Досије Косачов: СрБско спиновање или конкурс за "руског Вордсворта"

Оба пола српског политичког спектра, како онај либералистичко-империјалистичко-западњачки, тако и онај конзервативно-национал-романтичарски, имају од Русије потпуно идентична очекивања – да буде оно што је Хрватима била Немачка деведесетих, односно што су САД косовским Албанцима данас. Дакле, спонзор, покровитељ, заштитиник и, пре свега, дадиља. С тим да је то за једне права ноћна мора, а за друге слатки и још увек неостварени сан.

Чињеница да Русија ником није завела санкције и није ни са ким заратила за наш рачун најпопуларнији је разлог презира према Русији међу овдашњим атлантистима, а чињеница да је НАТО нама учинио и једно и друго за њих је доказ да би и ми требало што пре да „окренемо ћурак наопако“, ставимо се под моћну "атлантску" заштиту и своје непријатеље "надмудримо" тако што ћемо прећи на њихову страну. С друге стране, они који на овај или онај начин оспоравају доминантни политички вектор Србије у последњих 10 или 20 година, у чињеници да Русија за нашу љубав није учинила ништа од наведеног, у томе виде необорив доказ да ми ту љубав свете и велике "мајке Русије" нисмо ни заслужили. Јер да јесмо, Велика Русија би већ некако нашла начина да прискочи у помоћ и реши све наше проблеме.

То нас доводи до наизглед потпуно бесмислене ситуације, у којој се испоставља да је и атлантистима (како оним "ултралибералним", тако и оним "национално-конзервативним"), на сличан начин као и "русофилној", радикално десној опозицији, као хлеб насушни потребна једна специфична слика Русије, слика која понајбоље одговара холивудским стереотипима о бахатим, пијаним "Москаљима", емотивцима, који лупају шаком о сто и вичу „њет!“, а непослушне шаљу у Сибир или пред стрељачки вод. Једнима је та слика потребна да би показали и доказали како је, ето, једина алтернатива светлуцавој, рекламно исклибереној "ЕУ-НАТО-нема-алтернативу" стварности – руски стрељачки вод. Другима је, пак, она потребна као доказ да су тај стрељачки вод више-мање заслужили они који политику Србије воде последњих двадесет година! При томе, не зна се која је страна јаднија у својој учауреној провинцијалности и недостатку икаквог осећаја за дух времена – она која наседа на идиотску карикатуру Русије као офуцаног хладноратовског страшила направљеног за замајавање људи који Русију не знају да нађу на карти, или она која се са том изопаченом сликом идентификује, бунтовно одлучујући да, холивудским жаргоном речено, „навија за негативце“, у лику егзозичне "славјанске" оријенталне деспотије.

Приметно одсуство заинтересованости руских званичника за унутрашња питања и проблеме Србије само је допринело општој конфузији везаној за Русију и њене интересе у датом тренутку. Дипломатска битка око Косова и Метохије, која је уследила после пресуде МСП, допринела је (моно)поларизацији ставова о односима са „словенском мајком“. У првој фази, док је Србија промовисала, наводно, „тврду“ варијанту своје резолуције за Генералну скупштину УН, либерални и прозападни медији (читај – практично сви) јадиковали су над неминовном репризом „рата са целим светом“, у који нас, идући перфидно за својим интересима, опет увлачи ко други него зла Русија, која на тај начин „штити своје интересе“ (шта год они били), а за нас је „баш брига“ (као оне руске комесаре што пију вотку и једу кавијар док своје војнике шаљу у смрт, знате, било је у оном филму). За то време, „слободно медијско небо Србије“, углавном радикални "национални" интернет форуми и понеко штампано издање махом везано за крупни капитал сумњивог порекла углас је довикивало Владимиру Путину и Дмитрију Медведеву „Не верујте им ништа. Све лажу!“, упозоравајући на предстојећу „велеиздају“, која, сама по себи, нама у Србији и неће толико тешко пасти пошто знамо с ким имамо посла, колико ће бити „нож у леђа Русији“, која се, ето, за нас залаже у Уједињеним нацијама. А у другој фази, након што је овом здруженом акцијом са једне и друге стране политичког спектра српска дипломатска иницијатива „пацификована“, а резолуција ублажена, српски прозападни медији су први потрчали да се, замислите сад, страховито забрину над „репутацијом Србије у Русији и Кини“, док су им „патриотски“ терцирали у доказивању те тезе.

У том хорском певању наизглед љутих идеолошких и политичких противника готово незапажено су прошле две "баналне" чињенице, као што су она да су и амбасадор Конузин и Министарство иностраних послова Русије подржали – и ову – српску резолуцију, оценивши да она не угрожава српске интересе на КиМ и да, што је најважније, не задире у важност и ауторитет Резолуције СБ 1244, која је „основа за решавање питања Косова“. Исто тако, апсолутно нико није обратио пажњу на изјаву Константина Косачова, председника спољнополитичког одбора руске Државне думе, објављену на дан када је резолуција измењена у руским новинама Взгляд, да независност Косова „једноставно не може проћи у УН“, нити у Савету безбедности, нити у Генералној скупштини, јер је то напросто неприхватљиво за велику већину земаља.[1] Али су зато готово сви српски медији, међутим, интегрално пренели другу Косачовљеву изјаву, по којој ће промена резолуције у УН Србију „коштати територије“, а српска дипломатија „изгубити сваки кредибилитет“, пре свега зато што су власти у Београду одбиле „дипломатску помоћ, правне консултације и стратешку подршку Русије и ШОС“ (и ШОС?!).[2] Изјава је попут пожара прострујала српским интернет-небом, безброј је пута цитирана и преношена и изгледа да је, упркос њеном више него спорном садржају, нико није ни покушао да је испита и провери.

