Držanje za datum

Pretpostavljam da je svako od nas nekada bio zaljubljen i da mu je taj osećaj poznat. Ima nas i koji smo u tom stanju svojevrsne opijenosti činili i gluposti. Uostalom, to nije ništa čudno. Amantes, amentes, rekla bi mudra latinska izreka.

Međutim ne mogu ni da zamislim da je bilo ko od nas bio toliko zaljubljen-zaluđen, jer pretpostavljam da ovo čitaju normalni ljudi, kao što je to „stara dama“ Evropa zaluđena projektom Velike Albanije, i zaljubljena u njega.

Imam utisak da, kada bi danas Šiptari zapalili Luvr, da se niko u EU ne bi preterano potresao. Rekli bi: „Pa ništa strašno. Izgorela su neka platna, koja su bila u ulju, a opšte je poznato da je ulje zapaljivo“. Okrivljeni bi bili Leonardo, Rubens i Pikaso, što nisu malali vatrootpornim bojama, na staklu. Rekli bi: „Starogrčki kipovi jesu možda malo osmuđeni, ali su od kvalitetnog mermera pa ćemo da ih prebrišemo, a može biti da im garež doda malo šarma. Uostalom, Miloska Venera ionako nije imala ruke“.

Kada bi, ne daj Bože Šiptari minirali londonski most, pretpostavljam da bi cela EU administracija igrala kolo na obali Temze sa Angelom na „kolovođi“ i poletnim Van Rompejom na „kecu“ i razdragano pevala: “London Bridge is falling down, Falling down, Falling down/ London Bridge is falling down, My fair lady“.

Nije ovde namera da opisujemo poslednje događaje na jugu Srbije. Te da li je država smela biti iznenađena postavljanjem spomenika povodom 100 godišnjice albanske države tamo gde je to bilo logično, te da li je njena post festum reakcija bila adekvatna i na vreme, i tome slično, jer su toga ovih dana pune novine, televizija, a ima tu posla i za analitičare svih boja.

Ne, ono što nas na ovom mestu interesuje je (ne)viđeno nasilje koje se sprovodi nad Srbima širom Kosova i Metohije, i mrtvima i živima, nad njihovom imovinom i životima. Nasilje koje se dešava pred očima Evrope, kojoj smo ničim izazvani velikodušno poverili rešavanje našeg gorućeg problema. Pred očima, ali ne u prenesenom značenju, već bukvalno. Nasilje koje je savršeno sinhronizovano, neskriveno, bučno. Toliko bučno da se samo u Beogradu ne čuje. Ne čuje se usled zaglušujuće buke, koju čini samo jedna reč: DATUM!

Ovih dana Srbi u Metohiji i na Kosovu su izloženi odmazdi. Prava je sreća što Šiptari ne atakuju još drastičnije na Srbe i ono što je od njih ostalo, jer se plaše da ne preteraju i ne izazovu reakcije prave međunarodne zajednice, a ne samo onog dela koji im je bezrezervno naklonjen. Koliko je to dobro, toliko i plaši, jer oni sada znaju i da doziraju nasilje,za razliku od ranijih perioda.

Ono što mnogo više plaši je nerazumno razumevanje tog nasilja sa naše strane. Ono se pripisuje „spontanoj reakciji Albanaca“ na uklanjanje spomenika u Preševu. Prosto je degutantna naša mazohistička potreba da uvek tražimo opravdanje za svog krvnika. Nikada za prijatelja.

Reakcija po Metohiji i Kosovu, kojom se Srbi podsećaju da se nalaze unutar otvorenih čeljusti, jeste bila munjevita ali nikako spontana. Najbolje policijske akcije traju nekoliko sekundi, ali se pripremaju godinama. Novak Đoković ne postiže planetarne uspehe tako što sat-dva spontano drži reket, nego zato što je tome posvetio čitav život. Isto tako, napadi na sve srpsko po Metohiji i Kosovu, po karakteru, doziranosti, lokacijama i intenzitetu ukazuju na vrlo dobru, višedecenijsku pripremu za akciju, „na pisak pištaljke“.

Kao da smo zaboravili „jednonacionalno trovanje“ 1990. godine „na pisak pištaljke“, kada su se dešavale i komične situacije da pored vas padne čovek, u epileptičkom napadu, glumatajući otrovanost nekim tajanstvenim otrovom, koji deluje samo na vas, ako ste Šiptar. To jeste bilo komično, ali nikako smešno. To je bila jedna minuciozno isplanirana vojna vežba.

Kao da smo zaboravili genocid nad Srbima u leto 1999.godine, kada su već i Evropa i Amerika, na koje se ne moramo ljutiti, ali svakako moramo na sebe, opravdavale genocid, „frustracijom Albanaca“ i njihovom „spontanom akcijom“ usled posledica rata. To je bilo opšteprihvaćeno tumačenje „civilizovanog sveta“, a i dobrog dela naše javnosti, što kao neposredna žrtva dobro pamtim.

