Predsednik koji sa Zapada sluša samo muziku

Jedan od najnezahvalnijih zadataka u politici jeste stupanje na izvesnu dužnost posle nekoga ko je na tom položaju ostavio istorijski trag. Neminovno će vas svi, od samog početka mandata, porediti s prethodnikom, i moraćete valjano da se pomučite kako biste u tim poređenjima izbegli ubedljiv poraz.

Predsednik Rusije Dimitrij Medvedev se, pre godinu i po, prihvatio tako složenog zadatka, a pre godinu dana i zvanično prionuo na njega. Ali, kao da to nije bilo dovoljno komplikovano, sudbina mu je dodala još jednu otežavajuću okolnost: njegov prethodnik je i dalje tu! Nije se povukao, ne piše memoare, ne živi u romantičnoj zabiti odakle samo povremeno daje ekskluzivne TV ispovesti! Ne, njegov prethodnik i mentor, Vladimir Putin, verovatno najznačajnija pojava svetske politike u deceniji na izmaku, aktivan je koliko i ranije, i to iz neposredne blizine Medvedeva – kao premijer Ruske Federacije.

Sva je prilika, dakle, da će i mandat Dimitrija Medvedeva istorija podvesti pod "Putinovu eru". Sam Medvedev, čini se, ne bi imao ništa protiv toga: o svom prethodniku i zvanično priča samo najlepše, a nezvanično ga, kako tvrde oni koji ih poznaju obojicu, voli i ceni još i više nego što pokazuje u javnosti.

U postideološkom svetu, u kojem morate biti prvi tamnoputi predsednik SAD da bi vam bio garantovan status političkog superstara, Putin je ipak postao globalno prepoznatljiv državnik. Delom zbog čuvenih fotografija iz ribolova ili sa safarija. Delom zbog živahnih aktivnosti u džudou i drugim borilačkim veštinama. Delom zbog misteriozne KGB prošlosti, o kojoj se nemilice sastavljaju bajke. Najviše, međutim, zbog toga što je za vreme njegova dva predsednička mandata, a posle ekonomski porazne vladavine Borisa Jeljcina, Rusija ponovo ojačala toliko, da su Amerikanci izvukli iz naftalina ostarelog Zbignjeva Bžežinskog (od kojeg Moskva ne pamti ogorčenijeg protivnika) i opet mu dodelili važnu ulogu u državnoj administraciji. Zasluge za povratak Rusije na glavnu međunarodnu pozornicu maltene isključivo se pripisuju odsečnom, vazda ozbiljnom Putinu, u kojem brojniji deo planete (prvenstveno Azija i Južna Amerika) vidi neustrašivog borca protiv američkog imperijalizma, dok ga onaj bogatiji deo sveta (SAD i Evropa) smatra za beskrupuloznog diktatora, neku vrstu Staljina sa crnim pojasom. Taj i takav Putin, po kojem će mnogi pamtiti početak 21. veka, ostavlja u senci ne samo protivnike na unutrašnjopolitičkoj sceni, nego i saradnike. A posebno naslednike.

Sva je prilika, dakle, da će i mandat Dimitrija Medvedeva istorija podvesti pod "Putinovu eru". Sam Medvedev, čini se, ne bi imao ništa protiv toga: o svom prethodniku i zvanično priča samo najlepše, a nezvanično ga, kako tvrde oni koji ih poznaju obojicu, voli i ceni još i više nego što pokazuje u javnosti.

Putinovi protivnici i kritičari, međutim, uzdaju se u to da dolazak Medvedeva na mesto predsednika Rusije predstavlja kraj Putinove ere. Predviđaju da će se Dimitrij, intelektualac blage naravi koji se kune u liberalnu demokratiju i "Dip parpl", neizostavno sukobiti sa svojim tvrdokornim mentorom i iz tog okršaja izaći kao pobednik, koji će povesti Rusiju "u pravom smeru".

