Zakonska zabrana telesnog kažnjavanja dece i šta psihologija (ne) kaže

Pre nekoliko godina sačinjen je nacrt zakona kojim bi se zabranilo telesno kažnjavanje dece u Srbiji. Tada su neki psiholozi u medijima iznosili svoje stavove o tome, a održan je i jedan okrugli sto na tu temu. Potom se neko vreme nije čulo ništa o tome nacrtu, da bi se nedavno ponovo pojavila ista inicijativa. I ovoga puta javili su se psiholozi da kažu svoje o telesnoj kazni i o tome nacrtu.

Cilj ovoga priloga sastoji se samo u tome da kažem kakva je relacija psihologije i zakona o zabrani telesnog kažnjavanja dece.

Prvo, već postoji zakon kojim se zabranjuje zlostavljanje dece. Taj zakon pod zabranu stavlja i svako zlostavljanje telesnim kažnjavanjem na taj način što inkriminiše teško telesno povređivanje.

Drugo, sada se zabranjuje svako telesno kažnjavanje, odnosno telesno kažnjavanje od strane svih roditelja prema svoj deci u svim mogućim situacijama.

Da li psihologija kao nauka može da svojim naučnim saznanjima podrži zakon koji se formuliše na ovom nivou opštosti?

Naravno, ne može, ne može nikako. Naučna saznanja, psihološka ili neka druga, nisu u stanju da dostignu takav nivo opštosti. Ni u ovom slučaju ni u nekom drugom.

Podsetiću čitaoce na osnovno, tj. na to kako se formulišu psihološka saznanja, odnosno psihološki naučni zakoni. Uzmimo da ti zakoni iskazuju neku relaciju između telesne kazne i neke posledice po dete: posledice po mentalno zdravlje, po psihički razvoj ili po ponašanje. U svakom od ta tri slučaja reč je o psihološkim varijablama. I telesna kazna je, naravno, psihološka varijabla.

Najpre treba podsetiti na to da su psihološki zakoni statistički po prirodi, odnosno takvi da se iskazuju verovatnoćama koje su manje od 1, procentima koji su manji od 100 i korelacijama koje su manje od 1. Zakon, međutim, nije statistički: on postavlja iskaz na nivou 100 % ili na nivou apsolutnih 1.

I dalje: psihološki naučni zakoni (bolje rečeno: pravilnosti) nužno uzimaju u obzir sledeće, odnosno ograničavaju se na sledeće.

1) Varijabilnost roditelja. Bilo koja vaspitna mera koja se nađe u roditeljskoj praksi zavisi od brojnih osobenosti roditelja. Brojna istraživanja ukazala su na samo neke od njih: toplina prema detetu, doslednost u primeni vaspitne mere, intenzitet, emocionalni izraz sa kojim je mera primenjena, ugled koji roditelj ima, odnos sa drugim roditeljem itd.

2) Varijabilnost dece. Dovoljno je da navedemo samo uzrast i temperament (ili razdražljivost), a mogli bismo navesti još i pol i niz drugih varijabli. Posledice mere koju roditelj primenjuje, dakle, zavisi od ovih varijabli.

3) Varijabilnost situacija. Do sada su psihološka istraživanja uzimala u obzir mali broj ovih varijabli: ponavljanje prestupa, emocionalni ton deteta kada iznosi svoj prestup i sl. Nisu uzimala u obzir brojne varijable koje ulaze u osnovni korpus morala: namera ili motiv sa kojim je prestup počinjen, odnos između prirode prestupa i prirode vaspitne mere, veličinu posledice, uzrast oštećene osobe i sl.

Ovo se može kazati i na drugi način: sve što je pobrojano od 1 do 3 jesu brojni činioci od kojih zavisi da li će vaspitna mera povezana sa gorepomenutim posledicama. To, pak, znači nekoliko stvari. Prvo, sasvim je moguće da se dete razvije u zdravu osobu, bez zastoja u razvoju i bez problema u ponašanju a da ga roditelji nikada nisu kaznili primenom telesne kazne. Ali i drugo je tačno: sasvim je moguće da izraste normalna osoba, bez zastoja u razvoju,  bez mentalnih poremećaja i bez problema u ponašanju. Treće, sasvim je moguće, takođe, da nastanu smetnje u razvoju, mentalnom zdravlju ili ponašanju kod dece roditelja koji nisu nikada primenili telesnu kaznu. Naravno – četvrto – analogno važi i za slučajeve gde jeste primenjivana (nezlostavljajuća) telesna kazna. Štaviše, znamo da postoje osobe u svakoj od ovih kategorija. Uostalom, generacijama postoje osobe normalnog razvoja i ponašanja koje su telesno kažnjavane.

Međutim, tu ne treba da zastanemo. Možemo da zamislimo roditelja koji se odlučio za primenu recipročnih kazni u vaspitanju svog deteta. To znači da je taj roditelj rešio da primeni odmerenu telesnu kaznu samo u slučaju da njegovo dete (pod određenim uslovima uzrasta, situacije itd.) udari ili telesno povredi drugo dete. Nema tu država i zakon šta da kaže. Nema ni psihologija. Recipročnost je jedan od osnovnih elemenata racionalnosti, ili principijelnosti. Zabrana telesne kazne bi, dakle, uklonila svaku racionalnost i principijelnost u vaspitanju, izuzev one racionalnosti koja postoji u dresuri (u vidu relacije sredstvo – cilj).  

Autor je profesor na odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu