatelja, vaših komšija, vaših sugrađana i građana ove zemlje. Tako to biva kada gomila nesretnih, gladnih, obespravljenih, očajnih ljudi, naviklih da nemaju ništa, u želji da konačno i oni postanu neko i nešto, tu svoju nemoć, glasanjem, pretvori u moć onog, koji će i da ih tom istom snagom, snagom proisteklom iz njih samih, satre..“

(Milanko Šekler, „Izbor bez izbora“, 11. februar, 2014.godina, NSPM)

Ovako sam pisao o ovim izborima, nešto više od mesec dana pre nego što su se odigrali. Ne seirim. Iako glavni seiz i satrap to često čini, i kada ima, a još češće kada nema nikakvog razloga za to. Samo ne nalazim bolje reči za uvod teksta o mogućim posledicama postignutih rezultata ovih izbora. Dakle, završili su se izbori, od koji su svi očekivali nešto i za sebe. Pobedila su obećanja o punim koritima, beskrajnim zelenim pašnjacima, prelepim kaljugama i čistim izvorima hladne vode.

Sada više niko i ništa ne stoji između tih primamljivih obećanja i samih birača, sem jednog pastira i par njegovih prijatelja koji su im zajedno sve to i obećali. Ali, da li su zelene livade i korita beskrajna, kao što je neutoljiva želja njihovih vernih birača, od kojih svaki baš samo za sebe misli da je najviše i ključno doprineo velikom porastu pastirovog stada! Možda će zbog toga pastir baš njega za neki dan da milostivo pogleda i nagradi omiljenim mestom na kraju korita, koje pruža najbolji pogled i najveći obrok, o kome drugi pripadnici stada ili krda mogu samo da sanjaju. Kako će izgledati i šta će činiti birači-pripadnici stada i krda kada uskoro budu primorani da tužnim i plačljivim očima gledaju kroz preko noći i na brzinu dobro ojačanu ogradu tora, kako se na obećanim i toliko sanjanim beskrajnim koritima i livadama samo malobrojni pastirovi miljenici slade, i niko drugi!

Kako će se samo stado tada uzvrteti uz dobro osiguranu ogradu tora (nigde više neće naći ni one stare dobro poznate rupe na ogradi tora, kroz koje su se nekada znali provući i dobro najesti, ali kod onog starog i njima naklonjenog čobanina!), trčeći čas dole, čas gore, blejući uplašeno i beznadežno, polako shvatajući da su ipak prevareni! A pastir je nedeljama unapred, i to mnogo pre samih izbora, sva stada i krda jasno upozoravao da kada se on bude sve pitao, neće više biti pobuna i probijanja ograde tora kao što se to do sada dešavalo! 

Neće više biti ni blejanja, ni groktanja, a ni trčanja po putevima i oko gazdinih stogova sena (neće gazda da se više ni malo traumira za svoju odavno već kupljenu imovinu)! "Ja to više neću tolerisati, jer ni meni to moj gazda više neće tolerisati", govorio je jasno i glasno pastir! Ali niko te pastirove reči, ni u stadima, ni u krdima, nije hteo da čuje, i nikome se nije činilo toliko važnim da o tome bar malo razmišlja, pogotovu ne u trenucima dok su se pred njima lagano odmotavale prelepe slike beskrajnih zelenih livada i korita, o kojim je svako od njih mogao do mile volje da mašta i sanja. A tamo je bilo svega, kao u raju: i livada, i izvora, i prelepih štala, i korita. A pastir je obećavao da će taj raj biti zaista raj, i da će zarad toga sve one koji uznemiravaju njegova stada uhvatiti i skloniti! Ali šta to svakog od nas budi iz slatkog prelepog sna, nego ta neumoljiva i sveprisutna stvarnost.  

I videće birači da zelena livada i korita nisu njihova, i da nikada nisu ni bila, niti pak trebala biti. Videće i da su prelepe štale, farme i zamkovi, bili u stvari samo obrisi budućih klanica za njih! Ali to nije ono najgore što očekuje stada i krda birača u Srbiji. S obzirom na to da im je taj isti pastir, sa skoro suznim okom, svima već jasno poručio da je situacija sa hranom i smeštajem na celoj našoj planini veoma loša i da verovatno neće imati dovoljno hrane za sve birače iz novopridošlih stada, i da zato sigurno neće moći da uđe sa ovako velikim brojem birača u stadu, u sledeću zimu pred nama, i da je jasno da će morati i nož da radi! Moraće da se smanji broj grla u svim stadima i krdima (naročito u ovim novopridošlim biračima), jer to je jedini način da stada i krda prezime, reći će ponovo pastir i njegovi pomagači. I još će pastir nasmejan dodati: Nije vas sreća potpuno napustila, dragi moji birači iz stada novih! Ipak ima pravde i za vas, reći će naš moćni pastir ponovo, jer onda kada dođe vreme, u poznu jesen, biće vam lakše nego mnogim drugim stadima. Ima pravde u tome, vajkaće se pastir, što bar sami svi znate koliko sam ja, u svim radnjama sa nožem vešt. Tako, znajte, blago moje voljeno, da nikada neću dozvoliti da se iko od vas pred mojim očima muči, jer tu sam ja, borac vaš za vaša prava, za vaš bolji život, da mu odmah teške muke prekratim.

