O licemerju i drugim sablastima feminizma

Povodom prikaza Feminizam u crnom Slobodana Antonića

Isprva sam bila u nedoumici da li da išta napišem, te sam se, kao i sam Antonić, nosila mišlju da od tog poduhvata odustanem, jer pored zgodnog publiciteta koji je prikaz svakako doneo knjizi, u njemu nisam pronašla ništa provokativno sem niza strateškog izostavljanja teza, podataka, razrada i imena . Naime, iako nas je obavestio – i nas, autorke, i potencijalne čitatelje – o Keti Jang i Nori Vinsent (!?), Antonić ne pominje nijedno od 26 imena autorki koje su zastupljene u zborniku koji prikazuje. Da bi nas očinski sačuvao od blata koje smo, pretpostavljam, sebi nanele njegovim pisanjem? Hvala, ne mora, knjigu je priredila Adriana Zaharijević, koja se ne krije pod smešnom (kome je smešna?) sintagmom „grupa autorkinja“.

Ima nešto, međutim, u ovoj „proširenoj“ verziji prikaza što me je nagnalo da od prvobitne odluke odustanem. Naime, nije svejedno koja poređenja pravimo, nikada. Kada se kaže kako feminizam i nacizam stoje zajedno, koincidiraju čak, pa i ako to kaže inače alternativni Bob Blek, iz toga se mogu povući prilično opasne implikacije. Ali, krenimo redom.

Reč je o jednom naizgled manje-više korektnom prikazu knjige ili, bolje reći, fenomena kojim se knjiga bavi. Svaka pisana stvar koja se dokopa javnosti ima vlastiti život koji podleže i pozitivnoj i negativnoj kritici, te je jedna negativna kritika u najmanju ruku očekivana. Posebno kada je reč o takvom čemu kao što je feminizam, pa još u Srbiji, pa još s jednim takvim škakljivim izdavačem (uz druga dva) kakve su Žene u crnom (a o tome da je prisustvo Žena u crnom ovde od presudnog značaja, presudnijeg i od teme i od autorki, pored ostalog sugerišu upadljive ilustracije koje prate tekst u časopisu Pečat u kojem je objavljen). A ako se pak sve stavi u kontekst izdaje nacije, države i otaca, kontekst koji poslednjih nekoliko meseci (meseci? Godina...) definiše pravila izražavanja u srpskoj javnosti, za ovaj se prikaz može čak reći i da je blagonaklon: poput loše ocene koju dobar nastavnik daje da se propust više ne bi ponovio...

Pre svega, želim da ukažem na dve preliminarne diskvalifikacije: jedna se tiče teze o pčelarima i Jehovinim svedocima, druga teze o radikalnom feminizmu. Premisa od koje se polazi u ovoj knjizi i koju knjiga nastoji da dokaže jeste da je feminizam uticao na život svih žena, implicitno i muškaraca, te je ona utoliko namenjena veoma širokom krugu čitateljki i čitatelja, bez obzira na to da li se deklarišu kao feministkinje/ti. Štaviše, namenjena je upravo onim (ženama) koje nikako ne bi da se potpišu ispod te oznake, najčešće zato što ne znaju njeno tačno značenje i ne poznaju istoriju koja je na različite načine strukturirala život kojim sada žive kako u javnoj, tako i privatnoj sferi. A premda bi se jamačno moglo govoriti i o nekakvoj istoriji uspona i padova pčelarstva i Jehovinih svedoka kod nas i u svetu, ovde je reč o fenomenu koji se na mnogostruke načine utkao u društveno, kulturno i političko tkivo, fenomenu bez čije istorije to tkivo postaje prilično nerazumljivo izgube li se iz vida (ili što je daleko češće slučaj, previde li se) događaji i pojave koje ova knjiga nastoji da opiše.

Drugo: teza o radikalnom (rodnom) feminizmu. Pre svega, zagrada. Šta je tačno svrha ove zagrade ostaje nejasno svakom ko se čak i površno upustio u čitanje bilo kakve feminističke literature. Da li ona implicira da postoji nekakav nerodni ili čak antirodni feminizam, ili ona pojašnjava da se može govoriti i o feminizmu koji nema nikakve veze s rodom, ili je štos u nečem sasvim drugom? Odavde ona više izgleda kao neki višak, dodat da se potcrta Antonićeva, po vlastitom priznanju, obuka u „senzitivnosti“ prema ženskom pitanju, ali je on svakako namenjen nekim drugima koji će tu „senzitivnost“ uzeti zdravo za gotovo. Da na to nemamo pravo ukazuje onaj drugi deo fraze koja kroz čitav tekst diskredituje knjigu u celini: reč je, naravno, o atributu „radikalan“, koji se u srpskom kontekstu po definiciji dodaje feminizu kakav god da je. Tako je i ovde na delu ista logika pleonazma: kad se u Srbiji kaže feminizam, on u sebi uvek već sadrži i ono nešto radikalno, što na ovom mestu sablažanjava iako u drugim kontekstima i nije tako strašno. Radikalni feminizam je jedna od pozicija u feminizmu, razvijana kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, kao odgovor na nedostatke liberalnog, s jedne, i marksističkog feminizma, s druge strane. Radikalni feminizam je radikalan ne zato što preporučuje istrebljenje muškaraca kao „niže rase“ (da proširim analogiju s nacistima i Jevrejima), već zato što problem hijerarhije među polovima nastoji da uhvati u korenu (lat. radix), stavljajući tako potlačenost žena ispred klasnog i drugih oblika tlačenja. Kritike radikalnog feminizma (s kojim se drugi talas feminizma najčešće poistovećuje, iako se u njemu nipošto ne iscrpljuje) javljaju se već krajem sedamdesetih godina unutar samog pokreta, i posebno u sve konzistentnijoj feminističkoj teoriji koja svoj vrhunac dostiže početkom devedesetih. Za to su, međutim, daleko važnija neka druga imena koja Antonić ne pominje, od Kamil Palje, jedine „disidentkinje“ čije je ime s njegove liste značajnih imena meni poznato. No, ostavimo to na savest mojoj lošoj obaveštenosti.

Autor prikaza obaveštava čitaoce da je reč o „pregledu feminističke ideologije“, i kao da na svojevrstan način obećava da će tu ideologiju raskrinkati – a čime drugim do naučno dokazanim činjenicama, podacima koje je teško, ako ne i nemoguće opovrgnuti. Ostavimo li po strani, najblaže rečeno, zastarelost ove vrste pristupa koji još uvek slepo veruje u objektivnost i nepristrasnost, razgraničujući „činjenično“ od „ideološkog“ – pristupa u koji danas sumnjaju verovatno čak i oni koji ga zagovoraju – ostaje da se vidi o kakvim to protivdokazima Antonić govori. Najveći deo njegovog teksta zapravo je niz citata, ako se izuzme intervencija Roja Baumajstera, iz vanredno „naučne“ (čitaj: objektivne i nepristrasne) analize Jovane Papan. (1) U tom svetlu valja čitati i tezu o radikalnom (rodnom) feminizmu: Papan je predstavnica one „dobre“ emancipovanosti, takoreći feminizma koji ne traži mnogo (feminizma koji se distancira od „hipersenzitivnih i hronično uvređenih žena“ i oplakuje muškarce koje sistematski tlači ona manjina s početka teksta!). I zaista, spram onog što ona ima da kaže o situaciji u kojoj se danas nalaze žene i muškarci, sve što je ikada napisano u odbranu feminističkih stavova izgleda kao najokoštalija, najradikalnija („najrodnija“) ideologija.

Zašto je bilo potrebno uplesti Papan u ovu priču? Za Antonića je njen tekst predložak, paradigma objektivnog, neideološkog pisanja o rodnom pitanju. Time Antonić rešava dve problematične stvari: istura jednu ženu , koja svojim tekstom dokazuje da on nije „ideolog patrijarhata“. Jer, a to je stari argument, datira još iz XIX veka, ako jedna žena može tako da govori o feminizmu, šta jednom muškaracu uopšte ostaje da pridoda? S druge strane, činjenica da postoji bar jedna žena koja njegov prikaz ne bi proglasila ideološkom odbranom patrijarhata dovoljna je da pokaže da on nije to što u stvari jeste. Praznjikava, ne preterano nadahnuta, ne dovoljno obuhvatna i potrkrepljena kritika feminizma. (Ne zaboravimo, obećano nam je da ćemo pročitati prikaz neke knjige...)

Još jedna intervencija. Autor prikaza posebno zamera radikalnim (rodnim) feministkinjama na tvrdnji „da je 'patrijarhat' danas življi nego ikad, pa da čak i u poslednjih dvadeset godina jača“. Pošto je dopustio da je donedavno vladao zakon jačeg i da „inercija neravnopravnog položaja iz prošlosti postoji i dalje“, načinivši uzgred nekoliko neopravdanih generalizacija o tome kada su žene izjednačene u pravima s muškarcima, Antonić nas obaveštava o tome kako knjiga Neko je rekao feminizam? dogmatski brani „apsurdnu“ tezu da je danas ženama još gore nego što je bilo. Slučaj je, međutim, upravo suprotan: drugo polazište ove knjige bilo je da se „način na koji živimo danas, uživajući sve ili većinu privilegija koje su našim prethodnicama bile nezamislive ili su se za njih postepeno borile (navešću samo pet ključnih prava – glas, rad, obrazovanje, abortus i razvod), temeljno razlikuje od onoga što je obeležilo prošlost žena“ (Uvod, str. 14). Ključni impuls za pisanje jedne ovako koncipirane istorije bio je da se pokaže dokle se došlo, šta se postiglo i šta je još ostalo da se uradi.

Tu su na kraju i bombastični odeljci o totalitarizmu koji promoviše ova „grupa autorkinja“ i antiglobalizmu, koji su tako teško razumljivi verovatno zbog zahteva dužine teksta. Da je bilo prostora, Antonić bi zaizvesno naveo i neke druge delove iz članka Boba Bleka koji mu služi kao opravadnje za tezu o totalitarnim ambicijama (ove knjige? Izdavača? Feminizma en general, ako se izuzme upodobljeni, disidentski „feminizam“ a la Jovana Papan?). Recimo, Blekov zaključak koji kaže: „Kako stati za vrat femino-fašizmu? To je barem lako: samo ih držite za reč i tretirajte kao jednake…i onda ih slušajte kako cvile! Carica je gola – to je ono što bih ja nazvao opscenim.“ Neukusno, u najmanju ruku. (2)

A kad je o antiglobali(ci)zmu reč, e tu stvari postaju tako mutne da se više zaista ne zna u kojim vodama plivamo. Jasno je samo da se pominje neka „izvorna teorija“ (koja teorija? Radikalno(-rodno) feministička, disidentska ili neka treća?) i neka politička praksa koja je s ovom u neskladu. Nije pak jasno ni koja je to politička praksa u redu, jer pored Staljina, nacizma, totalitarizma, globalicizma, pa i nekog lošeg antiglobalizma, provejava samo – uz referencu na neke ranije pomenute tačke – da izdaja nacionalnog (ali ne i države!?) ne valja. Izvinjavam se na konfuziji, teško se čita...

Najzad, na samom se kraju pojavljuje i poslednja diskvalifikacija koja obrazovanje i talenat 26 žena dovodi u vezu s licemerjem. Prisetimo li se samo jedne tačke (pored svega drugog navedenog) o intrinsičnoj vezi feminizma i nacizma koju Antonić, zajedno s Bobom Blekom i „mnogim“ drugima, prepoznaje kada se pred njega stavi jedna knjiga koja je u rangu s izveštajem udruženja pčelara, postavlja se legitimno pitanje: ko je ovde licemeran?

Fusnote:

1. http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_papan18b.htm

2. http://www.liber.org.yu/arhiva/liber04/feminizam.html , Blek, kao i Antonić uostalom ukoliko mu je ovo uzorit tekst, nije sasvim siguran u to da poznaje ono o čemu piše, jer na istom mestu nediskriminativno stapa „šovinizam, cenzuru, maternalizam, pseudoantropologiju, stalno traženje žrtvenih jarčeva, mistično poistovećivanje s prirodom, pseudopagansku religioznost, aparthejd, naglašenu uniformnost misli“. Mnoge od navedenih tačaka pripadaju istoriji ženskog pokreta u ovo ili ono vreme, mnoge sam feminizam iznutra kritikuje, ali nema tog trenutka u istoriji kada sve one zajedno reprezentuju nešto što bi se suvislo moglo nazvati feminizmom. Naravno, sem ukoliko nije reč o perspektivi koja je s njim u velikom konfliktu, koji, spoji li se s tezom o „cviljenju“, pokazuje svu svoju apsurdnost.