Mahmud Ahmadinedžad - pravi persijski Spartanac

Najveći protivnici Mahmuda Ahmadinedžada su luksuz, Izrael i Amerika. Tim redom. Sa Vašingtonom bi verovatno našao zajednički jezik, da nije Izraela. Sa Izraelom bi možda i mogao da sarađuje na nekom nivou, kada bi Jerusalim uspeo da ispuni makar minimum zahteva Palestinaca. Ali, u njegovoj borbi protiv luksuza – nema kompromisa.

U poslednje četiri godine, koliko je predsednik Irana, njegova istrajnost u izbegavanju svakog oblika hedonizma više je nego uočljiva: uporno odbija da sedi u VIP odeljenju predsedničkog aviona; iz Predsedničke palate izneo je antičke, basnoslovno vredne persijske tepihe i poslao ih muzeju; na početku prvog mandata, insistirao je da ostane da živi u svojoj skromnoj porodičnoj kući, a kada su ga bezbednosne službe naterale da se ipak iseli, iz bezbednosnih razloga, uspeo je da ih ubedi da pređe u običnu zgradu u oblasti koju mogu lako da kontrolišu, a ne u Predsedničku palatu...

Znali su da ga ostave da ih čeka pred vratima i po pola sata, samo da bi mu stavili do znanja šta misle o njemu – kaže jedan od Ahmadinedžadovih saradnika

Takav je bio i ranije, od malih nogu. Pre nego što je postao predsednik, samo jednom je putovao izvan Irana, i to na nekoliko dana u Irak! Oni koji ga bolje poznaju, sećaju se da je uvek isticao svoje skromno poreklo, toliko da su ga ostali političari često prezirali zbog toga.

- Znali su da ga ostave da ih čeka pred vratima i po pola sata, samo da bi mu stavili do znanja šta misle o njemu – kaže jedan od Ahmadinedžadovih saradnika.

Njemu samom očigledno nije smetalo što su ga potcenjivali, već je to iskoristio kao svoju prednost. Senzacionalna Ahmadinedžadova pobeda na predsedničkim izborima 2005. godine u velikoj meri je zasnovana na njegovom, sasvim opravdanom i zasluženom, ugledu "narodskog" čoveka koji je fanatično posvećen islamu.

Ahmadinedžada, zbog takvog držanja, svetski mediji često nazivaju "Spartancem", što je svojevrsna ironija, kada se ima u vidu da su Spartanci proslavili svoj način života upravo bitkom u Termopilskom klancu, koju su vodili protiv drevnih Persijanaca, od kojih potiču današnji Persijanci.

(Štaviše, upravo je Ahmadinedžadov kabinet javno zahtevao izvinjenje od Holivuda, zbog načina na koji su Persijanci prikazani u filmu "300".)

Ali, koliko je skroman u privatnom životu, toliko je u politici megaloman. Opet, kao stari Spartanci... Što je veći izazov, to je Ahmadinedžad spremniji da ga prihvati. Poseduje onu odlučnost koja, kako se to pesnički kaže, može planine da pomera. Kolumnista "Vašington posta", koji je septembra 2006. intervjuisao Ahmadinedžada, napisao je sledeće:

- Osećam kod njega istu onu sigurnost koju je pokazivao i Ajatolah Homeini na početku ovog sukoba, kasnih sedamdesetih: "Amerika ne može da uradi ništa pod milim Bogom".

"Štreber" u detinjstvu i mladosti

Mahmud Ahamdinedžad rođen je 28. oktobra 1956. u gradiću Garmsar, koji se nalazi na obodu Velike slane pustinje, 82 kilometra jugoistočno od Teherana. Stanovništvo Garmsara se, zbog blizine glavnom gradu, već decenijama masovno odseljava u Teheran, a Mahmud je taj put prevalio kada je imao tek godinu dana, tako da nije nepravilno smatrati ga i rođenim Teherancem.

Bio je četvrto od sedmoro dece svojih roditelja. Njegov otac Ahmad bio je kovač koji je jedva sastavljao kraj s krajem, ne bi li prehranio brojnu porodicu. Po dolasku u Teheran, Ahmad je promenio porodično prezime iz Sabordžian, što otprilike znači "farbar tepiha", u Ahmadinedžad, što bi se moglo prevesti kao "Muhamedova rasa". Porodica se naselila u radničkoj četvrti Narmark, gde je Ahmad otvorio zanatsku radnju za izradu okova za vrata i prozore.

