Najveći plejboj svetske politike

Britanski mediji očekivali su da će Silvio Berluskoni, predsednik italijanske Vlade koji već godinama ide na živce Zapadnoj Evropi a posebno Londonu, morati da se povuče sa vlasti zbog nedavnog seksualnog skandala. Kada se to, međutim, nije dogodilo, našli su se u čudu, pitajući se kako je moguće da Berluskoni iz cele afere izađe ne samo neuzdrman, nego čak i popularniji nego ranije.

Na kraju, neutralnom posmatraču može da bude nejasno samo jedno: zbog čega su ostrašćeni engleski novinari verovali da će Italijani da se naljute na šefa svoje države samo zbog toga što se ponaša potpuno italijanski? Jer, Berluskoni sve vreme radi upravo to – Italijani su slabi ne lepe žene, a Berluskoni je najčešće okružen atraktivnim damama; Italijani vole lude provode, a Berluskoni redovno organizuje divlje žurke za prijatelje i saradnike; Italijani su ludi za fudbalom, a Berluskoni je vlasnik i predsednik Milana, jednog od njihovih najvećih i najuspešnijih klubova; Italijani su, u krajnjem slučaju, patentirali organizovani kriminal, pa to što Berluskoni povremeno (možda!) zagazi u nelegalne aktivnosti, ili "iskrivi zakon" tako da njegove poslovne mahinacije ostanu van domašaja istražnih organa, nikako ne može da mu ugrozi  popularnost kod širokih narodnih masa.

"Sa svoje 72 godine, Berluskoni neće otići dok ga Gospod ne uzme", razočarano piše kolumnista londonskog "Gardijana", jedan od onih koji ne mogu da se načude premijerovom opstanku na položaju uprkos svedočenjima da je Silvio često koristio agencije za poslovnu pratnju.

U državi koja je od Musolinija naovamo, dakle za poslednjih šest i po decenija, promenila tačno 60 vlada, možda bi bilo neobjašnjivo da nekom drugom političaru, koji liči na svoje kolege iz ostalih evropskih zemalja, javnost oprašta privatne afere. Ali, kada je reč o Berluskoniju, najvećem plejboju svetske politike u 21. veku, logično je što je njegova granitna popularnost u otadžbini otporna na skandale.

"Uzoran" brak 

Silvio Berluskoni rođen je 29. septembra 1936. godine u Milanu, u porodici srednje klase. Otac Luiđi bio je bankarski službenik, dok je majka Rozela radila kao sekretarica. Luiđi i Rozela dobili su posle njega još dvoje dece: ćerku Mariju Franćesku (rođena 1943, preminula ove godine) i sina Paola (1949. godište).

U odnosu na sve ono što mu se kasnije dešavalo u životu, Beluskoniju su detinjstvo i mladosti bili prilično dosadni periodi. I vrlo netipični za njega – sve je radio "po propisu": posle osnovne i srednje škole, upisao je pravni fakultet u Milanu, na kojem je diplomirao 1961. godine. Diplomski rad bio je na temu pravnih aspekata oglašivanja, što je oblast na kojoj će kasnije i izgraditi svoju poslovnu imperiju.

Početkom ove godine, na francusko-italijanskom samitu, Berluskoni je u razgovoru sa francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem rekao da je jedno vreme studirao i na Sorboni. Rukovodstvo Sorbone je reagovalo zvaničnim obaveštenjem da nemaju nikakve podatke o studentu Silviju Berluskoniju iz tog perioda, ali da je moguće da je Italijan pohađao neki od letnjih kurseva, tako da je njegov navodni boravak u ovom pariskom predgrađu ostao vrsta misterije.

Njegov brak sa Veronikom bio je još veći spektakl, u kojem se ne zna ko je koga više varao i javno ponižavao. Berluskonijevi švalerski poduhvati uglavnom su dokumentovani, ali ni Veronika nije bila imuna na vanbračne izlete.

Na Sorboni ili ne, tek, za vreme studija Berluskoniju je hobi bila muzika, tačnije kontrabas. Doduše, kao i od svega ostalog, Silvio je od hobija umeo da pravi i pare. Sa grupom u kojoj je tada svirao često je nastupao na velikim turističkim brodovima, što mu je bio dragocen prihod u studentskim danima.

Ubrzo posle diplomiranja, 1965. godine, oženio se Karlom Elvirom Dal Oljom, koja mu je rodila dvoje dece, ćerku Mariju Elviru (rođena 1966.) i sina Pjera Silvija (1969). Sa Karlom je zvanično bio u braku sve do 1985, ali je njihova zajednica poslednjih nekoliko godina bio samo mrtvo slovo na papiru. Početkom osamdesetih, naime, Silvio je počeo da se zabavlja sa glumicom Veronikom Lario, koja mu je rodila troje dece: ćerke Barbaru i Eleonoru i sina Luiđija. Mala Barbara je čak rođena 1984, dakle, dok je Silvio zvanično još bio u braku sa Karlom Elvirom.

Krajem 1990. godine Berluskoni se oženio Veronikom Lario, što je, nasuprot njegovom prvom venčanju, bio društveni spektakl u Italiji, jer je Silvio u međuvremenu postao javna ličnost, kao jedan od najbogatijih ljudi u državi. Njegov brak sa Veronikom bio je još veći spektakl, u kojem se ne zna ko je koga više varao i javno ponižavao. Berluskonijevi švalerski poduhvati uglavnom su dokumentovani, ali ni Veronika nije bila imuna na vanbračne izlete. Sumnja se da joj je jedan od ljubavnika bio i političar Masimo Kaćari, doktor filozofije i aktuelni gradonačelnik Venecije. Kaćari je, kao zakleti levičar (ranije je bio istaknuti član Komunističke partije Italije), jedan od najogorčenijih političkih protivnika Silvija Berluskonija, ali sa njegovom ženom izgleda nije imao previše nesuglasica. Uostalom, Veronika se nije ustezala da se javno suprotstavlja politici svog supruga, kao što se ovaj nije ustezao da pred novinarima govori o njenoj aferi sa Kaćarijem...

Veronikin i Silviov brak prerastao je poslednjih godina u ružni i javnu svađu, naročito intenzivnu posle žurke za visoke zvanice, organizovane januara 2007. povodom dodele godišnjih nagrada na jednoj njegovoj TV stanici. Prema brojnim izveštajima sa žurke, Berluskoni je otvoreno flertovao sa nekoliko žena, među kojima je bila i Mara Karfaljo, bivša plesačica i manekenka (a sada ministarka za jednaka prava u njegovom novom kabinetu). Tada 70-godišnji Silvio je, prema navodima iz štampe, rekao 39 godina mlađoj Mari:

- Da nisam oženjen, odmah bih se ženio tobom!

A nekoj drugoj devojci je dobacio: "Sa tobom bih išao gde god poželiš".

Veronika je posle ovog skandala poslala otvoreno pismo rimskoj "Republici", levičarskom dnevnom listu koji vrlo oštro kritikuje Berluskonija. U tom pismu, zatražila je od svog supruga da joj se javno izvini, jer joj narušava dostojanstvo flertovanjem sa drugim ženama i neukusnim komentarima. Neočekivano, Silvio ju je poslušao i, samo nekoliko sati posle njenog pisma, objavio je svoju poruku javnosti, u kojoj je rekao da mu je žao zbog svega što je radio na spornoj žurci.

