2011. iz ugla NSPM

1. Odbijanje srpske kandidature za EU

2. Hapšenje i izručenje Ratka Mladića

3. Srpske barikade na severu Kosmeta

4. Neuspešna prodaja Telekoma

5. Zabrana održavanja gej parade u Beogradu

Političar godine:

1. Ivica Dačić: Jedini imao hrabrosti da preuzme odgovornost za ovogodišnju zabranu bezbednosno i politički visoko rizične gej parade. Prvi iz vlasti javno obelodanio pritiske koji Brisel vrši na Srbiju po raznim pitanjima (od gej parade, do Kosova). U želji da zadrži ili vrati deo razočaranih glasača, otpočeo prestrojavanje od evrofanatizma ka evrorealizmu, pa i skepticizmu. Mnogi sumnjaju da je to samo predizborni trik inteligentnog Ivice, ali mnogi, pogotovo u odsustvu dobre alternative, sve više podležu njegovoj zdravorazumskoj retorici. Iako deluje prilično „netelevizično“, zapravo je izuzetno vešt u ophođenju sa javnošću i medijima. Odličan dribler na malom prostoru, naviknut da se snalazi i vešto probija između „velikih igrača“ – kako nekada u SPS-u, tako i sada na političkoj sceni. Zadržao mesto najpopularnijeg ministra u nepopularnoj vladi i podigao stranku značajno iznad cenzusa. Za sada uspeva u onome što će izgleda ostati Tadićev neostvareni san – da bude „dobar i sa Rusima i sa Amerima“ – ali je pitanje da li će to moći i onda kada/ako ikada postane „broj jedan“. Poželjan partner za oba favorita na predstojećim izborima, iz kojih će, po svoj prilici, Ivica Dačić izaći ili kao „pukovnik“ (premijer) ili „pokojnik“. Trenutno se mnogo izvesnijim čini ono prvo.  

2. Dragan Đilas: Vrlo slično Dačiću. Mudro se držao po nepopularnom pitanju gej parade i gradio imidž „čoveka koji rešava probleme“. Ne obazirući se mnogo na kritike, priveo kraju most preko Ade – uz onaj preko Beške, jedini pravi kapitalni objekat postpetooktobarske vlasti. Uspešno kontroliše značajan deo medija i gotovo konsensualno viđen za Tadićevog naslednika u stranci. Kao posledica svega navedenog, zabeležio ogroman skok u istraživanjima javnog mnjenja, preskočivši u tome doskora neprikosnovene Jeremića i Tadića. Ne računajući Vučića, najveći problem mu je to što se ipak malo previše i prebrzo uzdigao u stranačkoj hijerarhiji, na šta se u takvim organizacijama nikada ne gleda sa simpatijom. Drugi problem jeste generalno opadanje popularnosti čitave stranke, odnosno čitave vladajuće političko-ideološke paradigme, tako da će se Đilas u narednim mesecima verovatno naći u dilemi da li da to opadanje pokuša nekako da zaustavi – ili pak da ga još dodatno ubrza i onda se pojavi kao spasilac.  

3. Aleksandar Vučić: nesumnjivo glavni operativac trenutno najjače srpske stranke. Uspešno (konačno) proizveo dugo najavljivani stranački program, proširio medijsku vatrenu bateriju naprednjaka, vešto i neprestano držao otvorenu temu „žute korupcije“ i izašao ojačan iz Tomine pustolovine sa štrajkom glađu. Ulazi sa velikim ambicijama u predstojeće izbore i sve znane i neznane postizborne kombinacije.  

4. Dragan Marković Palma: Najviše napredovao na rang-listama i tokom 2011. postao takoreći srpski političar sa najvišom srednjom ocenom (preko 3). Govorio o gej paradi ono što većina naroda misli. Nastavio sa promovisanjem jagodinskog „privrednog čuda“ širom Srbije i pred TV kamerama uspešno kupao, edukovao, zabavljao, uparivao, venčavao i umnožavao jagodinsku populaciju. I pored unosnih ponuda od strane naprednjaka i Dinkića, ostao veran Dačiću (za sada) i ukoliko ne bude ugušen korupcionaškim dimom iz Kolubare ne mora mnogo brinuti za svoju političku budućnost.