Deca su delila među sobom ono malo što su imala, pa je Mahmud još u ranom detinjstvu "savladao" veštinu skromnosti, koja ga odlikuje i danas.

O njegovoj mladosti se ne zna mnogo, ali ne zato što je on sakriva, već zato što, po svoj prilici, tu i nema šta da se zna. Ahmadinedžad je, naime, oduvek bio fanatično odan islamu i njegovim načelima, pa je vešto izbegavao sve "zamke" koje hedonizam postavlja pred mlade ljude. U prevodu – njegova mladost možda nije bila dosadna njemu, ali je sada dosadna njegovim biografima.

Mahmud je bio dobar i vredan učenik, kasnije student. Roditelji su voleli da im se deca druže sa njim – opisuje Hadian mladalačke dane sadašnjeg predsednika Irana

Tada najbolji Mahmudov prijatelj Naser Hadian, danas profesor na Teheranskom univerzitetu, kaže da njih dvojica nisu bančili po žurkama, jurcali za devojkama i pušili hašiš, poput ostalih Teheranaca njihovog uzrasta. Tinejdžerske dane provodili su po bibliotekama i učionicama, iako je to bio period vladavine šaha Reze Pahlavija, izrazito prozapadnog državnika pod čijim je rukovođenjem Iran, a prvenstveno Teheran, mnogo više ličio na neku američku državu, nego na Bliski Istok.

- Mahmud je bio dobar i vredan učenik, kasnije student. Roditelji su voleli da im se deca druže sa njim – opisuje Hadian mladalačke dane sadašnjeg predsednika Irana.

Mahmud je upisao mašinstvo na Teheranskom univerzitetu, dok su Hadiana roditelji poslali na studije medicine u Teksasu, SAD. Ali, Hadian je tamo odustao od medicine i počeo da studira sociologiju, koja je dodatno pojačala njegovu posvećenost islamu i tradicionalnim vrednostima. Nešto slično odigravalo se i u glavi Ahmadinedžada, koji je, iako na tehničkim naukama, sve više vremena provodio razmišljajući o religiji. Dva prijatelja su se neprestano dopisivala, a svako pismo počinjali su ovako: "U slavu gospoda, najmilostivijeg i najosećajnijeg..."

Kada su saznali za ovu prepisku, Hadianovi roditelji više nisu bili tako srećni što se njihov sin druži sa Ahmadinedžadom, a još više ih je brinulo što se kroz sociologiju toliko zaludeo religijom. Ali, ništa više nisu mogli da promene.

Jeste terorista, nije terorista

Sa "štreberskim" danima Mahmuda Ahmadinedžada i Nasera Hadiana definitivno je bilo gotovo 1979. godine, odnosno dolaskom ajatolaha Ruholaha Homeinija na vlast. Jer, Homeinijev dolazak jedan je od najznačajnijih svetskih događaja u 20. veku, poznat kao Iranska revolucija!

Pre revolucije, Iran je bio potpuno prozapadno društvo, kraljevina čiji su dvor posećivale dinastije iz celog sveta, centralistička država čija je birokratija uživala brojne privilegije, dok je narod uglavnom gunđao na posrnulu ekonomiju. Posle revolucije, međutim, Iran je postao centar islamskog sveta, izvoznik revolucija, po mnogima i glavni finansijer islamskog terorizma.

U Iranu pre revolucije, islamista poput Ahmadinedžada nije mogao nikako da napreduje. U Iranu posle revolucije, Ahmadinedžadu su sva vrata bila otvorena, što je on spremno iskoristio da gradi političku karijeru.

Prema svedočenjima nekih od talaca, Mahmud Ahmadinedžad bio je među onima koji su ih 444 dana držali na nišanu

Kako je počeo da je gradi, veliko je pitanje, jer nikada do kraja nisu razjašnjene optužbe da je Ahmadinedžad učestvovao u otmici osoblja američke ambasade u Teheranu. Ta otmica poznata je po nazivu Kriza talaca, a trajala je od 4. novembra 1979, kada je grupa iranskih studenata i islamista upala u amabasadu SAD i zarobila 53 tamošnja službenika, do 20. januara 1981. godine, kada su pritvorenici oslobođeni.

Prema svedočenjima nekih od talaca, Mahmud Ahmadinedžad bio je među onima koji su ih 444 dana držali na nišanu. Neki čak tvrde da je Ahmadinedžad bio jedan od vođa otmičara, zadužen prvenstveno za ispitivanja talaca. U prilog ovoj tvrdnji, podnose fotografiju koja prikazuje tri otmičara kako jednog od talaca, kojem je preko očiju stavljen povez, sprovode do okupljenih reportera i snimatelja. Otmičar koji se nalazi levo od vezanog taoca zaista liči na Ahmadinedžada, dovoljno da podgreva sumnje, ali nedovoljno da bi otklonio sve nedoumice.

Svedočenja ovih talaca pojavila su se 2005. godine, kada je Ahmadinedžad postao predsednik Irana, a njegove fotografije "inventar" u većini svetskih medija. Među petoro bivših talaca koji su se javili sa tvrdnjom da su prepoznali Ahmadinedžada, najglasniji je bio izvesni penzionisani pukovnik Čarls Skot, koji je decidirano izjavio: "Novi predsednik Irana je terorista!"

Hteo da napadne i SSSR

Sa ovim tvrdnjama slaže se i nekadašnji irački predsednik Abolhasan Banisadr, koji već 28 godina živi u egzilu u Parizu. Banisadr, koji je bio prvi predsednik Islamske republike Iran pre nego što je pao u Homeinijevu nemilost i morao da pobegne iz zemlje, kaže da Ahmadinedžad nije bio među predvodnicima otmičara, ali da jeste učestvovao u otmici američkih diplomata, i to kao veza između kidnapera i Alija Hameneija, tada uticajnog teheranskog sveštenika, a danas ajatolaha.

(Doduše, Banisadr je pun informacija koje nikada ne dobiju potvrdu – tako je ranije tvrdio da je 1980. godine izborni štab Ronalda Regana, tadašnjeg kandidata na predsedničkim izborima u SAD, dogovorio sa Teheranom da Kriza talaca bude produžena do posle izbora, kako bi Regan mogao na osnovu nje da sakuplja poene protiv DŽimija Kartera.)

Nije sigurna ni CIA, koja je pre dve godine napravila svoj izveštaj u kojem konstatuje da "sa relativnom sigurnošću" može da se zaključi da Ahmadinedžad nije učestvovao u Krizi talaca

Ostali taoci koji su i danas živi, međutim, nisu sigurni da je Mahmud Ahmadinedžad bio među organizatorima njihove otmice. Ne tvrde da nije, ali ne tvrde ni da jeste ("Mnogo više sam gledao u cevi koje su bile uperene u nas, nego u one koji su nosili te cevi", slikovito je jedan od talaca objasnio zbog čega ne može sa sigurnošću da kaže da li je Mahmud Ahmadinedžad bio među otimčarima).

Nije sigurna ni CIA, koja je pre dve godine napravila svoj izveštaj u kojem konstatuje da "sa relativnom sigurnošću" može da se zaključi da Ahmadinedžad nije učestvovao u Krizi talaca.

Sam Ahmadinedžad, normalno, oštro demantuje da je na bilo koji način učestvovao u otmici osoblja američke ambasade, ali, začudo, isto tvrde i dokazani otmičari, inače danas politički protivnici iračkog predsednika. Nekoliko njih za koje se pouzdano zna da su učestvovali u upadu u američku ambasadu – štaviše, hvale se time – i koji su sada suprotstavljeni Ahmadinedžadu u političkom smislu, pa bi, prema tome, jedva dočekali da ga kompromituju, ipak su izjavili da iranski predsednik nije bio učesnik otmice.

Po još jednoj nepotvrđenoj verziji Krize talaca, koja se nalazi u samom korenu sukoba Irana i SAD, Ahmadinedžad je predlagao da otmičari upadnu i u ambasadu Sovjetskog Saveza, isto kao što su upali i u američku.

Šef tajne službe?

Ukoliko je i bio upleten u upad u američku ambasadu, to nikako nije bio najmilitantniji period u usponu Mahmuda Ahmadinedžada – mnogo opasniji bio je njegov angažman u iračko-iranskom ratu, koji je počeo 1980. i besneo punih osam godina.

