Идеја слободе је компромитована или - беспућа „незадрживог напретка“

Београдска издавачка кућа „Архипелаг“ управо је објавила књигу есеја „На беспућу незадрживог напретка“ из пера нашег познатог писца и публицисте Јагоша Ђуретића, аутора већег броја књига из области политичке филозофије и политичке социологије. Ђуретић је и дугогодишњи главни и одговорни уредник издавачке куће „Албатрос Плус“, у чијим се зналачки вођеним библиотекама и едицијама поред дела лепе књижевности налази и низ књига које говоре о најактуелнијим друштвеним темама код нас и у свету.

„Слика савременог света је сувише суморна, упркос заглушујућем весељу оних који су весеље учинили најјевтинијим од свих потрошачких артикала. У исти мах, она половина човечанства која умире од глади до бешчујности је пригушена, заправо учињена непостојећом. Право на ситост на једној страни, а изнуђена глад на другој – мера је историјске правде, односно нескривене неправде, а заправо, ако у напредак слободе заиста верујемо, показатељ погрешног историјског избора.“

Шта преостаје човеку новог времена питање је које је у основи Ђуретићеве књиге „На беспућу незадрживог напретка“? Има ли игде још истинске слободе? Духовности античког света?

Истинско завештање, одговара аутор који је однедавно и добитник Специјалне државне књижевне награде Кине, националног признања које ова земља додељује најзначајнијим културним посленицима широм света, је вековима стварана култура, уметност, древно завештање истинске човекове умности и духовности. Између света који технологија „одавно видно нагриза и тањи“, изворно дело људског духа је „уједно и прибежиште и могући отклон од бескрајног отуђења, те уједно и врело обнове човекове духовне снаге.“ О томе говори и овај интервју.

Наслов Ваше књиге не даје наду: незадрживо се напредује, али по беспућу…

Немогуће је порећи, јер је то очигледно, да савремени свет крупним корацима остварује напредак. Сваким даном се на очигледан начин увећава материјално богатство света, при чему се сваким даном увећава и број земаља који се укључује у то производно надметање, захваљујући све новијим и све ефикаснијим технолошким изумима.

С друге стране, и на плану остварења човекових вечних тежњи и слобода, бар на први поглед, долази до оживотворења тих његових историјских тежњи. Готово у свим земљама друштвени односи се у све замашнијем обиму, бар на први поглед, заснивају на демократским принципима, чија се непорецивост сваким даном све више наглашава.

Да ли је то слика савременог света?

Да, али као слика, као фотографија, која не обавештава о истинском субјективитету и агенсу друштвених промена. Суштински аспекти стварности репродукују сасвим другачију стварност. Технолошки напредак сваким даном све разноврснију робу избацује на тржиште. То је роба коју по правилу потрошач није ни тражио, али је постепено прихвата, схватајући да му је „важна“, чак и животно важна, мада најчешће не знајући ни зашто. Појединац тиме, с једне стране, губи свој вредносни субјективитет, постајући пуки потрошач, естетски поданик. С друге стране, он олако све више увећава богатство све мањег броја све богатијих појединаца, тзв. крупних капиталиста. Потрошачки задовољни појединац у својству демократског субјекта демократских процеса по правилу сваке четврте године с лакоћом даје политички легитимитет владавини како тог све мањег броја крупних капиталиста, тако и државној бирократији, наког чега ова два владајућа ентитета економски интерес с лакоћом повезује, како на унутрашњем, тако и на међународном плану.

Технолошки напредак сваким даном све разноврснију робу избацује на тржиште. То је роба коју по правилу потрошач није ни тражио, али је постепено прихвата, схватајући да му је „важна“, чак и животно важна, мада најчешће не знајући ни зашто. Појединац тиме, с једне стране, губи свој вредносни субјективитет, постајући пуки потрошач, естетски поданик

Можемо ли очекивати да ће глобализацијом економских односа доћи до смањене економске разлике у међународном простору и нестанка сиромаштва?

