Ideja slobode je kompromitovana ili - bespuća „nezadrživog napretka“

Beogradska izdavačka kuća „Arhipelag“ upravo je objavila knjigu eseja „Na bespuću nezadrživog napretka“ iz pera našeg poznatog pisca i publiciste Jagoša Đuretića, autora većeg broja knjiga iz oblasti političke filozofije i političke sociologije. Đuretić je i dugogodišnji glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće „Albatros Plus“, u čijim se znalački vođenim bibliotekama i edicijama pored dela lepe književnosti nalazi i niz knjiga koje govore o najaktuelnijim društvenim temama kod nas i u svetu.

„Slika savremenog sveta je suviše sumorna, uprkos zaglušujućem veselju onih koji su veselje učinili najjevtinijim od svih potrošačkih artikala. U isti mah, ona polovina čovečanstva koja umire od gladi do beščujnosti je prigušena, zapravo učinjena nepostojećom. Pravo na sitost na jednoj strani, a iznuđena glad na drugoj – mera je istorijske pravde, odnosno neskrivene nepravde, a zapravo, ako u napredak slobode zaista verujemo, pokazatelj pogrešnog istorijskog izbora.“

Šta preostaje čoveku novog vremena pitanje je koje je u osnovi Đuretićeve knjige „Na bespuću nezadrživog napretka“? Ima li igde još istinske slobode? Duhovnosti antičkog sveta?

Istinsko zaveštanje, odgovara autor koji je odnedavno i dobitnik Specijalne državne književne nagrade Kine, nacionalnog priznanja koje ova zemlja dodeljuje najznačajnijim kulturnim poslenicima širom sveta, je vekovima stvarana kultura, umetnost, drevno zaveštanje istinske čovekove umnosti i duhovnosti. Između sveta koji tehnologija „odavno vidno nagriza i tanji“, izvorno delo ljudskog duha je „ujedno i pribežište i mogući otklon od beskrajnog otuđenja, te ujedno i vrelo obnove čovekove duhovne snage.“ O tome govori i ovaj intervju.

Naslov Vaše knjige ne daje nadu: nezadrživo se napreduje, ali po bespuću…

Nemoguće je poreći, jer je to očigledno, da savremeni svet krupnim koracima ostvaruje napredak. Svakim danom se na očigledan način uvećava materijalno bogatstvo sveta, pri čemu se svakim danom uvećava i broj zemalja koji se uključuje u to proizvodno nadmetanje, zahvaljujući sve novijim i sve efikasnijim tehnološkim izumima.

S druge strane, i na planu ostvarenja čovekovih večnih težnji i sloboda, bar na prvi pogled, dolazi do oživotvorenja tih njegovih istorijskih težnji. Gotovo u svim zemljama društveni odnosi se u sve zamašnijem obimu, bar na prvi pogled, zasnivaju na demokratskim principima, čija se neporecivost svakim danom sve više naglašava.

Da li je to slika savremenog sveta?

Da, ali kao slika, kao fotografija, koja ne obaveštava o istinskom subjektivitetu i agensu društvenih promena. Suštinski aspekti stvarnosti reprodukuju sasvim drugačiju stvarnost. Tehnološki napredak svakim danom sve raznovrsniju robu izbacuje na tržište. To je roba koju po pravilu potrošač nije ni tražio, ali je postepeno prihvata, shvatajući da mu je „važna“, čak i životno važna, mada najčešće ne znajući ni zašto. Pojedinac time, s jedne strane, gubi svoj vrednosni subjektivitet, postajući puki potrošač, estetski podanik. S druge strane, on olako sve više uvećava bogatstvo sve manjeg broja sve bogatijih pojedinaca, tzv. krupnih kapitalista. Potrošački zadovoljni pojedinac u svojstvu demokratskog subjekta demokratskih procesa po pravilu svake četvrte godine s lakoćom daje politički legitimitet vladavini kako tog sve manjeg broja krupnih kapitalista, tako i državnoj birokratiji, nakog čega ova dva vladajuća entiteta ekonomski interes s lakoćom povezuje, kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu.

Tehnološki napredak svakim danom sve raznovrsniju robu izbacuje na tržište. To je roba koju po pravilu potrošač nije ni tražio, ali je postepeno prihvata, shvatajući da mu je „važna“, čak i životno važna, mada najčešće ne znajući ni zašto. Pojedinac time, s jedne strane, gubi svoj vrednosni subjektivitet, postajući puki potrošač, estetski podanik

Možemo li očekivati da će globalizacijom ekonomskih odnosa doći do smanjene ekonomske razlike u međunarodnom prostoru i nestanka siromaštva?

Ne. U svakom slučaju ne kao posledica humanitarno orijentisane politike na nivou primarnog zadatka. Naprotiv, nikada nijedna ekonomski moćna ili dominantna sila u međunarodnim odnosima nije bezinteresno ozbiljnije ulagala u ekonomski razvoj druge siromašne zemlje. To se uvek dešavalo radi proširenja vlastitog tržišta ili radi plasmana viškova svog kapitala ili, naprosto, radi pukog političkog uticaja. U međunarodnom prostoru je oduvek vladalo žestoko nadmetanje između ekonomski najmoćnijih zemalja, u čemu je uvek jednako bila prisutna politička motivacija. Danas, otkako je ekonomski liberazlizam postao univerzalni princip ekonomskog razvoja svih zemalja sveta, to ekonomsko nadmetanje između najmoćnijih zemalja poprima sve žešće, ne samo ekonomske, već i političke forme.

Šta se, onda, od takvih sve zaoštrenijih nadmetanja može očekivati kao krajnji rezultat na putu do svetskog mira?

To je pravo pitanje koje se (odmah ću reći) tiče same sudbine sveta. U tom smislu setimo se da sa gotovo svih iole kompetentnih mesta svakodnevno možemo čuti upozorenja da su raspoloživi resursi prirode za ekonomsko čovekovo korišćenje svakim danom sve siromašniji, i da oni bez ikakve sumnje imaju već vidljivi kraj. Na primer, u energiji. Svaka ekonomski moćna sila bori se u tom nadmetanju za prestiž i za potvrđivanje svoje moći. Ona koja je trenutno dominantna, beskrupulozno se bori za očuvanje svoje dominacije, a one koje zaostaju, hoće po svaku cenu da sustignu, a kad taj cilj ostvare, sasvim je sigurno da će sve bezobzirno činiti da ostvareni prestiž odbrane, i tako do u beskraj.

S tim u vezi, pitam, evo, vas, sebe i sve one koji pokušavaju da shvate i sebi objasne logiku ovog opasnog nadmetanja: možemo li zamisliti da će makar jedna od tih zemalja u jednom trenutku prosvetljenja stati odlučivši – neću dalje da učestvujem u ovom sveuništavajućem svetskom nadmetanju?!

Verujem da je obećavajući odgovor prosto nezamisliv, bar prema sadašnjem stanju pameti u svetu. Time se ujedno može objasniti činjenica da se nijedan međunarodni ugovor o očuvanju prirodnih resursa suštinski ne poštuje.

Može li pred tom, kao i pred sveuništavajućom ratnom opasnošću, da dođe do stvaranja jedne sveobuhvatne svetske države?

Emanuel Kant, čija je filozofija svetskog mira pri definisanju Povelje OUN neposredno poslužila za konkretizaciju njenih odredbi, nije nipošto mogao da poveruje u stvaranje svetske države, jer bi se ona, po njegovom verovanju, brzo pretvorila u vladavinu najjačih, odnosno najjače nad nejakim narodima, čime bi se kao krajnji rezultat samo sankcionisalo poništenje suvereniteta slabijih naroda.

Imajući u vidu dosadašnje međunarodno iskustvo Kant je, rekao bih, bio u pravu. Nije, međutim, isključeno da u daljem razvoju međunarodnih odnosa i mogućih ugrožavajućih opasnosti neka trenutno dominantna sila ili grupa najmoćnijih sila ne pokušaju sa takvim rešenjem, kao trenutnim izlazom iz krize.

Vi nikako ne možete poverovati u mogućnost trajnog međunarodnog sporazuma?