Kada je Homeini zatražio glavu Salmana Ruždija zbog njegove knjige "Satanski stihovi", Ahmadinedžad je, tvrde "anonimni a poverljivi" izvori, bio taj kojem je dopao zadatak da pripremi i sprovede ubistvo britanskog pisca

Kao i mnogi islamisti nadahnuti Homeinijevom Iranskom revolucijom, Ahmadinedžad je kao dobrovoljac pojurio u prve borbene redove. Ali, zapali su mu "drugi borbeni redovi", odnosno, subverzivni i kontraobaveštajni zadaci. Mahmud je, prema opet nepotvrđenim informacijama koje on sam negira, pristupio specijalnim obaveštajnim odredima Revolucionarne garde, čiji je zadatak bio da organizuju akcije izvan iranske teritorije. Navodno, te akcije podrazumevale su i likvidaciju disidenata, koji su iz inostranstva pokušavali da organizuju rušenje Homeinijevog režima.

Glasine takođe govore da je Ahmadinedžad čak rukovodio ovim operacijama u kasnim osamdesetim, pa je tako bio organizator i jednog od najpoznatijih atentata, u kojem je ubijen Abdorhaman Kvasemlu, lider iranskih Kurda, ispred svog stana u Beču jula 1989. godine. Takođe, kada je Homeini zatražio glavu Salmana Ruždija zbog njegove knjige "Satanski stihovi", Ahmadinedžad je, tvrde "anonimni a poverljivi" izvori, bio taj kojem je dopao zadatak da pripremi i sprovede ubistvo britanskog pisca.

Ahmadinedžad, svakako, oštro demantuje ovakve navode. Negde mu i nije teško da uveri javnost kako mu je sve to podmetnuto, jer je svima jasno koliko je Americi stalo do toga da ga diskredituje i da američke obaveštajne službe ne biraju sredstva ne bi li potkopali Mahmudovu popularnost u otadžbini. Ahmadinedžadov portparol kaže da je sadašnji predsednik Irana bio, tokom osamdesetih, samo dobrovoljac u ratu protiv Iraka, i to u redovima paramilitarne formacije Basidž, koja se nalazila pod komandom Revolucionarne garde.

Logika nalaže da je Ahmadinedžad u revolucionarnim i ratnim godinama ipak imao značajniju ulogu od ove koju priznaje, jer je ipak, krajem te decenije, postavljen na mesto guvernera Makua i Hoja, dva grada na severu Irana. Te poziciju nisu bile izborne, Ahmadinedžad do njih nije došao tako što je pobedio na nekim izborima, već ih je zaslužio nekako drugačije. Kako, može samo da se nagađa...

Kao guverner se dobro pokazao, pa je posle četiri godine napredovao i postao najpre savetnik guvernera provincije Kurdistan, zatim savetnik u Ministarstvu kulture i visokog obrazovanja, a na kraju (1993.) i guverner provincije Ardebil, koja je tek bila uspostavljena. U četvorogodišnjem mandatu, čak tri godine nagrađivan je kao najbolji guverner Irana.

Ahmadinedžad nije dopustio da se ove ratne i političke "avanture" odraze na njegov akademski put – diplomirao je na mašinstvu, posle čega je, 1986. godine, upisao i postdiplomske studije. Tri godine kasnije postao je i predavač na Teheranskom univerzitetu, a 1997. je doktorirao na temu javnog prevoza.

"Usput" je začeo i porodicu – oženio se 1984. godine i danas ima dva sina i ćerku.

Besplatan gradonačelnik

Kada je umereni Muhamed Hatani postao predsednik Irana 1997, sklonio je Ahmadinedžada sa pozicije guvernera Ardebila. Mahmud se onda povukao sa javne scene i posvetio profesorskom radu, predajući na Teheranskom univerzitetu, gde je ostao sve do 2003. Tada je usledio njegov veliki povratak u iransku politiku.

Konzervativna koalicija Razvoj islamskog Irana imala je većinu u Veću opština Teherana. Za gradonačelnika prestonice predložili su Mahmuda Ahmadinedžada, koji je prihvatio dužnost i za dve godine, koliko je proveo na tom položaju, uspeo da se nametne kao lider konzervativnih snaga u državi.