Не. У сваком случају не као последица хуманитарно оријентисане политике на нивоу примарног задатка. Напротив, никада ниједна економски моћна или доминантна сила у међународним односима није безинтересно озбиљније улагала у економски развој друге сиромашне земље. То се увек дешавало ради проширења властитог тржишта или ради пласмана вишкова свог капитала или, напросто, ради пуког политичког утицаја. У међународном простору је одувек владало жестоко надметање између економски најмоћнијих земаља, у чему је увек једнако била присутна политичка мотивација. Данас, откако је економски либеразлизам постао универзални принцип економског развоја свих земаља света, то економско надметање између најмоћнијих земаља поприма све жешће, не само економске, већ и политичке форме.

Шта се, онда, од таквих све заоштренијих надметања може очекивати као крајњи резултат на путу до светског мира?

То је право питање које се (одмах ћу рећи) тиче саме судбине света. У том смислу сетимо се да са готово свих иоле компетентних места свакодневно можемо чути упозорења да су расположиви ресурси природе за економско човеково коришћење сваким даном све сиромашнији, и да они без икакве сумње имају већ видљиви крај. На пример, у енергији. Свака економски моћна сила бори се у том надметању за престиж и за потврђивање своје моћи. Она која је тренутно доминантна, бескрупулозно се бори за очување своје доминације, а оне које заостају, хоће по сваку цену да сустигну, а кад тај циљ остваре, сасвим је сигурно да ће све безобзирно чинити да остварени престиж одбране, и тако до у бескрај.

С тим у вези, питам, ево, вас, себе и све оне који покушавају да схвате и себи објасне логику овог опасног надметања: можемо ли замислити да ће макар једна од тих земаља у једном тренутку просветљења стати одлучивши – нећу даље да учествујем у овом свеуништавајућем светском надметању?!

Верујем да је обећавајући одговор просто незамислив, бар према садашњем стању памети у свету. Тиме се уједно може објаснити чињеница да се ниједан међународни уговор о очувању природних ресурса суштински не поштује.

Може ли пред том, као и пред свеуништавајућом ратном опасношћу, да дође до стварања једне свеобухватне светске државе?

Емануел Кант, чија је филозофија светског мира при дефинисању Повеље ОУН непосредно послужила за конкретизацију њених одредби, није нипошто могао да поверује у стварање светске државе, јер би се она, по његовом веровању, брзо претворила у владавину најјачих, односно најјаче над нејаким народима, чиме би се као крајњи резултат само санкционисало поништење суверенитета слабијих народа.

Имајући у виду досадашње међународно искуство Кант је, рекао бих, био у праву. Није, међутим, искључено да у даљем развоју међународних односа и могућих угрожавајућих опасности нека тренутно доминантна сила или група најмоћнијих сила не покушају са таквим решењем, као тренутним излазом из кризе.

Ви никако не можете поверовати у могућност трајног међународног споразума?

Ако би становници ове планете, сви наједном и као такви, били нападнути од становника неке друге новооткривене планете, верујем да би се тек тада овај свет истински ујединио пред заједничком спољашњом разликом. Тек тад би, верујем, људи ове планете смогли снаге да позитивно идентификују међусобне природне и историјске разлике, схватајући да су оне чиста драгоценост која би морала да спаја, а не да раздваја, и да обогаћује, а не сиромаши. Морам, ипак, да кажем – можда је то оно у шта само желим да верујем и што желимо да верујемо, али не и оно што поуздано знамо као реалну могућност људског међусобног споразумевања.

У књизи на више места помињете Карла Маркса. Имате ли утисак да његово учење данас оживљава у покушају разумевања и објашњења актуелних промена у друштву? Колико оно може бити путоказ ка схватању свега што се збива у савременом свету? 

То је заиста сложено питање. Ипак се може рећи да су многи резултати Марксовог учења о закономерном развоју људског друштва данас већ постали општа места у нашем знању и разумевању промена у тим односима, посебно о улози материјалног фактора у тим променама. То најочигледније потврђује тријумф економског либерализма у савременом свету, који се догодио и у време и на начин супротно очекивањима његових револуционарних следбеника. Ипак се мора рећи да се суштинске карактеристике друштвене стварности нипошто не подударају ни са Марксовим очекивањима. Маркс је, наиме, очекивао да ће обиље материјалног богатства условљеног револуционарним технолошким напретком, чији смо управо сведоци, резултирати успостављањем реалне друштвене једнакости, свеопштим порастом духовности људског рода, при чему природне и историјске разлике међу појединцима и поједним народима неће бити основ међусобног потчињавања, већ да ће истински „слобода сваког поједница бити услов слободе за све“.

Зар Вам се не чини да у таквој Марксовој визији има превише идеала, маколико они хумани били?

Маркс није био мислилац пуких жеља и недостижних снова. Он је, напротив, био научник, филозоф, мислилац који чврсто стоји на земљи. Стога верујем, кад би се каквим чудом, данас поново обрео на земљи, да би сам критички преиспитао и релативизирао поједине поставке свог учења. Верујем, рецимо, да би данас много више узео у обзир делотворност многих елемената људске природе у дефинисању друштвених законитости.

Шта би могао бити пример за то?

Најпре ми у овом тренутку пада на памет човекова неугасива природна тежња моћи и надмоћи, као и човекова неугасива тежња и потреба да влада другим човеком, што је у Ничеовој филозофији, у извесном смислу, нашло доминантно место.

С друге стране, кад се ова човекова природна особеност повеже са другим његовим природним својствима, на пример, са човековом неспорном и неприкосновеном потребом и правом да буде свој, апсолутно свој, у властитој приватности, зар то у тако честим друштвеним судбоносним збивањима, односима и процесима не уноси бескрајне неизвесности, на пример, тешко успостављање односа поверења у склапању међународних споразума. Како, на пример, објаснити немогућност успостављања апсолутног међусобног поверења у судбоносним преговорима о разоружању и уништењу сулудих стокова нуклеарног оружја, који, без сумње, у неком тренутку могу пасти у руке неких лудака или фанатика.

С друге стране, кад та сфера приватности, односно, идентитета индивидуалне личности дође под контролу другог човека, односно организованог друштвеног субјекта, орвеловска визија друштвеног положаја човека биће пожељна бајка из дечијих снова. Као што се зна, та будућност већ куца на врата у дометима четврте и пете индустријске револуције. Она је, заправо, већ почела, али се ми (ваљда у страху) правимо да је не примећујемо, иако се зна да се управо у најмоћнијим земљама света одговарајуће службе већ припремају, лагано, али систематично, да нам завире у мозак и населе душу, те да сви постанемо „МИ“. Али, то је за ову прилику превелика тема.

О каквој, онда, слободи појединца можемо данас говорити?

На нивоу јавне реторике и на формалном нивоу, у огромној већини земаља савременог света, а у западном свету чак са дуготрајном традицијом, демократске вредности са слободом поједница у свом средишту представљају чисту светињу и меру друштвеног напретка. То је заиста било тако док је (баш као у Марксовој причи) класна борба била у току, док се та борба водила далеко од данашњег материјалног изобиља и док су демократска права била тек далеки циљ те борбе.

Међутим, откако су та права, под модерним термином „људска права“ задобила статус непорецивости, она, по правилу, у модерној националној држави добијају свог лицемерног покровитеља на унутрашњем и међународном плану. То што је у актуелним условима крупни капитал у савезу са државном бирократијом најчешће стварни тумач националне политике, то лицемерје постаје само упадљивије и безнадежније. 

Зар Вам све чешћи грађански покрети широм света не говоре супротно? Или, бар, буде наду?

Најпре да кажем да у многим другим мање развијеним земљама слобода човека још није ни добила праву шансу. Иначе, покушаћу да скратим одговор. Идеологија либерализма верује да је наџивела револуционарни комунизам управо својом еволуционом особеношћу и то се не може порећи. Међутим, на њеним крилима стигла је суштински још радикалнија револуција – технолошка револуција. Њене су последице радикалније, будући да постепено утемељују и коначно производе духовно све сиромашнијег и обескорењеног поједница, коме је у истинском смислу све мање потребан други човек, човек за кога би се вредело жртвовати. Стога тих грађанских покрета које помињете, по мом мишљењу, данас има све мање, а не све више. Данашњи грађански покрети нису ни налик онима, на пример, из друге половине 20. века у којима су се истински дизали глас и побуна против патње других народа и појединаца. Поменимо само покрете отпора праћене међународном подршком у Мађарској 1956, у Чешкој 1968. и у Пољској више пута од 1952. до 1991, а потом отпор међународне подршке црначким правима широм света као и подршке отпору Вијетнама америчкој инвазији, најзад и грађанске покрете широм Европе 1968. и тако даље, да би након пада Берлинског зида све постепено утихнуло у читавом свету, те да америчке вишекратне инвазије током 90-тих година и почетком овог века, као и бомбардовање Србије и упади у Либију и Сирију, нису имали готово никакву међународну осуду.

Данас смо сведоци жестоких протеста углавном антиваксера, при чему најчешће није јасно да ли они протестују осећајући да им је угрожена стварна слобода, слобода као таква, или слобода непосредног уживања живота у материјалном изобиљу, не питајући се да ли се тиме, ипак, макар евентуално, угрожавају здравље или интерес другог суграђанина.

Шта се онда може очекивати од критичке интелигенције, с обзиром да је она увек била осетљива на угрожавање слобода?

Не превише. Не бар у овом међународном тренутку који не траје баш тако кратко, а није јасно ни колико може потрајати.

Зашто тако мислите?

Зато што на груписање и критичко усмерење интелигенције данас, по мом мишљењу, у највећој мери пресудно делују поделе у међународном простору. У жељи да у тим поделама буде национално одговорна, она у огромној већини у свим земљама бива (како се то у савременом политичком жаргону каже) „политички коректна“, престајући тако заправо да буде критичка. Бојим се, међутим, да ће се реч критичке интелигенције у даљем развоју укупне глобалне ситуације све мање чути ма каква та интелигенција да јесте. Питаће се, рекао бих, све више техничка или као врхунац укупног технолошког напретка, вештачка интелигенција ако у том разумевању не затварамо превише очи пред стварношћу самопорицања коју човек сам себи приређује, отварајући врата једној бескрајно дарежљивој, а уистину сасвим неизвесној будућности.

Како преживети напредак? Да ли то питање прати иронија или разочарање?

Пре ће бити запитаност шта се уопште може очекивати од слободе у њеном реалном настајању, јер у фактицитету слободе долазе до изражаја све противречности тог појма или све противречности човека као њеног јединог истинског носиоца. Стога је она, кад је реч о њеном политичком обистињењу, најреалнија и најприхватљивија у форми демократије, будући да се у тој форми може доћи до друштвено најприхватљивијих и најпрактичнијих решења човековог напретка, без обзира што ни у тој форми испољавања слободе нисмо заштићени од великих грехова. Уосталом, демократија је убила и Сократа „на правди Бога“ и без његових стварно почињених грехова.

Стога је у процесу доношења демократских одлука тако важно опште стање духа доносиоца одлуке у смислу њиховог осећања друштвености и потреба другог човека, као што су важни и карактер, и ниво конкретне њихове обавештености, као и обим њихових стварних права у процесу одлучивања.

Као што већ и из укупног нововековног искуства знамо, либерализам се показао као практично најпривлачнија идеологија за човека као таквог, те стога и за читаво човечанство. За разлику од бољшевичког комунизма, на пример, он не тражи и није тражио ни новог, нити у било ком погледу другачије створеног човека. Он се, напротив, обраћа сваком реално постојећем појединцу у његовим реално постојећим историјским и социјалним условима, дакле, реалном појединцу као таквом, нудећи свима једнака економска и политичка права, игноришући њихове међусобне природне разлике, и разлике у тренутном социјалном статусу.

Тиме је, као што такође знамо, у историјском развоју човечанства отворен пут свим, како ће се показати, реално бескрупулозним надметањима између појединаца и поједних друштава, односно народа, што је резултирало великим материјалним напретком човечанства уопште узев.

Међутим, тај напредак је у исти мах донео са собом и велике материјалне, а самим тим и политичке разлике, што је у односе, како појединих народа, тако и у оквиру тих народа међу појединцима и њиховим групама унело односе фактичког потчињавања, те је тиме, као што знамо, компромитована идеја слободе и у модерном свету којом се он иначе хвали као својом особеношћу, ширећи атмосферу општег задовољства и безбриге.

Међутим, та безбрига је према све озбиљнијим упозорењима све више угрожена, али не само незадовољством гладних, већ и стањем на самој „смртоносно“ угроженој планети, којој управо они највише дугују.

У таквој атмосфери загонетног самозадовољства и све веће раздраганости и у материјалном изобиљу неједнако распоређеном на опасно истрошеној планети и у страху од властитом руком изазваног пламена, човечанство се пита: како преживети овај несумњиво велики напредак?!

Ако су култура и уметност доказ обнове човекове духовне снаге, како веровати у ту обнову када присуствујемо – еклатантни пример смо ми – њиховој општој пауперизацији?

То је само једна од противречности у логици човековог постојања, посебно у његовој садашњој уплетености у светске глобализацоне процесе, са већ описаним карактеристикама.

Па ипак, умно обдарени човек успева и мора да схвати да је лепота духа и лепота по себи уопште, једино у сфери истинског културног, посебно уметничког човековог стваралаштва, садржана као једини облик човековог непротивречног стваралаштва.

Једино овде на „тлу“ и у сфери уметничког стваралаштва, потпуно безинтересно, састају се човек са човеком, ум ствараоца уметничког дела и његов корисник на начин да један другог међусобно подржавају и условљавају. Сред савремених постварујућих и отуђујућих процеса та двојица су једини живи и аутентични сведоци још увек постојећег, ма колико угроженог, искључиво људског дара природе. Тај дар природе у садашњим процесима постварења, баш зато што је дар природе, бива све више угрожен и изложен постепеном нестанку.

Свест о томе је мера сачуване друштвене и националне самосвести која се у народима са различитом друштвено-историјском дубином културолошких корена са различитом снагом испољава. Аларм о лаганом културолошком пропадању у савременом свету одавно је укључен, с позивом да се још сачуване културне тековине одбране од даљег пропадања. Притом не треба с великим уважавањем гледати на приговоре да се тиме чува и брани оно анахроно, одбачено, културолошки преживело, односно, оно умирање на рачун рађања, локално на рачун светског, итд. То су најчешће тржишне и велесилске смицалице које усидрене у културолошком плићаку калкулишу непрекидно, и чекају да у следећем трену крену даље, с калкулатором у руци. То су заправо они којима лепота културолошке различитости не значи ништа вредно, јер имају благородно искуство благородног тржишног уједињења.

Ко би могао бити покретач те духовне атмосфере, и обновитељ културног стваралаштва у народу чије су културолошке специфичности угрожене?

Ту се мора рачунати на покретачку активност и иницијативу оних који, нажалост, најчешће нису ни практични, ни предузимљиви. То су разне културолошке и интелектуалне заједнице које би морале подстицати одговарајуће државне институције које то једино могу да реално подрже и код којих треба пробудити интерес и друштвену одговорност за стање у култури свог народа.

Мора се притом признати да се у активности те врсте примећује осећање повећане одговорности народа и држава са дужом културолошком традицијом, судећи бар према њиховим повећаним улагањима у сферу културе.

Нисте баш испуњени великим оптимизмом у вези са питањем одакле можемо очекивати реални и стабилни напредак?

Можда сте у праву. Не могу да се ослободим уверења, које је бар за мене неспорна чињеница, да је данас стање духовности у свету такво да није у стању да изроди, на пример, ни неспорно велике писце, нити мислиоце некадашњег формата, као ни државнике такве снаге који су били на светској сцени под много ограниченијим материјалним околностима, почев чак од старогрчког, па све до новог, односно, савременог доба. Сетимо се само, примера ради, оне антологијске истините приче о Черчилу, који је у тренуцима најограниченијих ратних материјалних могућности енергично упозорио своје министре који су, ради преких ратних потреба, хтели да уштеде на актуелним културним потребама друштва, употребивши ове речи (парафразирам): „А зашто онда уопште водимо овај рат, ако нам културне потребе нису једнако важне?“

То је данас апсолутно незамисливо. А ако је тако, онда су „оптимистичка“ очекивања, моја и мојих истомишљеника, јасна.

Па, ипак, кажем нема предаје. Једино смисленом борбом морамо и можемо осмислити живот чак и онда кад многе чињенице указују да је борба безнадежна. И у бесмислу тиња неки смисао, само га треба идентификовати и удахнути му снагу.

Шта се, из свега што је казано, може рећи о приликама у нашој култури?

У суштини (сигуран сам да нећу превише погрешити) ми превише копирамо духовно и културолошко окружење у данашњем свету, с којим не морамо бити превише импресионирани. Стога то морамо чинити са знатно већом критичношћу и селективношћу, без обзира што је и даље јасно да то окружење морамо сустизати. И „провинцијализација“ садашњег света има своје провинције, међу којима се ми не морамо сврстати и бити вечно као уклети. Међутим, да бисмо се заиста чупали и истински сустизали, пре свега би политичка сфера морала пожурити да буде надпровинцијална; али тек ту смо у бескрајном паду и ћорсокаку тако да на нас, верујем, нико данас у свету не би пожелео да личи. Нажалост, то нас пропадње, на моје велико разочарање, прати све од далеког „петог октобра“, па се човеку чини као да та болест из самог уклетог тла извире. О тим својим разочарањима сам у књизи више, и конкретније писао.

Да ли сте, процењујући будућност света из данашње перспективе, ипак оптимиста? Или, пак, песимиста?

То је питање свих питања, како оних које смо поменули, тако и оних које смо могли поменути у овом разговору.

Човечанство је још од старих Грка, посебно од Хераклита, научило или је морало да научи да све у свету (дакле, у свему што Јесте) настаје и нестаје, креће се и у развоју мења на принципу дијалектичких супротности. Читав накнадни напредак људског знања и развоја духовности уопште надахњује овај увид као непорецив, инспиришући и најумније духове досадашњег људског рода.

Хегел је у историјском дијалектичком развоју људског друштва препознао дијалектичко кретање идеје које се синтетички окончава тријумфом апсолутног духа у иначе кружном кретању у развоју света. У том развоју се према хришћанском схватању, које Хегел подржава, човек уздиже до Бога, укидајући у том развојном уздизању властиту непосредно дату природност.

Код Маркса се, напротив, човек потврђује суштински као биће слободе, укидајући на том путу друштвено-историјског развоја сва материјална ограничења и разлике у материјалним претпоставкама међу људима, све до коначног успостављања бескласног друштва у коме ће доминирати принцип „слобода сваког појединца као услов слободе за све“.

Човеку је, међутим, у том свеколиком историјском дијалектичком развоју друштва највише одговарало позитивно разрешење дијалектичких противречности, па је, у крајњој линији, и навикао на очекивање срећног исхода, маколико била тешка историјска искушења у постизању тог срећног исхода. Очекивање срећних исхода, притом, посебно је карактеристично кад је у питању опстанак света, што је доста чудно, да не кажем, невероватно, кад се узме оштрина непрекидног међународног економског, политичког и војног надметања и сучељавања у коме се победа најчешће идеолошки представља као питање живота и смрти. Ово утолико пре када се узме у обзир данас безумна количина нагомиланог нуклеарног оружја које је произведено са одређеном намером и, рекао бих, у вези са чињеницом несавладивог међусобног неповерења у постизању свих међународних споразума.

У књизи сам покушао да упозорим на једну, по мом мишљењу, изузетно друштвено-историјски продуктивну особеност противречне човекове природе. То је човекова природна (рекао бих и неугасива) тежња моћи и свемоћи, при чему је његова тежња владања другим човеком у оквиру владања светом посебно обележила закономерношћу читаву човекову историју

У књизи сам покушао да упозорим на једну, по мом мишљењу, изузетно друштвено-историјски продуктивну особеност противречне човекове природе. То је човекова природна (рекао бих и неугасива) тежња моћи и свемоћи, при чему је његова тежња владања другим човеком у оквиру владања светом посебно обележила закономерношћу читаву човекову историју.

Слаба видљивост и недовољно тематизирање те човекове особености као његове природне особености вероватно се може објаснити тиме што је слобода, као суштинско обележје човековог бића и обистињење те слободе, све више и све шире добијала својство битног цивилизацијског напретка једног друштва, а одупирање томе компромитовано, као нешто апсолутно нецивилизацијско и морално срамно те се мора прикривати, а посебно сви видови моћи који то подржавају.

Сад је, међутим, та моћ пресељена и опредмећена у огромним токовима нуклеарног наоружања, али је она мртва све док је не активира човекова воља за испољавањем своје моћи, коју може покренути и страх од активирања воље супротне, такође нуклеарно наоружане стране. И све то у околностима кад нико никоме не верује, нити сме да верује.

Ако се притом узме у обзир и чињеница да се број власника тог свеуништавајућег средства стално увећава, чиме се хуманитарна свест објективно снижава све више и теже међусобно контролише, а да притом и не говоримо о упаду других непредвидивих чинилаца, онда и нада за опстанак света прелази из било какве сфере позитивне закономерности, па чак и великих основаних очекивања, у пуку случајност за свако логичко расуђивање. Та очекивања посебно обесхрабрује организована свест човековог друштва, која је широм света у таквом стању да суштински не може ништа да учини коначним и извесним.

У есејистичко-теоријском делу књиге покушао сам да искажем своје песимистичко уверење у погледу срећног исхода опстанка савременог света, полазећи начелно од претпоставке, да је човек као животно ограничена јединка у свему битно представљен, односно оличен у човечанству као својој уопштавајућој целини која, такође, у егзистентном смислу има свој век трајања чији крај садашње стање у свету објективно наговештава и чини видљивим.

Човек је као животно ограничена јединка у свему битно представљен, односно оличен у човечанству као својој уопштавајућој целини која, такође, у егзистентном смислу има свој век трајања чији крај садашње стање у свету објективно наговештава и чини видљивим

За пажљивог читаоца у том делу књиге сам то само наговестио, али се нисам, признајем, одважио да идем у закључцима до краја, па сам прибегао убацивању два своја спева, две поеме, у којима сам у том погледу био храбрији и јаснији. Дакле, учинио сам то искључиво с тим циљем (јер се песницима више прашта и гледа кроз прсте), а не да бих представио своје песништво, до чега ми никад није било стало. Сад сте ме ви натерали да се изјасним.

Штета је само (бар за мене) што је неко од мојих сарадника у припреми текста за предају издавачу нашао за сходно да на своју руку у првој од те две поеме интервенише изменом и уместо „светворац“ прецизира непотребно „светотворац“ и у задњем стиху унесе суштинску измену: „по закону моћи“ уместо „по закону свемоћи бирамо празнину“. Зашто? Зато што није проблем што човек поседује и испољава моћ, већ што поседује и испољава осећање свемоћи које је у крајној линији за њега кобно јер се, ипсо фацто трансформише у самопорицање сваке своје моћи.

Али, то су наше људске грешке.

Дакле, дефинитивно сте песимиста?

Не, мислим да и даље не постоје довољни рационално засновани разлози за коначни песимизам. Питање коначног закономерног нестанка света је и даље изван могућег човековог сазнања. То су још увек само моје рационалне песимистичке рефлексије које су изнуђене постојећим околностима у свету, које имају опет ослонца и у досадашњим закономерностима у историји људског друштва и човековој природи.

(Разговарала Анђелка Цвијић)