U biografiji Dimitrija Medvedeva, zapadni analitičari prepoznaju ne trećeg Staljina, već drugog Gorbačova. Za sada ih "stanje na terenu" demantuje, jer se u odnosima Medvedeva i Putina ne daju nazreti čak ni obrisi bilo kakvog neslaganja, ali zapadni analitičari uvereni su da je sadašnji predsednik Rusije jedini koji je sposoban da politički razoruža bivšeg. 

Zaljubljen još od škole 

Dimitrij Anatoljevič Medvedev rođen je 14. septembra 1965. godine u tadašnjem Lenjingradu (danas Sankt Peterburg), kao jedino dete univerzitetskih profesora Anatolija (predavao fiziku) i Julije (ruski jezik i književnost). Detinjstvo i mladost proveo je u skromnom stanu od 40 kvadrata u kvartu Kupčino, koji se po svemu razlikuje od kraja u kojem je stasao Vladimir Putin, takođe rođen u Lenjingradu.

Putinov zavičaj, naime, bilo je surovo radničko naselje u kojem su deca, čak i u to doba u kojem su vicevi o "ruskim huliganima" beskrajno zabavljali beogradske mangupe, morala da nauče da se snalaze na ulici. Putin je tako, prema sopstvenom svedočenju, još kao klinac predvodio bandu vršnjaka koja je istrebljivala pacove po ulazima i stepeništima. Na drugoj strani, Medvedev je rastao u intelektualnom okruženju, u kojem mu je najveći problem bio kako da objasni ocu da se neće, poput njega, baviti u životu naukom, već pravom.

A počeo je da mu objašnjava vrlo rano. I u tom objašnjavanju nije bio ništa manje odlučan i istrajan nego Putin u istrebljivanju pacova:

Sva sećanja na Medvedeva iz tog perioda govore isto: bio je onaj tip, što kaže naš narod, "tiha voda breg roni"

- I ja sam ga ubeđivala da bi trebalo da postane naučnik, kao i njegov otac – seća se Irina Grigorovskaja, Dimitrijeva nastavnica matematike iz Osnovne škole 305. – Ali, iako je imao tek 14 godina, tvrdoglavo je to odbijao. Insistirao je da će studirati prava. Još tada sam u njemu prepoznala lidera, jer je umeo da zaokupi pažnju drugih. Bio je smiren i disciplinovan, ali pun samopouzdanja.

Sva sećanja na Medvedeva iz tog perioda govore isto: bio je onaj tip, što kaže naš narod, "tiha voda breg roni":

- Dimitrij je bio ozbiljan i smiren, baš kao i njegovi roditelji – kaže Irina Osejeva, koja mu je godinama bila prva komšinica.

- Bio je obično dete. Jedina razlika između njega i druge dece bila je ta što je on poticao iz visokoobrazovane porodice. Mnogo je čitao, znao je mnogo stvari – svedoči Vera Smirnova, nastavnica koja je Dimitriju predavala punih deset godina i sa kojom je Medvedev održao vrlo blizak odnos: kasnije, kada je postao državni funkcioner, čak ga je i posećivala u Kremlju.

Pored nenametljive, ali ipak primetne upornosti, iz rane mladosti Medvedev je pokupio još nešto za ceo život: suprugu Svetlanu. Upoznali su se još u sedmom razredu osnovne škole, ubrzo zavoleli i ostali zajedno do današnjih dana. Sam Dimitrij čak kaže da je ljubav sa Svetlanom bila jedino što je moglo da ugrozi njegovu akademsku karijeru:

- Kad sam počeo da se zabavljam s njom, nekako sam izgubio volju da učim. Bilo mi je mnogo zabavnije da šetam sa Svetlanom, nego da čitam knjige.

Dimitrij i Svetlana venčali su se 1989. godine, a 1996. rodio im se sin Ilja, za sada jedinac.

Kao i mnogi Rusi koji su u pubertetu i mladosti dočekali pozno socijalističko doba, Medvedev je bio fasciniran "džins kulturom" i posebno rok muzikom. Još kao klinac skupljao je ploče svojih omiljenih bendova: "Dip parpla", "Led cepelina", "Pink flojda" i "Blek sabata", što u tadašnjem SSSR nije bio nimalo lak poduhvat, pošto su izdanja zapadnih muzičara praktično bila zabranjena. Ali, Dimitrij je bio snalažljiv i uspevao je da dođe do dragocenog materijala, tako da je odrastao na "hard roku".

Zaokupljali su ga i sportovi, pre svih šah, dizanje tegova i plivanje. Čak i danas, uprkos zgusnutom predsedničkom rasporedu, uspeva da svakog dana, ujutru i uveče, otpliva po kilometar i po.

Mada intelektualnog porekla i usmerenja, nisu mu bili strani ni teški fizički poslovi, pa se tako za vreme studija izdržavao radeći na gradilištu.

Kada je imao 23 godine, krstio se u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Sam kaže da je to za njega bio "početak novog života". 

Genije za građansko pravo 

A početak akademskog života dogodio mu se na jesen 1982. godine, kad je upisao prava na Lenjingradskom univerzitetu. Tamo mu se, posredno, život prvi put ukrstio sa kasnijim mentorom: Medvedev je, naime, bio u klasi profesora Anatolija Sobčaka, koji je desetak godina ranije predavao i Vladimiru Putinu. Sobčak je kasnije odigrao ključnu ulogu u upoznavanju i zbližavanju njih dvojice.

Medvedev je, očekivano, bio briljantan student. Koliko je ozbiljno shvatao obrazovanje jasno je bilo čak i po tome što je, jedini u klasi, na predavanja redovno dolazio u odelima. Ipak, Jelena Bjelorukova, njegova koleginica s fakulteta, u nedavnom intervjuu "Moskovskom komsomoljecu" rekla je da se Medvedev ni po čemu nije posebno isticao:

- Imali smo mnogo harizmatičnije tipove u generaciji. Medvedev, koliko se sećam, nije učestvovao u nekim zajedničkim aktivnostima, nije se previše mešao sa ostalim studentima, već je imao svoju grupu prijatelja koje se držao.

Nikolaj Kropačev, sadašnji dekan tog univerziteta, ima sasvim drugačije uspomene na Medvedeva studenta:

- Dolazio je na predavanja u "versaće" košuljama, sa "parker" olovkom u ruci. Blistao je od luksuza, uspeha i profesionalizma. Sanjali smo da jednog dana postanemo bogati i uspešni advokati kao što je on

- Bio je genije za građansko pravo. Ako biste mu tražili da za neki problem nađe dva rešenja, on bi našao tri, ili bi se dosetio nečega što nikome pre njega nije palo na pamet.

Iz Medvedevljevih studentskih dana potiču i glasine da je povezan s KGB-om. Naime, studenti su imali obaveznu vojnu obuku, ali je Dimitrije bio pošteđen onih najtežih vežbi. Mnoge njegove tadašnje kolege verovale su da je privilegovan zato što je blizak bezbednosnim službama.

Diplomirao je 1987, ali je, umesto da se prepusti praktičnom pravu i zarađuje, počeo da radi na doktoratu, koji je završio 1990. Negde u to vreme, Rusija je uveliko zagazila u postsovjetski period, koji je zahtevao izbore. Na izborima za gradonačelnika Lenjingrada kandidovao se i Anatolij Sobčak. Svoj propagandni tim profesor je oformio mahom od bivših studenata, a među njima je najistaknutiju ulogu imao Medvedev, kojem je to bio i prvi pravi kontakt s politikom.

Pošto je Sobčak bio demokratski orijentisan i otvoreno se, godinama unazad, zalagao za liberalno tržište i višepartijski sistem, imao je tokom kampanje problema sa oficirima KGB-a, koji su mu u jednom trenutku upali u štab i zaplenili sav propagandni materijal. Prema svedočenju Sobčakove udovice Larise Narusove, Medvedev je tom prilikom pokazao odvažnost i odlučnost, za koje mnogi danas veruju da ih ne poseduje: organizovao je nekoliko saradnika i s njima je, tokom cele noći i maltene svojeručno, naštampao nove letke.

