Sporenja o Rečniku srpskohrvatskog jezika SANU

(NIN, 10.09.2009)

Dragoslav Mihailović nije lingvista, ali nije ni zgodan čitalac. Posebno kad čita Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Rad na Rečniku Mihailović prati bezmalo tri decenije. Preciznije, piščev spor sa Akademijom o srpskom jeziku započet je pre 28 godina kada mu je, kako kaže, bila ukazana čast da postane član te kuće. A Rečnik je počeo da izlazi pre tačno pola veka, 1959. godine, i do sada je izašlo 17 njegovih knjiga - do slova O. Dakle, za pola veka koliko srpskohrvatski rečnik izlazi, Mihailović ga četvrt veka kritikuje. Još jedan kuriozitet u vezi sa ovim sporom je i taj što do ozbiljne polemike u javnosti, za sve ove godine, došlo nije.

Ipak, kada je Književni list početkom ovog meseca na svoje dve velike strane preneo Mihailovićev tekst Dva predloga Odeljenju jezika i književnosti SANU, malobrojni upućeni u tihi rat Mihailovića sa srpskom Akademijom nisu bili nimalo iznenađeni. Reč je o predlozima za dalji rad na Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. S tom razlikom što je tokom 2008. i 2009. Mihailović detaljno pregledao 15 svezaka Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika u elektronskoj verziji mr Miroslava Simića. Na sednici Odeljenja održanoj 24. februara ove godine, Mihailović je zaključio da su srpski pisci druge polovine 20. veka, poreklom iz Srbije, oštećeni i zanemareni zbog značajnog prisustva rečničke građe (citata) iz dela starijih i novijih pisaca hrvatske književnosti (16,3 odsto) ali naročito u poređenju sa piscima poreklom iz Crne Gore (kako srpskim, tako i onima koji se danas nazivaju crnogorskim). Konkretne predloge o daljem radu Rečnika podneo je mesec dana kasnije - marta 2009. Međutim, „Akademija se oglušuje o sve što ja govorim ili pišem o Rečniku. Videćemo da li će na septembarskoj sednici Odeljenja o ovome biti reči“, kaže Dragoslav Mihailović za NIN.

Mihailovićeve zamerke na osnovu kojih on predlaže načine za dalji rad na Rečniku mogu se svrstati u dve grupe. Prva se odnosi na sam naziv i prirodu ove publikacije. SANU namerava da nastavi sa radom na srpskohrvatskom rečniku do kraja, dakle na rečniku jezika koji više ne postoji, budući da su na njegovom govornom području za poslednjih nekoliko decenija proklamovani hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik (redosledom raspada bivše Jugoslavije). Uzrok ove odluke, naš akademik detektuje u hroničnom jugoslovenstvu u srpskoj jezičkoj nauci na račun Srbije i srpskog jezika. Mihailović ne spori da bi se takva odluka mogla razumeti ukoliko bi posao mogao da se završi u kratkom roku, posebno i zbog već ogromnog uloženog truda od 5.571 izvora u 15 svezaka. Pojednostavljeno, ukoliko bi ostatak posla do slova Š mogao, nekim čudom, da se obavi recimo za nekoliko meseci ili najkasnije do 2012. ili 2015. Tako bi se nekako u skorije vreme okončala izuzetno neprijatna i nadrealna situacija u kojoj se, iako im je Ustavom zagarantovano pravo ali i obaveza službene upotrebe srpskog jezika, građanima Srbije zavlači ruka u džep za finansiranje rečnika bivšeg, nepostojećeg jezika proklamovanog za potrebe bivše, nepostojeće zemlje. Mihailović čak primećuje da bi „širina delovanja“ srpske nauke mogla da zavisi i od želje i zanimanja novih država, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Republike Srpske, da „sarađuju sa Srbijom u pogledu jezika i da snose svoj deo napora i troškova za dalji zajednički rad“. Ili: ako je nekome do srpskohrvatskog rečnika nek` u njegovom finansiranju učestvuju i svi predstavnici novoustanovljenih jezika na njegovom tlu.

O imenu jezika koji će stajati na koricama Akademijinog rečnika, kaže Mihailović, raspravljalo se poslednjih godina dva puta i „blagodareći sjajnom zalaganju Predraga Palavestre, oba puta zaključilo da ono glasi srpskohrvatski“ (Dragoslav Mihailović, Majstorsko pismo, str. 108).

Značajan detalj na koji podseća Mihailović je i taj da je prvi predlog za početak rada na stvaranju srpskog rečnika podneo Stojan Novaković 1893. godine a da je posle stvaranja Jugoslavije taj rečnik preimenovan u srpskohrvatski. E sad, kako se rad na ovom poluvekovnom projektu može nastaviti sledećih trideset ili pedeset godina, a već je prošlo dve decenije od raspada Jugoslavije, akademik Mihailović Odeljenju jezika i književnosti predlaže da se manu ćorava posla, što je činio bezuspešno više puta dosad. Neka izađe iz štampe 18. knjiga srpskohrvatskog rečnika, a 19. knjiga Rečnika bi, kako je prvobitno i bio zamišljen, nosila ime srpski.

Kada je reč o drugoj grupi zamerki, Mihailović tvrdi: „Verovatno se u svetu nije desilo da je u rečniku domaćeg jezika lošije prolazila upravo zemlja koja ga je stvarala.“ Još je 1984. Akademijinom Rečniku zamerio „da nema dovoljno leksike savremenih pisaca; da nema dovoljno gradske leksike; da nema dovoljno tzv. prostih reči; i, pošto Rečnik treba da obuhvati i narodni jezik da nije dovoljno, niti uvek na odgovarajući način tretirana leksika narodnih govora Srbije“. Misleći, prevashodno, na dijalekatske govore Srbije, ali i zapostavljeno zapadno područje naše zemlje.

Ivan Klajn, član Odbora za Rečnik SANU, u izjavi za NIN kaže ovako: „Neupućen čitalac mogao bi poverovati da stvari zaista stoje onako kako ih predstavlja Dragoslav Mihailović: grupica ’jezičkih ibermenša i karijerista’ zatvorila se u svoju tvrđavu i uređuje rečnik po ’dinarskim’, ’hrvatskim’ i ’crnogorskim’ merilima, dok napolju čeka gomila ’naučnika koji ovo stanje bolje poznaju’, ali im se uskraćuje pristup. Stvarnost je beskrajno daleko od toga. Još pre četrdeset godina, Mitar Pešikan (onaj isti koga je Mihailović ’poštovao kao prijatelja i naučnika’, ali mu ne može oprostiti smrtni greh što je rođen u Crnoj Gori) upozoravao je da je naša leksikografija ugrožena krajnjim nedostatkom kadrova, da gotovo niko neće da radi taj mučni, pipavi, anonimni, društveno nepriznati i slabo plaćeni posao. Takvo je stanje i danas, ili malo gore. Ljudi iz Instituta za srpski jezik mogu vam ispričati kako su oduvek bili pastorčad Ministarstva za nauku i Ministarstva za kulturu.“ Govoreći o dramatičnoj situaciji u kojoj se nalazi srpska leksikografija i poredeći je sa neuporedivo boljim stanjem u hrvatskoj leksikografiji, Ivan Klajn kaže: „Najvažnije bi bilo postarati se da dobijemo rečnike koje nemamo i da završimo onaj koji je započet, bez neozbiljnih predloga o promeni njegovog imena, sadržaja i izvora na pola puta.“

I Dragoslav Mihailović je svestan toga da nema naučnika koji žele da rade ovaj posao. Ali, samo zato što je „u Akademiji i na Univerzitetu svaka naučna opozicija – ubijena“. „A mene zanima kako oni misle da održe srpskohrvatski jezik ako su Hrvati protiv toga, Crnogorci protiv toga i Bosanci protiv toga? Priče o mom šovinizmu su neosnovane, ovde je reč o tome da u Akademiji neće da se bave jezikom Srbije a kobajagi žive u Srbiji, njima je i dalje do jugoslovenstva a Srbija neka propada. Moji predlozi nisu upereni ni protiv koga, samo na bolji i savesniji rad u Srbiji. Ne može se govoriti o srpskom jeziku a baviti se srpskohrvatskim.“

