O nekoj Evropi više ne sanjam

Ovako za „Politiku” govori Vedrana Rudan, koja ovih dana boravi u Beogradu povodom promocije svoje knjige „Kad je žena kurva/kad je muškarac peder”, u izdanju kuće „VBZ”. Vedrana Rudan, koja za sebe ponekad govori da nije književnica već provokator, večeras će od 19 časova biti u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju (Birčaninova 21), kada će se razgovarati o njenoj novoj knjizi.

Reč je o zbiru kolumni o muško-ženskim odnosima, tekstovima o ljubavi, seksu, smrti, starosti…, objavljivanih u „Nacionalu”, odnosno kako izdavač najavljuje, rukopisu koji se čita i sleva i zdesna, i spreda i otpozadi… Vedrana Rudan, autorka knjiga „Uho, grlo, nož”, „Ljubav na poslednji pogled”, „Ja, nevjernica”, „Crnci u Firenci”, biće sutra gost u Novom Sadu, Radio kafeu 021 u 20 sati.

Pored više tema, kroz Vašu knjigu možda najviše provejava ona o starosti. Da li ste ovu knjigu mogli da napišete pre 20 godina?

Ma, nema šanse. Jednostavno ne možete sa 30 godina napisati roman o starosti. Kao što sa šezdeset ne možete pisati o devojci koja živi danas. Može se pokušati, možete gledati svoju kćer i njene prijateljice ali to nije to. I, tek kad je čovek star, njemu su neke stvari jasne. Naravno, možda prekasno jer od svoje spoznaje ne profitira pošto za svoj život ne može više ništa učiniti. Ali, bar znaš u čemu je štos: spoznaš besmisao ljutnje, besmisao nade da će biti bolje, besmisao vere da u velikim stvarima leži sreća… Kad si mlad, nesretan si jer si seksualni objekt, a kad si star, sa nostalgijom se sećaš doba kad si bio seksualni objekt jer više to nikad nećeš biti. A samo zrela osoba zna da je sreća u zdravlju, u zdravoj deci, u mužu koga voliš i koji ti se ne gadi i nakon 20 godina braka. Jedino to je bitno, a ne da li će predsednik tvoje vlade, zato što je lopov, dobiti 20 godina robije.

Pišete kolumne o muško - ženskim odnosima. Kako gledate na planetarni fenomen „seksa i grada”, sve više usamljenih ljudi ali i onih koji smatraju da vezivanje lišava slobode ?

Imam dvoje dece. Sin živi sam, ima svoj stan i uživa u tome. Život mladih koji žive sami je spoznaja slobode, a ne strah od slobode. Žena koja živi sama, koja odbija da rodi, samo je tako slobodna. Čim žena rodi, zauvek gubi slobodu. Imati dete je doživotna robija, doživotni strah, bezuslovna ljubav, dakle gubljenje slobode.

Šta je žena onda dobila emancipacijom?

Žena nikad nije bila niti će ikada biti emancipovana. Biće emancipovana kad sve žene ovog sveta prestanu da rađaju, kad se deca budu kupovala i rasla u staklenoj tegli a ne u majčinom trbuhu. Robinjom je čine deca i odgovornost prema njima.

Ipak, žene su osvojile određene društvene uloge ili, recimo, kandidaturu za Belu kuću…

Pa, Hilari Klinton je eksponent američkog kapitala a ne žena Amerike. Dakle, Hilari nije žena. Hilari je muškarac veći nego što je to njen muž. Niko ko se bavi politikom nema pola. Postoji poseban pol – političar. Ko god se bavio politikom nema nikakve veze sa moralom, a pri tom je najmanje bitno da li taj neko nosi pantalone ili suknju. Ne bih se mogla zamisliti na Hilarinom mestu, niti sebe uveriti da je to nekakva borba za narodna prava. Ne želim moć i vlast, niti gospodare, toliko direktno koliko ih ona ima. A užasavaju me i ta manipulacija i ubijanje širom kugle zemaljske. Amerika je Nemačka iz 1939, Hilari će biti isti Hitler kao Buš. Ali srećom postoje Kinezi koji će dovesti sve u neku žutu normalu.

Tako kažete da je sa Amerikom, a kako je sa Evropom? Evo, sad, u Hrvatskoj dok „hita” ka EU?

Ja sam duboko sigurna da ne postoje demokratske zemlje, postoje samo lopovi više ili manje vešti. Mislim da su političari u Srbiji, Hrvatskoj ili Nemačkoj jednako veliki zločinci, samo što su Nemci, zahvaljujući dugogodišnjoj praksi, veštiji. Pa je nemački političar lopov a mi to ne znamo, jer on to bolje radi, a hrvatski političar je lopov koji to ne zna sakriti. Čitala sam nedavno izreku starog grčkog filozofa da je zakon kao paukova mreža koja hvata sitne muhe a one debele je razdiru. I onda vidiš zapravo da se svet ne menja, da su ljudi nekad i danas isti, da pravda ne pobeđuje, i da je sreća onoliko velika koliko se sam trudiš da je doživiš kao nešto što ti ne preporučuju mediji ni politika nego srce.