Једини проблем је, међутим, то, што ове друге изјаве никада није ни било!? Тривијално претраживање руске штампе у наведеном периоду показаће да је Косачов по питању Косова, Србије и УН имао само једну изјаву, ону прву, која је мало кога заинтригирала. Сваком трезвеном – и трезном – посматрачу одмах је ту морало бити макар нешто сумњиво, односно, морало му је бити јасно да Косачов, иначе дипломата првог ранга и господин човек, никада себи не би допустио овакву недипломатску изјаву, какву би себи тешко приуштили чак и за бруталне, недипломатске изјаве и притиске увек расположени британски амбасадори у Београду. Ту другу изјаву је, како ствари стоје и како је показало наше мало истраживање, буквално ИЗМИСЛИО један докони форумаш на сајту SerbianCafe, који је баш жарко хтео да ови "наши" (тј. Тадић, Јеремић и остали) „добију што заслужују“. У недељу је ТА „вест“ већ била на блогу novinar-novinar.blogspot., а од тада се проширила на све стране, нарочито се разлила по квази и ултра-патриотским форумима, да би дошла и до политичке стране тиражних дневних новина Преса, па чак и на насловну страницу Правде.[3]

На страну скандалозно фалсификовање изјаве високог руског званичника, које сигурно неће оставити добар утисак на наше спољнополитичке савезнике, на страну вероватно оправдана љутња на своју власт која је – још једном – поклекла под западним притиском, на, страну и очигледно жарка потреба српских самопрокламованих патриота нео-нацистичког и нео-бољшевичког опредељења, решених да своју земљу „завију у црно, да би јој свануло“.

Да све буде још трагикомичније, ову исфабриковану Косачевљеву изјаву су чак поједини самозвани и "новокомпоновани" аналитичари и наводни "познаваоци руске политике" користили као основицу и "крунски доказ" у својим анализама последњих догађаја. А један од њих, који је ових дана самоуверено и нашироко објашњавао шта незванично о српској политици кажу "руски дипломатски и политички кругови"- а, по њему кажу да су их, уз Тадића и Јеремића, преварили и аналитичари из НСПМ, у чији патриотизам су Руси, ето, безрезервно веровали![4] - такав, дакле, "познавалац" Руса и руске политике не само да није нашао за сходно да се код својих "руских саговорника" распита, или макар да на нету провери одакле то Константину Косачову у два дана две тако различите изјаве о истој ствари?!

„Случај Косачов“ показује, колико је, у ствари, катастрофално стање у српским медијима и колико је наша јавност далеко од „објективног и непристрасног сагледавања стварности“. У ствари, заборавите објективност и непристрасност – колико је она далеко од било какве стварности! А о истини да и не говоримо. При томе, далеко од тога да се овако нешто у Србији догађа први пут. Незаинтересованост наших новинара за проверавање извора с једне, и велика заинтересованост да информација по сваку цену "послужи сврси" с друге стране, већ је неколико пута производила врзино коло лажних информација, које су се по правилу завршавале штетом по Србију. Сличан, тек нешто мање упечатљив скандал, био је и недавни случај „тајних преговора између Србије и Бугарске“ око модификовања трасе „Јужног тока“, који је прво објавио „угледни београдски лист близак властима“, затим га је одатле преузео и разгласио руски Комерсант (нека врста руског Данаса), да би се вест вратила у Србију – сада дефинитивно „потврђена из руских извора“. С тим што у том спиновању обично главну реч воде "евро-атлантски" медијско-пропагандни центри, којима на располагању стоји и сва могућа материјална логистика, а сада су им се у томе, на свој трапави и примитивни начин придружиле и национал-патриоте. Но, док "евро-атлантски" медији и лобистички центри то раде перфидно, суптилно и лукаво, промовишући одређене "пожељне" вести и мењајући смисао, наслове и акценте другима, ови "национал-патриЈотски" просто-напросто узму па измисле читаву изјаву и још је ставе у уста не тамо неком анонимном блогеру, него ни више ни мање председнику спољнополитичког одбора Русије, земље за чије се пријатељство и љубав тако силно боре и залажу.

А у ствари, ако једни (то јест, ови други) тако редовно и тако успешно раде за рачун, односно у корист оних првих, да ли можемо бити баш тако сигурни да су то заиста два супротстављена пола политичког и интелектуалног спектра?

списак линкова где је објављена наводна изјава Константина Косачова

[1] http://vz.ru/politics/2010/9/9/431401.html

[2] http://www.pressonline.rs/sr /vesti /vesti_dana /story /133043/Kosa %C4%8Dov:+Srbija +%C4%87 e+izgubiti+i+teritoriju +i+kredibilitet+u+ svetu.html

[3] http://www.pravda.rs /2010 /09 /14/srbija-ostala-bez-ijednog-saveznika/

[4] http://www.vidovdan.org /2010-03-21-19-46-21/2179-2010-09-10-13-41-53