.jpg)
| Kulturna politika | |||
Prospekt postmodernog intelektualizma |
 |
 |
 |
| nedelja, 06. jul 2008. | |
|
Nedavni rezutati glasanja čitalaca magazina “Prospekt” i “Spoljna politka” za listu 100 najznačajnijih svetskih intelektualaca, ispostavilo se, bili su šokantni i neočekivani. Turski sufi mislilac Fethula Gulen, slabo poznat i priznat u zapadnoj i intelektualnoj i široj javnosti, odneo je ubedljivu pobedu. Još fascinantnijim od njegove “glatke pobede” predstavlja činjenica da su svih deset prvoplasiranih na listi svetskih intelektualnih lumena muslimanski mislioci i stvaraoci. Muhamed Junus, Jusuf al Karadavi, Orhan Pamuk, Amr Kaled, Abdolkarim Sorouš, Tarik Ramadan, Mahmud Madani, Širin Ebadi, svi sem turskog pisca–nobelovca Pamuka religiozni mislioci ili klerici različitih profila (od teologa do postkolonijalnih teoretičara), daleko su nadmašili poznata zapadnjačka imena poput antiglobaliste Čomskog (11 mesto), “novorođenog ekologa” Ala Gora (12), postmodernističkog pisca i semiotičara Umberta Eka (14), šahiste Garija Kasparova (18), Habermasa (26), Hantingtona, Volcera, Fukujame, Kejgana, Poznera i ostalih…. Prvoplasirani Fethula Gulen, šezdesetsedmogodišnji turski sufi mislilac i autor preko 60 knjiga, nekrunisani je vođa globalnog islamskog pokreta inspirisanog sufističkom verzijom misticizma. Ovaj pokret teži prevrednovanju zapadnjačke moderne nauke kuranskom tradicijom, što je tendencija prisutna i kod drugih poznatih islamskih mislilaca, poput Iranaca Abdolkarima Sorouša ili Sejeda Huseina Nasra. Iz svog dijasporičnog prebivališta u Filadelfiji, Gulen je nosilac pogleda na svet koji pokušava da, na osnovama kombinacije tradicionalne ali i “otvorene” intrepretacije sufističkog islama u kojoj se sustiču intelekt i vera, poveže ideje prirodnog i natprirodnog, pojedinca i čovečanstva ka svojevrsnoj holističkoj, kosmičkoj intepretaciji sveta koja se ne protivi modernim, “egzaktnim” dostignućima nauke, već u njima nalazi potvrdu sopstvenih religioznih uverenja. Štaviše, Gulen insistira na tome da je društvena i kulturna zaostalost islamskog sveta uzrokovana zastranjenjem spram bazičnih pouka islama koja je za posledicu imala stavljanje u drugi plan ili čak ignorisanje nauke i tehnologije. On smatra da suštinskog konflikta između razuma i islamske vere nema, te posmatra nauku kao “sredstvo za razumevanje čuda objave Kurana”. Upravo zato, a uprkos neosnovanim predrasudama o zaostalim i zatucanim verskim mračnjacima koji sa neprijateljstvom gledaju na modernost i tehnološka dostignuća, Gulen i intulektualni sledbenici njegovog pokreta sasvim se dobro i komotno kreću u svetu postmoderne tehnologije i praktičnih znanja, naročito vešto (poput zapadnih tv-evanđelista) koristeći moderne komunikacije i PR ne bi li dosegli do novih sledbenika-preobraćenika. Gulen je i politički relevantna i aktivna figura - on predstavlja svojevrsnog ideologa reislamizacije kemalističke Turske čijem se autoritetu klanjaju lideri vladajuće AK Partije, od premijera Erdogana do predsednika Gula. (Ne)očekivani rezultati “Prospektovog” glasanja zapadnu su javnost podstakli na naknadna tumačenja. Po njima, ovakav rezultat predstavlja posledicu visoke motivacije islamske dijaspore u zapadnim zemljama, njene povezanosti i dobre organizovanosti koja je, poput “motivacije drugorazrednih, siromašnih i u globalnom svetu poniženih” da barem na ovom polju (slično kao npr. u slučaju takmičenja na