Kultura i varvarstvo

Metafizika u doba terorizma

Zašto ljudi od kojih bi se to najmanje očekivalo, a u koje spadam i ja, iznenada govore o Bogu? Ko je mogao da pomisli da će teologija, u tehnokratskom dvadeset prvom veku, još jednom pomoliti glavu i iznenaditi nas gotovo jednako snažno kao što bi nas iznenadilo masovno oživljavanje zoroastrianizma? Zašto moja lokalna knjižara iznenada ima čitav odeljak pod naslovom „Ateizam“, sa izloženim manifestima protiv Boga iz pera Kristofera Hičensa, Ričarda Dokinsa i drugih, a trenutno možda razmatra da izdvoji još jedan pod naslovom „Rođeni skeptik sa blagom sklonošću ka baptizmu?“ Zašto je, baš sada kada smo se samouvereno kretali ka postteološkoj, postmetafizičkoj, pa čak i postistorijskoj eri, iznova iskrslo pitanje Boga?

Može li se to prosto pripisati napadu na kule i fanatičnim islamistima? Mislim da ne može. Prezir Novih ateista prema religiji svakako nije ponikao na ruševinama Svetskog trgovinskog centra. Iako ovo pitanje delimično proizlazi iz jedanaestog septembra, taj događaj nije doista povezan s religijom, ništa više nego što je tridesetogodišnji sukob u Severnoj Irskoj bio povezan s papskom nepogrešivošću. U stvari, radikalni islam sve manje ima veze sa sopstvenim religijskim uverenjima, a postoje pouzdani pokazatelji da je njegovo delovanje, većim delim, politički motivisano.

To ne znači da takvo delovanje nema religiozni uticaj ili značaj. Islamski fundamentalizam suočava zapadnu civilizaciju sa kontradikcijom između potrebe Zapada za verom i njegove hronične nesposobnosti da veruje. Zapad danas stoji oči u oči sa vitalnim „metafizičkim“ neprijateljem za koga apsolutne istine i utemeljenja ne predstavljaju nikakav problem – upravo u trenutku kada zapadna civilizacija, ogrezla u kasnu modernu ili, ako više volite, postmodernu, mora nekako da se provuče sa minimalnom pristojnom količinom vere. Čini se da Zapad, u postničeanskom duhu, užurbano potkopava nekadašnje metafizičke temelje sa bezbožnom mešavinom praktičnog materijalizma, političkog pragmatizma, moralnog i kulturnog relativizma i filozofskog skepticizma. Sve je to, da tako kažemo, cena prosperiteta.

Razvijeni kapitalizam je inherentno agnostičan. On deluje naročito mlako kada svojim pomanjkanjem vere naleti na njena preterana ispoljavanja, ne samo u inostranstvu, nego i kod kuće – u vidu različitih, na njegovom tlu poniklih fundamentalizama. Moderna tržišna društva su svetovna, relativistička, pragmatistička i materijalistička – a te osobine podrivaju metafizičke vrednosti na koje se politička vlast delimično oslanja. Pa ipak, kapitalizam ne može lako da se odrekne tih metafizičkih vrednosti, čak i ako ima teškoća da ih ozbiljno shvati. (Kao što je jednom izjavio Dvajt Ajzenhauer, „Naša vlada nema smisla ukoliko nije zasnovana na dubokom religioznom verovanju – a meni je svejedno koje je to verovanje.“) Prema takvom shvatanju, religiozno uverenje istovremeno je i ključno i isprazno. Bog se ritualno pominje u sklopu američkih političkih platformi, ali nije prikladno pominjati ga na sastanku odbora Svetske banke. U Sjedinjenim Državama, ideolozi religiozne desnice, svesni tendencije tržišta da istisne metafiziku, nastojali su da ovim vrednostima povrate mesto. Tako postmoderni relativizam rađa vatreni fundamentalizam; oni koji slabo veruju, stoje rame uz rame sa onima koji su spremni da veruju u bezmalo svašta. Nastupanjem islamskog terorizma, te protivrečnosti dramatično su zaoštrene. Sada je više nego ikad potrebno da ljudi veruju, čak i ako ih zapadni stil života na to preterano ne podstiče.

