Boj u ulici Kosovskoj

Septembar nije samo mesec homoseksualaca nego i mesec đaka, mada se prema našim medijima to ne bi dalo zaključiti. Tačno je da su đaci u Srbiji sve malobrojniji kako broj ovih prvih raste, da im se poklanja sve manje pažnje kako se ovim prvima te iste pažnje pridaje, da sa đacima ne možemo u Evropu dok sa homićima i-haj-haj, i tako dalje. Međutim, ne bi bilo lepo da ovih dana i đacima ne posvetimo malo pažnje. Barem dok nam je omogućeno da budemo roditelji, tj. dok nam ne zabrane da se izjašnjavamo kao očevi i majke.

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati knjižare u dvomilionskom gradu kakav je Beograd, u kojima se mogu kupiti školski udžbenici. Sa setom se prisetimo našeg školovanja kada je takvih knjižara bilo mnogo. U stvari taman koliko je trebalo. Knjižarske i izdavačke ustanove: Prosveta, BIGZ, NOLIT, Naučna Knjiga, Tehnička Knjiga, ZUNS, Savremena i druge bile su solidno opremljene svim potrebnim udžbenicima i drugim sredstvima za nastavu, i  vrlo dobro raspoređene po gradu.

Kako su ta vremena prošla, a potreba za udžbenicima i lektirama ostala, nikle su nezvanične septembarske berze polovnih udžbenika, gde su đaci prodavali ili menjali udžbenike iz razreda koji su završili za one koji će im trebati u narednoj školskoj godini. I to nije specifikum Beograda i Srbije, to se radi u čitavoj Evropi, kao nešto vrlo korisno i na kraju krajeva i simpatično. 

Jedna od najvećih takvih berzi u Beogradu nalazi se u jednoj od centralnih gradskih ulica – Kosovskoj (ime nema veze sa tamošnjim izborima). Ova ulica je odabrana jer se u njoj nalazi jedna od 2 (dve) knjižare u kojima se mogu kupiti udžbenici, pa onda ako u knjižarama nekog udžbenika nema, deca ga polovnog mogu kupiti napolju, na ulici. Sve je to tako funkcionisalo, dok vlast nije rešila da se obračuna sa kriminalom i korupcijom.

Ko je ovih dana prošao Kosovskom, mogao je zateći drugačiji prizor. Ulica je prazna, nema čak ni parkiranih automobila jer su parking mesta blokirana. Tu je samo desetak policajaca koji se revnosno obračunavaju sa „udžbeničkom mafijom“.

Trenutno su „mafijaši“ potisnuti u okolne ulice gde ih roditelji čuvaju dok iz gepeka tatinog auta prodaju i „džoraju“ udžbenike. Ali očekuje se odlučna akcija policije. Pa nek se udžbenici prodaju negde drugo. U centru Beograda vala neće! I šlus!

U subotu je umalo došlo do sukoba roditelja malih „mafijaša“ i policajaca kada su ovi krenuli da plene knjige. Upitan, šta će im knjige, jedan od inspektora je rekao da će ih verovatno komisijski spaliti!!? To, komisijski, će da izvadi stvar.       

 E sad, paljenje knjiga jeste evropski izum, ali  iz srednjeg veka. Mi valjda ne stremimo bezalternativno Evropi srednjeg veka. A možda tako moramo, da nadoknadimo „pet vekova pod Turcima“. Ne znam.

Ono što znam, i što je zaista poražavajuće je saznanje, da ja i vi iz svog džepa plaćamo „kljunove“ da ganjaju našu decu dok nabavljaju udžbenike. Po mojoj proceni to je između 100 i 200 evra dnevno (desetak policajaca, pa gorivo, pa PDV...).

Da prežalimo tih 5-6 „hiljda evrića“ koliko će budžet koštati septembarska borba protiv đačkog kriminala u Kosovskoj ulici. Ali zar nam toliko manjka zdravog razuma? Zar se tih 5-6 „somića“ nije moglo iskoristiti da policija juri dilere s drogom po školskim dvorištima? Ima li novinara kao što ih je nekada bilo, tipa pokojnog Baneta Vukašinovića, koji će da prošetaju do Kosovske sa kamerom i mikrofonom i obaveste javnost o ovoj neobičnoj i sramotnoj policijskoj akciji.

Inkriminisano mesto se nalazi na 30 metara od Doma Narodne skupštine. Da li će neko od poslanika izaći na prozor, videti ovu bruku i postaviti poslaničko pitanje ministru policije, finansija, obrazovanja...

A možda ovo možemo gledati i sa vedrije strane; naime, kad je država spremna da se ovako efikasno sa „sivom udžbeničkom ekonomijom“, kakve tek muke čekaju Darka Šarića, Mišu Bananu, građevinsku mafiju i ostale mutne likove? Samo da dođu na red.