Šta dalje?

Ako se prošetate ulicama bilo kojeg grada u Srbiji i opširnije porazgovarate sa slučajnim prolaznicima o njihovoj ideji o budućoj Srbiji, tj. razgovarate izvan trivijalih opredeljenja za EU, NATO ili nešto drugo, dobićete sasvim različite odgovore. Prvo što ćete primetiti je da oni koji su za EU uglavnom nemaju pojma kako EU funkcioniše i možda misle da tamo ulicama teče med i mleko, a ima nekih koji znaju da nam neće biti lako tamo, ali da je bolje i to nego ovo što imamo sad, pa su tu oni koji su protiv EU, ali opet, eto, moramo u EU, ili pak oni koji su za neku dublju saradnju sa Rusima, a ne znaju ni opisati tu saradnju, itd. Probate li da im malo otvorite oči i suočite ih sa određenim činjenicama, odmah će podići zid oko sebe i tresnuti vam nalepnicu („izdajnik“, „klerofašista“ ili šta već) na čelo.

Ono što je još zanimljivije je da su najveći zagovornici promovisanja tolerancije u Srbiji, koji su uglavnom pro-zapadno orijentisani, žestoko netolerantni prema svima koji nisu orijentisani ka zapadu i njihovim idejama o srpskoj zajednici, po sistemu „Budite tolerantni, al' na naš način“.

Ono što je još zanimljivije je da su najveći zagovornici promovisanja tolerancije u Srbiji, koji su uglavnom pro-zapadno orijentisani, žestoko netolerantni prema svima koji nisu orijentisani ka zapadu i njihovim idejama o srpskoj zajednici, po sistemu „Budite tolerantni, al' na naš način“. Drugi, takođe, zagrizu svoje ideje o tome na koji način ćemo ostvariti bolji život i svako ko pokuša da im prenese neke nove, drugačije činjenice, ili je lud, ili ne zna o čemu govori, ili je plaćen, itd. Tolerancija je moć čoveka da prihvati osobe koje ne misle na isti način ili su drugačiji od tog čoveka i da sarađuje s njima u društvenoj zajednici. Danas se svaki pokušaj da neko prozbori drugačije mišljenje od zvanične politike srpske vlasti guši i tretira kao „anti-evropski i fašistički pokušaj da se remeti javni red i mir“. 

Dosta je bilo sistematskog ispiranja mozga od strane vlasti i stranih interesnih grupa. Dokle ćemo trpeti orvelovske floskule koje ponižavaju našu inteligenciju? Dokle ćemo gledati u blistave TV emisije i raznobojne novine kontrolisanih medija koji ne postavljaju prava pitanja, već daju iste odgovore na različite načine? Stara srpska izreka kaže da „nije zlato sve što sija“. Pre nego što uzmemo neku informaciju zdravo za gotovo, treba pogledati ko je plasira i zašto je plasira. Vreme je da prestanemo da idemo na konferencije koje propovedaju informisanje, a zapravo služe kao propaganda. Ako hoćete da saznate nešto o NATO paktu, ne idete samo na konferenciju koju sponzoriše NATO pakt, za ime Boga. Odete lepo na internet, kupite par knjiga od različitih autora i formirate svoje mišljenje. A, kad smo već kod NATO pakta, ne bi bilo loše ni razmisliti o ličnom iskustvu sa NATO paktom, pošto smo imali priliku da osetimo „blagodeti“ te organizacije na svojoj koži. 

Otkad je postalo normalno da ljudi ističu svoje mišljenje o nečemu ako nisu dovoljno upoznati sa tom temom? Koliko ljudi zna šta je zapravo Evropska Unija? „Ko pita, ne skita“, kaže srpska izreka, ili su možda te izreke još jedna tekovina naše istorije koje moramo da se odreknemo za članstvo u EU? Mnogi Srbi postaju pristalice EU iz prostog razloga što kada svi mediji o tome trube i svi vlastodršci pevaju hvalospeve o magičnoj Uniji, i oni požele da budu „u modi“, bez obzira što nemaju pojma koliko Evropska Unija može biti opasna, ukoliko naše odnose sa EU definišu ljudi kojima je bitnije da ih voli EU nego sopstveni narod. Dakle, neinformisanost i slepa podrška nekoj ideji nije nimalo bezopasna, te bi ljudi trebalo daleko ozbiljnije da shvataju način na koji će doći do mišljenja o nekoj temi.

Štetu koju su prouzrokovale decenije raznih državnih propagandi je teško izbrisati i moramo da shvatimo da je biti drugačiji i kreativan težak poduhvat za prosečnog građanina Srbije. Ali nije nemoguće. Znanje omogućava osvešćivanje, a svešću se stiče sloboda. Moramo se obrazovati, ali u isto vreme uzimati u obzir da nije profesor uvek u pravu. To nećemo činiti da nekom drugom udovoljimo, već samim sebi. Samo kad bi ljudi ustali iz fotelje i dohvatili se knjige, počeli da proučavaju šta se oko njih stvarno zbiva, shvatili bi neverovatan svet u kojem živimo, promenili bi pogled na mnoge stvari i osećali bi se kao novi, slobodni ljudi. Već tada bi bili daleko ispred zajednice u kojoj sada živimo, postavili bi snažne temelje slobodne, demokratske države i mogli bi da krenemo dalje, umesto što tapkamo u mestu. 

Umesto što raspisujemo tendere za prodaju profitabilnih firmi za „naš bolji život“, što ne otvorimo konkurs za nove ideje o rešavanju važnih državnih pitanja?

Ideje, pažljivo razvijene i podržane snažnim činjenicama, su nam preko potrebne. Umesto što raspisujemo tendere za prodaju profitabilnih firmi za „naš bolji život“, što ne otvorimo konkurs za nove ideje o rešavanju važnih državnih pitanja? Sigurno nisu vlastodršci popili svu pamet sveta, pa da nema mesta za nove, drugačije ideje. Da su političari na vlasti tako pametni i sposobni, Srbija bi do sada daleko dogurala. Ideje ne treba da sakupljaju predstavnici vlasti, opozicije ili nekih interesnih grupa, već zainteresovani obrazovani i načitani ljudi zdravog razuma i otvorenog uma koji bi predstavili ideje narodu i dali ih na glasanje. Zašto ne bi izabrali ono što narod želi, a ne ono što nas političari ubeđuju da želimo kada vide da nisu dovoljno sposobni da ostvare naše želje? Ima sposobnih ljudi, istinskih intelektualaca, koji nisu opterećeni partijskim pozicijama, nemaju političku podršku, jer se njihovi ciljevi ne uklapaju u političke šablone, koji u dubini duše žele i imaju sposobnost da izvedu Srbiju na pravi put. Oni nam se neće nametnuti, njih ćemo mi naći, ohrabriti i zajedno dovesti na vlast. 

Možda vam se ove ideje ne dopadaju, te predložite i vi neku!