- Poverio mi se da se tada osećao kao Lenjin dok je krišom štampao komunističke manifeste – ispričala je kasnije Larisa Narusova.

Dimitrijev poduhvat svakako je bio plodonosan i, između ostalih stvari, itekako je doprineo ubedljivoj Sobčakovoj pobedi (uz te izbore, inače, održan je i referendum, na kojem su građani izglasali povratak naziva Sankt Peterburg). Profesor je 1991. postao gradonačelnik grada koji važi za "najprozapadniji" u Rusiji, a u znak zahvalnosti Medvedevu, angažovao ga je u timu svojih najbližih saradnika čim je preuzeo funkciju. U kancelariji gradonačelnika Medvedev je ostao do samog kraja njegovog mandata, 1996. godine.

Tokom devedesetih, pored političkih obaveza u Sobčakovom kabinetu, Medvedev je predavao rimsko pravo na Univerzitetu Sankt Peterburga. Tu se pokazalo da ipak poseduje harizmu – jedan od njegovih tadašnjih studenata, Pavel Timofejev, kaže da je Dimitrij bio neka vrsta idola svojim učenicima:

- Dolazio je na predavanja u "versaće" košuljama, sa "parker" olovkom u ruci. Blistao je od luksuza, uspeha i profesionalizma. Sanjali smo da jednog dana postanemo bogati i uspešni advokati kao što je on.

Zajedno sa Medvedevim, Sobčak je u svoj kabinet uveo Putina. Obojicu je postavio u odeljenje za inostrane poslove: prekaljeni obaveštajac Putin, koji je s činom potpukovnika KGB-a napustio službu bezbednosti nepunih godinu dana ranije, bio je šef odeljenja (i Sobčakov zamenik), dok je Dimitrij bio pravni ekspert. Dva nekadašnja Sobčakova učenika delila su kancelariju, čak i sto. Tada, pre punih 17 godina, zasnovali su prijateljstvo, koje neokrnjeno traje do danas. 

Zavisan od Putina? 

"Neokrnjene" su i ondašnje glasine, danas još više pojačane, da je Medvedev samo Putinov potrčko. Jedan od njihovih tadašnjih saradnika, Dimitrij Ljenkov, ovako ih se seća:

- Putin je uvek bio poslovno orijentisan i ozbiljnog izraza, dok je Medvedev bio klasičan "kancelarijski pacov" kojeg niko nije primećivao. Putin je donosio sve odluke, a Medvedev ih je slepo sprovodio.

Imidž Medvedeva kao Putinovog poslušnika niko nije toliko eksploatisao kao Stanislav Bjelkovski, ruski politički analitičar i štićenik Borisa Berezovskog. Bjelkovski je jedan od najžešćih Putinovih kritičara. Upravo je on bio izvor koji je pre nekoliko godina plasirao zapadnim medijima senzacionalan podatak da Putinovo lično bogatstvo iznosi preko 40 milijardi dolara. Neumoran je u napadima na bivšeg predsednika a sadašnjeg premijera, koga otvoreno izaziva da ga tuži sudu i dokaže da su njegove tvrdnje neistinite.

