MUP ili muzej

Znate li da pored Gugenhajma u Njujorku, postoje još i Gugenhajm u Bilbau, Veneciji i Berlinu. Šta kažete na jedan u Beogradu? Mislite li da je to neostvarivo? Ili preskupo? Ako nešto dovoljno želimo i ako smo spremni da se nečega odreknemo, ništa nije neostvarivo. Ako imate plan i viziju i najluđa ideja može postati isplativa.

Već godinama, grad Beograd i država, ne znaju šta da rade sa zgradama MUP-a i Ministarstva odbrane, srušenim u NATO bombardovanju 1999. godine. Nekoliko pokušaja prodaje je propalo zbog neozbiljnih ili sumnjivih kupaca. Unakažene i razjapljene zgrade trenutno su nemi spomenici bombardovanja. Zašto im ne pomognemo da progovore? Pretvoreni u muzeje, postali bi simboli pobede slobodarskog duha nad rušiteljskim, neimarstva nad razaranjem, stvaranja nad ništavilom i besmislom.

Gugenhajm, verovatno najpoznatiji muzej moderne umetnosti u svetu, radi jednu vrstu franšize, dajući brend i verovatno neku vrstu veza u umetničkom svetu, dok je finansiranje verovatno problem domaćina. U ovom slučaju – srpske države. O zamašnosti ovakvog projekta i njegovoj ceni možemo razgovarati. Ali Gungenhajm na Balkanu, to bi bila senzacija, zar ne?

Otplata kredita kojima bismo finansirali ovako zamašan poduhvat, morala bi u početku da padne na teret budžeta grada i republike, ali bi otvorila ogroman prostor za promovisanje našeg bogatog nasleđa. Zamislite reke stranaca koji, posle posete muzejima moderne umetnosti, uranjaju u starinski svet Skadarlije, obilaze vojvođanske salaše ručavajući domaći paprikaš uz čašu špricera, dok domaćica na sto iznosi štrudlu sa makom tek izašlu iz furune; zamislite da se taj put nastavi sočnom, zelenom Šumadijom gde ustaničko srce još kuca i da se zaustavi pred Nemanjićkim nasleđem, manastirima srpske skromnosti i veličine.

Otvaranje Gugenhajma Beograd moglo bi da označi kulturnu i marketinšku prekretnicu, što se Srbije tiče, u stranim medijima. Novi Sad je, u tom smislu, napravio nešto zanimljivo. Egzitom je otvorio prostor za Srbiju u jednom novom, modernom i pozitivnom, medijskom kontekstu. Setimo se kakav je utisak na nas ostavila postavka dela Endija Vorhola u organizaciji Maje Gojković.

Kao u britanskim muzejima, vodiči bi imali obavezu da provedu zainteresovane posetioce kroz galeriju i na dvadesetak minuta ožive mrtve predmete smeštajući ih u kontekst iz kojeg potiču.

Otvaranjem muzeja moderne umetnosti, otplatili bismo dug novim formama umetnosti, kod nas prenebregnutim i zaboravljenim, upravo usled nedostatka izložbenog prostora, koji date umetnosti promoviše i budi zainteresovanost za njih kao i samo bavljenje njima. Nove forme umetnosti daju mogućnost da izrazite svoj stav prema društvenoj stvarnosti na nove načine.

Ironičan odnos, kako prema sopstvenoj istoriji, doveo bi i do bržeg oslobađanja od prošlosti, u pozitivnom smislu. Raščišćavanje računa, bitno je i u privatnom životu, kao i u opštem toku života jednog naroda. Naravno, pod ovim mislim na onu vrstu unutrašnje pomirenosti sa samim sobom, do koje se dolazi uvidom u svoju pravu ulogu u svetu i spoznajom svojih realnih mogućnosti.

Ostaje mi da zaključim da ova utopijska ideja verovatno nikada neće biti ostvarena, ali mi se čini bitnim da ostane barem zabeležena. To bi, uostalom, bio prilog osmišljavanju egzistencije srpskog naroda, koji je izgubio svoju istorijsku misiju i sada mora da pronađe novu da bi živeo.