Milo Đukanović - Mali maršal iz Nikšića grada

Već 20 godina, izraz "crnogorski premijer Milo Đukanović" deluje kao pleonazam. Ko bi pa drugi bio crnogorski premijer, osim čoveka koji u svom životu valjda nije ni obavljao nikakvu drugu, ili bitno drugačiju, funkciju?!

Osim što je, u jednom navratu, bio predsednik Crne Gore (1998-2002), a u jednom trenutku napravio političku pauzu (od novembra 2006. do februara 2008), Milo Đukanović zaista je prethodne dve decenije proveo na čelu crnogorske vlade. Na svoj 29. rođendan godine započeo je prvi mandat, a sada mu teče šesti. Sve ostalo se promenilo u međuvremenu: država, i to nekoliko puta; međunarodne okolnosti, u više pravaca; čak i Milovi politički stavovi (poslednju deceniju 20. veka započeo je preteći Hrvatima, a završio ju je izvinjavajući im se)... Ali ne i njegova funkcija. Kao i tog februara 1991. kada ga je progurao Slobodan Milošević lično, ili njegova struja, tako i danas, kao jedini preostali pripadnik nekadašnjeg Saveza komunista Jugoslavije koji je i dalje prisutan na najznačajnijoj političkoj sceni, Đukanović je crnogorski premijer. Bez ijednog dana provedenog u opoziciji.

Bilo gde ostati na vlasti tolike godine predstavljalo bi popriličan kuriozitet. Na savremenom Balkanu – gde večiti obračun Istoka i Zapada ne može ni da dođe do izražaja od neprestanih lokalnih sukoba – to je društveni, a verovatno i naučni i biološki fenomen, koji će svakako biti proučavan dugo pošto Milo Đukanović ode u penziju.

Pa ipak, uprkos takvom učinku, nizu političkih trijumfa koje je naređao, a i nimalo zanemarljivom ličnom bogatstvu koje sada poseduje, Milo Đukanović se izuzetno retko smeje. Maltene je nemoguće pronaći njegovu fotografiju na kojoj ima bezbrižan izraz lica kakav je uglavnom "nosio" DŽordž Buš, ili video snimak na kojem se ponaša opušteno i veselo poput Silvija Berluskonija. Možda ta Milova vazda prisutna i naglašena ozbiljnost, proističe iz njegovog shvatanja ponašanja državnika u javnosti. A možda je to neka nezaobilazna, mnogo strašnija nego što izgleda na prvi pogled, cena dugotrajnog vladanja u jednom od najkrvavijih perioda balkanske istorije.

Samo crnogorski premijer zna šta je od ta dva.

Košarku voli, šah mu se smučio

Jednog dana, veruju mnogi kritičari Mila Đukanovića, ali i brojni italijanski tužioci, ovo će biti prve scene nekog kriminalističkog filma snimljenog po istinitoj priči. Za sada, međutim, biografija koja počinje u Nikšiću 15. februara 1962. godine isključivo predstavlja uvod u detinjstvo najdominantnijeg crnogorskog političara novije istorije. Detinjstvo koje je, prema dostupnim podacima, bilo veoma uobičajeno, rekli bismo čak i dosadno za posmatrače sa strane.

Kao najmlađeg od troje dece, otac Radovan je najviše razmazio malog Mila, kojeg je, veruje se, štitio na svakom koraku. Pošto je Radovan bio sudija i istaknuti član Saveza komunista, njegova zaštita nije bila nimalo naivna stvar. Ukoliko je zaista pomagao Milu da uđe i "ukoreni se" u politici, ta pomoć je verovatno bila od nemerljivog značaja budućem crnogorskom lideru.

Iz ove perspektive, čini se da je mali Milo bio "nemiran" jedino na košarkaškom terenu. Košarku je kao klinac trenirao, a da ga škola (Radovan) nije odvukla na drugu stranu, možda bi napravio pristojnu karijeru u igri pod obručima, za koju je bio, kažu, prilično talentovan. Sa svojih skoro dva metra visine, mnogima i danas više liči na košarkaša nego na državnika, a činjenica je da mu je taj sport ostao večita pasija. Tokom celokupne političke karijere, koja traje, evo, već više od 20 godina, Đukanović je nalazio vremena da uživo posmatra najvažnije utakmice klubova i reprezentacija za koje je navijao. Zajedno sa državama, reprezentacije su se menjale, kao i Milova naklonost njima, ali njegova ljubav prema košarci ostala je ista kao i u detinjstvu.

