Formiranje prelazne vlade kao cilj i građanska neposlušnost kao sredstvo

Krenimo za početak jednim logičkim nizom: ne može biti ispunjenja (studentskih) zahteva bez promene sistema; ne može biti promene sistema bez promene vlasti; ne može biti promene vlasti bez slobodnih i demokratskih izbora; ne može biti slobodnih i demokratskih izbora bez prelazne vlade; konačno, ne može biti prelazne vlade bez opšteg i svenarodnog pritiska. Navedeni niz, za slučaj da je uopšte potrebno, nije teško raščlaniti i razjasniti.

Kada je reč o zahtevima naime, oni se tiču utvrđivanja odgovornosti za ubistvo naših petnaest sugrađana na železničkoj stanici u Novom Sadu, normalnog funkcionisanja državnih institucija i postojanja pravne države. I potpuno je jasno da se navedeni zahtevi suštinski ne mogu ispuniti bez promene sistema koji je doveo do otimanja države i njenih institucija. Uostalom, dovoljno je zamisliti situaciju u kojoj bi, recimo, Goran Vesić i još desetak lica zaista bilo kažnjeno – za slučaj da se njihova odgovornost utvrdi – za ono što se desilo u Novom Sadu. Da li neko zaista misli da bi u takvoj, inače ne preterano verovatnoj situaciji, stvar bila završena i da bi mogli da nastavimo po starom? Da li bi to zaista bilo dovoljno? Naravno da ne bi jer je ovde reč o sistemskom problemu koji zahteva sistemsku promenu kako bi bio rešen. A promena sistema nužno zahteva i promenu vlasti koja je ovaj nakaradni sistem bezakonja i lopovluka i iznedrila.

Promena vlasti nužan uslov za promenu sistema jer je nemoguće očekivati Vučića koji je razgradio sve institucije i potčinio ih ličnim interesima da sada te iste institucije gradi

I ovde dolazimo do druge premise u logičkom nizu. Promena vlasti nužan je uslov za promenu sistema jer je nemoguće očekivati od čoveka – Aleksandra Vučića – koji je razgradio sve institucije i potčinio ih ličnim interesima da sada te iste institucije gradi. Zato je bilo kakvo pristajanje i učestvovanje u institucionalizovanim procedurama koje režim trenutno nudi štetno i suštinski predstavlja čistu kolaboraciju. Baš kao što je, najblaže rečeno, naivno videti u farsi od borbe protiv korupcije koja se ovih dana odigrava nekakav pomak. Razne Grčiće i Stajiće je stvorio Aleksandar Vučić i dok je je vlasti Aleksandra Vučića neminovno će biti na stotine i hiljade Grčića i Stajića. Jednostavno, ovakav kriminalni sistem se ne može menjati iznutra. Isuviše je iskvaren i truo – to mu je suština. On se mora rušiti pritiskom spolja (ne iz inostranstva, već pritiskom građana i ogromne većine naroda koji ne čine njegov deo).

Promena vlasti opet, i ako izuzmemo opciju revolucije i nasilne promene koja nikada nije dobrodošla, pretpostavlja slobodne i demokratske izbore jer je samo na takvim izborima moguće razvlastiti Aleksandra Vučića i poraziti njegov nakaradni režim, što predstavlja treću stavku logičkog niza. Kako međutim vlast dokazano nije sposobna da organizuje poštene izbore već isključivo izbornu krađu, jedini način da se do njih dođe jeste da opozicija uzme direktnog učešća u njihovoj organizaciji što se samo može učiniti kroz formiranje prelazne vlade čiji bi jedini zadatak bio da u oročenom vremenskom periodu stvori uslove za konačno održavanje slobodnih i demokratskih izbora.

Formiranje prelazne vlade predstavlja jedino istinsko i moguće politički formulisano rešenje za izlaz iz sveopšte krize. Njeno formiranje mora postati jedini zahtev svih onih koji se danas bore za promene, od studenata do opozicionih stranaka preko svih ostalih nezadovoljnih građana

O ovom četvrtom elementu navedenog niza, odnosno o modalitetima prelazne vlade se naravno može diskutovati i mnogi politički akteri, uključujući i Novi DSS, su već izneli svoje viđenje o tome kako bi ona trebalo da izgleda. Ovde je međutim, od različitih modela prelazne vlade u vezi sa kojima će se svakako postići saglasnost, važnije istaći sledeće tri stvari: prvo, celokupna opozicija se usaglasila u vezi sa tim zahtevom (o čemu se inače u javnosti zaokupljenoj studentskim protestima nije dovoljno govorilo); drugo, kako formiranje prelazne vlade predstavlja jedino istinsko i moguće politički formulisano rešenje za izlaz iz sveopšte krize, njeno formiranje mora postati jedini zahtev svih onih koji se danas bore za promene, od studenata do opozicionih stranaka preko svih ostalih nezadovoljnih građana, socio-profesionalnih kategorija i različitih pokreta odnosno celokupnog društva; treće, i trenutno najvažnije, da bi se režim primorao na formiranje prelazne vlade, pritisak ulice treba osetno da se pojača jer je to jedini način da se cilj postigne.

Taj peti element navedenog niza – opšti i svenarodni pritisak – važno je pravilno shvatiti. Za početak je neopohodno razumeti da se ovakvi režimi nikada ne ruše samo šetnjama, koliko god one veličanstveno ponekad mogu izgledati. Niti ovakve režime može srušiti samo jedna kategorija stanovništva, makar se radilo i o studentima. I koliko god se može razumeti emocija koju su studenti probudili kod velikog broja građana i u opozicionoj javnosti, mora se još jednom ponoviti sledeće: studenti sami ovu borbu ne mogu da iznesu i pogrešno je to od njih očekivati. Ne može uostalom ovu borbu da iznese ni sama opozicija niti bilo ko drugi ponaosob. Ovo je jednostavno borba za slobodu i po definiciji stvari ćemo je izneti svi mi kao društvo u celini. Zato su krajnje besmisleni, infantilni i prilično štetni komentari koji se katkad mogu čuti o tome da neko nekome želi nešto da preotima, da se želi „skrenuti pažnja“ ili se „kačiti“ na postojeće procese i manifestacije nezadovoljstva jer ova borba, kao nijedna do sada, iznad svega podrazumeva zajedništvo.

Borba danas podrazumeva da dođe do ozbiljnih manifestacija građanske neposlušnosti. Aleksandar Vučić  – taj izvor laži, mržnje, podela, tenzija, lopovluka, prostakluka, nacionalne izdaje i sveopšteg nemorala – biće razvlašćen kada Srbija istinski ustane i jasno pokaže šta o njemu i svima njima zaista misli

Pored toga međutim, navedena borba danas podrazumeva da dođe do ozbiljnih manifestacija građanske neposlušnosti i osetnog podizanja temperature i pritiska koji se mora vršiti na ovaj nakaradni režim. Neće naime Aleksandar Vučić – taj izvor laži, mržnje, podela, tenzija, lopovluka, prostakluka, nacionalne izdaje i sveopšteg nemorala – biti razvlašćen zato što svi mi šetamo već će to biti samo kada Srbija istinski ustane i jasno pokaže šta o njemu i svima njima zaista misli.

A oblici građanske neposlušnosti su brojni i šaroliki, od blokada aerodroma, drumske i železničke saobraćajne infrastrukture, rafinerija, gradilišta „EKSPA“, raznih institucija poput NSRS ili zgrade predsedništva pa sve do generalnog štrajka. Da li je prijatno i lako sve to raditi? Naravno da nije. Naročito nije za normalne i pristojne ljude. Ali borba za slobodu, za normalno i pristojno društvo ima svoju cenu i sve navedeno, apsolutno sve, ćemo morati da radimo ako želimo da promenimo stvari u zemlji. Druge nam jednostavno nema.

I sve ovo treba raditi uz punu svest da ne postoji ništa loše što ova vlast – koja je i u bukvalnom smislu počela da gazi sopstveni narod – nije zaslužila da joj se desi ali i uz svest „da vuk na ovcu svoje pravo ima ka tirjanin na slaba čovjeka“. I to je zapravo, u situaciji kada je sve jasno – formiranje prelazne vlade kao cilj i građanska neposlušnost kao sredstvo – jedini odgovor koji danas treba da damo: da li smo kao ljudi i društvo slabi ili ćemo imati volje i snage da ustanemo. Proleće koje dolazi uvek pogoduje davanju odgovora na ovakva pitanja.

* Autor je predsednik Novog DSS-a

(Radar)