Ako bi stanovnici ove planete, svi najednom i kao takvi, bili napadnuti od stanovnika neke druge novootkrivene planete, verujem da bi se tek tada ovaj svet istinski ujedinio pred zajedničkom spoljašnjom razlikom. Tek tad bi, verujem, ljudi ove planete smogli snage da pozitivno identifikuju međusobne prirodne i istorijske razlike, shvatajući da su one čista dragocenost koja bi morala da spaja, a ne da razdvaja, i da obogaćuje, a ne siromaši. Moram, ipak, da kažem – možda je to ono u šta samo želim da verujem i što želimo da verujemo, ali ne i ono što pouzdano znamo kao realnu mogućnost ljudskog međusobnog sporazumevanja.

U knjizi na više mesta pominjete Karla Marksa. Imate li utisak da njegovo učenje danas oživljava u pokušaju razumevanja i objašnjenja aktuelnih promena u društvu? Koliko ono može biti putokaz ka shvatanju svega što se zbiva u savremenom svetu? 

To je zaista složeno pitanje. Ipak se može reći da su mnogi rezultati Marksovog učenja o zakonomernom razvoju ljudskog društva danas već postali opšta mesta u našem znanju i razumevanju promena u tim odnosima, posebno o ulozi materijalnog faktora u tim promenama. To najočiglednije potvrđuje trijumf ekonomskog liberalizma u savremenom svetu, koji se dogodio i u vreme i na način suprotno očekivanjima njegovih revolucionarnih sledbenika. Ipak se mora reći da se suštinske karakteristike društvene stvarnosti nipošto ne podudaraju ni sa Marksovim očekivanjima. Marks je, naime, očekivao da će obilje materijalnog bogatstva uslovljenog revolucionarnim tehnološkim napretkom, čiji smo upravo svedoci, rezultirati uspostavljanjem realne društvene jednakosti, sveopštim porastom duhovnosti ljudskog roda, pri čemu prirodne i istorijske razlike među pojedincima i pojednim narodima neće biti osnov međusobnog potčinjavanja, već da će istinski „sloboda svakog pojednica biti uslov slobode za sve“.

Zar Vam se ne čini da u takvoj Marksovoj viziji ima previše ideala, makoliko oni humani bili?

Marks nije bio mislilac pukih želja i nedostižnih snova. On je, naprotiv, bio naučnik, filozof, mislilac koji čvrsto stoji na zemlji. Stoga verujem, kad bi se kakvim čudom, danas ponovo obreo na zemlji, da bi sam kritički preispitao i relativizirao pojedine postavke svog učenja. Verujem, recimo, da bi danas mnogo više uzeo u obzir delotvornost mnogih elemenata ljudske prirode u definisanju društvenih zakonitosti.

Šta bi mogao biti primer za to?

Najpre mi u ovom trenutku pada na pamet čovekova neugasiva prirodna težnja moći i nadmoći, kao i čovekova neugasiva težnja i potreba da vlada drugim čovekom, što je u Ničeovoj filozofiji, u izvesnom smislu, našlo dominantno mesto.

S druge strane, kad se ova čovekova prirodna osobenost poveže sa drugim njegovim prirodnim svojstvima, na primer, sa čovekovom nespornom i neprikosnovenom potrebom i pravom da bude svoj, apsolutno svoj, u vlastitoj privatnosti, zar to u tako čestim društvenim sudbonosnim zbivanjima, odnosima i procesima ne unosi beskrajne neizvesnosti, na primer, teško uspostavljanje odnosa poverenja u sklapanju međunarodnih sporazuma. Kako, na primer, objasniti nemogućnost uspostavljanja apsolutnog međusobnog poverenja u sudbonosnim pregovorima o razoružanju i uništenju suludih stokova nuklearnog oružja, koji, bez sumnje, u nekom trenutku mogu pasti u ruke nekih ludaka ili fanatika.

S druge strane, kad ta sfera privatnosti, odnosno, identiteta individualne ličnosti dođe pod kontrolu drugog čoveka, odnosno organizovanog društvenog subjekta, orvelovska vizija društvenog položaja čoveka biće poželjna bajka iz dečijih snova. Kao što se zna, ta budućnost već kuca na vrata u dometima četvrte i pete industrijske revolucije. Ona je, zapravo, već počela, ali se mi (valjda u strahu) pravimo da je ne primećujemo, iako se zna da se upravo u najmoćnijim zemljama sveta odgovarajuće službe već pripremaju, lagano, ali sistematično, da nam zavire u mozak i nasele dušu, te da svi postanemo „MI“. Ali, to je za ovu priliku prevelika tema.