Za razliku od ljubavi prema šahu, koji mu se, kako je rekao u čuvenoj izjavi iz 1991. godine, ogadio "zbog šahovnice". Ali, o tome nešto kasnije.

Mlad, lijep i pametan

Uz pomoć oca Radovana ili bez nje, tek, Milo se učlanio u Savez komunista čak i pre nego što je postao punoletan ili završio gimnaziju, sa 17 godina, tačnije 1979. Na tako rano učlanjenje tako poletnog komuniste iz tako ugledne porodice, nadovezao se vrtoglavi uspon u hijerarhiji tada jedine dozvoljene partije. Vrlo brzo, još za vreme studija (diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Podgorici), ulazi u rukovodeće organe omladinskih organizacija, a već 1986. i u Predsedništvo Saveza socijalističke omladine Crne Gore, u kojem se zadržao sve do 1988. godine i iz kojeg su mu bila otvorena nova vrata, među njima i ona koja vode u tada svemoćni Centralni komitet SKJ. Đukanović je u CK SKJ, u njegovom poslednjem sastavu, bio najmlađi član.

Temeljne društvene promene u Srbiji, koje je inicirao Slobodan Milošević, kao da su ulile dodatnu snagu u mladalački energičnog Mila Đukanovića, koji je krajem osamdesetih, zbog oštrih istupa protiv dotadašnjeg crnogorskog republičkog i partijskog rukovodstva, dobio nadimak "Britva". A antibirokratska revolucija, koju su u Crnoj Gori poveli Momir Bulatović, Svetozar Marović i Đukanović, bila je veoma blagonaklona prema mladim ljudima oštrog jezika. Kao što je i Milošević bio blagonaklon prema svima koji su mu izražavali naklonost u tom, početnom periodu njegovog ustoličavanja. Pošto je uticaj Slobodana Miloševića, koji je i sam bio Crnogorac poreklom, bio vrlo veliki u Crnoj Gori, ne bi trebalo olako odbaciti glasine da je, na vanrednom kongresu crnogorskih komunista u januaru 1989, upravo on pogurao tada još ni 27-godišnjeg Đukanovića do mesta sekretara Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Crne Gore.

Večiti protivnici zbližavanja Srbije i Crne Gore (kao što je, na primer, lider Liberalnog saveza Crne Gore Slavko Perović), kasnije su pripisivali tajnim, bezbednosnim službama odlučujuću ulogu u "događanju naroda" u Crnoj Gori. Što, otprilike, uvek i rade. Kada god na ulice izađe mnogo Srba, ili Crnogoraca naklonjenih Srbima, ovi "obavešteni" ljudi prepoznaju u tom činu rukopis nekadašnje Službe državne bezbednosti i njenih pravnih naslednika. Ako su u pravu, onda je ta akcija SDB bila jedna od najuzaludnijih, pošto su građani Crne Gore tih godina, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, bili listom iza novog rukovodstva, oličenog u Bulatoviću, Đukanoviću i Maroviću, koji su u sredstvima informisanja nazivani "mladim, lijepim i pametnim". Protiv njih trojice, dotadašnji crnogorski partijski i republički funkcioneri, kao što su Vuko Vukadinović, Božina Ivanović ili Miljan Radović, nisu imali nikakve šanse da zadrže svoje položaje.