Posebno efektna bila je njegova odluka da ne prima platu kao gradonačelnik, već da besplatno obavlja funkciju prvog čoveka prestonice, dok će se izdržavati od primanja sa univerziteta

Ahmadinedžadovi prethodnici na mestu gradonačelnika uglavnom su bili umereni političari, neki među njima čak i reformisti, čije su mere zgražavale islamistu kao što je Mahmud. Zato je mnoge njihove mere poništio, a gradske društvene aktivnosti uglavnom je usmerio ka popularizaciji islama i tradicionalnih vrednosti. Primera radi, svi kulturni centri i prostori služili su za molitvu u vreme ramazana, ukinuo je restorane brze hrane, muškarci koji su radili u gradskoj administraciji morali su da puste brade i da nose dugačke rukave, a takođe su razdvojeni liftovi za žene i liftovi za muškarce u zgradama gradskih i opštinskih vlasti. Isto tako, Ahmadinedžad je širom grada postavio spomen obeležja na žrtve iračko-iranskog rata, iako je taj sukob završen deceniju i po ranije.

Svi ti potezi bili su praćeni oštrom retorikom Ahmadinedžada, koji je kritikovao i napadao korupciju kada god je mogao. Posebno efektna bila je njegova odluka da ne prima platu kao gradonačelnik, već da besplatno obavlja funkciju prvog čoveka prestonice, dok će se izdržavati od primanja sa univerziteta. Zahvaljujući gotovo asketskom načinu života, delovao je daleko uverljivije nego drugi političari koji su obećavali borbu protiv korupcije – njemu je zaista bilo (i ostalo) nemoguće prebaciti da se bogati na račun političke moći.

A moć mu je rasla, mere koje je sproveo u Teheranu donele su mu popularnost koju nije imao dok je obavljao prethodne javne funkcije. Mediji su ga sve više predstavljali kao nadolazeću snagu i mogućeg lidera konzervativaca u bliskoj budućnosti. Sav taj uspeh naveo ga je da se bori za nešto što do tada nije nikada zauzimao – javnu funkciju koja se dobija direktno izborima. I to ne bilo koju, već najznačajniju moguću: godine 2005, na opšte iznenađenje, kandidovao se na izborima za predsednika Irana.

Predsednik je "jedan od vas"

Mahmudovo "narodsko" držanje učinilo je čudo, pošto je znalački iskorišćeno

Od kada se dokopao visoke politike, Mahmud je imao samo koristi od siromašnog porekla i skromnog načina života. Ali, nikada mu to nije pomoglo kao u kampanji za predsedničke izbore 2005. godine, uoči kojih je, uprkos tome što mu je populanost značajno skočila za dve godine na mestu gradonačelnika Teherana, važio za apsolutnog autsajdera.

Niko nije verovao da Ahmadinedžad, relativni anonimus, može da dobije izbornu trku u kojoj mu je protivnik najteži mogući, bivši predsednik Akbar Rasfandžani, vrlo korpulentna figura iranske umerene scene. Ali, Mahmudovo "narodsko" držanje učinilo je čudo, pošto je znalački iskorišćeno. Ahmadinedžadovom kampanjom dominirala su dva spota: u prvom, on stoji u redu za ručak u nekoj kantini; u drugom, šeta se među sirotinjom, u najzapuštenijim kvartovima Teherana. Poruka biračima bila je suptilna, ali vrlo jasna: ovo je jedan od vas.

Ahmadinedžadov "umetnički savetnik" je DŽavad Šamakudari, koji je režirao i ove spotove. Njih dvojica poznaju se još sa studija mašinstva. Šamakudari je u međuvremenu, za vreme iransko-iračkog rata, pravio dokumentarne filmove sa prvih linija fronta, kao i igrane filmove. Kasnije je bio oduševljen kada je čuo da Ahmadinedžad, odbija platu za posao gradonačelnika Teherana:

- Osećao sam da je Iranu potreban takav čovek kao predvodnik. Kada sam čuo da se kandidovao za predsednika, ponudio sam mu svoju pomoć.

Promociju Ahmadinedžada Šamakudari je uradio savršeno. Mahmud je širokim narodnim masama predstavljen upravo onako kako njegov protivkandidat nije mogao. Zato je krajnji rezultat izbora, koliko god neočekivan, ipak bio logičan: sa podrškom čak 62 odsto izašlih birača, Mahmud Ahmadinedžad je avgusta 2005. postao šesti predsednik Irana! Podatak da je dobio skoro duplo više glasova od Rasfandžanija (17 miliona prema 9,8 miliona) govori koliko je iranskom narodu bio potreban takav čovek u takvom trenutku.

Izrael stalno na meti

Vašingtonu su, sa druge strane, uvek potrebni neprijatelji na Bliskom istoku, tako da je i za mnoge u Beloj kući Ahmadinedžadova pobeda u stvari bila radosna vest. Jer, umesto da smiruje višedecenijski sukob sa Amerikom, predsednik Mahmud počeo je dodatno da ga rasplamsava. I to u dva ključna pitanja: nuklearni program i Izrael.