Početkom ove godine, međutim, nikakvo javno izvinjenje više nije moglo da umilostivi Veroniku, koja je, prema nezvaničnim ali vrlo poverljivim izvorima, 3. maja podnela zahtev za razvod braka. Navodno, više nije mogla da trpi muževljevo raskalašno ponašanje i njegova neprestana neverstva, koja je povremeno činio i sa profesionalkama, odnosno prostitutkama iz agencija za poslovnu pratnju. Sama Veronika nije želela ni da potvrdi ni da porekne zahtev za razvod, ali sva je prilika da ga je zaista i podnela, pogotovo ako se ima u vidu njeno novo otvoreno pismo javnosti, napisano i objavljeno aprila meseca, u kojem je opet napala supruga zbog švalerisanja sa mnogo mlađim devojkama, a njegove kandidate za Evropski parlament nazvala "bestidnim đubretom".

Elem, na nedavnom samitu G8 u Rimu, kojim je predsedavao upravo Silvio Berluskoni, domaćica suprugama šefova ostalih država "osmorke" nije bila Veronika nego – Mara Karfaljo.

Medijski monopolista

Kako je Silvio Berluskoni došao do bogatstva, koje se danas procenjuje na devet i po milijardi dolara?! Krajnje legalno po zvaničnoj verziji, koja glasi otprilike ovako:

O tome koliko Berluskoni ozbiljno shvata Milan i fudbal, postoje i nikad potvrđene glasine prema kojima je Silvio navodno naterao sina da se odrekne američke manekenke Kirsten Placik, sa kojom se ovaj tada zabavljao, kako bi ona prešla u naručje napadača Milana, ukrajinskog golgetera Andreja Ševčenka.

Krajem šezdesetih, po završetku fakulteta, Silvio se bacio na građevinarske poslove. Ne kao fizikalac, normalno, nego kao preduzimač. Prve velike pare zaradio je na projektu koji je osmišljavao godinama – izgradio je stambeni kompleks "Milano 2", sa oko tri i po hiljade apartmana, na periferiji svog rodnog grada. A te pare je višestruko umnožio drugim projektom, koji je takođe dugo planirao – godine 1973. osnovao je malu kompaniju za kablovsku televiziju, namenjenu isključivo stanovima u "Milanu 2". Televizija je počela da emituje program septembra 1974, a 1977. Berluskoni je kupio još dva kanala, posle čega je centralu preselio u centralni deo Milana i počeo da emituje program preko talasa. Naredne godine osniva medijsku grupu "Fininvest", koja se pokazala kao zlatan rudnik. Za prvih pet godina rada, ta kompanija zaradila je, preračunato u današnje vrednosti, skoro 300 miliona evra! Ubrzo mu je tržište koje je pokrivao, a koje je bilo ograničeno propisom da samo javni servis RAI može da ima nacionalnu pokrivenost, postalo premalo, pa je rešio da "zaobiđe" zakon. "Fininvest" je organizovao mrežu lokalnih stanica – što kupovinom postojećih, što osnivanjem novih – koje su sve emitovale međusobno sličan, ako ne i identičan program. "Fininvest" je ubrzo pokrenuo i kablovski "Kanal 5", prvi takav na Apeninskom poluostrvu, a nekoliko godina kasnije i kupio još dva kablovska kanala, "Italija 1" i "Rete 4". Tako je Berluskonijeva kompanija prerasla u pravu medijsku imperiju, prvu i, za sada, jedinu privatnu u Italiji.

Iako zvanično nikada nije utvrđena bilo kakva nepravilnost u poslovanju Berluskonijevih preduzeća, mnogi sumnjaju u legalnost njegovog munjevitog poslovnog uspeha. Za početak, nikada nije razjašnjeno kako je uspeo da finansira početni poduhvat, izgradnju "Milana 2". Njegovo ime ne pojavljuje se ni u jednom dokumentu ili ugovoru u periodu između 1968. i 1975. godine. Brojne poreske inspekcije pokušavale su da utvrde koji je to kapital Berluskoni uložio u izgradnju stambenog kompleksa, ali bezuspešno, pošto su sve novčane transakcije obavljane između ofšor kompanija.