O kakvoj, onda, slobodi pojedinca možemo danas govoriti?

Na nivou javne retorike i na formalnom nivou, u ogromnoj većini zemalja savremenog sveta, a u zapadnom svetu čak sa dugotrajnom tradicijom, demokratske vrednosti sa slobodom pojednica u svom središtu predstavljaju čistu svetinju i meru društvenog napretka. To je zaista bilo tako dok je (baš kao u Marksovoj priči) klasna borba bila u toku, dok se ta borba vodila daleko od današnjeg materijalnog izobilja i dok su demokratska prava bila tek daleki cilj te borbe.

Međutim, otkako su ta prava, pod modernim terminom „ljudska prava“ zadobila status neporecivosti, ona, po pravilu, u modernoj nacionalnoj državi dobijaju svog licemernog pokrovitelja na unutrašnjem i međunarodnom planu. To što je u aktuelnim uslovima krupni kapital u savezu sa državnom birokratijom najčešće stvarni tumač nacionalne politike, to licemerje postaje samo upadljivije i beznadežnije. 

Zar Vam sve češći građanski pokreti širom sveta ne govore suprotno? Ili, bar, bude nadu?

Najpre da kažem da u mnogim drugim manje razvijenim zemljama sloboda čoveka još nije ni dobila pravu šansu. Inače, pokušaću da skratim odgovor. Ideologija liberalizma veruje da je nadživela revolucionarni komunizam upravo svojom evolucionom osobenošću i to se ne može poreći. Međutim, na njenim krilima stigla je suštinski još radikalnija revolucija – tehnološka revolucija. Njene su posledice radikalnije, budući da postepeno utemeljuju i konačno proizvode duhovno sve siromašnijeg i obeskorenjenog pojednica, kome je u istinskom smislu sve manje potreban drugi čovek, čovek za koga bi se vredelo žrtvovati. Stoga tih građanskih pokreta koje pominjete, po mom mišljenju, danas ima sve manje, a ne sve više. Današnji građanski pokreti nisu ni nalik onima, na primer, iz druge polovine 20. veka u kojima su se istinski dizali glas i pobuna protiv patnje drugih naroda i pojedinaca. Pomenimo samo pokrete otpora praćene međunarodnom podrškom u Mađarskoj 1956, u Češkoj 1968. i u Poljskoj više puta od 1952. do 1991, a potom otpor međunarodne podrške crnačkim pravima širom sveta kao i podrške otporu Vijetnama američkoj invaziji, najzad i građanske pokrete širom Evrope 1968. i tako dalje, da bi nakon pada Berlinskog zida sve postepeno utihnulo u čitavom svetu, te da američke višekratne invazije tokom 90-tih godina i početkom ovog veka, kao i bombardovanje Srbije i upadi u Libiju i Siriju, nisu imali gotovo nikakvu međunarodnu osudu.

Danas smo svedoci žestokih protesta uglavnom antivaksera, pri čemu najčešće nije jasno da li oni protestuju osećajući da im je ugrožena stvarna sloboda, sloboda kao takva, ili sloboda neposrednog uživanja života u materijalnom izobilju, ne pitajući se da li se time, ipak, makar eventualno, ugrožavaju zdravlje ili interes drugog sugrađanina.

Šta se onda može očekivati od kritičke inteligencije, s obzirom da je ona uvek bila osetljiva na ugrožavanje sloboda?

Ne previše. Ne bar u ovom međunarodnom trenutku koji ne traje baš tako kratko, a nije jasno ni koliko može potrajati.

Zašto tako mislite?

Zato što na grupisanje i kritičko usmerenje inteligencije danas, po mom mišljenju, u najvećoj meri presudno deluju podele u međunarodnom prostoru. U želji da u tim podelama bude nacionalno odgovorna, ona u ogromnoj većini u svim zemljama biva (kako se to u savremenom političkom žargonu kaže) „politički korektna“, prestajući tako zapravo da bude kritička. Bojim se, međutim, da će se reč kritičke inteligencije u daljem razvoju ukupne globalne situacije sve manje čuti ma kakva ta inteligencija da jeste. Pitaće se, rekao bih, sve više tehnička ili kao vrhunac ukupnog tehnološkog napretka, veštačka inteligencija ako u tom razumevanju ne zatvaramo previše oči pred stvarnošću samoporicanja koju čovek sam sebi priređuje, otvarajući vrata jednoj beskrajno darežljivoj, a uistinu sasvim neizvesnoj budućnosti.

Kako preživeti napredak? Da li to pitanje prati ironija ili razočaranje?

Pre će biti zapitanost šta se uopšte može očekivati od slobode u njenom realnom nastajanju, jer u fakticitetu slobode dolaze do izražaja sve protivrečnosti tog pojma ili sve protivrečnosti čoveka kao njenog jedinog istinskog nosioca. Stoga je ona, kad je reč o njenom političkom obistinjenju, najrealnija i najprihvatljivija u formi demokratije, budući da se u toj formi može doći do društveno najprihvatljivijih i najpraktičnijih rešenja čovekovog napretka, bez obzira što ni u toj formi ispoljavanja slobode nismo zaštićeni od velikih grehova. Uostalom, demokratija je ubila i Sokrata „na pravdi Boga“ i bez njegovih stvarno počinjenih grehova.

Stoga je u procesu donošenja demokratskih odluka tako važno opšte stanje duha donosioca odluke u smislu njihovog osećanja društvenosti i potreba drugog čoveka, kao što su važni i karakter, i nivo konkretne njihove obaveštenosti, kao i obim njihovih stvarnih prava u procesu odlučivanja.

Kao što već i iz ukupnog novovekovnog iskustva znamo, liberalizam se pokazao kao praktično najprivlačnija ideologija za čoveka kao takvog, te stoga i za čitavo čovečanstvo. Za razliku od boljševičkog komunizma, na primer, on ne traži i nije tražio ni novog, niti u bilo kom pogledu drugačije stvorenog čoveka. On se, naprotiv, obraća svakom realno postojećem pojedincu u njegovim realno postojećim istorijskim i socijalnim uslovima, dakle, realnom pojedincu kao takvom, nudeći svima jednaka ekonomska i politička prava, ignorišući njihove međusobne prirodne razlike, i razlike u trenutnom socijalnom statusu.

Time je, kao što takođe znamo, u istorijskom razvoju čovečanstva otvoren put svim, kako će se pokazati, realno beskrupuloznim nadmetanjima između pojedinaca i pojednih društava, odnosno naroda, što je rezultiralo velikim materijalnim napretkom čovečanstva uopšte uzev.

Međutim, taj napredak je u isti mah doneo sa sobom i velike materijalne, a samim tim i političke razlike, što je u odnose, kako pojedinih naroda, tako i u okviru tih naroda među pojedincima i njihovim grupama unelo odnose faktičkog potčinjavanja, te je time, kao što znamo, kompromitovana ideja slobode i u modernom svetu kojom se on inače hvali kao svojom osobenošću, šireći atmosferu opšteg zadovoljstva i bezbrige.

Međutim, ta bezbriga je prema sve ozbiljnijim upozorenjima sve više ugrožena, ali ne samo nezadovoljstvom gladnih, već i stanjem na samoj „smrtonosno“ ugroženoj planeti, kojoj upravo oni najviše duguju.

U takvoj atmosferi zagonetnog samozadovoljstva i sve veće razdraganosti i u materijalnom izobilju nejednako raspoređenom na opasno istrošenoj planeti i u strahu od vlastitom rukom izazvanog plamena, čovečanstvo se pita: kako preživeti ovaj nesumnjivo veliki napredak?!

Ako su kultura i umetnost dokaz obnove čovekove duhovne snage, kako verovati u tu obnovu kada prisustvujemo – eklatantni primer smo mi – njihovoj opštoj pauperizaciji?

To je samo jedna od protivrečnosti u logici čovekovog postojanja, posebno u njegovoj sadašnjoj upletenosti u svetske globalizacone procese, sa već opisanim karakteristikama.

Pa ipak, umno obdareni čovek uspeva i mora da shvati da je lepota duha i lepota po sebi uopšte, jedino u sferi istinskog kulturnog, posebno umetničkog čovekovog stvaralaštva, sadržana kao jedini oblik čovekovog neprotivrečnog stvaralaštva.

Jedino ovde na „tlu“ i u sferi umetničkog stvaralaštva, potpuno bezinteresno, sastaju se čovek sa čovekom, um stvaraoca umetničkog dela i njegov korisnik na način da jedan drugog međusobno podržavaju i uslovljavaju. Sred savremenih postvarujućih i otuđujućih procesa ta dvojica su jedini živi i autentični svedoci još uvek postojećeg, ma koliko ugroženog, isključivo ljudskog dara prirode. Taj dar prirode u sadašnjim procesima postvarenja, baš zato što je dar prirode, biva sve više ugrožen i izložen postepenom nestanku.

Svest o tome je mera sačuvane društvene i nacionalne samosvesti koja se u narodima sa različitom društveno-istorijskom dubinom kulturoloških korena sa različitom snagom ispoljava. Alarm o laganom kulturološkom propadanju u savremenom svetu odavno je uključen, s pozivom da se još sačuvane kulturne tekovine odbrane od daljeg propadanja. Pritom ne treba s velikim uvažavanjem gledati na prigovore da se time čuva i brani ono anahrono, odbačeno, kulturološki preživelo, odnosno, ono umiranje na račun rađanja, lokalno na račun svetskog, itd. To su najčešće tržišne i velesilske smicalice koje usidrene u kulturološkom plićaku kalkulišu neprekidno, i čekaju da u sledećem trenu krenu dalje, s kalkulatorom u ruci. To su zapravo oni kojima lepota kulturološke različitosti ne znači ništa vredno, jer imaju blagorodno iskustvo blagorodnog tržišnog ujedinjenja.

Ko bi mogao biti pokretač te duhovne atmosfere, i obnovitelj kulturnog stvaralaštva u narodu čije su kulturološke specifičnosti ugrožene?

Tu se mora računati na pokretačku aktivnost i inicijativu onih koji, nažalost, najčešće nisu ni praktični, ni preduzimljivi. To su razne kulturološke i intelektualne zajednice koje bi morale podsticati odgovarajuće državne institucije koje to jedino mogu da realno podrže i kod kojih treba probuditi interes i društvenu odgovornost za stanje u kulturi svog naroda.

Mora se pritom priznati da se u aktivnosti te vrste primećuje osećanje povećane odgovornosti naroda i država sa dužom kulturološkom tradicijom, sudeći bar prema njihovim povećanim ulaganjima u sferu kulture.

Niste baš ispunjeni velikim optimizmom u vezi sa pitanjem odakle možemo očekivati realni i stabilni napredak?

Možda ste u pravu. Ne mogu da se oslobodim uverenja, koje je bar za mene nesporna činjenica, da je danas stanje duhovnosti u svetu takvo da nije u stanju da izrodi, na primer, ni nesporno velike pisce, niti mislioce nekadašnjeg formata, kao ni državnike takve snage koji su bili na svetskoj sceni pod mnogo ograničenijim materijalnim okolnostima, počev čak od starogrčkog, pa sve do novog, odnosno, savremenog doba. Setimo se samo, primera radi, one antologijske istinite priče o Čerčilu, koji je u trenucima najograničenijih ratnih materijalnih mogućnosti energično upozorio svoje ministre koji su, radi prekih ratnih potreba, hteli da uštede na aktuelnim kulturnim potrebama društva, upotrebivši ove reči (parafraziram): „A zašto onda uopšte vodimo ovaj rat, ako nam kulturne potrebe nisu jednako važne?“

To je danas apsolutno nezamislivo. A ako je tako, onda su „optimistička“ očekivanja, moja i mojih istomišljenika, jasna.

Pa, ipak, kažem nema predaje. Jedino smislenom borbom moramo i možemo osmisliti život čak i onda kad mnoge činjenice ukazuju da je borba beznadežna. I u besmislu tinja neki smisao, samo ga treba identifikovati i udahnuti mu snagu.

Šta se, iz svega što je kazano, može reći o prilikama u našoj kulturi?