Iranska nacionalna televizija je, u proramu na engleskom jeziku, jednu rečenicu iz Ahmadinedžadovog govora prevela kao: "Izraelski režim mora biti izbrisan sa mape"

Što se tiče nuklearnog programa, Iran insistira da ga ne razvijaju za potrebe naoružanja, već radi energije. Vašington se, predvidivo, protivi takvoj argumentaciji, optužujući Teheran da priprema nuklearni arsenal. Ahmadinedžad odlučno odbacuje takve tvrdnje i uverava da 108 zemalja podržava iranski nuklearni program, a u svakom slučaju nema nameru da ga obustavi (doduše, kao predsednik države nema zakonsko pravo ni da ga obustavlja ni da ga pospešuje, pošto je nuklearni program u rukama Vrhovnog saveta nacionalne bezbednosti, koji je odgovoran lično ajatolahu Hameneiju, a ovaj je još pre četiri godine izrekao fatvu protiv nuklearnog oružja).

Što se tiče Izraela, stvari su jednako zapetljane. Krajem oktobra 2006. godine, Ahmadinedžad je učestvovao na konferenciji "Svet bez cionizma", na kojoj je održao govor koji je ekspresno podigao ceo svet na noge. Iranska nacionalna televizija je, u proramu na engleskom jeziku, jednu rečenicu iz Ahmadinedžadovog govora prevela kao: "Izraelski režim mora biti izbrisan sa mape".

Skandal svetskih razmera izbio je istog časa. Više od 100 članova Predstavničkog doma američkog Kongresa podnelo je predlog da se Ahmadinedžad okrivi za kršenje Konvencije protiv genocida, slično je reagovao i tadašnji kanadski premijer Pol Martin, dok je premijer Izraela Arijel Šaron zahtevao da Iran bude izbačen iz Ujedinjenih nacija. Sa svih strana stizale su osude na račun Ahmadinedžadove izjave.

Čak je i ajatolah Hamenei osudio takav istup predsednika Irana, rečima da "Iran nikada ne preti drugim zemljama". Sličnu reakciju imali su i palestinski lideri, poput Saeba Erekata koji je rekao da je njima cilj "da dodaju palestinsku državu na mapu, a ne da izbrišu izraelsku sa mape".

Ahmadinedžad i njegov kabinet su na sve ove optužbe odgovorili tvrdnjom da je predsednikov govor pogrešno preveden. Mnogi lingvisti daju mu za pravo, pošto u perijskom jeziku ne postoji fraza "izbrisati sa mape". Pre će biti, kažu poznavaoci persijskog, da je Ahmadinedžad u spornom govoru izrazio nadu da će "cionistički režim u Izraelu da se sruši sam od sebe".

Šta god da je rekao, Ahmadinedžad je posle ovog govora samo potvrdio prvo mesto na listi neprijatelja SAD, na kojoj je i pre ovog skandala bio visoko kotiran. Nije se potrudio da siđe sa nje već je, naprotiv, dodatno izazivao Izrael izjavama kako je holokaust mit, izmišljen kako bi se Jevrejima dala palestinska zemlja koja im ne pripada.

(U poslednje vreme, malo je ublažio retoriku po pitanju holokausta, pošto sada kaže da veruje da ga je zaista bilo i da se sve dogodilo upravo onako kako zvanična istorija tvrdi, ali se zato pita zašto su jevrejsku državu napravili na palestinskoj teritoriji, a ne u Evropi koja je počinila tako strašne zločine prema Jevrejima.)

Usta puna Amerike

Administracija Baraka Obame za sada ne pokazuje nameru da se oštrije sukobljava sa Teheranom, a i sam Ahmadinedžad je prošle godine poslao čestitku Obami, kada je ovaj pobedio na izborima

Amerikanci znaju da se njima nenaklonjeni režimi najlakše ruše iznutra. Ahmadinedžad, međutim, zna da Amerikanci to znaju, pa je do sada spremno dočekao svaki njihov pokušaj da ga sklone sa položaja. Vlast mu je bila najviše uzdrmana posle ovogodišnjih predsedničkih izbora 12. juna, na kojima je osvojio drugi mandat, opet sa 62 odsto podrške glasača: opozicija ga je optužila da je pokrao izbore i organizovala demonstracije, koje su nedeljama bile udarna vest u celom svetu.