U ovogodišnjim nastojanjima da započne koristan dijalog u Odeljenju jezika i književnosti SANU, Mihailović podseća da je posle izlaska 8. i 12. sveske u Odboru za Rečnik SANU dva puta zapaženo da u njemu nedostaje leksika naroda Srbije, ali i da takva greška u sledećim sveskama nije ispravljena. Naprotiv, Mihailović konstatuje da je pregledom izvora i navoda Rečnika u 15 svezaka samo potvrdio ranije zaključke: „kultura Srbije, srpski jezik i srpska književnost za poslednjih pedeset godina nenadoknadivo su oštećeni“.

Na prvom mestu zbog „nipodaštavanja srpskih dijalekatskih područja“ jer „tri miliona i 181 hiljada duša“ ili 56 odsto stanovništva srednje Srbije po popisu iz 1981. govori nekim od dijalekata srpskog jezika. Mihailović odavno upozorava da je (prema njegovom istraživanju) srpska dijalekatska književnost 2,08 puta slabije razvijena nego ona na područjima čiji su lokalni govori poslužili za osnovicu književnog jezika. Ali i dodaje: „Pod firmom jugoslovenstva, nipodaštavala se Srbija čitava, bez pedantskog probiranja da li je neki kraj dijalekatski ili vukovski.“

Dovoljna ilustracija je, recimo i to, da je učešće hrvatske književnosti u Rečniku SANU – 909 izvora za navedene izraze. To, prema Mihailovićevom pregledu, iznosi 16,3 odsto svih jezičkih izvora u ovom Rečniku. On zato primećuje da je srpska nauka „prisvojila sebi pravo da takoreći standardizuje jedan drugi jezik, jezik drugog naroda ,za šta nije nadležna“. Na Konferenciji „Kulturno-istorijska baština juga Srbije“, u Leskovcu, 8. decembra 2004, Mihailović veli ovako: „Jezičarima u Beogradu se, sudeći po Rečniku, neuporedivo više – tri puta više – dopada jezik Miroslava Krleže nego Ive Andrića i naspram 34 knjige prvoga ima u Rečniku svega 14 drugoga“ (Dragoslav Mihailović, Majstorsko pismo, str. 109).

Zanimljive su i primedbe na račun broja citiranih knjiga „poreklom iz Crne Gore“ u poređenju sa „sirotinjskom“ srpskom književnošću poreklom iz Srbije. Tu je šest ekscerpiranih knjiga prozaiste Čeda Vukovića za koga Mihailović reče da je poznat po izjavi da je sve u životu što je „govorio, sanjao, buncao“ uvek bilo „na crnogorskom jeziku“, te četiri knjige Novaka Kilibarde i pet Mira Vuksanovića. Dušan Đurović ima šest knjiga, Jevrem Brković i Mirko Kovač po jednu. „Ipak, pravu šampionsku ulogu u Rečniku dobio je meni nepoznat autor Mićun Pavićević, ’sa pričama i anegdotama o Crnogorcima’ koji je u ovoj visokonaučnoj publikaciji predstavljen – čak sa 26 knjiga!“, piše Mihailović. S druge strane, autori srpske književnosti poreklom iz Srbije, zastupljeni su u projektu SANU ovako: Ivo Andrić u Rečniku ima izabranih 15 knjiga, Stanislav Vinaver devet, Miloš Crnjanski šest, Erih Koš pet, Milan Kašanin dve. Oskar Davičo ima tri knjige, Antonije Isaković takođe tri, Dobrica Ćosić pet uzetih knjiga a Milorad Pavić – četiri. Živojin Pavlović, sa četrdesetak objavljenih predstavljen je sa tri knjige. Milovan Danojlić, sa pedesetak objavljenih, predstavljen je sa tri knjige, „iz kojih je od tog možda najboljeg poznavaoca srpskog jezika uzeto ukupno 16 izraza“, reče Mihailović. Bogdan Čiplić i Mladen Markov učestvuju u Rečniku sa po dve knjige. „Potom dolazi književna boranija sa po jednom knjigom“, piše Mihailović: Miroslav Josić Višnjić (sa sedam bogatih izraza), Svetlana Velmar Janković (sa jednom reči iz romana Lagum), Dušan Kovačević (sa jednom reči), Jovan Radulović (dve reči!), Ljubomir Simović (tri izraza, iz knjige izabranih pesama), Slobodan DŽunić, Miroslav Pantić, Miroslav Popović, Bora Ćosić, Petar DŽadžić (sa jednim izrazom), Dragoslav Mihailović (sa 14 izraza, iz Petrijinog venca).“

