Svaka od glavnih ličnosti «Izgubljenih», kroz dela i odluke vrši prevrednovanja sebe i svoje prošlosti, ali i dovodi do kopernikanskog obrta spoznajom da su «izgubljeni» u stvari bili izgubljeni u postmodernom, običnom i svakodnevnom svetu pre svog avionskog pada, svetu svima nama dobro znanom. 

Muntadar, iako politički ratoboran, neće uspeti da porazi civilizaciju želje, koja neprestano hrani sopstveni hedonizam uvek svežim i pre svega inertnim sadržajima. Ni Suzan Bojl nikada neće prevariti civilizaciju želje koja stvara i uništava vlastite heroje.

Basara je metafora jednog vremena u kome se mogu u nekoliko decenija proći sve ideološke mene, ne obazirući se na poštovanje elementarnih moralnih načela i pretendovati na ulogu velikog demistifikatora srpske istorije i sudbine.  

Moderno vreme i njegove kulturne institucije nisu nas ni u snu nas učinili nasilnijim, već plemenitijim. Naši preci bili su daleko nasiliniji nego što smo mi danas. Nasilje je u opadanju već epohama, i mi danas verovatno živimo u najmirnijem trenutku otkako postojimo na Zemlji.

Roditelji su odluku da sakriju pol svog dvogodišnjeg deteta obrazložili feminističkom filozofijom prema kojoj je rod puka društvena konstrukcija. Oni smatraju da je nametanje pola detetu okrutno, jer ga na taj način društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet.

Srpska medijska scena, sa svojim crno-belim, klaustrofobičnim diskursom „modernog i nazadnog“, „globalnog i lokalnog“, predstavlja paradoksalni dokaz preživljavanja globalizacije na lokalnom planu.

Nije racionalno da svi imaju pravo glasa samo zato što zadovoljavaju određenu starosnu granicu. Kontraproduktivno je da rudari glasaju kako urediti zdravstvo, da doktori glasaju o uređenju saobraćaja. Niko nije dovoljno kompetentan da odlučuje o svemu.

Novosadski građanisti – autonomaši sa prezirom gledaju svoje beogradske parnjake kao navodne „balkanske primitivce“. Oni prednjače u svojoj zatvorenosti, uskogrudosti i zatucanosti, utuvljujući sebi bajke o nabeđenoj „kulturnosti“ i „izuzetnosti“, izmišljenoj posebnosti koja zapravo ne postoji.

Tokom devet festivalskih dana, publika je bila u prilici da pogleda preko 150 filmova na više od 20 novosadskih lokacija, uz atraktivan prateći muzički i akademski program, kao i programe posvećene klasicima domaćeg i svetskog filma.