Политички живот | |
Докле ће Србија да тражи себе |
![]() |
петак, 28. септембар 2012. | |
Од почетка деведесетих, када је разбијена СФРЈ у којој су сви Срби, вероватно последњи пут, живели у једној држави, а то нисмо знали/могли да одржимо, Србија тражи себе. У том тражењу економски је девастирана, међународно најблаже речено маргинализована, чак и бомбардована, безбедносно „избушена“ и угрожена и политички дестабилизована, а њени грађани осиромашени и доведени до безнађа. Политичке елите, самоуверене и арогантне а међусобно некооперативне и врло често посвађане, долазиле су на власт некада под сумњивим околностима, понајчешће безочно обмањујући бираче лажним обећањима. Почињале су сваки пут, изнова – од ратова, уличних протеста и крвавих демонстрација, преко паљења Скупштине и кризних штабова са калашњиковима, до прављења непринципијелних и неприродних коалиција само да би се дошло на власт. Није ни чудо, јер је у њиховој свести и схватању вршења власти да је власт сласт а моћ богатство. Ратно профитерство, међународне санкције и хиперинфлација представљали су почетак енормног богаћења појединаца уз и из власти, претече данашњих тајкуна. Увећавање њиховог богатства и стварање нових богаташа омогућили су пљачкашка приватизација, уништавање домаћег банкарства, неконтролисани увоз и неолиберални економски концепт, што је довело до катастрофалних резултата у привреди и огромној незапослености. Набујала је системска корупција и организовани криминал. Уништена је средња класа, а без ње нема ни политичке ни привредне стабилности. Имајући у виду кроз шта је све прошао, грађанин Србије може се слободно запитати да ли је нормалан ако још није полудео. Осиромашен до ивице беде, политички изманипулисан и преварен, али ипак, за разлику од неких из политичких елита, остао достојанствен и морално усправан. Са демократским променама, сада би се можда могле назвати такозваним, дошла је на власт генерација политичара која је имала шансу да промени на боље Србију на унутрашњем и поврати углед на међународном плану. Да ли је у томе успела? „Резултати“ говоре и видљиви су и „из авиона“, а грађани су то најбоље осетили на својој кожи. Србија још није изнедрила ни Броза, ни Манделу, ни Путина. Није имала политичара – државника да сагледа где је Србија и са визијом куда да крене. Државника који би својом харизмом и визијом знао да окупи све релевантне факторе у држави Србији у формулисању стратешких државних и националних циљева. Уместо јединствене државне и националне стратегије, која би ушла у програме и радне обавезе сваког субјекта у друштву, остављајући по страни појединачне, посебно страначке интересе и разлике, свака нова власт, по правилу склепана од неприродних и непринципијелних коалиција по принципу „ја теби ти мени“, довела је до озбиљне и опасне политичке поделе српског друштва на „две Србије“, што је створило повољну климу за стране утицаје и уцене. При томе, грађани су перфидно обмањивани, не само оним о 1.000 евра деоница, већ много озбиљнијим попут изјаве у изборној кампањи 2008.: “Ја нећу дозволити да се врате мрачне снаге из деведесетих“, а одмах после избора са тим истим „мрачним снагама“ потписују Декларацију о политичком помирењу да би се само склепала било каква парламентарна већина. Сада се пак говори о „центрима моћи“ који испод жита раде на рушењу владе у којој су те „мрачне снаге“. Да није тужно и ружно било би смешно. За Србију поражавајуће. Свима нам је јасно да је Србија на ивици понора. Србија се мора окренути саборности и политичком јединству. Мора коначно формулисати два најважнија државна и национална циља: 1. Србија економски развијена земља и 2. Србија уређена држава. Тешко да једно без другог може. ЕУ и КиМ, за сада, на споредни колосек и споровозно. Актуелна власт, која има комотну парламентарну већину, уз најшире консултације најумнијих људи Србије, стручне и научне јавности, представника послодаваца и запослених, уз коришћење позитивних страних искустава, а њих није мало, морала би да изради стратегију и дугорочне мере за реализацију ова два циља. При томе, имајући у виду међународне околности и посебно стране утицаје и притиске, највећу пажњу би требало посветити максималном коришћењу компаративних предности, сопствених људских потенцијала и природних и материјалних ресурса. Јер, што дође са стране биће прескупо и са условима. Не мање важно: У реализацији ова два стратешка циља Србија мора црпети своју моралну снагу из славне прошлости и духовног наслеђа што су јој оставили славни претци.
Најновијом изборном вољом грађана формирана је нова власт. Таква је каква је. Од ње очекујемо много. Почетни ентузијазам и активности које подузима у веома тешким условима, дају наду да ће донети промене на боље. Немамо више ни снаге ни ресурса а ни луксуза да већ сада размишљамо о неким новим превременим изборима. Чак ни прекомпоновање парламентарне већине, о којој се све више говори не само у „кулоарима“, вероватно не ди донела ништа ново већ само губљење времена, нове поделе и опет све „Јово наново“. Зато, дајмо јој шансу да своје програме и коалиционе споразуме, уз уважавање воље и интереса и оног дела грађана који су свој глас дали опозицији, преточи у ова два најприоритетнија циља и донесе стратегију за њихову реализацију. |