Mnogi stariji pripadnici stada i krda se i danas jasno sećaju ne tako davno prošlih vremena, kada su ovaj isti pastir i njegovi pomoćnici znali zajedno da po celu noć leže u zasedi, i na mrazu i kiši, čekaju omražene lopove koji su dolazili izdaleka, ali i ostrvljene vukove sa okolnih planina, da bi svoja stada, to jest nas zaštitili od svega. Mnogi drugi pastiri sa naše planine koji su tu bili u to isto vreme su ih zbog toga ismevali, i sa tim istim lopovima izdaleka se čak družili i bratimili, a okolne vukove dražili i povremeno čak mesom svojih stada hranili! Kažu da su to zbog zlatnih dukata radili, koje su im lopovi izdaleka nudili i nemilice im davali. A danas vremena su se toliko promenila da nakon petnaestak godina naš svemoćni pastir čini još i mnogo gore stvari: sada on one iste već pomenute lopove izdaleka kao svoju braću u goste prima i grli, a vukove okolne hrani i mazi, i u stada svoja, ko ovnove priplodne pripušta! Pastiri sa naše planine, koji su od prošlih vremena ostali isti, gledaju sada ovu njegovu promenu u čudu, sašaptavaju se u čobanskom kućerku, i jedni drugima priznaju, u potpunom poverenju, a u stvari u potpunom snebivanju i sramoti svojoj, kako oni, i da mogu, toliku „izdaju“ nikada ne bi učinili danas, i da je njihova izdaja iz prošlih vremena, u poređenju sa ovom pastirovom, tako mala i bezazlena! E moj bože, šta smo dočekali! Bože, ti što ćeš nas nekada spasti, znaj da ti imena tvoga ne pominjem uzalud sada!

Ne bojte se vi zbog svega toga, dragi moji. To što pastir govori kako se mnogo boji, to su samo posla njegova, a ne vaša! Niko ga nije terao da se pastirskog posla laća, ako ga ne zna! Bilo je za sve nas i gorih vremena. Za nas, ne za pastire. Nekada, bolje reći odvajkada, Srbiju su silne vojske napadale, sa svih strana u nju upadale, satirale je i trebile, što su bolje mogle, kao kuga i glad zajedno. Bilo je u srpskoj istoriji i takvih vremena, kada je broj Srba u Srbiji bio manji nego što je bio broj izbeglih i razjurenih mučenika naših, ko ovaca rasteranih, po svim okolnim zemljama. Bežali su naši preci po bestragijama i bespućima okolnih zemalja, živeli po njihovim kamenjarima i močvarama, nikada ne prestajući da Srbiju sanjanju, i da joj se kad god mogu vraćaju. A u tim za njih tuđinskim zemljama tuđini su ih uvek na takva mesta nagonili da žive (kao stada ovčija), gde će uvek biti prvi na udaru tuđinovih najgorih neprijatelja.