Takođe, nikada do kraja nije razjašnjeno kako je, početkom osamdesetih, Berluskoni obezbedio podršku tadašnjeg premijera Betina Kraksija, koja mu je bila od presudnog značaja. Naime, kada su oktobra 1984. sudski organi zabranili rad Berluskonijevim TV stanicama, na osnovu kršenja zakona koji je samo javnom servisu dozvoljavao nacionalnu pokrivenost, Kraksijev kabinet ekspresno je objavio dekret koji je legalizovao Berluskonijevo poslovanje. Doduše, dekret je postao pravosnažan tek godinu dana kasnije, a u međuvremenu su "Fininvestovi" kanali radili po nekom neobičnom režimu, odnosno, smeli su da emituju program, ali bez informativnih emisija i političkih komentara.

Kraksi je, inače, političar levičarskog opredeljenja, koji je svojevremeno bio generalni sekretar Socijalističke partije Italije, tako da je njegovo prijateljstvo sa desničarski nastrojenim Berluskonijem utoliko čudnije. Ali, obojica ga spremno potežu kao objašnjenje kad ih neko pita za međusobne relacije. Kada i kako su se upoznali nikome nije baš najjasnije, ali da su jedan drugom dosta pomogli u životu više je nego očigledno.

U stvari, očigledno je sve ono što je Kraski uradio za Berluskonija, dok je skriveno od javnosti (i istražnih organa koji su se početkom prošle decenije bavili Kraksijevim korupcionaškim sklonostima) kako mu se Silvio eventualno odužio.

Osim odnosa sa Kraksijem, nerasvetljene će ostati i Berluskonijeve eventualne veze sa mafijom, o kojima se povremeno piše u opoziciono nastrojenim glasilima. Štaviše, nekoliko svedoka saradnika, odnosno, bivših članova "Koza nostre" koji su kasnije svedočili protiv sicilijanskog klana, tvrdilo je da je Berluskonijeva partija "Forca Italija" ("Napred Italija") vrlo tesno sarađivala sa mafijom, a da ju je u dužem periodu čak i finansirala (navodno, sa 100.000 evra mesečno). S obzirom na to da su svi ovi iskazi bili samo to – iskazi, bez konkretnih dokaza – Berluskoniju, sa svim njegovim medijima, nije bilo teško da ih napadne kao klevete.

Elem, pored medijske imperije, Berluskoni u svom vlasništvu ima i fudbalski klub Milan, što je njegovim političkim protivnicima takođe trn u oku. U državi u kojoj je fudbalske utakmice redovno obaraju rekorde po gledanosti, biti predsednik jednog od najvećih klubova može samo da koristi političaru. Pogotovo kada se političar i razume u fudbal, kao što je izgleda slučaj sa Berluskonijem, koji na sva pitanja u vezi sa taktikom, sastavom ekipe ili spiskom pojačanja za narednu sezonu, uvek ima stručan, temeljan i znanjem potkovan odgovor.

O tome koliko Berluskoni ozbiljno shvata Milan i fudbal, postoje i nikad potvrđene glasine prema kojima je Silvio navodno naterao sina da se odrekne američke manekenke Kirsten Placik, sa kojom se ovaj tada zabavljao, kako bi ona prešla u naručje napadača Milana, ukrajinskog golgetera Andreja Ševčenka, koji se zaljubio u nju na jednom prijemu: tata Silvio je Pjeru "objasnio" da mu ne treba takva prevrtljivica koja će da očijuka sa drugim muškarcima, ali da je zato ona preko potrebna Ševčenku, koji će, kad počne da se zabavlja s njom, najzad izaći iz igračke krize...

Možda nikoga ne bi začudilo kada bi sve ovo bilo tačno, ali sva je prilika da je ipak reč o izmišljotini, s obzirom na to da je Berluskoni kum starijem sinu Ševčenka i Placikove, koji su i dalje zajedno, u braku koji deluje prilično stabilno.