Uveren još od pada sovjetskog bloka da nekažnjeno može da sledi svoje globalne interese, Zapad se preigrao. Baš kada je izgledalo da su ideologije zauvek uklonjene sa scene, Sjedinjene Države vratile su ih u vidu naročito opasne verzije neokonzervativizma. Poput likova iz nekog drugorazrednog dela naučne fantastike, mala klika fanatičnih dogmata okupirala je Belu kuću i nastavila da sprovodi svoj dobro osmišljeni plan ovladavanja svetom. To je bilo skoro isto tako bizarno kao kada bi scientolozi preuzeli Downing Street 10, ili ljubitelji Da Vinčijevog koda krstarili hodnicima Jelisejske palate. Bučno najavljivan kraj istorije, koji je značio da je kapitalizam jedini preostali igrač na terenu, bio je odraz arogancije zapadnog projekta globalne dominacije; a taj agresivni projekat podstakao je kontranapad u vidu radikalnog islamizma.

I tako je sam pokušaj zatvaranja vrata istorije ta vrata iznova širom otvorio. Kako na domaćem tako i na stranom terenu, ekonomski liberalizam ne obazire se na narode i zajednice i u tom procesu podstiče upravo onu vrstu nasilnog društvenog i kulturnog kontranapada s kojim je liberalizam najmanje kadar da se bori. U tom smislu, terorizam iznosi na videlo neke od endemskih protivrečnosti liberalnog kapitalizma. Videli smo već da pluralistička liberalna društva ne drže toliko do vere, koliko veruju da ljudima treba dopustiti da drže do vere. Sve u svemu, vernici treba da neometano nastave da veruju. Takav krajnje formalan ili proceduralan pristup veri nužno podrazumeva da se ukorenjena uverenja ili identiteti drže na izvesnoj ironičnoj distanci.

Međutim, ta vrednost nosi sa sobom i ranjivost. Čvrsti nacionalni konsenzus, poželjan u susretu sa spoljnim neprijateljem, teško se postiže u liberalnim demokratijama, i to ne samo onda kad one postanu multikulturne. Mlaka vera može da se pokaže kao hendikep kada se suočite sa žilavim metafizičkim neprijateljem. Sam pluralizam, za koji verujete da svedoči o vašoj duhovnoj snazi, može da ugrozi vašu političku vlast, posebno u susretu sa fanaticima koji pluralizam smatraju nekom vrstom intelektualnog kukavičluka. Shvatanje, do koga naročito drže neki Amerikanci, da islamski radikalisti osećaju zavist prema zapadnim slobodama, uverljivo je taman koliko i mišljenje da oni tajno priželjkuju da sede u nekom kafeu, puše marihuanu i čitaju Žila Deleza.

Suočeni sa socijalnim razaranjem koje proizvodi ekonomski liberalizam, neke ugrožene grupacije osećaju sigurnost samo ako se čvrsto drže svog osobenog identiteta ili nesalomive doktrine. U stvari, razvijeni kapitalizam teško može da im ponudi neku alternativu. Sve dok ujutru ustaju iz kreveta, odvezu se do posla, troše, plaćaju porez i uzdržavaju se od prebijanja policajaca, ono što se odvija u njihovim srcima i mislima od malog je značaja. Razvijeni kapitalizam nije vrsta režima koji od svojih podanika zahteva neku posebnu duhovnu posvećenost. Naprotiv, velikog žara pre se treba pribojavati nego što ga treba podsticati. To je prednost u „normalnim“ vremenima, pošto zahtevanje previše vere od muškaraca i žena lako može da ima negativan povratni efekat, ali je mnogo manje korisno u vreme političkih previranja.