U suštini (siguran sam da neću previše pogrešiti) mi previše kopiramo duhovno i kulturološko okruženje u današnjem svetu, s kojim ne moramo biti previše impresionirani. Stoga to moramo činiti sa znatno većom kritičnošću i selektivnošću, bez obzira što je i dalje jasno da to okruženje moramo sustizati. I „provincijalizacija“ sadašnjeg sveta ima svoje provincije, među kojima se mi ne moramo svrstati i biti večno kao ukleti. Međutim, da bismo se zaista čupali i istinski sustizali, pre svega bi politička sfera morala požuriti da bude nadprovincijalna; ali tek tu smo u beskrajnom padu i ćorsokaku tako da na nas, verujem, niko danas u svetu ne bi poželeo da liči. Nažalost, to nas propadnje, na moje veliko razočaranje, prati sve od dalekog „petog oktobra“, pa se čoveku čini kao da ta bolest iz samog ukletog tla izvire. O tim svojim razočaranjima sam u knjizi više, i konkretnije pisao.

Da li ste, procenjujući budućnost sveta iz današnje perspektive, ipak optimista? Ili, pak, pesimista?

To je pitanje svih pitanja, kako onih koje smo pomenuli, tako i onih koje smo mogli pomenuti u ovom razgovoru.

Čovečanstvo je još od starih Grka, posebno od Heraklita, naučilo ili je moralo da nauči da sve u svetu (dakle, u svemu što Jeste) nastaje i nestaje, kreće se i u razvoju menja na principu dijalektičkih suprotnosti. Čitav naknadni napredak ljudskog znanja i razvoja duhovnosti uopšte nadahnjuje ovaj uvid kao neporeciv, inspirišući i najumnije duhove dosadašnjeg ljudskog roda.

Hegel je u istorijskom dijalektičkom razvoju ljudskog društva prepoznao dijalektičko kretanje ideje koje se sintetički okončava trijumfom apsolutnog duha u inače kružnom kretanju u razvoju sveta. U tom razvoju se prema hrišćanskom shvatanju, koje Hegel podržava, čovek uzdiže do Boga, ukidajući u tom razvojnom uzdizanju vlastitu neposredno datu prirodnost.

Kod Marksa se, naprotiv, čovek potvrđuje suštinski kao biće slobode, ukidajući na tom putu društveno-istorijskog razvoja sva materijalna ograničenja i razlike u materijalnim pretpostavkama među ljudima, sve do konačnog uspostavljanja besklasnog društva u kome će dominirati princip „sloboda svakog pojedinca kao uslov slobode za sve“.

Čoveku je, međutim, u tom svekolikom istorijskom dijalektičkom razvoju društva najviše odgovaralo pozitivno razrešenje dijalektičkih protivrečnosti, pa je, u krajnjoj liniji, i navikao na očekivanje srećnog ishoda, makoliko bila teška istorijska iskušenja u postizanju tog srećnog ishoda. Očekivanje srećnih ishoda, pritom, posebno je karakteristično kad je u pitanju opstanak sveta, što je dosta čudno, da ne kažem, neverovatno, kad se uzme oštrina neprekidnog međunarodnog ekonomskog, političkog i vojnog nadmetanja i sučeljavanja u kome se pobeda najčešće ideološki predstavlja kao pitanje života i smrti. Ovo utoliko pre kada se uzme u obzir danas bezumna količina nagomilanog nuklearnog oružja koje je proizvedeno sa određenom namerom i, rekao bih, u vezi sa činjenicom nesavladivog međusobnog nepoverenja u postizanju svih međunarodnih sporazuma.

U knjizi sam pokušao da upozorim na jednu, po mom mišljenju, izuzetno društveno-istorijski produktivnu osobenost protivrečne čovekove prirode. To je čovekova prirodna (rekao bih i neugasiva) težnja moći i svemoći, pri čemu je njegova težnja vladanja drugim čovekom u okviru vladanja svetom posebno obeležila zakonomernošću čitavu čovekovu istoriju

U knjizi sam pokušao da upozorim na jednu, po mom mišljenju, izuzetno društveno-istorijski produktivnu osobenost protivrečne čovekove prirode. To je čovekova prirodna (rekao bih i neugasiva) težnja moći i svemoći, pri čemu je njegova težnja vladanja drugim čovekom u okviru vladanja svetom posebno obeležila zakonomernošću čitavu čovekovu istoriju.

Slaba vidljivost i nedovoljno tematiziranje te čovekove osobenosti kao njegove prirodne osobenosti verovatno se može objasniti time što je sloboda, kao suštinsko obeležje čovekovog bića i obistinjenje te slobode, sve više i sve šire dobijala svojstvo bitnog civilizacijskog napretka jednog društva, a odupiranje tome kompromitovano, kao nešto apsolutno necivilizacijsko i moralno sramno te se mora prikrivati, a posebno svi vidovi moći koji to podržavaju.

Sad je, međutim, ta moć preseljena i opredmećena u ogromnim tokovima nuklearnog naoružanja, ali je ona mrtva sve dok je ne aktivira čovekova volja za ispoljavanjem svoje moći, koju može pokrenuti i strah od aktiviranja volje suprotne, takođe nuklearno naoružane strane. I sve to u okolnostima kad niko nikome ne veruje, niti sme da veruje.

Ako se pritom uzme u obzir i činjenica da se broj vlasnika tog sveuništavajućeg sredstva stalno uvećava, čime se humanitarna svest objektivno snižava sve više i teže međusobno kontroliše, a da pritom i ne govorimo o upadu drugih nepredvidivih činilaca, onda i nada za opstanak sveta prelazi iz bilo kakve sfere pozitivne zakonomernosti, pa čak i velikih osnovanih očekivanja, u puku slučajnost za svako logičko rasuđivanje. Ta očekivanja posebno obeshrabruje organizovana svest čovekovog društva, koja je širom sveta u takvom stanju da suštinski ne može ništa da učini konačnim i izvesnim.

U esejističko-teorijskom delu knjige pokušao sam da iskažem svoje pesimističko uverenje u pogledu srećnog ishoda opstanka savremenog sveta, polazeći načelno od pretpostavke, da je čovek kao životno ograničena jedinka u svemu bitno predstavljen, odnosno oličen u čovečanstvu kao svojoj uopštavajućoj celini koja, takođe, u egzistentnom smislu ima svoj vek trajanja čiji kraj sadašnje stanje u svetu objektivno nagoveštava i čini vidljivim.

Čovek je kao životno ograničena jedinka u svemu bitno predstavljen, odnosno oličen u čovečanstvu kao svojoj uopštavajućoj celini koja, takođe, u egzistentnom smislu ima svoj vek trajanja čiji kraj sadašnje stanje u svetu objektivno nagoveštava i čini vidljivim

Za pažljivog čitaoca u tom delu knjige sam to samo nagovestio, ali se nisam, priznajem, odvažio da idem u zaključcima do kraja, pa sam pribegao ubacivanju dva svoja speva, dve poeme, u kojima sam u tom pogledu bio hrabriji i jasniji. Dakle, učinio sam to isključivo s tim ciljem (jer se pesnicima više prašta i gleda kroz prste), a ne da bih predstavio svoje pesništvo, do čega mi nikad nije bilo stalo. Sad ste me vi naterali da se izjasnim.

Šteta je samo (bar za mene) što je neko od mojih saradnika u pripremi teksta za predaju izdavaču našao za shodno da na svoju ruku u prvoj od te dve poeme interveniše izmenom i umesto „svetvorac“ precizira nepotrebno „svetotvorac“ i u zadnjem stihu unese suštinsku izmenu: „po zakonu moći“ umesto „po zakonu svemoći biramo prazninu“. Zašto? Zato što nije problem što čovek poseduje i ispoljava moć, već što poseduje i ispoljava osećanje svemoći koje je u krajnoj liniji za njega kobno jer se, ipso facto transformiše u samoporicanje svake svoje moći.

Ali, to su naše ljudske greške.

Dakle, definitivno ste pesimista?

Ne, mislim da i dalje ne postoje dovoljni racionalno zasnovani razlozi za konačni pesimizam. Pitanje konačnog zakonomernog nestanka sveta je i dalje izvan mogućeg čovekovog saznanja. To su još uvek samo moje racionalne pesimističke refleksije koje su iznuđene postojećim okolnostima u svetu, koje imaju opet oslonca i u dosadašnjim zakonomernostima u istoriji ljudskog društva i čovekovoj prirodi.

(Razgovarala Anđelka Cvijić)