Baš ga briga za Evropu

Možda Berluskoni nije našao ženu Ševčenku, ali zato možda jeste Sarkoziju. Odnosno, možda je upravo to rekao na već pomenutom francusko-italijanskom samitu iz februara ove godine.

Evropski mediji su, naime, koristeći stručnjake za čitanje sa usana, objavili da je italijanski premijer rekao francuskom predsedniku: "Ja sam ti dao ženu". Aludirao je, pretpostavlja se, na to što je Sarkozijeva supruga Karla Bruni rođena Italijanka, a možda i na nešto još gore.

Za loš glas koji ga prati u komšiluku, Berluskoni može da zahvali ne svom raskalašnom ponašanju (koji je pa politički moćnik imun na orgije?!) već spoljnoj politici koju vodi, a koja je više okrenuta Rusiji i Americi nego Starom kontinentu.

Berluskonijev kabinet je oštro demantovao navode medija, tvrdnjom da su njihovi čitači sa usana grdno pogrešili, tj. da je on Sarkoziju pričao kako je studirao na Sorboni. Svejedno, Karla Bruni mu nije oprostila i vrlo upadljivo je, na nedavnom samitu G8 u Rimu, izbegavala svaki mogući susret sa njim.

Mada, to nije bio početak neprijateljstva Silvija Berluskonija i Karle Bruni, koje datira još od jeseni prošle godine, kada je italijanski premijer, u svom stilu, prokomentarisao da je baš dobro što će predsednik Amerike biti Barak Obama koji je "mlad, zgodan i preplanuo".

- Berluskonijevo ponašanje je uvreda za celu Italiju. Znam da će neki to smatrati humorom, ali kada čujem takve njegove izjave meni je drago što sam sada Francuskinja – ogorčeno je branila Karla Bruni čast Baraka Obame.

Sukob Berluskonija i prve dame Francuske ipak je mnogo značajniji od prepucavanja dva zemljaka. Karla Bruni je, naime, istaknuta levičarka, koja je – zahvaljujući kako poznanstvima i prijateljstvima, tako i ranijim ljubavnim vezama – vrlo aktivna u političkom životu Evrope. Netrpeljivost prema Berluskoniju koju otvoreno pokazuje, Karla Bruni deli sa većinom evropskih političara. Da nije tako, ne bi olako izgovarala ovako oštre stavove o premijeru svoje otadžbine.

Za loš glas koji ga prati u komšiluku, Berluskoni može da zahvali ne svom raskalašnom ponašanju (koji je pa politički moćnik imun na orgije?!) već spoljnoj politici koju vodi, a koja je više okrenuta Rusiji i Americi nego Starom kontinentu.

U vreme prethodnog mandata, od 2001. do 2006. godine, dok se skoro ceo ostatak Evrope naprezao ne bi li izbegao pomoć Americi u "ratu protiv terorizma", Berluskoni je spremno stao uz rame Vašingtonu i poslao 3.200 italijanskih vojnika u Južni Irak, što je bio najveći tamošnji kontingent posle američkog i britanskog. Ostali evropski lideri prosto se utrkuju ko će više i kvalitetnije da uvredi Vladimira Putina i njegovu "suverenu demokratiju", ali Berluskoni neguje vrlo bliske odnose sa ruskim liderom, a već godinama, vrlo često i javno, predlaže da se Ruskoj Federaciji ponudi članstvo u Evropskoj uniji.

Slične relacije Berluskonijeva Italija ima i sa Izraelom. Ukratko, Berluskonija kao da je baš briga za levičarsku EU, u kojoj je, eto, silom geografskih prilika, jer se njegova zemlja nalazi u Evropi.

Na kraju je postalo toliko privlačno braniti Berluskonija, da je njegov bivši ministar Vitorio Sgrabi ponudio javnosti sledeće objašnjenje: - Ako Berluskoni nije seksualno zadovoljen, onda loše vlada!