Uprkos tome što više nema naklonost ajatolaha Hameneija, ili barem ne u onolikoj meri u kolikoj ju je imao pre četiri-pet godina, kao i tome što je opozicija, potpomognuta spolja, bila organizovanija nego ikada, Ahmadinedžad je opstao na vlasti. Nemiri, u kojima je bilo i žrtava, na kraju su se smirili, a Mahmud Ahmadinedžad je 5. avgusta 2009. godine, drugi put u životu, položio zakletvu kao predsednik Irana. 

Administracija Baraka Obame za sada ne pokazuje nameru da se oštrije sukobljava sa Teheranom, a i sam Ahmadinedžad je prošle godine poslao čestitku Obami, kada je ovaj pobedio na izborima. To je bila prva takva poruka razmenjena između Teherana i Vašingtona u poslednjih 30 godina, ali odnosi dve zemlje teško da se mogu nazvati korektnim (pogotovo posle demonstracija opozicije u Iranu, za čije inspirisanje je Ahmadinedžad prvenstveno optužio Belu kuću).

Kao i mnogi drugi koji se otvoreno suprotstavljaju Vašingtonu, Ahmadinedžad u ovom trenutku najviše može da računa na prijateljstvo Moskve i Karakasa. Veze Rusije i Irana sve su bolje, Ahmadinedžad je čak formirao posebnu kancelariju za relacije sa Kremljom. Takođe, sa Venecuelom i njenim predsednikom Ugom Čavezom ostvario je strateško partnerstvo, koje, doduše, nije ispraćeno u ekonomskom smislu, jer trgovina između Irana i Venecuele još nije na nekom zavidnom nivou. Svejedno, Venecuela je u Ujedinjenim nacijama glasala u korist iranskog nuklearnog programa.

Na Čaveza najviše liči i u retoričkom smislu. Ne po ekscentričnosti, u kojoj je predsednik Venecuele verovatno neprevaziđen, već po tome što može neumorno da kritikuje Ameriku, Izrael i njihove saveznike. Evo, za kraj, najpoznatijih izjava Mahmuda Ahmadinedžada:

- Kako možete da dokažete da niste loša osoba? To je nemoguće dokazati!

- Verujemo da bi vizne režime trebalo ukinuti kako bi ljudi mogli slobodno da putuju gde god žele.

- Nacijama sa kulturom, logikom i civilizacijom nije potrebno nuklearno oružje.

- Samo nazadne, zaostale nacije prave nuklearno oružje. A one koje prave sve više nuklearnog oružja, dok brane drugima da ga prave, takve su najzaostalije.

- Talas islamske revolucije uskoro će se proširiti po celom svetu.

- Svako ko priznaje Izrael goreće u plamenu islamskog gneva!

- Pravi holokaust je ono što se dešava u Palestini, gde cionisti koriste bajku o holokaustu kao sredstvo za ucenu i opravdanje za ubijanje dece i žena i proterivanje nevinih.

Ne postoji potreba za Sjedinjenim Američkim Državama.

- Da li su napadi od 11. septembra mogli da budu izvedeni bez saradnje sa američkim obaveštajnim i bezbednosnim službama, odnosno njihovom dubokom infiltracijom? Naravno, ovo je samo akademsko nagađanje. Ali, zašto se mnogi aspekti tih napada kriju? Zašto nam nije rečeno ko je odgovoran za to? Zašto odgovorni nisu uzvedeni pred sud?

- Iran je spreman da znanje o nuklearnom programu prenese drugim islamskim zemljama, prema njihovim potrebama.

- Ne znam zašto neke države odbijaju da shvate da iranski narod ne prihvata silu.

- Snažan Iran je najbolji prijatelj okolnim državama i najbolji garant mira u regionu.

- Američki novinari dolaze u Iran, gde nemaju nikakvih problema i gde mogu da dođu do svih zvaničnika. To nije slučaj u SAD. Oni ne dozvoljavaju našim novinarima da odlaze tamo i postavljaju im razna ograničenja.

- Pogledajte šminku američke administracije, pogledajte njihovo ponašanje. Gledajte kako vređaju moju naciju. Oni žele da prave imperiju, a ne da žive u miru pored drugih naroda.

- Ne postoji potreba za Sjedinjenim Američkim Državama.

Pripremio: Miodrag Zarković