Evrosongu) nadmaše bogate i uspešne, urodila plodom. Navode se i primeri kako su ovoj motivaciji dodatni podsticaj dali i oficijelni mediji u pojedinim islamskim zemljama (poput visokotiražnih turskih novina “Zeman” koji je čak na naslovnoj strani agitovao kod čitalaštva da glasaju za Gulena). I sve je to manje-više tačno: i “muslimanski efekt” i povezanost (usled frustriranosti islamske dijaspore na liberalnom Zapadu), pre svega na Internetu…. No, to je samo jedna strana medalje, koja ne pogađa suštinu problema. I sa drugih strana je u medijima davana pozornost, vršeno agitovanje u dnevnoj i periodičnoj štampi, korišćeni su Internet i drugih elektronski mediji (pre svega u Kanadi, Indiji, Španiji, Bugarskoj, čak i u Kini) za mobilizaciju glasača u prilog sopstvenih “intelektualnih prvaka” – ali je značajniji odziv izostao. Prosto, pokazalo se da su za poznata intelektualna imena, pre svega ona sa Zapada, potencijalni glasači nezainteresovani ili tek malo i sporadično zainteresovani. Posledično, makar i ovim zapravo banalnim (mada veoma indikativnim) povodom, drastične promene u rezultatima glasanja za ovogodišnju “Prospektovu” listu otvaraju niz pitanja – pre svih relevantnosti intelektualca i njegove uloge postmodernom svetu, odnosno dometa njegovih dela i ponuđenih odgovora spram savremenog trenutka i sveukupne (pa i intelektualne) krize. Moderna epoha, koja je iznedrila figuru intelektulaca, spram njega je sve vreme imala ambivalentan odnos. Sa jedne strane, intelektualac kao otelotvorenje prosvetiteljskog racionalizma, svojevrsni enciklopedista znanja i nosilac kreativne imaginacije, “zatočnik sumnje” koja služi umnom nijansiranju i diferenciranju spram pojednostavljivanja kome je sklono mnoštvo (i samim time samoizabrani čuvar savesti zajednice spram koje se svojim pozivom pozicionira), bio je uzdizan, priznat i hvaljen, i pritom često, voljno ili nevoljno, upotrebljavan i zloupotrebljavan. Na drugoj strani je (po ironičnom viđenju korifeja liberalizma Hajeka) istovremeno doživljavan i kao “profesionalni prodavac ideja iz druge ruke koji je ponosan što ne poseduje specijalno znanje o bilo čemu posebnom, koji ne preuzima direktnu odgovornost za praktične poslove za koje nije potrebno čak ni biti posebno inteligentan” već se zadovoljava ulogom “posrednika širenja ideja” originalnih mislilaca “običom svetu” naspram koga se postavlja kao superioran. Dva i po veka razvoja uloge intelektualaca u modernom i postmodernom društvu pokazuju da se njegova uloga takođe izdiferencirala u dva pravca. U onaj dominantiji, u kome je intelektualac, uprkos zaklinjanju i zaklanjanju iza samopropitijuće uloge korektiva društva i ideologija modernih promena, postao njen apologeta, pa čak i denuncijator nepodobnih ličnosti i pojava, sve zarad sinekura i društvene počasti; i onaj drugi, naizgled dosledniji, koji je, insistirajući na figuri intelektualca kao gliksmanovske “negativne univerzalnosti”, nastavio sa ulogom samoizabranog i spram zajednice samoizopštenog posvećenika umnog znanja i njegove kritičke refleksije. Savremeni postmoderni trenutak, o kome svedoče i gorepomenuti rezultati “Prospektovog” glasanja, ukazuju nam na sve veće nerelevantnosti oba pravca u kome se razvija intelektualizam i intelektualci a koji, posledično, i dovodi do sve veće nezainteresovanosti ljudi da u svojim životima za nešto referentno uzimaju njihova pregnuća. Najlakše bi, a tome su intelektualci oduvek i odveć bili