5. Rasim Ljajić: Iako je, zapravo, osoba sa najdužim stažom u vlasti od svih aktuelnih političara, Ljajić i dalje uspeva da ga javnost doživljava kao „običnog“ i „dobrog čoveka“, odnosno „čoveka iz naroda“ – i to je njegov najveći politički kapital. Sa relativno slabom strankom, ali stabilno visokim nivoom lične popularnosti i minimumom negativnih poena, Ljajić je idealna i najpoželjnija udavača na srpskoj političkoj sceni. Rado bi ga kao partnera videli i DS i SNS i SPS i URS i LDP – ali za njega ni jedan od ovih izbora nije bez mane i opasnosti. Verovatno bi mu najpametnije bilo da pokuša sam – niko od „malih“ nema od njega veću šansu da se dokopa cenzusa – ali je to, razume se, i najriskantnija varijanta. On je živi dokaz kako je ponekad mnogo otvorenih opcija gore nego kada imate samo jednu ili dve.

Politički gubitnik godine:

1. Boris Tadić: Ove godine doživeo više žestokih šamara od svojih „evropskih prijatelja“ i suočio se sa praktičnim slomom politike „i Kosovo i EU“, u koju više ne veruju ni njegovi glasači ni protivnici. Što sopstvenim postupcima i izjavama, a što smišljenim potkopavanjem od strane ovdašnjih probriselskih i prozapadnih medija koji su ga svojevremeno i uzdigli, uveliko je delegitimizovan i demonizovan, pri čemu nije sasvim jasno da li je cilj te delegitimacije njegovo potpuno rušenje i zamena novim, još „konstruktivnijim“ snagama, ili, pak, samo njegovo slabljenje da bi se prinudio na još veće ustupke povodom Kosova, Vojvodine, rasprodaje javnog sektora i sl. Nakon poslednjih stranačkih izbora počeo mu se kruniti i autoritet i unutar stranke, mada se čini da – barem za sada – ipak koliko-toliko drži stranačke konce. (Što ne znači da bi tako bilo i nakon eventualno izgubljenih republičkih izbora.) Za drugosrbijance i radikalne atlantiste Tadić je odigrao svoju ulogu i postao „kočničar evropskog puta“, a za veliki deo opozicije i dalje je čisti „izdajnik“. No, mnogo veći problem od toga predstavlja mu teška ekonomska situacija i pogoršanje standarda sve većeg broja građana, kao i rašireno uverenje – kojem je sam doprineo – da je on lično zaslužan, odnosno odgovoran za sve što se u zemlji dešava. Živi dokaz da je lakše glumiti „Klunija“ nego „Tita“.  Smrtnu opasnost za njega predstavlja tvrdnja političkih kuloara da su ga „otpisali i na istoku i na zapadu“, a najveću nadu mu verovatno uliva to što je i najjača opoziciona stranka oličena u Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću retko kome previše uverljiva i atraktivna opcija.   

2. Tomislav Nikolić: Ne samo što ni u 2011. godini nije bilo vanrednih parlamentarnih izbora koje naprednjaci tradicionalno najavljuju za svako „naredno proleće“, već se i Nikolićev „poslednji adut“ kojim je trebalo iznuditi izbore - štrajk glađu – pokazao kao očajna ideja i završio kao potpuni fijasko. Posle komedije sa štrajkom, Nikolić je ostatak godine uglavnom proveo u ulagivanju zapadnim ambasadorima i viđajući se sa osvedočenim srpskim „prijateljima“ – od Mila Đukanovića, preko Zukorlića, do Janeza Janše. Ova evolucija je kulminirala oko 9. decembra, tako što se po izjavama Nikolić gotovo više uopšte nije mogao razlikovao od  ovdašnjih NVO perjanica ili Čede Jovanovića (prema nekim teorijama – svog budućeg koalicionog partnera!). Bilo kako bilo, na kraju predstojeće godine jedan od ove dvojice – ili Nikolić ili Tadić – ipak će biti u prilici da se „poslednji smeje“. (Što se za Srbiju verovatno baš i ne bi moglo reći.)   