O ovim Mihailovićevim zapažanjima, Ivan Klajn kaže: „Rečnik nije nikakav spomenik književnicima, nego je oruđe za rad. Niko nijedan rečnik nije ocenjivao prebrojavajući citirane pisce po mestu rođenja, nego po tome koliko i kakvih informacija pruža o jeziku na koji se odnosi. Među novinarima, piscima, prevodiocima, govornicima trebalo bi konačno da se razvije svest o tome da su rečnici maternjeg jezika neophodni za pravilno izražavanje, da se stvori potražnja za njima, što bi aktiviralo izdavače, pa možda čak ubedilo i političare da rečnike od velikog naučnog značaja mora da potpomogne država. Kritizerstvo i sumanute optužbe za tobožnji ’dinarski društveni karijerizam’ i ’ružno lokalističko navijanje’ mogu jedino da nas ometu u postizanju tog cilja.“

Čudi, međutim, da je osim Ivana Klajna, retko ko, od lingvista, akademika želeo da govori za NIN o nedostacima Rečnika SANU i predlozima Dragoslava Mihailovića. Predrag Palavestra, sekretar Odeljenja, pak, uputio nas je na zapisnike sa sednica Odeljenja kada je o Mihailovićevim prigovorima i predlozima bilo govora. U zapisniku sa sednice od 24. februara ove godine nalazimo, recimo, da je posle izlaganja Dragoslava Mihailovića, otvorena kraća diskusija u kojoj je akademik Dobrica Ćosić skrenuo pažnju da bi označene primedbe trebalo uzeti u obzir kod izrade narednih knjiga Rečnika SANU. U Godišnjaku SANU za 2008, u osvrtu sekretara (Predraga Palavestre, prim. n.) na rad Odeljenja stoji da akademik Mihailović „retko dolazi na skupove Odeljenja“, a da „njegovi stavovi o naučnom i političkom položaju srpskog jezika i staroštokavskih dijalekata koje on smatra potisnutim posebno u lingvističkim krugovima SANU“ s naučnog gledišta u Odeljenju jezika i književnosti nisu prihvaćeni: „Prevladalo je mišljenje da su staroštokavski, moravski i šumadijski govori Srbije u naučnoj dijalektologiji dobro i svestrano proučeni i obrađeni.“ U Zapisniku sa sednice od 24. juna 2008. stoji recimo i to da su akademici Milka Ivić i Miroslav Pantić napustili sednicu Odeljenja kada je akademik Mihailović počeo da čita svoje izlaganje o današnjem položaju srpskih govora i dijalekata.

Pored Ćosića, Mihailovića je podržala i Svetlana Velmar Janković. A pisac Mladen Markov, za NIN reče: „Dragoslav Mihailović je u srži dotakao važnu i istinski dobru temu i lingvisti bi trebalo blagonaklono da je prihvate i osmotre sa svih strana, a ne sa tako strašnim i žestokim osudama na Dragoslava. Važno je čuti ga, razgovarati o tome, pronaći najbolji put.“

„Ako nemaš ono što voliš, voli ono što imaš“, savetuje Mihailović kao što to psiholozi savetuju radi psihičkog zdravlja.