Elem, kao što to često biva, pre nego što se sukobio s Putinom Bjelkovski je bio Putinov "medijski mač", kojim se 2003. tadašnji predsednik obračunao sa oligarsima okupljenim oko Mihaila Hodorovskog i naftne kompanije "Jukos". Bjelkovski je bio taj koji je, na zahtev Kremlja, objavljivao izveštaje o nezakonitom poslovanju "Jukosa", kao i namerama Hodorovskog da pučem skine Putina s vlasti. Čim je Hodorovski završio u zatvoru, a "Jukos" u stečajnom postupku, Bjelkovski se okrenuo protiv Putina i usmerio svoje javne napade na njega (za Bjelkovskog je ovaj manevar karakterističan, pošto je svim svojim saradnicima i saborcima, osim Berezovskog, kasnije postao neprijatelj). U tim napadima, nije zaobiđen ni Medvedev, koga Bjelkovski predstavlja kao osobu bez ličnog integriteta, jer isključivo služi za to da sprovodi Putinovu volju:

U tim napadima, nije zaobiđen ni Medvedev, koga Bjelkovski predstavlja kao osobu bez ličnog integriteta, jer isključivo služi za to da sprovodi Putinovu volju

- Medvedev je strašno mekan i psihološki zavistan od Putina. Zbog toga on i jeste toliko važan u Putinovom timu, jer je Putinu neophodno da mu podređeni budu poslušni, da ga ne izazivaju i ne suprotstavljaju mu se. Ne bih ga krivio ni za jednu od poslovnih malverzacija, jer je u stvari on samo sledio Putinova uputstva i slušao Putinova naređenja. 

"Siloviki" ga ne vole 

Krajem 1999, kad je Vladimir Putin preuzimao vlast od Borisa Jeljcina, sa nekadašnjim KGB-ovcem u Kremlj ulazi i Dimitrij Medvedev. Ali, za razliku od prethodnog angažmana u kabinetu gradonačelnika Sobčaka, ovog puta "naoružan" i poslovnim iskustvom, pošto je u međuvremenu radio kao advokat papirne kompanije "Ilim pulp", kojoj je bio čak i jedan od osnivača.

Putin ga je postavio za zamenika šefa premijerove kancelarije, a kada je 2000. izabran za predsednika Rusije, Medvedev je postao zamenik šefa predsedničke administracije. U junu iste godine postaje i generalni direktor giganta "Gasprom", a u oktobru 2003. u samom Putinovom timu unapređen je u šefa kabineta (pošto je dotadašnji šef Aleksander Vološin podneo ostavku, jer se nije slagao sa hapšenjem Hodorovskog). Sa te, prilično moćne funkcije, Medvedev dve godine kasnije prelazi na položaj prvog potpredsednika Vlade i dobija razna zaduženja, vezana prvenstveno za unapređenje zdravstva i obrazovanja u državi koja se ubrzano oporavljala od kobnih efekata Jeljcinove privatizacije.

Sve vreme Medvedev je bio u "Gaspromu", odakle je otišao tek februara 2008, uoči predsedničkih izbora na kojima je kasnije i pobedio. Na oproštajnoj zabavi koju mu je priredio "Gasprom", svirao je Dimitrijev omiljeni bend "Dip parpl", što mu je bilo ostvarenje dečačkog sna.

Imidž Medvedeva kao "mlake i slabe ličnosti" dobrim delom podrgevali su upravo "siloviki", kojima klan pravnika i bisnizmena u Putinovom timu zaista i deluje tako – neodlučno, previše liberalno, nesposobno da zaštiti ruske nacionalne interese

Paralelno sa uticajem koji je neminovno sticao na tako visokim funkcijama, Medvedev je tokom protekle decenije "sakupljao" i protivnike. Od onih lajavih "analitičara" poput Bjelkovskog, mnogo su ipak opasniji oni iz Dimitrijevog i Putinovog neposrednog okruženja. A ima ih.

Medvedev je, naime, predvodnik "pravničko-poslovne" struje u Putinovom timu. Postoji i druga – bezbednosna struja. Za razliku od Medvedeva i njemu sličnih, koji su do političkih funkcija došli obrazovanjem i biznisom, Putin je oko sebe okupljao i kadrove nekadašnjih bezbednosnih službi. I jedni i drugi bili su mu neophodni u obračunu sa oligarhijom devedesetih, kao i sa prozapadnim centrima moći ruske političke sfere. Neizbežni su, međutim, bili i sukobi između dve struje, koje su, prirodno, imale unekoliko drugačije zamisli kako bi trebalo urediti državu.

Putinovi bezbednjaci su u ruskoj javnosti poznati kao "siloviki". Njihov najistaknutiji politički predstavnik je Sergej Ivanov, ministar odbrane. Ali, predvodnik ovog klana svakako je Igor Sečin, prekaljeni obaveštajac koji je takođe bio angažovanu Sobčakovom kabinetu prvom polovinom devedesetih.

Sečin važi za jednog od najpoverljivijih ljudi Vladimira Putina. U stvari, verovatno najbližeg Putinovog saradnika, posle ipak neprikosnovenog Medvedeva. Sečin je poznat po oštrim stavovima u vezi spoljne, ali i unutrašnje politike. Na Zapadu ga doživljavaju kao okorelog nacionalistu koji bi, po njima, bio još gori od Putina kada bi dograbio vlast.

Imidž Medvedeva kao "mlake i slabe ličnosti" dobrim delom podrgevali su upravo "siloviki", kojima klan pravnika i bisnizmena u Putinovom timu zaista i deluje tako – neodlučno, previše liberalno, nesposobno da zaštiti ruske nacionalne interese. Svetska javnost je, pre dve godine, nagađala da bi Putin svog naslednika mogao da izabere upravo među "silovikima", odnosno, da bi Putinovu presudnu podršku mogao da dobije Sergej Ivanov. Istraživanja javnog mnenja pokazivala su da Ivanov uživa maltene jednaku podršku birača kao i Medvedev – razlika je bila samo jedan odsto, 26 prema 25.

Putin se, ipak, odlučio za Medvedeva. Što je, po svoj prilici, bio pametan potez. Jer, Medvedev je, upravo zbog blage naravi i pojave koja je primetno umerenija od one koju ostavljaju "siloviki", stekao naklonost ne samo više klase, nego i glasački veoma moćne kategorije stanovništva – srednje klase.

- Medvedev je čovek koji ne urla naređenja, već sarađuje sa svojim ljudima i deli plodove tog rada s njima – pojašnjavao je Igor Jurgens, predsednik Udruženja ruskih preduzimača i ulagača. – Verujem da će moderni Rusi, koji shvataju da ekonomijom ne možete rukovoditi glasnim komandovanjem, podržati Medvedeva, kao što ga podržavam i ja. 

Ubedljiva izborna pobeda 

Takva naklonost ruskih poslovnik krugova na kraju je nadjačala sumnjičavost u liderske sposobnosti Dimitrija Medvedeva, koju su gajili kako Putinovi ogorčeni protivnici, tako i oni naklonjeni Putinu, ali uvereni da Rusija više nema luksuz da toleriše slabost i popustljivost na najodgovornijim državnim funkcijama. Putin je, svejedno, decembra 2007. godine proglasio Medvedeva za kandidata "Jedinstvene Rusije" na predsedničkim izborima.

Iz Vašingtona su kandidatura i pobeda Medvedeva komentarisane vrlo cinično, pa i drsko, a posebno od strane ljudi koji sada gazduju Kapitol Hilom

Izbore održane 2. marta prošle godine Medvedev je, kao što je opšte poznato, dobio ubedljivo, sa 70,28 odsto glasova, a zakletvu je položio tri meseca kasnije, 7. maja. Presudna je, normalno, bila podrška Vladimir Putina, čija je popularnost u Rusiji tolika da bi predsednik postao ma ko koga bi on nominovao. Na predizbornim plakatima Medvedev i Putin stajali su jedan pored drugog, iz veliki slogan "Zajedno pobeđujemo" – ruskim glasačima to je bilo dovoljno da se opredele (mada su, za svaki slučaj, marketinški stručnjaci malo doterali "mačo imidž" Medvedeva, jer istraživanja pokazuju da 59 odsto Putinovih glasača čine žene, koje su fascinirane njegovom muževnom pojavom).