Ekonomski liberalizam stvorio je ogromne talase globalne migracije, koji su na Zapadu doveli do takozvanog multikulturalizma. U svom najmanje impresivnom vidu, multikulturalizam naprosto prigrljuje razlike kao takve, ne udubljujući se mnogo u to u čemu se te razlike sastoje. On uobražava da ima nečeg inherentno pozitivnog u masi različitih gledišta o istom predmetu. Takav pojednostavljeni pluralizam otupljuje naviku argumentovanog suprotstavljanja verovanjima drugih ljudi – nazivajući ih pukom besmislicom ili potpunim smećem, na primer. To nije najbolji trening za suočavanje s onima čija vam se verovanja mogu obiti o glavu. Jedan od boljih aspekata polemike Kristofera Hičensa protiv religije, „Bog nije veliki“, jeste autorova spremnost da izjavi kako smatra da je religija otrovna i odbojna. Možda njegova nova, postmarksistička ličnost oseća pomalo neprijatnost zbog toga što je pod sloganom „Religija je opijum za narod“ Mao pokrenuo napad na narod i kulturu Tibeta. Ali, on je u pravu što uprkos tome ne odstupa od svoje oštrine. Verovanja ne treba uvažavati samo zato što su verovanja. Naučnici za koje svaka vrsta oštre kritike predstavlja „zloupotrebu“ očigledno imaju neki problem.

Taj problem obuhvata jednu kontradiktornu činjenicu: što više kapitalizam cveta na globalnoj ravni, to više multikulturalizam preti da podrije vlast države-nacije nad svojim podanicima. Kultura, uostalom, jeste ono što vlasti pomaže da razvije korene, preplićući ih sa našim proživljenim iskustvom i omogućujući joj još jači stisak. Vlast koja korene istovremeno mora da vuče iz mnogobrojnih različitih kultura, nalazi se u nezavidnoj poziciji. Jedan britanski istraživački institut iz oblasti bezbednosti nedavno je objavio izveštaj u kome se tvrdi da „pogrešno shvatanje multikulturalizma“ koje ne uspeva da „postavi granice imigrantskim zajednicama“ slabi borbu protiv političkih ekstremista. Problem je, upozorava nas izveštaj, u socijalnoj fragmentaciji jedne multikulturne nacije, koja je sve više podeljena po pitanju svoje istorije, identiteta, ciljeva i vrednosti. Kad je reč o borbi protiv terorizma, liberalne vrednosti nacije, ukratko, podrivaju same sebe.

Multikulturalizam preti postojećem poretku, ne samo zato što može da stvori pogodno tle za teroriste, nego i zato što politička država zavisi od razumno čvrstog kulturnog konsenzusa. Britanski premijeri veruju u zajedničku kulturu – ali oni pod tim podrazumevaju da svako treba da deli njihova vlastita uverenja, kako oni na kraju ne bi morali da bombarduju londonski metro. Istina je, međutim, da se ni jedno kulturno uverenje nikada nije protegnulo na veće grupe pridošlica, a da u tom procesu nije bilo transformisano. To je ono što pojednostavljena filozofija „integracije“ propušta da uvidi. Ne postoji pretpostavka u Beloj kući, Downing Street-u ili Jelisejskoj palati da bi nečija uverenja mogla da budu dovedena u pitanje ili izmenjena u procesu prenošenja na druge. Zajednička kultura, prema ovom shvatanju, inkorporira došljake u jedan već uspostavljen, nepobitan okvir vrednosti, ostavljajući im slobodu da praktikuju sve svoje bizarne običaje koji ne predstavljaju nikakvu opasnost. To je istovremeno suviše posesivno i suviše liberalno. Zajednička kultura u jednom radikalnijem značenju te reči nije kultura u kojoj svi veruju isto, nego takva u kojoj svako ima jednak status u zajedničkom određivanju načina života u zajednici.