"Konačni" obračun sa Hrvatima

Sa mladalačkom energijom i tako uticajnim položajem, Milo je u tadašnjim okolnostima – i sa svojim tadašnjim stavovima – mogao samo da napreduje. A revolucija je ostavila mnoga ključna mesta upražnjena, među njima i premijersko. Na izborima u decembru 1990. godine, prvom višestranačkom takmičenju posle više od pola veka, Savez komunista Crne Gore osvojio je nadmoćnu većinu glasova, koja je omogućila samostalno formiranje Vlade. Pošto je Momir Bulatović, svega pet i po godina stariji od Đukanovića, pobedio na predsedničkim izborima te postao predsednik Crne Gore, sada je bio red na Mila da dospe na važnu državnu funkciju, ovog puta poziciju premijera. Ipak, odluka SKCG da baš Đukanovića predloži za šefa "prve demokratske" Vlade nije bila malo iznenađenje, s obzirom na to da je on tek bio napunio 29 godina, po čemu je bio najmlađi premijer u celoj Evropi u tom trenutku.

Odluka je, međutim, bila neopoziva, pošto je aminovana i iz Beograda. Čim se Slobodan Milošević složio sa izborom Đukanovića – ako ga nije već i on sam predložio, u šta pojedinci veruju – ništa, pa ni mladost, nije moglo da spreči Mila od preuzimanja rukovođenja crnogorskom Vladom.

Koliko je tada bio ponosan na sebe, toliko bi danas Đukanović, da može, izbrisao iz sećanja taj mandat. Jer, početkom devedesetih, dok su započinjali ratni okršaji na SFRJ prostorima, Milo Đukanović bio je među onima koji su, sudeći prema izjavama, jedva čekali da sukobi izbiju, kako bi se više rešila nacionalna pitanja u ovom delu Evrope. Kao svedočanstvo njegovoj tadašnjoj spremnosti da se lati oružja, svedoči već pomenuta izjava kako je i šah omrznuo zbog hrvatske šahovnice, kao i njegova najava da će se Crna Gora u predstojećem ratu "jednom za svagda razgraničiti sa Hrvatskom, ali ne po mapama koje su crtali priučeni boljševički kartografi". Dok je ratni požar zahvatao umiruću SFRJ, delovalo je kao da Slobodan Milošević nema odanijeg sledbenika i saradnika od Mila Đukanovića. Čak je i na odanost Momira Bulatovića pala izvesna senka sumnje, kada je stavio svoj potpis na samostalnost Crne Gore (mada je potpis povukao već sutradan), ali ne i na Đukanovića, koji je važio za "najvećeg Srbina među Crnogorcima", kako ga opisuje jedan poznati košarkaš, koji je u Nikšiću svojevremeno pohađao osnovnu školu sa Milom, koji je još tada, u najranijoj mladosti, predstavljao sebe kao srpskog nacionalistu.

Danas taj košarkaš, inače, uopšte nije u kontaktu sa Đukanovićem, upravo zbog toga što je Đukanović, sredinom devedesetih, potpuno promenio politiku i od izrazitog pro-Srbina postao najglasniji anti-Srbin. 

Posvađao se s Mirom, zaratio sa Slobom 

Ubrzo pošto je na nezaboravnom Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine, na kojem su naši košarkaši osvojili zlatnu medalju i izazvali opštenarodno oduševljenje, kao veliki navijač (koji je prisustvovao svim utakmicama) proslavio trijumf sa igračima i stručnim štabom, Milo je dospeo u sukob sa Slobodanom Miloševićem i, naročito, njegovom suprugom Mirjanom Marković. Milovo suprotstavljanje predsednici Jugoslovenske levice je, prema jednoj verziji, bilo i glavni okidač za razlaz Đukanovića i Miloševića. Kako se to crnogorski premijer zamerio supruzi srpskog predsednika nije baš najjasnije, pošto su obe strane uvijale to razmimoilaženje u ideološke oblande. Pričalo se da je Đukanović, na proleće 1996. godine, sprečio dolazak JUL-ovih kadrova na odgovorna mesta u Crnoj Gori, naročito u crnogorskom ekonomskom sistemu, na šta je partija Mirjane Marković uzvratila prvim javnim optužbama o švercu cigareta, koje su osvanule u beogradskoj štampi.

Iz današnje perspektive, jasno je da je to bila tačka koje posle nije bilo povratka. Čime god da je bio iniciran razlaz Miloševića i Đukanovića, dva doskorašnja saborca više ništa nije moglo da zbliži kada je crnogorski premijer postao miljenik Zapada.