Iz Vašingtona su kandidatura i pobeda Medvedeva komentarisane vrlo cinično, pa i drsko, a posebno od strane ljudi koji sada gazduju Kapitol Hilom. Hilari Klinton, tada senatorka a danas državna sekretarka, rekla je za Medvedeva da je "očigledno neko koga je instalirao Putin, koga kontroliše Putin i ko ima jako malo samostalnosti". Barak Obama, tada senator a danas predsednik SAD, prosto se utrkujući s Klintonovom ko će da bude oštriji prema Rusiji, dodao je da je kandidatura Medvedeva "pametan, ali providan način da Putin zadrži svu vlast".

Ako je prvenstvena Putinova namera, kad je promovisao Medvedeva, bila da zadrži Rusiju na dosadašnjem kursu – a to je ne samo legitimno, nego i krajnje logično, osim valjda Amerkancima – onda prva godina mandata Dimitrija Medvedeva može samo da potvrdi da je namera ostvarena. Uprkos tome što su mnogi najavljivali/očekivali/priželjkivali da će dolazak Medvedeva na predsedničku dužnost proizvede brojne sukobe u ruskom rukovodstvu, do svega toga ipak nije došlo. Istina, Igora Sečina je Medvedev "unazadio" na mesto potpredsednika Vlade, što se smatra unekoliko manje uticajnom pozicijom od zamenika šefa predsedničkog kabineta, što je Sečin bio do maja prošle godine. Ali, nikakvog sukoba ili rata između Medvedeva i "silovika" jednostavno nema. Ako i ima nesuglasica između dve struje u Putinovom timu – čija je navodna uzajamna nepodnošljivost vrlo verovatno preuveličana u zapadnim medijima – nisu vidljive golim okom. Ruski državni tim i dalje deluje monolitno.

Uostalom, Bžežinski je vraćen u Belu kuću tek pošto je Obama izabran za predsednika. Dakle, posle dolaska Medvedeva na predsedničku funkciju. Da su u novom ruskom predsedniku prepoznali neku "savitljivu" figuru s kojom će lako izaći na kraj, valjda Vašington ne bi opet posegao za Bžežinskim, čija je prvenstvena uloga, već decenijama, da mobiliše američku, svetsku, a i deo ruske javnosti, protiv Kremlja. 

Ipak nije "Gorbačov broj 2" 

Zapadni protivnici Vladimira Putina (čitaj: svi britanski analitičari, ogromna većina američkih, a i dobar deo nemačkih) i dalje veruju da će Medvedev kad-tad ustati protiv svog mentora. Tačnije, oni ne veruju da neko ko zagovara liberalnu ekonomiju i sluša engleske rok bendove, može da bude saglasan sa Putinovim merama, koje su, po njima, totalitarističke.

Prošlogodišnje stupanje Medvedeva na dužnost bilo je u zapadnim medijima pomno praćeno. Tačnije, od same ceremonije prihvatanja funkcije, mnogo više su ih interesovali lik i delo novog predsednika, koji je za mnoge izvan Rusije bio, a i ostao, velika nepoznanica. U tim portretima Dimitrija Medvedeva bilo je i ponižavajućeg, kad je reč o Rusima uobičajenog, preterivanja (nedeljnik "Njuzvik" tako je nazvao Medvedeva "Ruskim Supermišem", aludirajući na to što je nekoliko centimetara niži čak i od takođe omanjeg Putina – tekst "Russia’s Mighty Mouse"), ali svi do jednog isticali su da je novi predsednik, iako blizak Putinu, unekoliko različitih političkih gledišta od njegovih. Štaviše, pokušavali su te razlike da predstave kao nepremostive prepreke budućoj Putinovoj i Medvedevljevoj saradnji, pa su se naslađivali najavljujući njihov skori sukob.

