Bezizlaz "Republike"

Mi volimo da budemo različiti od svih ostalih. Kada smo kod toga ne biramo sredstva i ne pitamo za cenu. Ako nam to iz nekog razloga ne polazi za rukom, tada iste stvari, koje drugi rade, mi moramo da radimo na drugi način. Pa čak i tada ako to ide na našu štetu. 

U septembarskom uvodniku Republike, privatnih novina za javnu upotrebu, gospodin Nebojša Popov, po svom običaju, sumira aktuelne političke prilike i stanje kolektivnog duha u Srbiji. Pri tome on je neumoljiv, nepopustljiv, nemilosrdan i ne oprašta nikome ko ne misli kao on. U nameri da bude stilski elegantan, gospodin Popov elokventno vrši britku vivisekciju društva, tačnije onog njegovog dela kojem, kako bi sam želeo da veruje, on ne pripada. Teško je naći sličan primer u novinarstvu da jedan tako kratak tekst, kao što je to slučaj sa (Bez) izlaz-om, nosi tako visoku koncentraciju negativnog u sebi. Sa dvesta trinaest reči gospodin Popov je uspeo da izrazi svu svoju političku jednostranost i iskljičivost, ali i nedostatak humanosti. 

Šta više, na momente taj tekst je prožet mržnjom i nosi pritajenu pretnju. Stavovi izneti u “(Bez)izlazu“ ne vode društvenom dijalogu i pomirenju, nego još produbljuju društveni jaz suprotnosti. Kao rezultat raskoraka između prostora i vremena, namera i mogućnosti, cilja i metoda, do kraja svog tekst gospodin Popov i njegovi čitaoci završavaju u potpunoj konfuziji. U “(Bez) izlazu “ su poistovećeni fikcija i realni život, univerzalne i pozitivne moralne norme, državni integritet i poredak, ustavno i krivično pravo, opšte i pojedinačno, istina i laž, propaganda i retorika, žrtve i zločinci, mir i nasilje. 

Suprotno opšte proklamovanom zalaganju lista Republika, gospodin Popov pojedinačno, svom narodu, uskraćuje pravo na oslobađanje. Svojim paušalnim stavovima i optužbama za “zlodela počinjena u njihovo ime“ (sic.!) on sam širi strah i mržnju. On bez suda, unapred, izriče presudu optuženom koji “bežeći od odgovornosti za ono što je činio“. Na kraju zaključuje da izlaza nema. 
Tu gospodin Popov preuzima lik novog janjičara i glasnogovornika modernog Levijatana iz Haga. Sa takvim stavovima sigurno kod jedne strane podstiče nezadovoljstvo a kod druge osvetu. Od nezadovoljstva i potpaljene osvetoljubivosti pa do stihije nasilja samo je jedan korak. 

Pošto je poistovetio žrtvu sa zločincem, logično je morao da završi u bezizlazu. Zato što ne poznaje milosrđe, gospodin Popov izjavljuje: “izlaz nije jednostavan i lagan“. Drugačije i ne može da bude kad svom narodu, bez ostatka, svaljuje breme tuđe krivice. Ovakav pristup posledica je zaborava. Valjda zato on oprašta svima drugima ili ne može da oprosti svom narodu. Idući tim putem gospodin Popov nije mogao da završi na drugom mestu nego u bezizlazu. Perspektiva takvog stanja svesti je potpuni nihilism, kojeg nudi svojim sunarodnicima kao jedini izlaz iz začaranog kruga u kojeme se on sam nalazi. 

Otuda gospodin Popov ne oseća i ne vidi potrebu da narodu koji je stradao i još uvak strada, ponudi reči koje vraćaju snagu, bude nadu u smisao njihovog istrajavanja. Naprotiv, za prevladavanje traumatskog iskustva prošlosti, depresivne realnosti i neizvesne budućnosti, gospodin Popov nudi bezizlaz. On tu na žalost ne završava. Pošto sam nije u stanju da pronađe izlaz, on svakom drugom uskraćuje pravo na tu mogućnost. 

Pravi motiv takvom istupanju, koje ionako komplikovanu situaciju pravi još više teškom, nije lako pronaći logično objašnjenje. Pa ipak, potreba za pokušajem prosto je nametnuta. Ta potreba nikako nije radi teksta Bezizlaz, još manje radi njegovog autora, već zbog nečeg sasvim drugog. Reč je o zabrinjavajućoj pojavi odbacivanja identifikacije sa sopstvenim narodom, njegovom istorijom i nasleđem. Umesto toga, nastaje potreba da se drugima dopadne po svaku cenu. Ceneći više druge nego nas same, nije samo reč o degradaciji, nego o lišavanju svake potrebe za ličnim naporom u pravcu popravljanja postojećeg stanja.

U slučaju gospodina Popova dilemma između svog i tuđeg nameće mogući odgovor. Lebdeći između nestvarnog geografskog prostora bivše Jugoslavije, koji je bez istorijskog određenja, i nove društvene realnosti konkretnog istorijskog prostora, koja još ne prepoznaje svoj kulturni i politički identitet, gospodin Popov nema kuda nego da padne u sentimentalizam. U ideološkoj udobnosti malograđanskog liberalizma, koji je protegnut od vremena socijalističkog društva, ophrvan utopijskim izazovima svoje mladosti, gospodin Popov stoji čvrsto na nogama samo dok je u negaciji i dok kritikuje. On međutim nije sklon običnoj kritici nego kritici svega postojećeg, toj dečjoj bolesti Nove Levice i pojedinaca okupljenih oko časopisa Praksis. 

Tako gospodin Popov, u svojoj metodologiji saznanja, mora neizostavno da se suoči i odredi, tačnije obračuna, samim tim i sa svim onim što ima nacionalno obeležje u sebi. Tu se misli pre svega na kulturu, istoriju i na veru. Otuda potiču njegova bezosećajnost i otpor prema tradiciji. Zato je on protiv svega što ima jasan oblik i što odoleva vremenu, što nije bezoblično kao magla njegovih idejnih zanosa iz mladosti. Polazeći sa nadnacionalnih pozicija, njegovi politički stavovi pre svega su motivisani ateizmom. To objašnjava njegovu sklonost prema tuđem i obožavanje globalnog. 

Budući u protivrečju između stvarnosti u kojoj živi i ličnih opredeljenja, nastaje potreba za apstrakcijom kod pokušaja operacionalizacije stvarnosti. Na tim polazištima postaje razumljivo zašto je bliži višku vrednosti nego jednakosti i akademskom koketiranju sa idejama od rizika konkretne borbe za te ideje. Kako nekad tako i danas.

Posle svega odgovor na pitanje ko je u stvari tražio izlaz, ko ga je našao a ko još uvek traga za njim, postaje suvišan. Za one koji su bez ljubavi u sebi i bez vere u istinu, nema izlaza i nema spasenja, već samo očaj i beznađe.. Kako danas, tako i u budućnosti.