Ako to treba da uključi one iz trenutno marginalnih kulturnih tradicija, onda će kultura u kojoj bi lako mogli da završimo, biti veoma različita od one u kojoj smo trenutno. Ako ništa drugo, biće raznolika. Kultura koja proizlazi iz aktivnog učešća svih njenih članova obično je raznovrsnija od jednoobrazne kulture koja prima nove članove samo pod sopstvenim uslovima. U tom smislu, jednakost rađa različitost. To nije pitanje ovladavanja raznovrsnim kulturama pod zajedničkim kišobranom britanstva, već stavljanja čitavog tog primljenog identiteta u zajednički lonac i posmatranja reakcije. Kada bi britanski ili američki način života zaista prihvatio kritiku materijalizma, hedonizma i individualizma koju mu upućuju zagriženi muslimani, zapadna civilizacija bi najverovatnije zauvek bila izmenjena. Ova vizija prilično se razlikuje od one vrste multikulturalizma koja muslimanima i ostalima dopušta da se bave svojim šarmantnim ezoteričnim stvarima, i hvali ih sa bezbedne distance.

Deo onoga što se danas dešava jeste izmeštanje Boga iz domena civilizacije u domen varvarstva. To više nije zapadni Bog kratke kose i plavih očiju – pa dobro, možda još uvek jeste u Sjedinjenim Državama, ali ne i u Portu, Kardifu ili Bolonji.
To je, naprotiv, ljutiti, tamnoputi Bog koji je, ako je i stvorio DŽona Loka ili DŽona Stjuarta Mila, odavno na tu činjenicu zaboravio. Još uvek možemo da govorimo o sukobu između civilizacije i varvarstva; ali jedan suptilniji oblik iste rasprave jeste govor o sukobu između civilizacije i kulture. Civilizacija u toj dihotomiji znači univerzalno, autonomno, napredno, individualno, racionalno spekulativno, samoupitno i ironično; kultura znači običajno, zajedničko, strastveno, spontano, nereflektovano, neironično i a-racionalno. Kultura označava one nereflektovane odanosti i privrženosti zbog kojih su muškarci i žene u ekstremnim okolnostima spremni da ubiju. U velikom broju slučajeva, bivše kolonizatorske nacije su civilizacije, dok su bivše kolonije kulture.

Civilizacija je dragocena, ali krhka; kultura je sirova, ali moćna. Civilizacije ubijaju u zaštiti svojih materijalnih interesa, dok kulture ubijaju u odbrani svog identiteta. To su, naizgled, suprotnosti; međutim, realnost našeg doba jeste da civilizacija niti može da se oslobodi kulture niti sa njom može lako da koegzistira. Što je više civilizacija pragmatična i materijalistička, to se više kultura poziva da ispuni emocionalne i psihološke potrebe s kojima ova ne može da izađe na kraj, te tako sve više dolazi do uzajamnog antagonizma. Ono što bi trebalo da prenosi univerzalne vrednosti u određena doba i mesta na kraju se agresivno okreće protiv njih. Kultura je potisnuta i reaguje osvetnički. Zbog toga što se pretpostavlja da je ona više lokalizovana, neposredna, spontana i a-racionalna od civilizacije, ona je više estetički pojam. Ona vrsta nacionalizma koja nastoji da dâ potvrdu nekoj domorodačkoj kulturi uvek je najpoetičnija vrsta politike – „izum ljudi od pera“, kako je neko jednom primetio.

Religija spada u obe strane istovremeno, što je deo njene strahovite moći. Kao civilizacija, religija je doktrina, institucija, autoritet, metafizička spekulacija, transcendentna istina, horovi i katedrale. Kao kultura, ona je mit, ritual, divlji iracionalizam, spontano osećanje i mračni bogovi. Religija u Sjedinjenim Državama je uveliko stvar civilizacije, dok je u Engleskoj pre svega tradicionalni način života – sličniji popodnevnom čaju nego socijalizmu ili darvinizmu – i bilo bi loše shvatiti je suviše ozbiljno (veoma engleski Dokins je u tom smislu krajnje ne-engleski). Ne bismo mogli da zamislimo kako vas kraljičin kapelan pita da li ste se oprali u krvi jagnjeta. Kao što je primetio pomenuti Englez, kad religija počne da vam se previše meša u svakodnevni život, vreme je da od nje odustanete. Ankete pokazuju da većina Engleza veruje da je religija učinila više štete nego koristi, što je dosta razumno mišljenje sa kojim se verovatno ne bi složili u Dalasu.