Zbog takvih stavova, Silvio Berluskoni je neprestano na udaru evropskih neoliberala, a pogotovo njihove štampe. Njegova pobeda na prošlogodišnjim izborima dočekana je u ostatku kontinenta kao vrlo loša vest. Komentator "Zidojče cajtunga" napisao je: "Ovo nije čovek sa kojim ćemo se rado rukovati", engleski "Fajnenšel tajms" napisao je za Berluskonija da je "čovek vrlo sumnjivog integriteta", a najdalje je otišao francuski "Liberasion", koji je italijanskog premijera predstavio kao "pretnju liberalnoj demokratiji".

Zato i ne čudi što je evropska, a posebno britanska štampa, oberučke dočekala najnoviji Berluskonijev skandal, koji je izbio tokom aprila, kada je manekenka Barbara Montreale izjavila da premijer često angažuje poslovnu pratnju, koja ga snabdeva lepoticama iz Istočne Evrope. Prema njenim navodima, jednom je prisustvovala takvim bahanalijama, kada prostitutke za visoku klijentelu napune Berluskonijevu kuću.

- Sve su se ponašale kao da su u svojoj kući, bile su na "ti" sa premijerom, oslovljavale su ga sa Papi. Čak je među tim devojkama vladala izrazita konkurencija, takmičile su se koja će se više zbližiti sa Berluskonijem – kaže Barbara Montreale, uveravajući javnost da Silvio vrlo često organizuje takve provode.

Italijanska javnost, avaj, nije uverena da je to dovoljan razlog da premijer bude smenjen. Kao što su se pojedini njegovi protivnici i plašili, afera sa poslovnom pratnjom čak mu je i učvrstila popularnost. Ne toliko zbog toga što italijanske glasače fascinira činjenica da neko ko ima 72 godine može da se "nosi" sa trostruko mlađim kolgerlama (mada ima i toga), već više zato što je Berluskoni na kraju zaista mogao da izgleda kao žrtva. Naime, italijanska levica i neoliberalna evropska štampa ceo ovaj skandal iskoristile su vrlo grubo, ako ne i prostački, zahtevajući od Silvija da momentalno podnese ostavku. Navijačko prizivanje takvog raspleta, normalno, proizvelo je potpuno suprotan efekat – oni koji su napadali Berluskonija ispali su monstrumi koji narušavaju tuđu privatnost.

Na kraju je postalo toliko privlačno braniti Berluskonija, da je njegov bivši ministar Vitorio Sgrabi ponudio javnosti sledeće objašnjenje:

- Ako Berluskoni nije seksualno zadovoljen, onda loše vlada!

Spojio nespojive

Još više od evropskih političara, Berluskoni izluđuje aktivistkinje za jednakost polova. Njegovi mangupski gafovi na račun ženske seksualnosti i privlačnosti – a nebrojeni su – redovno izazivaju oštre reakcije udruženja za zaštitu prava lepšeg pola. Dve italijanske pravnice čak su najavile da će ga tužiti Evropskom sudu za ljudska prava, jer je početkom godine izjavio da bi bilo nemoguće sprečiti silovanja tako što bi se angažovala vojska "pošto bi nam bilo potrebno onoliko vojnika koliko je i lepih žena", a one su to ocenile kao izrazito "seksistički" komentar.

Dve italijanske pravnice čak su najavile da će ga tužiti Evropskom sudu za ljudska prava, jer je početkom godine izjavio da bi bilo nemoguće sprečiti silovanja tako što bi se angažovala vojska "pošto bi nam bilo potrebno onoliko vojnika koliko je i lepih žena", a one su to ocenile kao izrazito "seksistički" komentar.