Kao ključni dokaz za to da će novi predsednik ustati protiv starog, isto onako kako je Putin ustao protiv Jeljcina a Gorbačov protiv celog Sovjetskog Saveza, poslužila im je jedna izjava Dimitrija Medvedeva od pre dve godine, data vodećem ruskom poslovnom časopisu "Ekspert", u kojoj on kaže:

- Ne sviđa taj izraz "suverena demokratija". Tačno je da verujem da svaka istinska demokratija mora da bude zasnovana na punom državnom suverenitetu. Ali, ako uzmete izraz "demokratija" i počnete da mu dodajete razne atribute, to bi moglo da deluje čudnovato. Neko bi mogao da pomisli da pričamo o nekom drugom, netradicionalnom obliku demokratije... Suverenitet i demokratija potiču od različitih konceptualnih kategorija i nemoguće ih je kombinovati.

Zapadni protivnici Vladimira Putina (čitaj: svi britanski analitičari, ogromna većina američkih, a i dobar deo nemačkih) i dalje veruju da će Medvedev kad-tad ustati protiv svog mentora

Ruku na srce, ovakve reči Dimitrija Medvedeva bile su za mnoge iznenađenje i tada kad ih je izgovorio, a sada, kad je bio zvanično kandidovan za predsednika, doživljene su kao siguran znak da Medvedev jeste novi Gorbačov (pogotovo što se i stari Gorbačov protivi "suverenoj demokratiji", a još su Medvedev i Gorbačov jedno vreme bili komšije, pa su im se čak i mačke tukle). Jer, suverena demokratija je kovanica koja praktično definiše Vladimira Putina i njegovu politiku – onu u kojoj je samostalnost državne politike jednako važna kao i građanske slobode, odnosno liberalna ekonomija.

Najdalje je verovatno otišao "Onlajn džurnal", Internet politički magazin iz Amerike, koji je 5. maja, dva dana uoči Medvedevljeve inauguracije, objavio analizu pod naslovom "Gorbačov broj dva: Dimitrij Medvedev; neka se Zapad spremi za novi period tranzicije u Rusiji".

Pokazalo se, međutim, da se Medvedev samo terminološki ne slaže sa ostatkom Putinovog tima, ali da je inače potpuni istomišljenik s njima u suštinskim stvarima. Nije malo onih koji su skloni da veruju da je prošlogodišnji rat u Gruziji, koji je Amerika svakako predvidela a, hajde da ne budemo naivni, verovatno i inicirala huškanjem Mihaila Sakašvilija, upravo bio tempiran za početak mandata Dimitrija Medvedeva, računajući da će se novi predsednik usprotiviti oštrom vojnom odgovoru gruzijskim snagama za koji će se neminovno zalagati Putin. Ako je to zaista bio test saglasnosti Putina i Medvedeva, položili su ga s visokom ocenom, jer je upravo Medvedev potpisao dokument kojim Ruska Federacija priznaje Abhaziju i Južnu Osetiju kao nezavisne države!

Medvedev je, isto tako, oštar protivnik nezavisnosti Kosmeta, što je istakao i prilikom posete Beogradu, svega desetak dana pre prošlogodišnjih predsedničkih izbora. A Kosmet je, sudeći i po angažovanoj podršci koju je Srbiji pružio ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov na nedavnoj Konferenciji islamskih zemalja, jedno od važnijih spoljnopolitičkih pitanja za Moskvu. Ni u ovom slučaju stav Dimitrija Medvedeva ni za tačku se ne razlikuje od stava Vladimira Putina i ostatka državnog rukovodstva Rusije.

Kako vreme prolazi, sve je očiglednije da ti zapadni analitičari koji su prizivali novog Gorbačova u stvari ne poznaju ni ruske prilike, niti Vladimira Putina i njegove saradnike. A posebno da ne poznaju Dimitrija Medvedeva, koji je – uprkos tome što niko ne pamti da je ikada podigao glas, što nije lovio pacove po stepeništima kad je bio klinac i što nema crni pojas u džudou – očigledno dorastao tom ultimativnom "mačo" zadatku: biti predsednik najveće države sveta.

Priredio: Miodrag Zarković