Rehabilitacija Nedića i ideološki paradoksi našeg vremena

U protekle tri-četiri nedelje u medijima i političkoj, i u inače prilično inertnoj intelektualnoj javnosti izbila je vrlo oštra i burna polemika povodom inicijative za rehabilitaciju generala Milana Nedića, predsednika srpske vlade za vreme nemačke okupacije u Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Odjednom, uskomešali su se duhovi, uzburkale strasti i ustalasale emocije.

Od prvobitne polemike o razlozima za i protiv pravne ili pak, istorijske rehabilitacije, došlo se čak i do pitanja prava jednog istoričara da izrazi svoje naučno ili bilo koje drugo mišljenje o nekoj pojavi ili problemu u društvu, nezavisno od mišljenja ili zvaničnog stava stranke ili organizacije kojoj pripada. Međutim, ono što je, pri svemu ovome, veoma upadljivo, a što je na neki način izmaklo pažnji šire javnosti jesu ideološki paradoksi, a još više, licemerje političke, ali pre svega intelektualne elite. Barem onog njenog glasnijeg dela.

Naime, oni pripadnici naše intelektualne i političke elite koji su u proteklih mesec dana bili najogorčeniji i najglasniji protivnici rehabilitacije generala Nedića, a za vrednosti antifašizma i otpora stranoj okupaciji uopšte, isti su oni koji smatraju da „mračnih devedesetih“ nije trebalo pružiti otpor očiglednom nasilju i gaženju interesa Srbije, kao i srpskog naroda na prostoru bivše SFRJ, oni koji se već 15 godina zdušno zalažu, udarnički sprovode i agitpropovski opravdavaju bezalternativnu politiku približavanja EU, a i, doduše nešto stidljivije, približavanje NATO paktu.

Pri tome, ta „misionarska“, „krugodvojkaška“, nazovi liberalna i građanska, a u suštini presvučena „crvena“ elita („deca komunizma“), služila se i služi izgovorima koji bi se mogli okarakterisati baš kao tipično „nedićevski“ – „potrebna je pametna, mudra, odgovorna, konstruktivna, realna politika“, „ne može šut sa rogatim“, „ali, eto, znate mi smo okruženi zemljama EU/NATO-a“, „ne treba izazivati jačeg od sebe“, „previše smo mi mali i slabi“, „kud svi Turci, tu i mali Mujo“, „ne treba se inatiti sa velikima“, itd.

Sličnosti u retorici sadašnje vlasti sa Nedićevom, naročito u odnosu prema Nemačkoj, takođe su prisutne, na šta, na nivou intelektualne provokacije, precizno i opravdano ukazuje Cvijetin Milivojević već nekoliko meseci u kolumnama u jednom dnevnom listu. Očigledno, stvarni ili duhovni potomci i baštinici onih koji su pružali otpor fašizmu, u nedićevskom duhu smatraju da danas ne treba pružati bilo kakav otpor, već izbegavati svaku konfrontaciju zbog mogućih „uzaludnih žrtava“.

Dobar primer za to tih dana je bio jedan ugledni sociolog, fakultetski profesor, dugogodišnji kolumnista jednog renomiranog dnevnog lista i veoma rado viđen gost na raznim televizijama u Srbiji, koji je veoma oštro napao jednog istoričara zbog njegovog zalaganja i učešća u procesu rehabilitacije, kao i stranku liberalne provinijencije kojoj taj istoričar pripada zbog toga što se rehabilitacijom Nedića vrši „rehabilitacija fašizma“ i negira civilizacijska tekovina antifašizma koju ta stranka, po rečima njenih prvaka, baštini.

Dakle, za dotičnog sociologa je borba protiv fašizma, okupatora, tadašnje Imperije (Hitlerov Treći rajh), čija je namera bila da od Evrope napravi svoj kolonijalni i životni prostor, bez obzira na žrtve, što partizana, ali i četnika (mada sociolog priznaje jedino ove prve za antifašiste), što nevinih civila, palih kao rezultat surovih represalija Imperije, upravo usled borbe protiv nje, a koje je Nedić, po svom uverenju, pokušavao da spreči kolaboracijom sa Imperijom, sasvim ispravna i u redu.

Kako to da je ovo sve navedeno dotičnom sociologu u redu, a današnji otpor ili pokušaj otpora, u duhu tradicije partizana i četnika, sadašnjoj Imperiji (SAD, EU, NATO) koja već u kontinuitetu 25 godina sprovodi politiku, suptilno zavijenu u drugačije ideološke (demokratske) oblande, čiji ciljevi nisu bitno različiti od ciljeva Trećeg rajha, a svode se na privrednu eksploataciju i uspostavljanje ekonomsko-vojno-političke dominacije u Evropi i svetu i koja ne pokazuje ni minimum uvažavanja za interese jedne male zemlje, bez obzira ko je u njoj na vlasti, njemu nije u redu, budući da je upravo on, kao svojevrsno opravdanje za današnji izostanak bilo kakvog, makar i pasivnog otpora sadašnjoj Imperiji, vrlo često u svojim TV nastupima rado koristio neke od gorenavedenih, „nedićevskih“ izgovora za sadašnju „konstruktivnu politiku“, među kojima mu je jedan od omiljenih bio upravo „kud svi Turci, tu i mali Mujo“.

Ništa bolja situacija nije ni na strani tzv. nacional-patriotske inteligencije, istina njenog manjeg dela, koji, uprkos tome što smatra da je otpor koji su Srbija i srpski narod pružili devedesetih godina velikom nasilju i siledžijstvu od strane Imperije bio opravdan i pravedan, kao i da je današnji otpor neophodan, ako već otvoreno ne pokazuje spremnost za rehabilitaciju Nedića, ono bar u prvi plan neprestano ističe njegove zasluge za spasavanje srpskih izbeglica, njegovu želju da se sačuva srpski narod od stradanja i njegov antikomunizam.

Takođe, pokazuje se i razumevanje za odluku kneza Pavla o potpisivanju sporazuma o pristupanju Trojnom paktu 25. marta 1941, pa pomalo i za spoljnu politiku vlade Milana Stojadinovića koja se bazirala na približavanju fašističkim silama Nemačkoj i Italiji, a na drugoj strani se smatra da je 27. mart bio velika greška i da bi bilo bolje da se nikada nije dogodio jer je, po takvom razmišljanju, kao krajnju posledicu imao veliko stradanje Srba u Drugom svetskom ratu, kao i uspostavljanje komunizma 1945. godine. Slično, mada veoma retko, može se čuti i da je srpsko odbijanje ultimatuma Austrougarske 1914. bilo greška.

Ovo sve govori o dubokoj ideološkoj i vrednosnoj konfuziji, gubitku duhovnog i moralnog kompasa naše intelektualne i političke elite, njenoj selektivnosti, arbitrarnosti, težnji da se sačuvaju sopstvene privilegije i pozicije u društvu i na prvom mestu – konformizmu. A nažalost i o nama samima kao narodu.

Sloboda koja se u gotovo svim ideologijama 19. i 20. veka uzdiže na pijedestal kao najviša vrednost, kao i državni i nacionalni suverenitet, koji je nešto uži pojam, nema cenu. U svetskoj, a naročito u srpskoj istoriji imala ju je, nažalost. Ponekad i previsoku.

Rusija kao država i Rusi kao narod su, međutim, uprkos ogromnim materijalnim i ljudskim žrtvama i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, stvari postavili tako da sloboda kao vrednost nema cenu. To čine upravo zato što su onda znali, a i danas znaju, da bi cena slobode bila mnogo manja od cene tuđinske vlasti koju bi im strani okupator ili kolonizator nametnuo.Zato najveći broj njih ima razumevanja za politike ideološki nespojivih lidera – Nikolaja II, Staljina, kao i Vladimira Putina danas. Rusi nemaju dilemu. Zato i jesu veliki.