Ono što branitelji civilizacije s pravom zameraju kulturi jeste njena tendencija da zameni racionalnu debatu. Baš kao što u nekim tradicionalnim društvima možete da opravdate vaš postupak na osnovu toga što su tako postupali vaši preci, tako prema nekim kulturalistima možete da opravdate vaš postupak jer se tako postupa u vašoj kulturi. To je bezopasno ako imamo na umu Island, zajednicu Azanda ili pomoraca, ali ne i ako pomislimo na anđele pakla, neofašite ili scientologe. U svom članku, „Islam, islamizam i Zapad“, Aijaz Ahmad ističe da je kultura negde počela da znači da je čovek to što je zbog toga ko je – a to učenje nalazimo u rasizmu. Pozivanje na kulturu postaje način koji nas u izvesnoj meri razrešava moralne odgovornosti kao i racionalne argumentacije. Baš kao što je deo njihovog života da postavljaju zamke tigrovima, tako je deo našeg života da proizvodimo krstareće rakete. Postmoderno mišljenje nema razumevanja za ideju temeljnih vrednosti; međutim, u postmodernizmu, kultura postaje novi apsolut, transcedentalni označitelj. Kultura je tačka u kojoj ašovom dodirujemo čvrstog tle, koža iz koje ne možemo, horizont iza koga ne vidimo. To je čudno shvatanje u jednom istorijskom trenutku kada je Priroda – kao donekle prevaziđena ideja, sve dok nam pažnju nedavno nije privuklo njeno moguće skoro uništenje – možda stigla do tačke uništenja ljudske kulture u celini.

Ideja kulture, međutim, obavijena je izvesnom svetošću. Uostalom, već nekoliko decenija, ona se predlaže kao svetovna alternativa zamirućem religijskom uverenju. Ta ideja i nije potpuno bez smisla. Kao i religija, kultura je stvar krajnjih vrednosti, intuitivnih izvesnosti, tradicija, sigurnih identiteta, zajedničkih verovanja, simboličkog delovanja i osećaja transcendentnosti. Za mnoge muškarce i žene, kultura, a ne religija, jeste srce jednog bešćutnog sveta. To važi bilo da imamo na umu ideju kulture kao literature i umetnosti, bilo kao negovan način života. Većina estetskih pojmova delovi su izmeštene teologije, a umetničko delo, shvaćeno kao čudesno, samodovoljno i samopokrećuće, slika je Boga u jednom agnostičkom vremenu. Kultura, međutim, ne uspeva da prođe kao surogat religije. Umetnička dela ne mogu nas spasiti. Ona nas naprosto čine osetljivijima na ono što treba korigovati. A slavljenje kulture kao načina života suviše je parohijska verzija iskupljenja.

Neki pokušavaju da pomire kulturu i civilizaciju (ili, kako bi neki mogli da prevedu ove izraze, Nemce i Francuze) tvrdeći da vrednostima civilizacije, iako su univerzalne, treba lokalno stanište i ime – neki deo sveta koji funkcioniše kao poštanska adresa same ljudske uljudnosti. A to je, zacelo, bio Zapad. Prema tom stanovištu, nema sumnje da je Zapad civilizacija, ali je on takođe suština same stvari, baš kao što je Francuska jedna od mnogih nacija, ali i sama suština umnosti. Za one kojima ovaj argument zvuči šovinistički, postoji i njegova manje šovinistička verzija. Ona se dovodi u vezu sa filozofom Ričardom Rortijem (i, u manjoj meri, sa književnim kritičarem Stenlijem Fišom).