Da, miljenik u bukvalnom smislu te reči. Već sa prvim naznakama da je okrenuo leđa srpskom predsedniku, crnogorskom premijeru počela je da stiže svakojaka moguća podrška – politička, diplomatska, pa i novčana – iz Vašingtona i Brisela, koji su takvu "pukotinu" u jugoslovenskom establišmentu odavno priželjkivali. U izjavama zapadnih zvaničnika, na primer, Miloševiću je često poručivano da "ne sme da dira Crnu Goru" i njeno demokratsko rukovodstvo, iako srpski predsednik nikada i nije pokazivao nikakvu nameru da se sa Podgoricom obračunava oružanim sredstvima.

Bilo kako bilo, u trenutku kada se Slobodan Milošević, početkom 1997, kandidovao za predsednika SR Jugoslavije (pošto mu je Ustav branio treći uzastopni mandat na mestu predsednika Srbije), najglasniji protivnik te inicijative bio je upravo Đukanović, koji je srpskog lidera tada ocenjivao kao čoveka "prevaziđene političke misli". 

Pod zaštitom Zapada 

Udaljavanje od Miloševića imalo je za posledicu i udaljavanje od Momira Bulatovića, koji je ostao veran zvaničnom Beogradu, ali i približavanje srpskoj opoziciji, koja je poverovala da je u Milu dobila moćnog i iskrenog saveznika. Crnogorski premijer je, tako, nedvosmisleno podržao proteste koalicije "Zajedno" u zimu 96/97, a srpska opozicija je, zauzvrat, na sve načine podržavala Đukanovića na crnogorskim predsedničkim izborima, koji su održani na jesen 1997.

Neizbežan izborni sukob Đukanovića i Bulatovića pripao je Milu, posle kontroverznog drugog kruga, minimalnom razlikom od nepunih pet i po hiljada glasova (Bulatović je u prvom krugu dobio više glasova od Đukanovića, a ostala tri kandidata su posle podržala upravo Bulatovića, čije su pristalice, posle brojanja glasova u drugom krugu, optuživale Đukanovića da je pokrao izbore). Tako tesnom trijumfu svakako je doprinelo i aktivno učešće mnogobrojnih crnogorskih studenata iz Beograda, kojima je iz Srbije organizovan prevoz do glasačkih mesta u Crnoj Gori. Jedan od glavnih organizatora te akcije, rođeni Beograđanin crnogorskog porekla, kasnije je iskazivao silno razočaranje u Đukanovića i pričao da mu nikada ne bi organizovao dolazak toliko glasača, da je znao da će ovaj kasnije odvesti Crnu Goru putem samostalnosti.

Mnogi u Srbiji takođe nisu imali nikakvu predstavu o tome kako bi Đukanović, do skoro "najsrpskiji" crnogorski političar, uskoro mogao da traži odvajanje Crne Gore od Srbije. A oni koji su i naslućivali takav rasplet, nisu previše marili za tu mogućnost. Jer, u poslednjim godinama prethodne decenije, srpskim opozicionim liderima je Đukanovićeva Crna Gora, zaštićena već pomenutim upozorenjima sa Zapada, bila svojevrsno utočište od Miloševića, pa i mesto na kojem su se najčešće sastajali sa svojim pomagačima iz Zapadne Evrope i SAD. Osećajući da konačno mogu da sruše Miloševića, lideri srpske opozicije nisu oklevali da se oslanjaju na Đukanovića, za koga su i sami mogli (ili čak i morali) da pretpostave da će, čim prilike omoguće, početi da sledi neke svoje, a ne opšte interese. 

Zbližavanje sa Đinđićem 

Pre njegovih specifičnih interesa, do izražaja su prvo došli njegovi nagoni za političkim samoodržanjem, koji su mu pomogli da izađe kao pobednik iz duela sa dojučerašnjim najbližim saradnikom – i kumom – Momirom Bulatovićem. Bulatović se možda previše oslanjao na podršku zvaničnog Beograda, pa je u dvoboju sa Đukanovićem ostao i bez predsedničke funkcije i bez partije, pošto je Milo tokom 1997. preuzeo potpunu kontrolu na Demokratskom partijom socijalista. Bulatović se ubrzo ispisao iz članstva i osnovao Socijalističku narodnu partiju, koja je ostala pouzdan partner Slobodana Miloševića (barem do petog oktobra 2000. godine).

