Културна политика | |
IN MEMORIAM: Светски оптимизам и политичка етика Светозара Стојановића |
![]() |
четвртак, 13. мај 2010. | |
У периоду 1992.-1993. Светозар Стојановић био је специјални саветник и руководилац саветничког тима председника СРЈ Добрице Ћосића. Када је Добрица Ћосић смењен, Светозар Стојановић се повукао са тог места. Професор Стојановић био је члан и Комисије за истину и помирење, коју је именовао председник СРЈ Војислав Коштуница, а био је и члан Управног одбора компаније „Политика“. Професор Стојановић био је такође оснивач и председник Српско-америчког центра, који је 2009.године прерастао у Центар за националну стратегију са седиштем у Београду, као и члан спољнополитичког савета Министарства спољних послова Србије и члан Савета Републичке Радиодифузне агенције. Један од последњих његових текстова написаних 2010. носи назив: „Зашто нисам за улазак у НАТО“. Као члан многих стручних институција и организација, као аутор запажених књига и чланака, као уредник многих часописа и политички саветник највишег ранга, Светозар Стојановић изнад свега био је борац за демократију и хуманистичке вредности и као такав ангажовани интелектуалац у најбољем смислу те речи. Светозар Стојановић промишљао је сложене политичке и етичке идеје, а онда и настојао да се - колико је могуће и немогуће - оне реализују у пољу праксе и заживе као наша стварност. И у томе је неретко успевао. Разумео је, као мало ко у Србији, да најбољи и најморалнији темељ и полазиште за теоријску анализу, али и политику, лежи у стратешком истраживању као истраживању целине. Зато за њега сагледавање националног идентитета, његове битности и смисла, није никада стајало у колизији са идејом космополитизма као хуманизма и бриге о човечанству. Дискретно, конструктивно и стваралачки, позитивним делањем и речју, Светозар Стојановић је показао колико дубоко греши свака политичка и интелектуална елита која није тога свесна и колико дубоко противречи самој себи. У теорији, као и у пракси - а највише у политичкој етици и филозофско-стратешком размишљању - Стојановић је био зато не само интелектуалац светског реномеа, него и парадигма објективног и непристрасног, неострашћеног и далековидог, у исти мах научног и практичног приступа стварности. Његов лик и ангажман живо је сведочанство могућности да интелектуалац - сем важних књига и предавања - остави траг и учини видљивим и битним стечене увиде, непосредно учествујући у креирању политичке стварности. Живећи идеју да принципијелност и прагматизам не морају бити у вечитом сукобу, него да их је могуће, теоријски и практично, објединити на креативан начин, Светозар Стојановић показао је смисао интелектуализма и филозофије у политици, као и политике у филозофији. И у томе је био незаменљив.Зато и није случајно да институција чији је оснивач био у последњим годинама живота носи назив “Центар за националну стратегију“, као што ни најмање није случајно да је он био њен председник. У политичкој етици Светозара Стојановића није било места за две Србије. Баш као што није било места за два света. То је била етика пријатељства, сарадње, дијалога и демократије, скупљена у тихом а одлучном позиву да непрестано и суштински „будемо више од оног што јесмо“. То је зато јер је Стојановић био од ретке сорте интелектуалаца који умеју да одговоре на најважнија национална питања а да ти одговори буду вођени умом, вредностима и принципима - о којима се филозофски расправља а практично се и доследно доказују на делу. Прилазити сваком питању без предрасуда, препознавати пре врлине него мане, трагајући за оним добрим у свему, одлика је интелектуалаца који се искрено брину и размишљају на добробит и свог народа и човечанства. Професор Светозар Стојановић био је човек који је спајао и стварао: људе, догађаје, мисли и речи, најконкретније и најапстрактније, историјско и будуће, завађено и подељено - и то га је чинило не само светским хуманистом већ и збиљским филозофом практичарем. Мада је с пуним правом, заједно са Браном Петронијевићем и Михајлом Марковићем, увршћен у „Биографски речник филозофа XX века“, Света Стојановић припадао је не мање XXI веку. У дечачком дослуху са временом, радознало и оптимистички пратећи и учествујући у убрзаним догађајима, интелектуално разиграно у темпу друштвених промена, понекад и пророчки, умео је да разуме и објасни савремени свет и његов развој, и догађаје које многи још увек не виде. А чак и када је повремено грешио или мењао мишљење, умео је то да призна, јасно и јавно, без оклевања и мистификације. Зато је његова улога у савременој Србији била непоновљива – у филозофском и политичком, у практичном али и у културном смислу. Зато је његов изненадни одлазак за интелектуалну и политичку јавност Србије огроман и скоро ненадокнадив губитак. Марљивошћу и агилношћу, животношћу и оптимизмом, предузимљивошћу и креативношћу, као и мноштвом интелектуалних и практичних талената, које су пратили најважнији људски квалитети, Света Стојановић замењивао је целу једну најбоље организовану чету. А ми? Можда можемо да разумемо трагове његових идеја за будућност, стварајући политички, филозофски и интелектуални хоризонт у којем ће једног дана доћи до консензуса о најважнијим националним и државним питањима српског народа. То је био његов животни задатак, мотивациона снага целокупног његовог ангажмана и специфична одговорност политичке етике коју је доследно, суптилно и одлучно бранио. Можда можемо, за почетак, да покушамо да будемо достојни и свесни задатака који су пред нама. Као што је он био достојан и свестан. |