skloni, prebaciti odgovornost na drugu stranu, na neintelektualnost i primitivizaciju najširih slojeva ili pragmatičnu ekonomičnost globalnog zdanja “Vrlog novog sveta” koje se ukazuje, a poreći svoju odgovornost, i tako izbeći priznanje da je njihova sadašnja pozicija samoskrivljena i sasvim zaslužena. O intelektualcima–apologetama ili fingiranim kritičarima “najboljeg od svih mogućih svetova” ne treba trošiti puno reči. Intelektualna racionalizacija tj. opravdanje status quo–a života pojedinaca i razvoja zajednica kao “dobre” uz sve manjkavosti ili pak “najmanje loše”, na čemu se završava sva njihova “kritička refleksija”, sasvim je očigledna, kao i jalovost da na taj način dopre do umova i srca ljudi. Razmere tragičnosti pozicije “druge struje” postmodernog intelektualizma znatno su zanimljivije. Pretvorivši se u svojevrsnu usamljeničku, pseudomonašku figuru koja se učaurila u sopstveni um i brojne mogućnosti intepretacija koje nudi postmoderna, kritičnost i refleksija se i u drugom slučaju takođe pokazuju najčeće besciljnom, sumnje sve više destruktivnim a ne korektivnim spram zajednice, dok se “samonametnuta desakralizacija” (kojim se takav intelektualac ponosi) zarad borbe protiv “jednostavnih” istina osumnjičenih za zlokobnost izvrgnula u besprimernu gordost koja se prikriva iza intelektualnih pregnuća. Ova gordost uma, lišena istinskog saosećanja na koje se poziva i humanizma u koga se odeva ili je simulura – i ne može da stvori ništa drugo osim reciklaža i neautentičnog egzibicionizma, otužnog i jalovog u svojoj zapitanosti i navodnoj brizi. Zato ovaj i ovakav intelektualac stalno oscilira između višesmislenosti i nihilizma, između potrage za zajednicom i prikrivene mržnje prema njoj, između samozadovoljstva i samoubistva. Uhvaćen u antinomije naslaga ideoloških predrasuda moderne i različitih racionalnih intepretacija postmoderne, njegovo poigravanje intelektualnim i estetskim konstrukcijama zapravo maskira ono što on zapravo nema – istinsku samorefleksiju. On stoga, odbijajući da svojim interpetacijama potpomaže pa čak i služi zajednici uprkos njenim zastranjenjima, kreiranjem “alternativnih” misaonih i estetskih konstrukcija zapravo vrši opravdavanje samog sebe i svog ličnog zastranjenja, koja se po pravilu podudaraju sa istim onim (ako nisu i gora od njih) zastranjenima koje ovakav intelektualac na rečima prezire. Suštinski, njegova dela, i intelektualna i ona u stvarnom životu, najčešće su takođe manipulativna, a osećajnost i težnja ka spoznaji po pravilu patološka i samozaljubljena, ma koliko to vešto bilo prikrivano i poricano. Nerazumevanje i ravnodušnost spram postignuća ovakvih intelektualaca od strane “običnih ljudi” imaju još kobnije posledice - jer ih upravo ona utvrđuju u istrajavanju u gordoj samoizabranosti koja gotovo nikome sem njih ne znači ništa, kao i skrivenom preziru koji se taloži dok ne eksplodira u (auto)destruktivnom nihilizmu. Figura intelektualca se zato u savremenom trenutku pokazuje manje ili više kao stranputica spram potrebe za istinskim znanjem i istinskim osećanjem i ispunjenošću, sve više kao relikt nesposoban da pomiri srce i um, misao i osećanje, a upravo je to ono za čime vapije aktuelni svet ogrezao u otuđenosti. Muslimanski religiozni mislioci su u pravom trenutku to spoznali, i prevladavši komplekse inferiornosti pred zapadnom kulturom u kojoj ili kraj koje žive, krenuli u pravcu sinteze koja odgovara psihološkim i duhovnim