3. Mlađan Dinkić: Nekada najmoćniji čovek u državi. Osoba koja je likvidirala srpski bankarski sektor, Miroljuba Labusa i Bogoljuba Karića. Godinama vedrio i oblačio srpskom privredom. Nakon poslednjih izbora, drugi lider vladajuće koalicije, odmah iza Tadića. U međuvremenu se, potisnut od strane Dačića i demokrata, malo precenio i preigrao i završio tako što je prilikom ovogodišnje rekonstrukcije Cvetkovićevog kabineta preko noći izbačen iz vlade. Istina, zadržao je i dalje deo finansijskog uticaja, ali je to samo bleda senka onoga što je predstavljao na početku i za vreme prve Koštuničine vlade. Pokušao da se prestroji na novu, „regionalističku“ priču i deluje iz drugog plana, ali ta ideja sa objedinjavanjem lokalnih lidera za sada ne daje očekivane rezultate. Na samoj je ivici ispadanja iz ozbiljne političke igre, mada ne treba nikad potceniti njegov fajterski karakter i spremnost da se bori do kraja. Najveći problem za Dinkića je to što ga trenutno više niko iskreno ne želi kraj sebe.

4. Vuk Drašković: Iako je krajem godine naprasno medijski podignut iz mrtvih, Drašković je proćerdao i ono malo preostalog političkog kredita koji mu je preostao iz devedesetih. Predviđen da predstavlja projektovano „desno krilo“ Jovanovićevog „Preokreta“, manjak glasova nadoknađivao medijskom aktivnošću. Plakao u TV studiju zajedno sa Natašom Odalović zbog „konačno i definitivno izgubljenog Kosova“. Sa svih ekrana i naslovnih strana grmeo da moramo što pre da „prihvatimo realnost“ na Kosovu i u svetu, i da Brisel i Vašington nemaju alternativu. Za razliku od građana, evro-atlantski novinari i mediji su naprosto oduševljeni njegovim „hrabrim nastupima“. Nije uspeo da smeni, odnosno opozove čak ni svog sopstvenog ministra u Cvetkovićevoj vladi. Za njegovu političku budućnost već duže vreme mnogo su značajnija personalna rešenja u ambasadi SAD nego to šta će se zbivati na srpskim izborima.

5. Božidar Đelić: Kandidat za obe kategorije. Gubitnik, jer se nije ostvarila ideja - u koju je uložio mnogo napora i obećanja - da će Srbiji sigurno dobiti status kandidat za EU do kraja 2011. godine. Potencijalni dobitnik, jer je održao reč da će podneti ostavku zbog činjenice koja je od njega napravila gubitnika, što je gest na koji je javnost pozitivno reagovala.

Skandal godine:

- Brutalna uslovljavanja i pritisci na Srbiju povodom Kosova, gej parade i EU kandidature – i spremnost velikog dela ovdašnje političke, medijske i akademske elite da, pod različitim izgovorima, te pritiske podržava, ili da se pravi da ih ne primećuje.   

- „Tehnički“ pregovori sa Prištinom, vođeni mimo bilo kakve strategije, saglasnosti Skupštine, Ustava, dugoročnih nacionalnih interesa i - zdrave pameti

- Kampanja protiv ambasadora Konuzina i pojačanje antiruske medijsko-političke histerije

- Dovršetak drugosrbijanskog „marša“ kroz kulturne i državne institucije, simbolički oličen inauguracijom Svetislava Basare u „književnog klasika“ koji svečano otvara najznačajniju nacionalnu književnu manifestaciju.

Dnevne novine (politička rubrika)

- Večernje novosti

- Politika

- Danas

Politički novinari:

- Miroslav Lazanski (Politika)

- Ljiljana Smajlović (Nezavisne, Vreme)

 - Milan Milošević (Vreme) 

- Slobodan Reljić (Večernje novosti)

- Batić Bačević (NIN)

Kolumnisti:

- Vojislav Žanetić (Novosti)

- Mirjana Bobić Mojsilović (Novosti)

- Dragoljub Žarković (Vreme)

- Đoko Kesić (Pres)

- Miodrag Zarković (Pečat)

Urednik:

- Manojlo Vukotić (Novosti)

- Milorad Vučelić (Pečat)

Politička karikatura:

-Marko Somborac (Blic)

Politička TV emisija:

1. Između dve vatre – Ljubica Gojgić (B92)

2. Utisak nedelje – Olja Bećković (PG Mreža, TV B92)

3. Oko – Zoran Stanojević (RTS)

4. Da, možda ne – Olivera Kovačević (RTS)

5. Stav Srbije – Dragan Bujošević (TV Prva)

Najbolja politička radio-emisija:

1. Sedmica - Zoran Prodanović.(Radio Beograd 1)

2. Agora – Snežana Bićanin (Radio Beograd 2)

3. Rečeno-prećutano – grupa autora (Radio Beograd 2)

Medijsko-politički treš godine:

1. Pristrasno i tendenciozno izveštavanje medija prilikom hapšenja Ratka Mladića i otkazivanja gej-parade

2. Pisanje „Blica“ o nemačkoj politici prema Srbiji i razlozima za nedobijanje kandidature, pri čemu su vodeći nemački listovi pokazivali neuporedivo veći stepen objektivnosti i kritičnosti prema stavovima nemačke vlade i Angele Merkel

3. „E-novine“ (Petar Luković)

4. Vladimir Đukanović (Radio „Fokus“) 

5. Pokušaj medijskog podgrevanja i usmeravanja istrage o „političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića“

Izjave godine:

Pitaju me zašto loše izgledam. Nismo bolesni, nego radimo od jutra do mraka na rešavanju problema i zbog toga ćemo i ubuduće tako izgledati.

(Boris Tadić, predsednik Srbije, "Vesti")

Skoro sedam meseci mi nemamo nikakvu komunikaciju i to je ono što najviše boli.

(Tomislav Nikolić, predsednik SNS-a, o komunikaciji s predsednikom Srbije Borisom Tadićem, "Blic")

Da li je paradoksalno ići u školu, obrazovati se, raditi, a znati da jednog dana nećete više biti živi?

(Mirko Cvetković, premijer Srbije, na pitanje "da li je paradoksalno da težimo Evropi koja nam postavlja uslove koje očigledno ne možemo da ispunimo", "Večernje novosti")

U momentu kad smo ispijali vino došla je gatara, i kada je pogledala Barozov dlan videla je da ćemo do kraja godine dobiti status kandidata za članstvo u EU.

(Božidar Đelić, potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije, o večeri u Skadarliji za predsednika Evropske komisije Žozea Manuela Baroza, "Smedia")

I šta radi naš ministar spoljnih poslova, osim što ima puno razumevanje za susrete sa kanibalima po Africi?

(Čedomir Jovanović, predsednik LDP-a, "Tanjug")

Današnja odluka da se odloži dodeljivanje kandidature Srbiji za mart 2012. godine predstavlja veliku pobedu proevropskih snaga u državi.

(Nenad Čanak, predsednik LSV-a, "RTV")

Narod i DSS nemaju ništa protiv Evrope u kojoj je Srbija bila u 19. veku.

(Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a, u Valjevu, "Beta")

(Željko Mitrović, vlasnik TV "Pink", o bojkotu hrvatske muzike, kinematografije i turizma zbog zaplene njegove jahte u Hrvatskoj, "Tanjug")

Iako sam obavestio predsednicu parlamenta da zamrzavam status poslanika, neću zamrznuti i platu.

(Esad DŽudžević, poslanik Bošnjačke liste, "Danas")

Vlast ne bi smela da odlaže svoj poraz.

(Tomislav Nikolić, predsednik SNS-a, "Intervju" RTS-a)

Stojim vam na raspolaganju, zovite me, negujte me da vam duže trajem.

(Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a, na kongresu Demokratske omladine, "Alo!")

Petkom ujutru sam spremna da prodam svoje dete na pijaci, samo da emisija bude dobra. U subotu bi mi već bilo žao, ali petkom ne pitam za cenu.

(Svetlana Vuković, sa Svetlanom Lukić autorka radio emisije "Peščanik","Peščanik.net")

(Biljana Srbljanović, dramski pisac, o NATO bombardovanju Srbije 1999, "Peščanik" Radija "B92")

Negativne posledice svetske ekonomske krize manje su u Srbiji nego u drugim zemljama. Srbija je u prednosti jer je decenijama u krizi.