Kao da smo zaboravili „spontanu reakciju Albanaca“ na vest o davljenju dva nesrećna šiptarska dečaka u reci Ibar, 17. marta 2004. kada je bukvalno sve srpsko zapaljeno. Gorele su osim srpskih kuća, čak i hrišćanske svetinje iz 13. veka. I to ne tajno, već pred očima, vojskama i kamerama „civilizovanog sveta“. I to ne samo na jednom mestu, što bi eventualno ukazivalo na afekt, nego svuda po Kosovu i po Metohiji gde treba, što se ne može uraditi u afektu, već na „pisak pištaljke“.

Kao da nas ne trezni pucanje po spomenicima streljanoj deci iz Goraždevca. Kao da ni ona nisu dovoljno temeljito ubijena, već je to bila „spontana reakcija“ jer je tamo nekom opštinskom rukovodstvu u Preševu stalo da zabije prst u oko državi.

Ništa od toga nas ne može do te mere osvestiti i probuditi, da barem u nekom kutku svesti, ne shvatimo da ne moramo za svaki pogrom tražiti opravdanje, za one koji pogrom čine. Taj poriv uništenja svega srpskog, koji mi ne vidimo, a koji Evropa i te kako vidi i podržava, i koji se neizostavno ispoljava „kad treba“, danas više nije samo šiptarski, već su i njegovi zapadni generatori i te kako vidljivi.

No, ne treba se ljutiti na njih. Mi njih ne možemo promeniti. Oni su takvi, kakvi su. Mi moramo paziti na svoje postupke. Naš teren danas liči na žicu razapetu nad bazenom sa sumpornom kiselinom. Nema mesta za iskorake levo ili desno. Tu smo, gde smo. Stoga čude reakcije ljudi koje smo izabrali da nas preko te prepreke vode. A izabrali smo ih.

Nedavno pominjanje stolice u UN za Kosovo (i to ne u medicinskom, nego u diplomatskom smislu), od strane našeg premijera Dačića je izazvalo efekt, što bi naši stari rekli: „Pomeni slepcu devojku“. Izazvalo je lavinu odobravanja naših zapadnih „prijatelja“. Nemački ambasador Vilhelm je to jedva dočekao, te je skrivajući suze radosnice izjavio da „To danas nije tema“. Možda nije danas, hteo je da kaže da ga suze nisu zagrcnule, ali u utorak će biti. Taknuto-maknuto. Istoga trenutka, prijem Kosova u Savet Evrope je postalo pitanje broja glasova a ne više principa.

Štaviše, u maštarijama naših političara projavljuju se i neke vizije „džoranja“ teritorija. Sever Kosova za tamo neku Preševsku dolinu. Dam ti moje, za moje! Time bi preševska dolina (a ne sećam se tog geografskog pojma iz škole) postala deo velike Albanije. Pri tome tu dolinu, tretiramo kao neku dolinu u Montani ili Vajomingu. Nismo svesni da baš ta dolina seče Koridor 10! Seče moravsko-vardarsku komunikaciju Srbije, koja je već vekovima suštinska za nas. Za nju su uostalom izginule hiljade Srba. U tom „džoranju“ mi gubimo suverenitet nad ključnom komunikacijom, i pretvaramo Srbiju u slepo crevo, osim ako fino ne zamolimo Veliku Albaniju da nam ne pravi probleme.

Ne kažem da bi u tom slučaju Velika Albanija, baš stalno opstruirala tu komunikaciju, ali povremeno sigurno bi. Tek da se zna, da nam diše za vratom, i da istu kontroliše. Možda bi jednom godišnje bio opljačkan ili možda granatiran neki kamion, svejedno. Dovoljno da Koridor 10 postane neupotrebljiv, dok se u nekim narednim srpskim maštarijama ne bi projavila ideja nekog novog „džoranja“.

Možda je to vizionarski predvideo naš premijer, kada je Tačiju predložio izgradnju novog autoputa? Da ga zavara. U vicevima uvek Srbin ispadne najpametniji. Ali vic je vic, život je život, a država je država.

Ipak u svakoj nesreći ima i sreće. U slučaju „džoranja“ Kopaonika za Preševsku dolinu, izbegle bi se frustracije evropejaca iz „kruga dvojke“, da kada odu na skijanje na „Kop“, budu sigurni da im albanski integrisani carinici neće oduzimati ski-pas, jer nisu platili carinu i porez republici Kosova, te hoće da se skijaju mufte. Jer vrh Kopaonika pripada opštini Leposavić, a IBM odavno nije sinonim za kompjutere. „Hajdemo u planine i predajmo doline“, bila bi nova himna Srbije, usaglašena sa evropskim standardima i orila bi se u iščekivanju DATUMA širom evropske Srbije. Od Bajlonijeve do Kalenićeve pijace.