Eskalacija terorizma na Kosmetu dovela je do NATO agresije početkom 1999, a agresija je pokazala da Đukanović maltene ne smatra više Beograd svojim glavnim gradom, iako je samo dva meseca pre početka bombardovanja tvrdio da Crna Gora nije Slovenija i da će republika kojom rukovodi ostati u Jugoslaviji. Već prve večeri NATO udara, 24. marta, u obraćanju građanima optužio je srpski državni vrh da je isprovocirao NATO intervenciju, iako su u tom trenutku bombe padale i po teritoriji njegove republike (ubrzo su, međutim, prestale, što se objašnjava upravo "kooperativnim" stavom Đukanovića). Ipak, ni takvi, javno saopšteni stavovi, zasnovani na očiglednim manipulacijama (u to je vreme svakom ovdašnjem stanovniku, verovatno očiglednije nego danas, moralo biti jasno da NATO nije napao Srbiju samo zato što ih je Milošević provocirao), nisu naveli srpsku opoziciju da okrene leđa Đukanoviću. Naprotiv, kako se borba protiv Miloševića zaoštravala – a zaoštravali su je i režim i opozicija – tako su Miloševićevi politički protivnici sve češće odlazili u Crnu Goru, gde su zajedno sa Đukanovićem, a mnogo više specijalnim izaslanicima za Balkan koje su slali Vašington i Brisel, pravili planove za rušenje beogradskog režima. Za neke opozicionare, čak ni Crna Gora nije bila dovoljno bezbedna (recimo za Vuka Draškovića, na koga je u Budvi 15. juna 2000. pokušan atentat), ali ipak je "Milova država" ostala omiljeno sklonište od Miloševića. Pogotovo za Zorana Đinđića, predsednika Demokratske stranke, koji se tokom čestih boravaka u Crnoj Gori prilično zbližio sa Đukanovićem. 

Optužbe za organizovani kriminal 

Mnogi su još tada sumnjali da je bliskost Đukanovića i Đinđića zasnovana na još nečemu, a ne samo na zajedničkom političkom protivniku – Miloševiću. Takve sumnje samo su se pojačale posle petooktobarske promene vlasti u Srbiji, jer je Đukanović ostao najblaže rečeno uzdržan prema Beogradu, čak i kada je Miloševića zamenio Vojislav Koštunica. Nije mali broj onih koji su primećivali da Đukanovićevo nimalo prijateljsko držanje prema novom jugoslovenskom predsedniku najviše odgovara Đinđiću, novom srpskom premijeru kojem je, posle pada Miloševića, jedina prava prepreka ka potpunom osvajanju vlasti bio upravo Koštunica.

Sva nagađanja oko tajnih ili prećutnih sporazuma Đukanovića i Đinđića, dobila su aprila 2001. godine snažan vetar u jedra, serijom tekstova u zagrebačkom nedeljniku "Nacional", u kojem su upravo ova dva političara označena kao predvodnici opasne kriminalne grupe koja kontroliše šverc cigareta u ovom delu Evrope. Prema izvorima "Nacionala", Đukanovića i Đinđića povezao je Stanko Cane Subotić, "kontroverzni biznismen" sa Uba i treći najvažniji član klana koji je, kako je pisao ovaj nedeljnik, odgovoran ne samo za lukrativno krijumčarenje duvana, već i za mnoga ubistva.