potrebama čovečanstva. Otuda oni žanju svoje prve uspehe, otuda motivacija da se njihovi sledbenici sa njima identifikuju. Njihova potraga za pomirenjem nauke i vere, srca i uma, od koje se na zapadu suštinski odustaje zarad onog “sada i ovde”, zasigurno je nedovoljna, zasnovana na netačnim ili polovičnim premisama. I premda dostignuća njihovih nastojanja nisu velika niti duboka, ona pokazuju potrebu za epohalnom sintezom. Pojave poput ovih nisu novina u istoriji sveta i njenih civilizacija. Zapadnjačko akademsko obrazovanje najupućenije je u procese koji su u mnogome analogni savremenim, a koji su se odigravali u doba poznoantičkog helenizma. Zasićenje sofističkim antičkim “prosvetiteljstvom”, stagniranjem helenske idealističke filozofije i drugih potonjih škola poput stoika, epikurejaca ili kinika, u doba trijumfa “multikulurnog” helenizma i njenog sledbenika otelotvorenoj u pragmatično organizovanoj Rimskoj imperiji, dovelo je do obrnutog procesa - do duhovne kolonizacije demitologizovanog i samo formalno religioznog rimsko-helenskog paganizma od strane orijentalnih, mističnih kultova, i rezultirala svojevrsnim antičkim Nju Ejdžom. U tom imperijalnom vrenju univerzalne Republike vojna i ekonomska nadmoć samo je spolja održavala ogromno zdanje u kome su se antička klasična dostignuća sve više preoblikovala od strane pripadnika dijasporičnih zajednica i njihovih novoobraćenika, poput Filona Aleksandrijskog i sličnih sinkretičkih mislilaca. Hibridnost pomenutih sinteza, mada je odgovarala duhovnim i psihološkim potrebama onoga vremena, samo je, usled svoje izveštačenosti, povećala konfuziju, konfrontacije i dekadenciju jedne impoznante kulture. Novi impuls obnove je ipak, mukotrpno i neočekivano, stigao iz jedne od najudaljenijih, naizgled najbeznačajnijih i najzaostalijih provincija, na stopama dvanaestorice među kojima je bilo i ribara, i carinika i onovremenih visokih intelektualaca. Oni su celim svojim životom i ličnom žrtvom (kao i mnoštvo njihovih sledbenika) u potonjim vremenima svedočili novo zajedništvo i novo znanje u liku raspete ljubavi, koje je, mada je bilo “Helenima bezumlje, a Jevrejima sablazan” (tj. racionalnom bezumlje, a konzervativnoj običajnosti svetogrđe), uspelo da ulije novo vino u stare (ljudske i civilizacijske) mehove. Ali, to više nije bila priča o intelektualcu, već priča o otkrovenju vere, o tome kako je Savle postao Pavle. |
Od istog autora
- Kriza sveta, kriza laži - izlazak
- Mobi Laden
- Srpski evroutopizam
- Mediji, identitet i prikazivanje društvene stvarnosti
- Ostrvo dana sutrašnjeg
- Dva grada
- Nesveti teror
- Duhovne osnove svetske ekonomske krize
- Nikola Koljević: Stvaranje Republike Srpske
- „Rim“ – kraj republike
- Novi predsednik SAD: nada u Obamu ili obmanu?
- Turneja po unapred zadatim koordinatama
- I Cobela za Nobela
- Kraj sveta kakvog smo znali
- Barak Obama – globalna politička barbika od čokolade
Ostali članci u rubrici
- Tri velika pesnika i tri slike Velikog rata – zapadni cinizam, ruska tragika i srpska epika
- Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije
- Holivudska satanizacija Srba
- Bajaga kao "srpski imperijalni projekat". Pozitivna geografija i meka moć
- Kako je propao Holivud - visoka cena „političke korektnosti“ i krstaškog rata protiv filmskog „patrijarhata“
- Jezik kao plen. O rodnim zakonima, jezičkoj policiji i danima "neslovenske nepismenosti""
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