Ali, ni ti napadi ne mogu da mu uzdrmaju snagu u biračkom telu, koje ga je već tri puta biralo za šefa države. Prvi put je bio premijer samo osam meseci, od maja 1994. do januara 1995. godine, što i ne čudi ako se ima u vidu da je napravio dve različite predizborne koalicije – sa međusobno suprotstavljenim partijama! Na severu je bio u savezu sa Ligom za sever, regionalnom strankom koja je balansirala na granici otvorenog separatizma, a u centralnoj i južnoj Italiji sa Nacionalnom alijansom, partijom ekstremne nacionalističke, profašističke orijentacije. Uprkos tome što je njegova "Forca Italija", inače osnovana samo dva meseca pre izbora, osvojila 21 odsto glasova, više nego ijedna druga partija pojedinačno, Berluskoni je morao da raspusti kabinet kada su njegovi koalicioni partneri shvatili da ipak ne mogu jedni s drugima.

Uprkos brzom silasku sa vlasti, munjevit uzlet do nje pokazao je Berluskoniju da u italijanskoj politici za njega izgleda nema nemogućeg zadatka. Za sledeću priliku pripremao se šest godina, ali zato je na izborima 2001. njegova "Forca Italija" (zanimljivo, opet sa istim saveznicima, ali sada im je Berluskoni pridodao još neke partije desnice, pre svih Uniju hrišćanskih i centralnih demokrata, tako da više nisu mogli da mu zagorčavaju život međusobnim trvenjem) još jednom osvojila većinu, ovog puta preko 40 odsto. Njegov drugi mandat trajao je do 2006. godine, kada je izbore, vrlo tesno – za svega 25.000 glasova, u biračkom telu koje broji 38 miliona glasača – dobila leva koalicija Savez Romana Prodija (Berluskoni ih zove "Sovjetski Savez").

Prodijeva vlada trajala je svega 20 meseci, pošto se glomazna koalicija raspala, zbog ostavke ministra pravde Klementa Mastele koji je bio prinuđen na povlačenje kada je optužen za korupciju. Na prošlogodišnjim vanrednim izborima, Berluskonijeva nova koalicija, sa manje-više sličnim sastavom kao i prethodne, opet je osvojila vlast i tako sada Zapadna Evropa još jednom mora da se rukuje sa omraženim desničarem.

Očigledno je da je u Italiji, politički veoma trusnom području, Berluskoni redak primer nekoga ko traje. Zemljacima uliva poverenje ogromnim bogatstvom, koje mu služi kao dokaz širokih sposobnosti, zatim večitim "sve je moguće" stavom, kao i toliko pominjanim šeretskim, mangupskim držanjem. Doduše, ume da pokaže i iskreno humano lice, kao kada je 6. aprila ove godine pokrajinu Abruzo pogodio zemljotres, najveći u proteklih 30 godina (307 žrtava): Berluskoni je neke svoje vile ustupio na privremeno korišćenje porodicama koje su ostale bez krova nad glavom. Ali, kao da ni to nije mogao da uradi bez kontroverze: dajući izjavu za jednu nemačku TV stanicu, rekao je: "Žrtve zemljotresa imaju sve što im treba u centrima za pomoć. Imaju medicinske službe na raspolaganju, toplu vodu... Ali, naravno, to je samo privremeno. Najbolje je da to posmatraju kao vikend kampovanje."

"Ja sam žrtva!"

Da li će italijanski premijer u novom mandatu uspeti da zadrži dobre odnose sa Amerikom veliko je pitanje, pošto mu Barak Obama izgleda nije zaboravio "preplanulu" šalu od pre osam meseci. Tako je američki predsednik, o čemu su mediji širom sveta danima brujali, izbegao da se rukuje sa Berluskonijem kad su se sreli na samitu G8 u Rimu.

Sa Rusijom je već druga priča, pošto sa Putinom i Medvedevim besprekorno sarađuje.

Ali, ono što je njemu najbitnije, teško da će mu iko u dogledno vreme narušiti dobre odnose sa italijanskim biračima, koje "neguje" sa jedne strane stavovima u prilog tradicionalnim vrednostima (protivi se abortusima i istopolnim brakovima, zbog čega uživa i nimalo zanemarljivu podršku Vatikana), a sa druge čestim dosetkama, duhovitostima, pa i bezobrazlucima koji su negde ipak simpatični.