Očekivano, reakcije crnogorskog predsednika i srpskog premijera bile su momentalne i oštre, demantujući istinitost "Nacionalovih" navoda. Đukanović je čak najavio da će tužiti "Nacional" zbog klevete, isto kao i Subotić koji je tada postao – i do danas ostao – medijska zvezda širom Balkana, iako je do "Nacionalovih" članaka bio potpuno anoniman. Imidž koji je tada stekao, međutim, Đukanović nikada nije uspeo da skine u potpunosti. Za razliku od Đinđića, posle čije se nasilne smrti više nije pisalo o njegovim eventualnim vezama sa organizovanim kriminalom, Đukanovićevo ime neprestano se provlači u pričama o balkanskim mafijama. Posebno su po Mila nezgodna svedočenja Ratka Kneževića, njegovog venčanog kuma i nekada bliskog saradnika, koji u čestim javnim istupima žestoko optužuje crnogorskog lidera, navodeći mnoge podatke iz prve ruke. U nedavnim istupima, Knežević je Mila povezao i sa prošlogodišnjim ubistvom Iva Pukanića, vlasnika zagrebačkog "Nacionala".

Daj čoveku imunitet da vidiš kakav je

S obzirom na to da je karijeru ipak započeo kao blizak Đukanovićev saradnik, Kneževićeve optužbe nikada nisu dobile nikakvu posebnu težinu. Tačnije, javnost ih je najčešće shvatala kao reči osvetnika, a ne reči pravednika, tako da, uprkos tome što su naširoko citirane i prenošene, Kneževićeve optužbe na račun Mila Đukanovića nikada nisu proizvele neku pravnu posledicu.

Kao i ostale, uostalom. Nijedno svedočanstvo o eventualnim kriminalnim aktivnostima Mila Đukanovića nije dovelo do njegovog pojavljivanja na sudu, izuzev prošlogodišnjeg, prilično tajnovitog putovanja u Bari, gde je više od šest sati odgovarao na pitanja tamošnjeg javnog tužioca.

Italijanski istražni organi već više od deset godina istražuju navodne veze Mila Đukanovića sa organizovanim kriminalom, a posebno švercom cigareta. U njihovim izveštajima, često se pominje njegovo ime, ili imena Milovih najbližih saradnika (Veselina Barovića, na primer). Pre šest godina, italijanski Antimafijaški biro čak je pokrenuo zahtev za hapšenje Mila Đukanovića. Okružni sudija u Napulju odbacio je taj zahtev, uz obrazloženje da Đukanovića, kao crnogorskog premijera, štiti imunitet. Ali, zahtev je naredne godine ipak odobren na višoj sudskoj instanci, na osnovu toga što Crna Gora tada, u decembru 2004, nije bila nezavisna država, pa samim tim ni Đukanovića nije štitio premijerski imunitet. Sredinom 2005, italijansko ministarstvo inostranih poslova potvrdilo je da će Đukanović biti uhapšen ukoliko uđe u Italiju, čiji su istražni organi povezali Milove poslove sa kriminalnim aktivnostima mnogih napuljskih mafijaških porodica. Ipak, od juna 2006, kada je Crna Gora zvanično postala nezavisna država, Mila Đukanovića ponovo štiti imunitet.

Nije mali broj onih koji veruju da je to pravi razlog Đukanovićevog dugotrajnog opstanka na vlasti. Kažu, on nikada nije ni smeo sebi da dopusti prelazak u opoziciju, jer bi to dovelo do njegovog privođenja i hapšenja.

Normalno, sve takve konstatacije sam Đukanović odbacuje kao neozbiljne ili zlonamerne. Šta god da ga motiviše, Đukanović ipak nekako uspeva da se održi tamo gde je nedodirljiv istražnim organima, ma iz koje zemlje da su. Nije mu uvek bilo lako da sačuva vlast, u nekoliko navrata bio je opasno blizu političkog poraza, ali je svaki put uspevao da se dočeka na noge.

Doduše, u rovovski podeljenom glasačkom telu kakvo je crnogorsko, niko i ne može da računa na ubedljive trijumfe, što izgleda najbolje shvata upravo Đukanović, koji je vazda umeo da na tesnim izbornim pobedama gradi grandiozne političke projekte. Poput, na primer, crnogorske nezavisnosti, kojoj je početkom devedesetih bio vatreno suprotstavljen, da bi je kasnije tiho prisvojio a na kraju glasno izneo, tako što je na referendumu 2006. godine njegov blok sakupio taman onoliku podršku kolika mu je bila neophodna za odvajanje od Srbije.