Rortijeva argumentacija omogućava vam da priznate da je zapadna civilizacija doista „kultura“ u smislu lokalnosti i kontingentnosti – čak i ako tvrdite da su njene vrednosti ono što treba promovisati. To znači da se ponašate kao da vaše vrednosti imaju univerzalnu snagu, dok ih istovremeno izolujete od bilo kakve temeljne kritike. One su imune na takvu kritiku, jer ne zahtevaju za sebe nikakvo racionalno utemeljenje; uostalom, vaša kultura je samo jedna od kultura. Jednim smelim potezom, vi možete da odustanete od racionalne odbrane vašeg načina života radi kapitalističkog načina života, iako je cena toga da ga ostavite u opasnoj neutemeljenosti. „Kultura“ i „civilizacija“ ovde se zgodno susreću. Zapad je nesumnjivo civilizovan; ali pošto mu njegova uglađenost stiže iz njegove kontingentne kulturne istorije, nema potrebe pribavljati joj racionalne osnove. Tako zadobijate najbolje od obe strane.

Samo razum može da se suoči sa varvarskim iracionalizmom, ali zbog toga mora da se oslanja na snage i sredstva vere koji zadiru dublje od njega samog, i koji stoga imaju uznemiravajuću sličnost sa samim iracionalizam koji nastojite da odbacite. Takva situacija zadesila je Evropu tokom Drugog svetskog rata. Da li bi liberalni humanizam bio dovoljan da porazi fašizam, pokret koji se oslanjao na moćne iracionalne sile – ili bi fašizam mogao da savlada samo protivnik koji zadire jednako duboko, kao što je to tvrdio socijalizam? Pitanje razuma i njegove suprotnosti glavna je tema velikog romana Tomasa Mana, „Čarobni breg“. U tom delu, život i smrt, potvrđivanje i negiranje, Eros i Tanatos, sveto i opsceno, prepliću se u sukobu između Setembrinija, liberalnog humaniste, i mračnog Nafte, jezuite, komuniste i buntovnika. Nafta je punokrvni modernista u satanskoj pobuni protiv Setembrinijevog duha liberalne buržoaske modernosti. Zagovornik žrtve, duhovnog apsolutizma, religioznog zanosa i kulta smrti, on crpi život sa arhaičnih i krvavih kulturnih vrela, dok je civilizovani Setembrini nadahnuti branitelj razuma, progresa, liberalnih vrednosti i evropskog duha.

Nema sumnje koji bi lik u „Čarobnom bregu“ našim civilizovanim novim ateistima kao što su Hičens i Dokins bio srodan, a koji bi prezreli. Sam roman, međutim, donekle je suptilniji u svom sudu. Setembrini koji slavi život zapravo je u predvorju smrti, a Prvi svetski rat, tokom koga se radnja romana odvija, uništava njegove devetnaestovekovne nade. Nafta je možda patološki zaljubljen u smrt, ali Setembrinijev poletni humanizam buja na njenom potiskivanju. On ne može da se pomiri s istinom da biti čovek, između ostalog, znači biti bolestan. Izopačenost i kvarljivost su sastavni elementi ljudskog stanja, a ne samo njegova iracionalna odstupanja. U tom pogledu, značajno je to što izgleda da niko na klinici gde se odvija radnja romana nikada nije izlečen.

Ono što protagonista romana, Hans Kastorp, na kraju uviđa je nekakav oblik smrti-u-životu, što nije ni Naftin ni Setembrinijev izbor. To uključuje čovekovu potvrdu ponizno i bez oholosti, sa svešću o njegovoj krhkosti i smrtnosti. Taj tragični humanizam uključuje razorno dejstvo smrti, što Setembrini ne čini; ali, za razliku od Nafte, taj humanizam odbija da smrt pretvori u fetiš. U središtu Kastorpove dirljive utopijske vizije ljubavi i drugarstva, u sjajnoj sceni u snegu, pomalja se zastrašujuća slika deteta kome otkidaju udove, kao znak krvave žrtve u temeljima same civilizacije. Nakon takve epifanije, Hans neće dozvoliti smrti da ovlada njegovim mislima. Ljubav je ta, a ne razum, razmišlja on, koja je jača od smrti i samo odatle može da potekne blagodat civilizacije. Razum sam po sebi suviše je apstraktna i bezlična sila da bi se izborio sa smrću. Ali, da bi takva ljubav bila autentična, ona mora da živi „uvek u tihom uviđanju krvave žrtve.“ Lepoti, idealizmu i gladi za napretkom mora se odati priznanje naporedo sa priznanjem, u marksističkom ili ničeanskom stilu, koliko krvi i bede leži i njihovom korenu. Samo pomireni s našom smrtnošću možemo živeti ispunjeni.