Italijanima prija to što je njihov premijer sposoban da u svakom trenutku od politike napravi cirkus. I tu ih treba razumeti. Koji narod pa ne bi uživao da na mestu premijera ima osobu od 70 i kusur godina koja izjavljuje – tačnije: odvaljuje – ovakve stvari:

- Margaret Tačer mi je savetovala da smanjim čitanje novina i rešio sam da je poslušam. Tražio sam od moje medijske službe da mi donose samo članke u kojima sam predstavljen pozitivno. Ništa mi nije stiglo već dve nedelje.

Italija je postala sjajna zemlja za ulaganja. Sada imamo mnogo manje komunista nego ranije, a i oni koji to ostali negiraju da su to ikada bili.

- Bio je onaj argentinski diktator koji se rešavao političkih protivnika tako što bi ih pokupio avionom, a onda im dao fudbalsku loptu, otvorio vrata letelice i rekao im: "Vidi kako je lepo vreme napolju, idi igraj se!" – (u razgovoru sa italijanskim novinarima, aludirajući na zloglasne "letove smrti", kojima su argentinske vlasti za vreme diktature Izabel peron likvidirale političke protivnike tako što su ih drogirane izbacivale iz aviona u letu; argentinska vlada je od italijanske ambasade u Buenos Ajresu zatražila izvinjenje kada je čula ovaj Berluskonijev komentar, koji je postao senzacija na "Ju tjubu")

- Nisam tipičan političar jer imam smisao za humor. Probaću da ga omekšam i postanem dosadan, možda čak veoma dosadan, ali ne znam da li ću uspeti.

- Čak ni ekonomska situacija nije toliko loša!

- Pročitajte Crnu knjigu komunizma i videćete da u Kini Mao Cetunga nisu jeli svoju decu, nego su ih kuvali kako bi njima đubrili zemljište.

- Primakni se. Pomiriši me? Na šta ti miriše moja toaletna voda, a? Na svetost! – (voditelju usred TV emisije)

- Ja sam politički Isus Hrist. Ja sam strpljiva žrtva, trpim svakoga, žrtvujem se za svakoga.

- Daću sve od sebe da ispunim vaša očekivanja. Obećavam da ću seksualno apstinirati naredna dva i po meseca, sve do izbora! (na mitingu uoči prošlogodišnjeg glasanja)

- U Italiji me posmatraju maltene kao Nemca zbog mojih radnih navika. Takođe, ja sam iz Milana, grada u kojem su ljudi najvredniji. Rad, rad, rad... Ja sam skoro Nemac! (u intervjuu za nemačke novine)

- Italija je postala sjajna zemlja za ulaganja. Sada imamo mnogo manje komunista nego ranije, a i oni koji to ostali negiraju da su to ikada bili. Još jedan razlog zbog kojih bi trebalo ulagati u Italiju jesu prelepe sekretarice. Superiorne devojke!

- Iz ljubavi prema Italiji, osećao sam da moram da je spasim levice.

- Čovek zaražen sidom pita doktora da li će mu tretman peskom pomoći. "Neće", odgovara doktor, "ali ćete navići da živite pod zemljom". (vic koji je ispričao jednom prilikom)

- Oni su potpuno poludeli. Umesto da dođu samo do kraja vica, oni su otišli i dalje. I njima bih takođe preporučio tretman peskom. (poruka onima koji su ga kritikovali zbog prethodnog vica)

- Ja sam najbolji politički lider u Evropi i na celom svetu!

- Ja sam pravi čovek na pravom mestu!

- Nisam se kandidovao za premijera zato što sam željan moći. Imam kuće po celom svetu, basnoslovne jahte, prelepe avione, prelepu ženu, prelepu porodicu... Ja se u stvari žrtvujem.

Pripremio: Miodrag Zarković