Kada je, na insistiranje Havijera Solane i mnogih drugih evropskih moćnika, granica za uspeh crnogorskog referenduma o nezavisnosti postavljena na 55 odsto izašlih glasača, mnogi su poverovali da je Đukanoviću (čiju je nameru da se odvoji od Srbije podržavala, od velikih sila, u tom trenutku jedino Amerika) dat nemoguć zadatak. Oni oprezniji su, međutim, pretpostavljali da za Đukanovića nijedan zadatak nije neostvariv, ako je povezan sa opstankom na vlasti. 

Referendum još ne, a k`a će ne znamo 

Ponašanje Mila Đukanovića i njegovih najbližih saradnika prema zvaničnom Beogradu posle petog oktobra 2000. godine, jasno je dokazivalo da njima nije smetao Milošević, već Srbija kao takva. Po odlasku SPS-a i JUL-a sa vlasti, crnogorsko rukovodstvo je novim srpskim i jugoslovenskim vlastima, umesto očekivane dobre volje, neprestano slalo ultimatume i optužbe kako je identitet Crne Gore i dalje ugrožen velikosrpskim nacionalizmom. Đukanovićeve simpatije prema Zoranu Đinđiću bile su neskrivene, ali je zato Vojislava Koštunicu opisivao istim izrazima koje je ranije koristio za Miloševića – "čovek prošlosti".

Takva retorika izgleda da, u prvom trenutku, nije previše prijala ni samim crnogorskim glasačima, koji su na parlamentarnim izborima u aprilu 2001. godine bili skoro potpuno podeljeni. Koalicija oko Đukanovića, koja je najavljivala referendum o osamostaljenju za jesen te godine, osvojila je 36 mesta u parlamentu, dok je koaliciji okupljena oko Socijalističke narodne partije Predraga Bulatovića pripalo svega tri mesta manje. Tako tesna većina, zbog koje je o budućoj Vladi morao punih šest nedelja da pregovara sa malim partijama (među ostalima i Liberalnim savezom Crne Gore), primorala je Đukanovića da odloži najavljeni referendum, na kojem bi, ukazivala su sva istraživanja ali i logika, independisti bili poraženi.

Sledeće godine izbio je i skandal sa moldavskom prostitutkom, 28-godišnjom S. C. (inače, majkom dvoje maloletne dece). Nesrećna Moldavka svedočila je da je pune tri godine bila primorana da se bavi prostitucijom u Crnoj Gori, da u lancu "seks trafikinga" kojim je i ona dospela do Podgorice učestvuju neki državni funkcioneri, kao i da su prema njoj, ali i prema drugim istočnoevropskim devojkama, postupali krajnje brutalno i neljudski (višestruka silovanja, mučenja i ponižavanja, od premlaćivanja do prženja genitalija). Istraga koja je usledila rezultirala je hapšenjem Zorana Piperovića, zamenika državnog tužioca, kao i još nekih pripadnika crnogorskog establišmenta. Već poljuljanoj Đukanovićevoj reputaciji ovaj skandal dodatno je naudio, iako on sam nije bio direktno osumnjičen – neki njegovi saradnici zato jesu, a Crna Gora se opet "proslavila" kao jedan od regionalnih centara velikih kriminalnih operacija, ovog puta trgovine ljudima i "seks trafikinga" (međunarodna organizacija "Amnesti internešnl" kasnije je protestovala što je istraga vođena neprofesionalno, a Moldavka, umesto kao žrtva, tretirana kao klevetnik). 

Prvi čestitao nezavisnost Srbiji 

Vreme je, međutim, neumitno prolazilo, što nekome ko kontroliše ne samo kompletan državni aparat, nego i najuticajnije medije – kao što je slučaj sa Đukanovićem – može samo da koristi. Neprestano ponavljajući da Crna Gora nema nikakvu budućnost u zajednici sa Srbijom, koja je u međuvremenu, pod nadzorom Havijera Solane, promenila i naziv (iz Savezna Republika Jugoslavija u Državna zajednica Srbije i Crne Gore) a i međuentitetske odnose, Đukanović je čekao do 2006, kada je najzad raspisao referendum o crnogorskoj samostalnosti. Poznat po tome da, kao da je učio od Sun Cua, unapred dobija sve svoje bitke, Đukanović ništa nije prepuštao slučaju, pa je u independističku koaliciju okupio sve partije manjina u Crnoj Gori, koje su "vukle" ne baš zanemarljivu količinu glasova. Naklonost manjina, posebno crnogorskih Hrvata i muslimana, Đukanović je osvajao godinama unazad, a naročito čuvenim izvinjenjem koje je uputio Hrvatskoj još u junu 2000. Takođe, mediji pod kontrolom režima – što znači skoro svi, izuzev nezavisnog dnevnog lista "Dan" koji je bio naklonjeniji unionistima – prilično su favorizovali ideju crnogorske nezavisnosti (kao i programi Hrvatske radio-televizije, inače veoma gledane u Crnoj Gori).

Kada je, u kasnim večernjim časovima 21. maja 2006, postalo jasno da su independisti odneli pobedu, Milo Đukanović pojavio se pred euforičnim pristalicama i čestitao nezavisnost Crnoj Gori, ali i Srbiji (prvi koji je to učinio). Ubrzo je i zvanično potvrđeno da je crnogorski lider još jednom uspeo da dođe do značajnog trijumfa minimalnom razlikom: za samostalnost Crne Gore glasalo je 55,5 odsto izašlih birača, što je bilo za samo pola procenta više od uslova za uspeh referenduma. Ali, i to je bilo dovoljno da država koju je praktično stvorio Solana, prestane da postoji, a da Srbija i Crna Gora, posle 88 godina provedenih u zajednici, nastave svaka svojim putem.

Mada se na rečima zalaže za prijateljske i bliske odnose sa Srbijom, samostalna Crna Gora, u kojoj je Đukanović i dalje ubedljivo najmarkantnija politička figura, povlači poteze koji ukazuju upravo na suprotno. Srbi u Crnoj Gori baš i nisu primer najpoštovanije nacionalne zajednice, tamošnja Srpska pravoslavna crkva i, naročito, njena imovina, često su izloženi nasrtajima kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve, a posebna priča je crnogorsko priznavanje kosovske "nezavisnosti", koje se dogodilo neposredno pošto je Srbija uspela da izdejstvuje pokretanje postupka pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Reklo bi se, stoga, da od prosrpskih osećanja koja je ispoljavao na početku karijere, u Đukanoviću nije ostalo ništa, mada je jedan od nekadašnjih kadrova SPS-a, koji je u vreme Slobodana Miloševića bio visoko pozicioniran u establišmentu, uveren da crnogorski premijer i dan-danas voli da sluša "Marš na Drinu" i "Oj vojvodo Sinđeliću", kao i pre 15 ili 20 godina.

To uverenje savršeno se uklapa u još jednu kontroverzu vezanu za crnogorskog premijera: ljudi koji su upoznali Đukanovića, uključujući tu i Ratka Kneževića, svedoče da je Milo u prirodi mnogo drugačiji nego što deluje u javnosti. Ne bi to bilo nimalo neobično za jednog političara, kome je i u opisu radnog mesta da se predstavlja drugačijim nego što jeste. Ovde je, međutim, reč o političaru koji je punih 20 godina u centru pažnje, a o kome se ipak mnogo više nagađa nego što se zna.

Poslednji kojem je to pošlo za rukom na ovim prostorima – da vlada dugo, a da ostane tajanstven – bio je Josip Broz. Po Milu Đukanoviću se, verovatno, neće nazivati ceo jedan period u razvoju Balkana ili ideologija (nema ni zgodno ime za tako nešto: "miloizam" i "đukanovićevizam" nisu toliko zvučni kao "titoizam"), ali po mnogim kriterijumima, jedini pravi naslednik pokojnog maršala upravo je ovaj Nikšićanin. Koji je, koincidencije li, u politiku zakoračio poslednje godine Brozovog života.