Povodom predloga izmena i dopuna "Zakona o jeziku i pismima" - o identitetu, samopoštovanju i kompleksima niže vrednosti

Stavljanje na javnu raspravu izmena i dopuna Zakona o jeziku i pismima nailazi i na podršku i na osporavanja, koja su ponekad dosta oštra. Juče mi se javila novinarka jednog tabloida sa željom da prokomentarišem predlog izmena i dopuna Zakona, koje ona vidi kao nametanje ćirilice i zbog kojeg se pita da li Ministarstvo za kulturu zaista nema preča posla od bavljenja ćirilicom. Nisam joj ništa odgovorio, zbog pogrešno postavljenih i tendencioznih pitanja, ali se na jedan kasniji dobronameran predlog da kažem šta o tome mislim ne mogu oglušiti iako sam o statusu ćirilice više puta pisao, pa će ovo u neku ruku biti dopuna i sažetak onoga što sam drugde već rekao, uz poneku novu napomenu.

Ćirilica je jedan od stubova srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta. Neki misle da nije tako. I oni su, nažalost, baštinici vekovne srpske kulture, čiji je važan deo ćirilica, ali su to loši baštinici, koji su spremni da se odreknu nekih od najvažnijih tekovina koje su nasledili radi izvesne sumnjive dobiti.

Neki od njih govore sasvim nekompentno, pa i uvredljivo sa stanovišta onih koji ćirilicu vide kao važan deo svog identiteta. Jedan pesnik preti privrednim šokovima ako se predlog Zakona usvoji. Šta on zna o privrednim šokovima i čime tu svoju tezu dokazuje? Ničim. To je samo loš pokušaj zastrašivanja javnosti. Upoređuje ćirilicu sa dinosaurusima i pita se da li će pre izumreti oni koji pišu ćirilicom ili sama ćirilica. Tužno ili smešno? Glupavo podsmevanje ćirilici? To je nesumnjivo uvredljivo, pogotovu kada se tako nešto napiše i objavi u Srbiji. Zapravo, argumenti "latiničara" po pravilu odišu odbojnošću, ako ne i mržnjom prema ćirilici, ponekad ovlaš ogrnutu u plašt borbe za tolerantnost i lažnu ekvidistancu u odnosu prema pismima. Stručnjaci za izraz "govor mržnje" ovom prilikom ostaju nemi.

Na prvi pogled stručnije deluje stav da ćirilica nije tako funkcionalna kao latinica, ali samo na prvi pogled. Nisam pročitao ubedljivo objašnjenje tako shvaćene funcionalnosti. Čak i ako bi se latinica lakše pisala ili čitala (što je sporno), probajte da objasnite Grcima, Japancima, Kinezima, Jevrejima ili Arapima koliko bi dobili da pređu na latinicu kao funkcionalnije pismo. Ugledan lingvista koji bi branio spornu tezu o funkcionalnoj superiornosti latinice mogao bi da pokuša da je brani u nekom renomiranom međunarodnom lingvističkom časopisu. Naravno da to neće učiniti jer zna da bi ispao smešan, nego se ta teza "za po kući" iznosi samo za ovdašnje novine koje su spremne da je objave.

Narodima sa svojim tradicionalnim pismima ne pada na pamet da se svojih pisama odriču, jer postoje nacionalne vrednosti, koje im mnogo više znače od gole funkcionalnosti. Da li smo mi gori od drugih? Naravno da nismo, a bili bismo gori ako bismo se odrekli identitetski važnog dela svoje nacionalne kulture.

Šta bi to bio naš cilj zbog kojeg bismo ostavili ćirilicu u kulturnom zapećku, u kojem se ona sada nalazi? Upodobljavanje zemljama zapadnog civilizacijskog kruga? Zašto da menjamo sebe da bismo ličili na njih? Da li to neko pokušava da se leči od kompleksa niže vrednosti favorizanjem latinice ignorišući sve one druge koji taj problem sa samopoštovanjem nemaju?

Treba uz to imati u vidu da je naglašena socijalna funkcionalnost često bliska prilagodljivosti, praktičnosti, pragmatičnosti, ali ponekad i manjoj ili većoj besprincipijelnosti. Dakle, argument funkcionalnosti je neubedljiv za one kojima nacionalne vrednosti nešto znače.

Zastupa se i teza da je ćirilica već dovoljno zaštićena Ustavom. Pritom se očigledno namerno ili naivno previđa, da Ustavno rešenje ne vredi ništa ako ne postoji na njemu valjano zasnovano niže zakonsko rešenje, koje se sada predlaže. Ustav bez zakona je kao kuća s krovom, ali bez zidova. Kome odgovara da srpska kultura liči na takvu kuću?

Pitanje zašto se Ministarstvo kulture i informisanja ne bavi više funkcionalnom nepismenošću znatnog dela stanovništva i zapuštenom govornom kulturom deluje kao pokušaj zamene tema radi stavljanja pitanja zakonskog statusa ćirilice u drugi plan. Ti zadaci Ministarstva se, naravno, ne isključuju. Ministarstvo treba njima da se bavi i dalje, i više nego sada, kao i drugim pitanjima, ali sada je reč o predlogu izmena i dopuna Zakona o jeziku i pismima, koji se pojavio posle duge pripreme.

Ovo je prvi put da je jedno Ministarstvo kulture Srbije smoglo snage, pa i smelosti, da temeljno pripremi i predloži zakon koji bi mogao obezbediti ćirilici zakonski status koji joj u srpskoj kulturi pripada, mada ceo taj postupak neki sada potcenjivački nazivaju kampanjom.

Zakon bi po mom mišljenju bio bolji da je nazvan Zakon o jeziku i pismu, a ne Zakon o jeziku i pismima, jer oblik jednine u nekim slučajevima ne isključuje značenje množine.

Neka druga pitanja u vezi sa predlogom izmena i dopuna Zakona o jeziku i pismima moraju se ovom prilikom ostaviti po strani.

Autor je filolog i redovni član SANU 

 Tekst je integralno objavljen u Politici 06.08.2018.