Ako kultura možda nije adekvatna zamena za religiju, ona isto tako ne može da zameni ni politiku. Pomak od moderne ka postmoderni predstavlja delom uverenje da se kultura, a ne politika, nalazi u središtu pozornice. Postmoderna pruža više uvida u životne stilove nego u materijalne interese – više u identitet nego u naftu. Kao takva, ona je na jedan ironičan način srodna radikalnom islamu, koji takođe smatra da ono što je na kraju krajeva ugroženo jesu verovanja i vrednosti. Na jednom drugom mestu sam obrazlagao da zapadna postmoderna vuče neke korene iz neuspeha revolucionarne politike. Na sličan način, islamski fundamentalizam je, između ostalog, žestoki odgovor na poraz muslimanske levice – poraz u kome je Zapad aktivno učestvovao. Ponegde, jezik religije zamenjuje diskurs politike.

Ako je politika bila neuspešna u pokušaju da ujedini sve obespravljene ovog sveta u promeni njihovog stanja, možemo biti sigurni da kultura neće obaviti zadatak umesto nje. Kultura je, pre svega, suviše stvar potvrđivanja onoga što jeste ili što ste bili, a ne onoga što možete da budete. Šta je, onda, religija? Hrišćanstvo je sebe nekada videlo kao jedinstvo kulture i civilizacije; a ako se religija nadaleko pokazala kao najmoćnija, najizdržljivija, univerzalna simbolička forma koju čovečanstvo tek treba da nadomesti, delimično je to iz tog razloga. Koja je druga simbolička forma uspela da iskuje tako direktne spone između najapsolutnije i najuniverzalnije istine i svakodnevnog života bezbrojnih miliona muškaraca i žena? Koji je drugi način života doneo tu najvišu od svih ideja i najopipljiviju ljudsku stvarnost u tako blizak odnos? Religiozna vera uspostavila je neposrednu vezu od onog unutarnjeg do transcendentnog autoriteta – a to postignuće zagovornici kulture mogu samo da posmatraju sa zavišću. Pa ipak, religija je isto tako nemoćna kao i kultura u emancipovanju obespravljenih. Ona, uglavnom, u tome ne vidi ni najmanji interes.

S nastupom moderne, kultura i civilizacija sve su više razdvajane, a vera je sve više potiskivana u domen privatnog, u carstvo svakodnevne kulture, kako je politička vlast prelazila u ruke svetovne države. Zajedno sa druga dva simbolička domena umetnosti i seksualnosti, religija je donekle odvojena od svetovne vlasti; a za sve tri simboličke forme, ishod ovog privatizovanja bio je primetno dvostruk. S jedne strane, mogli su da deluju kao dragoceni izvori alternativne vrednosti, a time i političke kritike; s druge strane, njihova izolacija iz javnog sveta navela ih je da postanu sve više patologizovane.

Tako se danas dominatni globalni sistem suočava sa neželjenim izborom. Ili će da se uzda u sebi svojstven pragmatizam u susretu sa apsolutizmom neprijatelja, ili će da se vrati sopstvenim metafizičkim vrednostima – vrednostima koje sve više deluju načeto i nepouzdano. Da li Zapad mora da se vrati metafizici radi sopstvenog spasenja? A, ako mora, da li to može da uradi bez mnogo štete po svoje liberalne, svetovne vrednosti, obezbeđujući tako postojanje još nečeg što je vredno braniti od njihovih neliberalnih protivnika?