Kako vam izgledaju mediji u Hrvatskoj?

Kao i mediji u Italiji: korumpirani, lažu. Novinari moraju biti posebno nečasni ljudi da bi izdržali sav taj pritisak i svu tu laž. Ako su časni, a ima ih, onda puše, piju, da bi izdržali sav taj stres. Pogledajte oko sebe, nema zdravih novinara. Jer, nema slobode. Slobode ima onoliko koliko ti je slobodan urednik. Urednik ti je onoliko slobodan koliko je slobodan sponzor koji ga plaća. Tako, vi ste slobodni onoliko koliko je slobodna fabrika duvana koja kod vas objavljuje oglas i gotovo. Kad to spoznaš…

Kad ste to spoznali?

Ja sam to spoznala tako grubo od kada je došla takozvana demokratija u Hrvatskoj. Kad smo kao pobedili, od kada smo postali kapitalistička zemlja. Robovi. Robovi su i naši političari u odnosu na kolege iz Nemačke koji ih pritiskaju da im prodaju hotele, motele i obalu. Oni koji imaju svoga gospodara.

I tako će biti…

Doveka.

Da ne pitam, postoji li nezavisno novinarstvo.

Definicija nezavisnog novinarstva je isto što i kurva-devica. To je contradictio in adjecto. To je nemoguće.

Reče, kako sebe zovete, prvi novinar koji je stradao od Tuđmanovog režima…

Mislila sam da je to u redu, jer sam toliko bila protiv Tuđmana, dušom i srcem, ne zato što je rekao ili napravio ovo ili ono. Ja sam znala da je on objekt a ne subjekt, da on ne odlučuje… Prodavao mi je priču u koju sam nije verovao, u mržnju između Hrvata i Srba kao nešto što bi mene trebalo inspirisati, a sam je imao doma dva Srbina, dva unuka, koji danas žive u Beogradu. Ja nisam verovala u njegovu mržnju prema Srbima, koja je kao bila njegov pogon. I, kad te neko tera da mrziš Srbe, a sam kod kuće ima dva Srbina koje voli, onda ja njemu automatski ne verujem. On je bio Titov general koji meni prodaje priču o svetloj budućnosti i nečemu drugom u odnosu na Titovo vreme. Pisala sam o tome, i zbog toga sam dobila otkaz, i mislim da je to u redu. Jer, ako ti je šef Tuđman, a ti lupetaš na njegovom radiju kako je on ratni zločinac ili lažov, to je logično. Kasnije sam dobila na sudu presudu, vratila se, i onda dala otkaz jer nisam mogla da radim sa kolegama koje su u socijalizmu bile ostrašćeni komunisti, a u demokratiji ostrašćeni nacisti. Ja baš strast nešto ne volim. Isti ljudi preko noći su postali mrzitelji svega što nije hrvatsko, a juče su bili mrzitelji svega što nije jugoslovensko. Pa meni je malo te mržnje bilo previše.

Šta biste sad izabrali za svoju profesiju, da ponovo birate?

Profesiju koja bi mi za malo rada donosila mnogo para. S tim da baš svoju dušu i integritet ne moram da stavljam na iskušenje. Mislim da bi to bio biznis sa cvećem, ali da imam ekskluzivno pravo da prodajem cveće samo za skupe pogrebe. To bi bio posao života. Da ti ekipa radi vence kada umru predsednici država, biznismeni. Da im ukrašavaš grobove. S jedne strane si srećan, jer su crkli, a sa druge zarađuješ na njima. To bi me zaista usrećilo.

Razgovor o knjizi

Vedrana Rudan će večeras od 19 časova biti u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju (Birčaninova 21), kada će se razgovarati o njenoj novoj knjizi knjige „Kad je žena kurva/kad je muškarac peder". Reč je o zbiru kolumni o muško-ženskim odnosima, tekstovima o ljubavi, seksu, smrti, starosti…, objavljivanih u „Nacionalu", odnosno kako izdavač najavljuje, rukopisu koji se čita i sleva i zdesna, i spreda i otpozadi… Vedrana Rudan, autorka knjiga „Uho, grlo, nož", „Ljubav na poslednji pogled", „Ja, nevjernica", „Crnci u Firenci", biće sutra gost u Novom Sadu, Radio kafeu 021 u 20 sati.

Mirjana Sretenović [objavljeno: 18/04/2008, Politika]