Telima naših predaka, telima nejači njihove, starima, ženama i decom, štitili su tuđini ondašnji, neprijatelji sadašnji i prijatelji budući, svoju zemlju, svoj narod i svoje živote. Ali Srbija i njen narod su i to zapamtili, i to izdržali, i zahvaljujući svojoj očuvanoj svesti i samosvesti, i u tim neljudskim okolnostima se sačuvali i ustali, uspešno se obnovili i uzdigli kao potpuno nova, na starim temeljima, naša večna Srbija. Da su tada Srbi menjali svest i prihvatali realnost situacije na terenu, kao što nam danas naši dušmani najveći savetuju, nikada se ne bi ništa pod imenom Srbija već odavno zvalo, a kamoli obnovilo, i to posle toliko proteklih vekova. Da nam je samo zlato i naš život bio bitan ikad, i da smo veru olako menjali za večeru – ko neki, a tradiciju i mitove brzo zaboravljali i odbacivali, ne bismo imali ni za šta da se borimo, niti šta da obnavljamo! Da ne zapamtismo tolike narodne pesme u desetercu, ne bi Vuk imao šta da ponese Geteu, niti bi Gete imao čemu da se divi, niti bi imao šta da prevodi, prepevava i Evropi ondašnjih vremena, s neskrivenim ponosom pokazuje! A eto, ni tih pesama ne bi bilo, da smo Kosovsku bitku i Lazarev zavet zaboravili! Da nismo nebesku Srbiju nad nama održali, ni ove zemaljske Srbije ne bi odavno više bilo. Zar to iskustvo iz naše bliske prošlosti, nije dovoljno da nikada ne zaboravimo ništa od onoga što nam je našim zavetom zanavjek zadano! Zar ima ikoga na ovom svetu da se Srbinom zove, a da sumnja u značaj Svetog Save, Njegoša, Kosovskog zaveta, Lazareve nebeske Srbije i Božanske sveprisutne pravde!

Uskoro će, na veliku žalost naših vlasti (godišnjica je baš ovog leta), 100 godina otkako su nam naši tadašnji najveći dušmani, a današnji najveći prijatelji, neviđenom vojnom silom proterali svu vojsku i vlast iz naše zemlje. Proterali su nas naši tada najveći neprijatelji, za koje naša današnja vlast zna da kaže da su današnji naši najveći i najznačajniji prijatelji. Od njih se danas mi u Srbiji, velikoj milosti i velikom dobru nadamo. Ne možemo danas ni izbliza da im pružimo i pokažemo sva svoja najdublja i najiskrenija pokajanja, koliko bi smo zaista želeli da osete i prepoznaju. Kako bi smo voleli da spoznaju svu dubinu i tragiku našeg današnjeg osećaja sopstvene krivice i greha u odnosu prema njima! Mi smo danas sigurni da je samo naše loše ponašanje i ništa drugo, dovelo do njihovog izazvanog i nevoljnog, proterivanja i ubijanja nas samih!  

Nekako nam je danas svima toliko neprijatno što se tada nismo u tim istorijskim okolnostima dobro snašli, i kao svaka normalna država odmah predali i na stranu naših neprijatelja prešli. Današnja vlast bi sigurno bila mnogo spremnija da sklopi od nje sve očekivane teške kompromise i prihvati sve teške i pogubne realnosti na terenu. Današnje vlasti su sigurne da smo to uradili tada, kada je trebalo i bilo pravo vreme za to, mi ne bismo ni izgubili ceo vek u čekanju, već bi se za ovih proteklih sto godina, uz promenu svesti, i obavezni zaborav kosovskog mita i nebeske Srbije, već odavno, sa našim neprijateljima, jedno te isto, ko krv i meso bili! Ali bez obzira na sve to, i ovim sadašnjim putem, ka istom cilju idemo. Doduše, ovaj put će mnogo duže da traje, a našoj vlasti sadašnjoj se zbog toga mnogo žuri.

Današnja istraživanja pokazuju da smo svoje današnje prijatelje (a tadašnje neprijatelje) potpuno nepotrebno izložili velikim troškovima (angažovanju velike vojske) i bespotrebnoj pogibiji od strane naše regularne vojske i neodgovorne vlasti i naših mnogobrojnih neodgovornih pojedinaca, koji su se često i u zločinačke organizacije i poduhvate udruživali, samo da bi takozvanoj „neprijateljskoj“ vojsci, i to na našoj sopstvenoj zemlji, izazvali što veće gubitke! Zar to nije pogubno i strašno! Koliko nas je to samo koštalo na našem putu ka Evropi! I zar je ikome u Srbiji danas prijatno znati da naši sadašnji najveći prijatelji moraju zbog nas pred celim svetom da nepotrebno crvene i bivaju optuženi za zlo koje su nam tada sasvim opravdano naneli, želeći samo da se izbore sa nama za naše dobro, i Evropu nam u našu zaostalu zemlju donesu i učine sve da zaživi!

Kada bi mogla danas, naša vlast bi im sve to odmah sve oprostila, i sa njima zagrljena u novi vek ušla, prihvatajući celokupnu krivicu za našu tadašnju pogibiju, samo na naša sopstvena krvnička pleća! Ali kao iz inata neki drugi veliki i odgovorni narodi, kao i neki neodgovorni pojedinci (u koje i sam spadam), to i takvo opraštanje i bratimljenje neće i ne žele, i tako nam samo i dalje prave probleme da sa našim nekadašnjim neprijateljima stvorimo večno prijateljstvo, plaćajući ga samo bezvrednim životima i nesatrulim kostima naših već ionako davno, pre skoro jednog veka, ubijenih predaka! Budimo bar jednom realni, kaže naša vlast: Naši preci su i onako već ceo vek mrtvi i njihovi ostaci na današnjem tržištu ne vrede više ništa!