Ako je marksizam obećao pomirenje kulture i civilizacije, to je delimično stoga što je njegov osnivač bio istovremeno romantičarski humanista i naslednik prosvetiteljskog racionalizma. Marksizam podrazumeva kulturu i civilizaciju zajedno – čulnu partikularnost i univerzalnost, radnika i građanina sveta, lokalne sklonosti i internacionalnu solidarnost, slobodno samoostvarenje pojedinaca od krvi i mesa i globalno kooperativno opšte dobro. Ali marksizam je u naše vreme pretrpeo jak politički udarac; a jedno od mesta na koje su se ovi radikalni impulsi preselili je – ni manje ni više – teologija. Danas u teologiji možemo naći neke od najinformisanijih i najživljih rasprava o Delezu i Badjuu, Fukou i feminizmu, Marksu i Hajdegeru. To ne treba u potpunosti da nas iznenađuje, budući da je teologija, koliko god neke od njenih tvrdnji zvučale neuverljivo, jedna od najambicioznijih teorijskih arena koje su preostale u jednom sve specijalizovanijem svetu – arena čiji je predmet ništa manje nego priroda i transcendentalni usud samog čovečanstva. To nisu pitanja koja se lako pokreću u analitičkoj filozofiji ili političkoj nauci. Udaljenost teologije od pragmatičnih pitanja u tom pogledu predstavlja prednost.

Nalazimo se, tako, u jednoj krajnje neobičnoj situaciji. U svetu u kome je teologija sve više deo problema, ona neguje onu vrstu kritičke refleksije koja može da doprinese nekim odgovorima. Postoje lekcije koje svetovna Levica može da nauči od religije, uprkos svim njenim strahotama i apsurdima; a Levica ne kipti od ideja da može sebi da priušti da poklonjenom konju gleda u zube. Da li će, međutim, u ovom trenutku bilo koja strana slušati onu drugu? Da li će Kristofer Hičens ili Ričard Dokins pročitati ovo i doziveti epifaniju koja će zaseniti i put u Damask? Puslužićemo se u odgovoru teološkim terminima: nema nade u paklu. Strane su suviše ušančene da bi takav dijalog bio moguć. Uzajamno razumevanje ne može da se dogodi bilo gde, kako su neki liberali skloni da pretpostave. Ono zahteva materijalne uslove. A čini se malo verovatnim da će se oni pojaviti sve dok takozvani rat protiv terorizma nastavi da teče svojim tokom.

Razlika između Hičensa ili Dokinsa i onih poput mene svodi se na kraju na razliku između liberalnog i tragičnog humanizma. Postoje oni koji smatraju da, kada bi samo mogli da odbacimo otrovno zaveštanje mita i sujeverja, bili bismo slobodni. Takva nada je, po meni, sama po sebi mit. Tragični humanizam deli viziju liberalnog humanizma o slobodnom napretku čovečanstva, ali smatra da je to moguće postići samo suočavanjem s najgorim. Jedina potvrda ljudskosti koju u krajnjem vredi imati jeste ona koja se, poput Miltona, bez iluzija posle Restauracije, ozbiljno pita da li je čovečanstvo uopšte vredno spasavanja, i razume Sviftovog kralja Brobdingnaga i njegovu sliku ljudske vrste kao odurne vrste gamadi. Tragični humanizam, bilo u svojoj socijalističkoj, hrišćanskoj ili psihoanalitičkoj varijanti, smatra da samo procesom sopstvenog lišavanja i radikalnog preoblikovanja čovečanstvo može razviti pune potencijale. Nema garancija da će do takve preoblikovane budućnosti ikada doći. Ali ona bi mogla nastupiti nešto ranije ukoliko bi joj se liberalne dogmate, doktrinarne stegonoše Progresa i islamofobični intelektualci uklonili s puta.

(Prevod s engleskog: Vesna Todorović)