Kada bi naša vlast u svojim naumima bila koliko toliko uspešna, i kada bismo je svi mi zdušno podržali, niko više među našim neprijateljima ne bi ni za šta bio kriv! Pa zar sveopšte praštanje između pravih prijatelja i ne treba da bude. Ovako smo samo nepotrebno izgubili čitavih 100 godina evropejskog raja. A da smo bili pametni, mogli smo ove godine, polovinom leta, proslavljati već 100 godina Evrope u Srbiji! I to kakve Evrope, moji prijatelji! Da je bilo sreće tada, ko što nije, i da se nismo nepotrebno branili, mi bismo čak i one najzadrtije: kao što su oni iz crkve, vojske, Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i najpismenijeg i najobrazovanijeg dela elite, već do sada pretvorili u prave vatrene neuništive evropejce. I baš zato što smo tu šansu propustili, danas su kod nas užasna vremena! Upravo oni koji su najgori, najlošiji, najnepismenije i najneobrazovaniji u Srbiji su najspremniji da se promene, i da budu neko drugi, pa ako treba i evropejci, jer i onako nemaju jakog razloga, da sami budu ponosni na sebe, i ono što u životu, čine i jesu! I danas su eto, takvi u Srbiji najveći evropejci! Ali takvi nisu niti reformisti niti modernizatori Srbije, već samo dobri foliranti i falsifikatori, begunci od sebe samih, spremni na svakakva nepočinstva, ne bi li nekako, bar nekima, postali bolji, pa makar morali da postanu i neko sasvim drugi!

Ne bojte se, dragi moji. Ne bojte se, jer je i ovako idealno vreme za neljude, još bolje vreme za vas prave, i po svemu, velike ljude! Nisu ovo vremena koja će Srbiju uništiti, već vremena koja će Srbiju za dugo vekova na najviši pijedestal sveta uzdignuti. Ne bojte se, i ne tugujte, dragi moji. Pustite ih neka govore šta hoće, nemojte to da vas plaši. Pa oni da znaju bolje od toga, ovo ne bi ni govorili, već bi nešto pametnije i bolje činili. Nisu ovo vremena toliko loša, niti su vremena kada ćemo sami od sebe nestati. Ne. Nećemo. Jer to i ne umemo. Jer to nikada i nismo umeli. Jer to jednostavno nismo mi. Sve će se to, dragi moji, prevazići, kao što se uvek i prevazilazilo. I sve će proći, kao što je uvek i prolazilo. I sve će biti, kao što je uvek i bilo. Kuda ćemo morati da prođemo, šta ćemo morati sve da uradimo, šta sve da istrpimo, to ne znam. Ali da hoćemo, to sam siguran i to znam! Sve ćete vi to već nekako i sami spoznati i uraditi.

Ono što uvek mogu da vam sa sigurnošću obećam to je da će se u Srbiji i ovaj put, kao i uvek, desiti pravda. Ona večita i jedina moguća pravda svih nas, nad svima nama. Ta pravda neće nikoga štedeti, mada će mnogi u njoj prepoznati teška ispaštanja svih nas, za sve grehe naše. Ali naša pravda je baš zato tako neumoljiva i večna: ona priziva sve što je nad našim delom neba odavno zacrtano, da se desi, i da nas pogodi, bez obzira na pojedinačni doprinos bilo kog. Pravda nad Srbijom je uvek bila saborna i svetosavska, i samo zato je Srbija sve ovosvetovno, pa i ono najgore, preživela. Nije Srbiju nikada ništa sakralno sa nebesa spasavalo, koliko se uvek svetovno uzdizalo, i cenu nebesku plaćalo. Tako i sada. Velika nepravda u ovozemaljskoj Srbiji je uvek otvarala vrata nebeske Srbije, odakle je silazila pravda, samo jedna, za sve nas, i nagrađivala i kažnjavala, kako koga i kako kad. Svi mi je, sa većim ili manjim strahom, i otvorenog srca i očiju čekamo. Neki se pravde boje i kažu da nisu oni krivi, što ne znaju da se smeju, a neki se smeju svemu, sem onima što ne znaju da se smeju!  

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner